Slavoj Žižek

Dva totalitarizma

Mala beleška - pošto stvar očigledno nije za glavne naslove - pojavila se u novinama od 3. februara [2006]. Kao odgovor na zahtev za zabranu javnog objavljivanja svastike i drugih nacističkih simbola, grupa konzervativnih članova Evropskog parlamenta, većinoom iz ex-komunističkih zemalja, zatražila je da isto važi i za komunističke simbole: ne samo za srp i čekić, već čak i za crvenu zvezdu. Ovaj predlog ne bi trebalo olako otpisati: on ukazuje na duboku promenu u ideološkom identitetu Evrope.

Sve do sada, govoreći bez okolišanja, staljinizam nije bio odbačen na isti način kao nacizam. Mi smo potpuno svesni njegovih monstruoznih strana, ali još uvek je Ostalgie [nostaligija za Istokom (istočnim blokom)] nešto prihvatljivo: možete da snimite Goodbye Lenin!, ali Goodbye Hitler! je nezamislivo. Zašto? Da navedemo još jedan primer: u Nemačkoj, diskove sa istočnonemačkim revolucionarnim i partijskim pesmama, od "Staljin, prijatelj, drug" do "Partija je uvek u pravu", lako je naći. Međutim, morali bi mnogo više da se pomučite tražeći da bi našli kolekciju nacističkih pesama. Čak i na ovom anegdotskom nivou, razlika između staljinističkog i nacističkog univerzuma je jasna, kao što je i kada se prisetimo da je u staljinističkim nameštenim procesima optuženi trebalo da  javno prizna svoje zločine i pruži objašnjenje kako je mogao da ih počini, dok nacisti nikada ne bi tražili od jednog Jevrejina da prizna da je učestovao u jevrejskoj zaveri protiv nemačke nacije. Razlog za to je jasan. Staljinizam je sebe razumevao kao deo tradicije prosvetiteljstva, u okviru koje, što je istina dostupna svakom racionalnom čoveku, svako, bez obzira kako inače iskvaren, treba da bude smatran odgovornim samo za svoje zločine. Ali, za naciste krivica Jevreja bila je vezana za njihovu biološku konstituciju: tako da nije bilo potrebno da se dokazuje njihova krivica jer su oni krivi samim tim što su Jevreji.

U staljinističkom ideološkom imaginarijumu, univerzalni razum se objektivizuje u liku neumoljivih zakona istorijskog progresa, a mi svi, uključujući vođu, smo samo njegove sluge. Nacistički lider, kada završi svoj govor, stoji i ćutke prima aplauz, dok pod staljinizmom, kada obavezan aplauz eksplodira posle završetka govora vođe, on ustaje i pridružuje se aplauzu. U filmu To be or not to be, Ernsta Lubiča, Hitler odgovara na nacistički pozdrav tako što podiže ruku i kliče "Živeo ja". Ovo je samo humor, jer se tako nešto nije moglo dogoditi u realnosti, dok je Staljin u stvari sam sebi nazdravljao kada bi se pridruživao drugima u aplauzu. Činjenica je da je Staljin dobijao čestitke za svoj rođendan od zatvorenika u najmračnijim Gulazima, dok nije moguće ni zamisliti Jevrejina u Aušvicu koji Hitleru šalje takav telegram. Ovo je ponešto neukusno poređenje, ali ono podržava tvrdnju da je pod Staljinom vladajuća ideologija pretpostavljala prostor u kome se vođa i njegovi podanici mogu sastati kao sluge Istorijskog razuma. Pod Staljinom su, barem u teoriji, svi ljudi bili jednaki.

U nacizmu ne nalazimo bilo kakav ekvivalent onim komunistima disidentima koji su rizikovali svoje živote boreći se protiv "birokratske deformacije" socijalizma u SSSR-u i njegovoj imperiji: nije bilo nikog u nacističkoj Nemačkoj ko je zagovarao "Nacizam sa ljudskim likom". U tome je mana (i ono što je pogrešno kod) svih pokušaja, kao što je onaj konzervativnog istoričara Ernsta Noltea, da se prihvati neutralno stanovište: to jest da se pita zašto ne primenjujemo iste standarde na komuniste koje već primenjujemo na naciste. Ako Hajdegeru ne može biti oprošteno njegovo flertovanje sa nacistima, zašto se Lukašu ili Brehtu oprašta njihov mnogo duži angažman u staljinizmu? Ovakva pozicija nacizam svodi na ponavljanje praksi koje su već postojale u boljševizmu i na reakciju na njih - teror, koncentracioni logori, borba na život i smrt protiv političkih neprijatelja - tako da je "prvobitni greh" onaj komunizma.

U kasnim osamdesetim, Nolte je bio Habermasov glavni oponent u takozvanom "sporu oko revizionizma" [Revisionismusstreit], u kome je dokazivao da nacizam ne treba posmatrati kao neuporedivo zlo 20. veka. Ne samo da se nacizam, koji je za svaku osudu, pojavio posle komunizma: on je bio reakcija na komunističku pretnju, a svi njegovi zločini su samo kopije onih koji su se već dogodili pod sovjetskim komunizmom. Nolteova ideja je da komunizam i nacizam dele istu totalitarnu formu, a da je razlika među njima samo u tome koji empirijski subjekti igraju   respektivne uloge u strukturi ("Jevreji" umesto "klasnog neprijatelja").   Najčešća liberalna reakcija na Noltea je da on relativizuje nacizam, svodeći ga na sekundarni eho zla komunizma. Ipak, čak iako ostavimo po strani neprimereno poređenje između komunizma - osujećenog pokušaja oslobađanja - i radikalnog zla nacizma, možemo dopustiti da je Nolteova centralna primedba tačna. Nacizam je zaista bio relakcija na komunističku pretnju; on jeste zamenio klasnu borbu borbom između Arijevaca i Jevreja. Ono sa čim ovde imamo posla je pomeranje [displacement, Verschiebung] u frojdijanskom značenju reči: nacizam zamenjuje klasnu borbu rasnom borbom i čineći to zatamnjuje pogled na njenu pravu prirodu.

