Vladimir Milutinović: Filozofija i politika

Izborna matematika

Sve ili ništa

Vraćena loptica od pre 20 godina

Izborna matematika

Pod ovim naslovom verovatno očekujete priču o rejtingu stranaka ili o šansama za stvaranje neke koalicione vlade. Međutim, neće biti ništa od toga. U stvari ćemo se baviti pitanjem Za koga glasati? uz malu pomoć matematike. Ne morate zbog toga brinuti za svoju slobodu izbora, preporuke o glasanju će biti hipotetičke, a matematika koju je potrebno znati biće da je, recimo, 2+2 =4.

Za početak, ako smatrate da je 2+2=6 ili možda -4, a u svakom slučaju da nije 4, i na sličan način razmišljate u odnosu na sve ostale zbirove, onda treba da glasate za radikale. Prevedeno na politički jezik, to znači da ako smatrate da svi Srbi sa Kosova i iz Crne Gore treba da se presele u Srbiju (za razliku od Srba iz Hrvatske koji treba da se vrate na svoja ognjišta), ako se radujete i proslavljate nečije ubistvo, ako smatrate da je posle 5. oktobra nastupila kvazi-demokratija, a da je pre 5. oktobra bila prava, ako smatrate da postoji čovek koji je jedini pravi tumač srpskog nacionalnog interesa i da je to predsednik vaše stranke, onda su, da ponovimo, radikali vaš izbor.

Ako smatrate da je 2+2 jednako srednjoj vrednosti odgovora koji su na ovo pitanje dale ekstremističke stranke, pa je npr. ako su radikali rekli 7 a demokrate 5, pravi odogovor 6, kao vrednost koja je jednako udaljena od ove dve stranke; ili smatrate da ste dali bolji odgovor od 7 i 5 ako uopšte ne date bilo kakav odgovor, onda ste, pogađate, glasač DSS-a. Simpatizeri DSS-a smatraju da je pomirenje zaraćenih stranaka u Srbiji važnije od netolerantnog insistiranja na odgovoru 4, ili da su ostali odgovori koji se nude toliko loši, da je bolje odlaganje odgovora, ili da su u principu svi odgovori jednako dobri, pa je najmudrija politika srednji put koji makar ima vrednost kompromisa. Na ovom putu nikad se ne govori da je neki odgovor pogrešan, uzdržava se od svakog suda, čime se povećava koalicioni potencijal DSS-a.

Ukoliko je vaš odgovor na naše pitanje "između 3,5 i 4, 5", s tim da ste spremni da odgovor pomerate u skladu sa željama međunarodnih partnera ili u skladu sa raspoloženjem biračkog tela, onda ste glasač DS-a.   Političari iz DS smatraju da EU zna matematiku, da mi ne moramo da lupamo glavu i da samo treba biti za ulazak Srbije u EU. Osim EU, glasači takođe znaju da je odgovor radije 4 nego 8, tako da će to znanje samo raditi za DS, pa se same demokrate ne moraju truditi. Na odgovoru 4 ne treba previše insistirati i zbog toga što se tako DS prikazuje kao netolerantniji od   DSS-a i smanjuje vlastiti koalicioni potencijal i popularnost.

Ako smatrate da od sutra ujutru odgovor ima da bude 4 ili 10, u svakom slučaju da bude terapeutski potpuno suprotan odgovoru koji su nekada dali socijalisti, onda ste bezrezervno za LDP. U neku ruku, vi ste toliko ubeđeni u vlastiti odgovor ili metodu odgovaranja da smatrate da su rasprava i argumentisanje sa drugom Srbijom ispod vašeg nivoa, a da Srbija može u EU samo ukoliko zaboravi južnu prugu, srednju prugu, sakrije simpazitere socijalista i radikala, u interesu budućnosti prizna sve što je bilo ko rekao o njoj zbog vladavine socijalista i krene od nule. U EU se ulazi sa (ostalim) Srbima ili bez njih.

I to su otprilike opcije čiji načini odgovaranja na politička pitanja imaju veći uticaj na javnost.

U stvari, možete glasati za koga hoćete ili uopšte ne glasati. Ako čitate ovaj tekst onda ste verovatno deo grupe koja je velika otprilike kao promil statističke greške na parlamentarnim izborima. To znači da bi mnogo korisnije bilo da pomognete da odgovor 4 na razna pitanja dobije na snazi. Kod nas ne samo da se analitičari uzdržavaju od političkog suda, nego ta praksa polako stiče osobine demokratskog ideala, jer su političke vrednosti subjektivne i "stvar ukusa". Na neki način, smatra se da političare i birače treba ostaviti same, kako se ne bi ugrožavalo pravo birača da biraju i pravo političara da budu birani.

Ovaj stav je, međutim, pogrešan, a da je to tako, pošto bi nas argumentacija odvela daleko, potražićemo svedočanstvo kod jednog davnašnjeg autoriteta -Aristotela. Evo šta on kaže o sofistima i političkim pitanjima: "Sofisti, međutim, sami sebe proglašavaju učiteljima državničke veštine, mada se nijedan od njih ne bavi njome, nego se politikom bave samo oni koji se bave državnim poslovima, i tu su u toj aktivnosti vođeni očigledno više svojom urođenom sposobnošću i iskustvom, nego naučnom refleksijom. Bar se ne vidi da oni o tim pitanjima pišu i govore (mada bi to nesumnjivo bio zaslužniji posao nego pisanje govora koji će se držati pred sudom ili na masovnim skupovima). Pa ipak, oni bi to verovatno bili učinili da su mogli. Jer državi ne bi mogli ništa bolje ostaviti, niti bi mogli sebi samima i svojim najbližima poželeti išta dragocenije od te sposobnosti."

(neobjavljeno, januar 2007)

Sve ili ništa

Po svoj prilici, Srbi sa Kosova i Metohije, ukoliko je to do srpske politike, moći će da biraju samo između dve mogućnosti: ostanka na Kosovu koje samo ostaje u okviru Srbije i odlaska sa Kosova. Srednje rešenje u okviru koga bi oni ostali u svojim kućama sa svojim, kako tako, rekonstruisanim životima, ma kakvo da bude rešenje statusa, ne dolazi u obzir. Nedavno, na TV Košava, Brana Crnčević objašnjava zašto je to tako:   mi se borimo samo oko statusa, želeći da Kosovo ostane u Srbiji iz prostog razloga što bi svako drugo rešenje podrazumevalo njihov odlazak. Ono što je ovde bitno je to da se ne radi o više paralelnih strategija, pa da se sada naglašava da će Srbi otići sa Kosova, ukoliko ono eventualno bude proglašeno nezavisnim, kako bi se ta odluka otežala, ali da će ukoliko se to ne desi biti aktiviran neki plan B u kome se život ljudi na Kosovu obezbeđuje nekim drugim načinom. Određivanje tog drugog načina traje u stvari sada. Mada to ne govore otvoreno, iz konstrukcija međunarodnih evropsko-američkih pregovarača jasno je da se pregovori vode oko statusa manjina u okviru budućeg Kosova. Ali nama ta prava ne trebaju. Ljudi su jasno stavljeni pred izbor: sve ili ništa.

Ova situacija se u stvari ponavlja. U slučaju Crne Gore svako sada može da vidi kako je ona, u očima zvanične politike, od drugog oka u glavi bukvalno prestala da postoji, da ne uvijamo taj izraz u neke dodatne kvalifikative. Ova politika je bila i najavljena kada je, neposredno posle referenduma, Tomislav Nikolić poručio da očekuje da će svi Srbi iz Crne Gore doseliti u Srbiju, što je kasnije poručio i Srbima sa Kosova u slučaju da ono dobije nezavisnost. Isto je bilo i sa Srbima iz Hrvatske. Šta je to što uslovljava da politička realnost koja se odnosi na Srbe uvek prolazi kroz ove dve faze?

Zastupnici preovlađujuće (ili samo trenutno nametljivije) političke matrice ovde imaju spreman odgovor. Srbi su okruženi plemenima koja žele da zatru sve što je srpsko, potpomognutim u toj nameri od strane zapadnih sila. Ova težnja, koja je uvek postojala, buknula je početkom devedesetih i traje sve do danas. Jedini način da se odbranimo od ovog "odvratnog globalističkog (zapadnog) sveta" je granica Velike Srbije, tek u okviru nje je moguć normalan život. Međutim, u ovoj slici ipak nešto škripi. Ona ima svoju osnovu u činjenici da su postojali i da još postoje ljudi koji žele drugima da naude samo zbog njihove nacionalne pripadnosti, da ih ima u susednim državama i na Kosovu, ali ona ipak bode oči svojom oštrom razlikom između nepodeljeno zlog i nepravednog sveta i pravednih Srba koji su uvek i isključivo žrtve. U Hrvatskoj i na Kosovu vodio se rat, međutim, ono što odaje i neki drugi izvor ove slike jeste to da ona mapira i Crnu Goru, u kojoj se 95% stanovništva početkom devedesetih izjasnilo za zajedničku državu sa Srbijom, u kojoj dve trećine izjavljuje da govori srpski jezik itd, pa ipak, i tu bi sudbina Srba trebala da bude ista sudbina potpunog nestajanja, kao i u Hrvatskoj ili na Kosovu. Osim ovog kontraprimera Crne Gore, protiv ove slike govori i lakoća sa kojom se pretpostavlja da bi u savremenom svetu i Evropi bilo moguće potpuno proterivanje mirnog stanovništva samo zbog njegove nacionalne pripadnosti, čak i pored jasne političke zaštite matične države. Na prostoru bivše Jugoslavije desila su se zaista etnička čišćenja, ali tek pošto je rat za granice počeo na nekom od područja. Čak ni tu, na Balkanu, krajem dvadesetog veka, nije bilo potpunog proterivanja i čišćenja stanovništva koje bi nastupilo nevezano za rešavanje teritorijalnih pretenzija ratom.