Ono što se menja kada posle komunizma dolazi nacizam je u samoj formi, tako da nacistička ideološka mistifikacija ostaje kao razlika: politička borba je pretvorena u prirodno stanje konflikta između rasa, klasni antagonizam koji je inherentan društvenoj strukturi redukovan je na prodor stranog (jevrejskog) tela koje narušava harmoniju arijevske zajednice. Nije tačno, kako tvrdi Nolte, da se ovde u oba slučaja radi o istoj formalnoj antagonističkoj strukturi u kojoj različiti elementi (klasa, rasa) popunjavaju mesto neprijatelja. Klasni antagonizam, za razliku od rasnih razlika ili rasnog konflikta, je inherentan i konstitutivan za samo socijalno polje; fašizam ovaj suštinski antagonizam premešta na drugu ravan.

Primereno je onda prepoznati tragediju Oktobarske revolucijie: njen jednistveni emancipatorski potencijal, s jedne strane, i istorijsku nužnost da ona završi u staljinizmu. Treba da imamo poštenja da priznamo da su staljinističke čistke u jednom smislu bile "iracionalnije" od fašističkog nasilja: njihova suvišnost je nepogrešiv znak da je, za razliku od fašizma, staljinizam bio slučaj autentične revolucije koja se izopačila.   Pod fašizmom, čak i u nacističkoj Nemačkoj, bilo je moguće preživeti, odnosno, održavati spoljašnji utisak jednog "normalnog" svakodnevnog života, ukoliko se niste upuštali u neku opozicionu političku aktivnost ( i naravno, ako niste bili Jevrejin). Za razliku od toga, u kasnim tridesetim, pod Staljinom, niko nije bio siguran: svako je mogao biti odjedanput denunciran, uhapšen i ubijen kao izdajnik. Iracionalnost nacizma bila je kondenzovana u antisemitizmu - u verovanju u jevrejsku zaveru - dok je iracionalnost staljinizma ispunjavala čitavo društveno telo. Iz to tog razloga, nacistička policija tragala je za dokazima i znacima aktivnog suprotstavljanja režimu, dok su Staljinovi istražitelji bez problema fabrikovali dokaze, izmišljali zavere itd.

Trebalo bi, da takođe priznamo da nam još uvek nedostaje zadovoljavajuća teorija o staljinizmu. U tom pogledu predstavlja skandal da Franfurtska škola nije uspela da proizvede sistematsku i temeljnu analizu toga fenomena. Izuzeci su rečiti: Behemot [Behemoth] (1942) Franca Nojmana koji je sugerisao da tri velika svetska sistema - kapitalizam New Deal-a, fašizam i staljinizam - teže istom birokratizovanom, planski organizovanom, "administrovanom" društvu; Sovjetski marksizam (Soviet Marxism) (1958), Herberta Markuzea, njegova poslednja knjiga napisana sa strašću, začuđujuće neutralna analiza sovjetske ideologije bez jasnih opredeljivanja; i na kraju, u osamdesetim, pokušaji nekih Habermasovih učenika koji su razmišljajući o nastajućem fenomenu disidenata preduzeli da elaboriraju pojam civilnog društva kao mesta sa koga se stvara otpor komunističkom režimu - što je bila interesantna, ali ne i opšta teorija o specifičnostima staljinističkog totalitarizma. Kako je jedna marksistička škola mišljenja koja je tvrdila da se fokusira na uslove propasti projekta emancipacije mogla da se uzdrži od analiziranja noćne more "aktuelno postojećeg socijalizma". I da li je njihovo fokusiranje na fašizam bilo tiho priznanje da nisu uspeli da se suoče sa istinskom traumom?

Ovde, dakle, mora da se napravi izbor. "Čisti" liberalni stav prema levom i desnom "totalitarizmu" - da su oba loši, zbog svoje netolerancije prema političkim i drugim razlikama, odbacivanja demokratskih i humanističkih vrednosti itd. - je a priori pogrešan. Neophodno je da se zauzme strana i da se kaže da je fašizam fundamentalno "lošiji" nego komunizam. Alternativni stav da je čak moguće da se racionalno porede dva totalitarizma teži da proizvede zaključak - eksplicitan ili implicitan - da je fašizam bio manje zlo i razumljiva reakcija na komunističku pretnju. Kada je septembra 2003. Silvio Berluskoni izazvao žestoku graju svojom primedbom da Musolini, za razliku od Hitlera, Staljina ili Sadama Huseina, nikada nikog nije ubio, pravi skandal je bio u tome da je njegov iskaz, daleko do toga da je samo izraz Berluskonijeve idiosinkrazije, deo aktuelnog projekta izmene posleratnog evropskog identiteta koji se dosad bazirao na antifašističkom jedinstvu. To je pravi kontekst u kome bi trebalo razumeti zahtev evropskih konzervativaca za zabranu komunističkih simbola.

Tekst The Two Totalitarianisms je preuzet sa adrese
http://www.lrb.co.uk/v27/n06/print/zize01_.html

Preveo V.M.