Hoću da kažem da je i pored očigledne duboke mržnje ukorenjene kod manjeg dela svakog naroda bivše Jugoslavije sa kojim su Srbi bili u kontaktu bilo moguće da se oni izbore za svoja prava, čak i da su te države početkom devedesetih sve postale nezavisne mirnim putem. Postoji, dakle, šansa da bi Srbi sa svih tih prostora danas imali više nego što sada imaju, a ne bi imali sva sećanja na muke ratova, sankcija i izbeglištava. Kako je onda moguće da u nekoj većoj meri, koja se drastično smanjila samo neposredno oko 5. oktobra, građani Srbije ipak glasaju za onu politiku koj im je sve to donela, za iste ljude i iste metode rešavanja pitanja kolektivnih prava koje su se i nekad koristile? Šta je to što, kao magijom, neumitnom logikom, privlači ljude ka istoj matrici, tako da uvek nanovo odobravaju istu politiku?

Odgovor bi se mogao dobiti ako prođemo kroz logiku kojom se legitimisala ta politika. Očigledno je da se ona ne legitimiše rezultatima. Upravo opisani rezultati te politike su nesumnjivo katastrofalni, ali, opet očigledno, ta katastrofalnost ne utiče na privlačnost te politike. To onda samo može da znači da njena privlačnost ne nastaje u realnosti (a tu je i njena ključna mana): ona nastaje potpuno na nivou mašte ili želja, preciznije susreta želja uplašenog pojedinca i potreba i želja autoritarne vlasti. Ova politika počinje i završava svoju legitimaciju u sferi misli i zato njeni rezultati nemaju nikakvog uticaja na nju. Na pitanje o katastrofalnim rezultatima stare politike, Brana Crnčević jednostavno odgovara da su oni vodili politiku kakvu su mogli, a da su loši rezultati jednostavno rezultat premoći NATO pakta. Zar možemo da zamerimo nešto nekom ko se borio za pravu stvar, ali je izgubio od premoćnog protivnika? Sigurno da ne. Ali šta znači "prava stvar"? Ovde je problem što se prava stvar konstituiše potpuno u sferi želja i to najpre želja autoritarne politike, a tek zatim ona dobija završnu legitimaciju kada je kao izraz svojih želja i stavova prihvati i sam "narod".

U svim slučajevima   o kojima smo govorili "prava stvar" je konstitusiana jednostavno - maksimumom . To danas imamo potpuno plastično na primeru Kosova i Metohije. Državna politika koncentriše sve svoje napore na očuvanje Kosova u sastavu Srbije, zahteva se potpuno jedinstvo oko ovog cilja, a svako odstupanje od njega ili njegovo dovođenje u pitanje sa stanovišta realnosti njegovog ostvarenja, smatra se za defetizam i izdaju. Na ovaj način, vlast stiče odlučujuću prednost pred svakom mogućem kritikom. Svako ko smanjuje cilj, u ime bilo čega, radi protiv "nacionalnih interesa" i   denuncira se kao onaj ko prima naloge od strane sa kojom smo sada u političkom ratu, a nekada i u stvarnom ratu itd. I tu se pokazuje sav problem vezan za ovu politiku. Onoga trenutka kada se ovakva politička prednost na neki način potvrdi od strane građana (aklamacijom, izborima, kampanjom podrške u medijima), legitimacija ove politike se završava . Da malo bolje poznaju svoje političare i političku logiku, obični ljudi bi u trenutku kada se ova maksimalistička politika etablira na ovaj način, ukoliko su   u nekom ugroženom području, mogli odmah da pakuju kofere i pored toga što su drugim delom svoga bića možda upravo sve svoje nade usmerili ka ovom maksimalnom rešenju.

Iz njihove perspektive ova politika je samo ostvarenje njihovog sna o bezbednosti, ravnopravnosti i samopoštovanju i možda o "vraćanju milo za drago" suparničkim narodima, ali iz perspektive vlasti ona je upravo potpisan blanko ček na večno pravo na vlast, ma šta da se dogodi sa zajednički preduzetim poduhvatima. Jer, u psihološko-logičkim aneksima ovog ugovora piše da obično maksimum nije ostvariv, a verovatno je i da maksimum nije uzeo u obzir prava druge strane. Ukoliko je maksimum prikazan i kao moralno pravo, onda je to dodatan način da se eventualno neostvarivanje ovog prava opravda. Jednostavno, ovo pravo (na primer, sada pravo na teritoriju Kosova) je kvazi-moralno pravo, tako da se može reći: dobro, mi smo možda bili nesposobni i možda smo grešili u ostvarivanju tog prava i možda smo nekim svojim postupcima i odmagali da se ono ostvari, ali vi imate na njega pravo i nezavisno do toga šta mi radimo, jer je to moralno pravo, tako da su sigurno krivlji oni koji vam ga oduzimaju. Rat nije samo izraz lakomislene nade da će maksimum biti moguće, lako, silom nametnuti drugima, nego je i posredan dokaz da je vlast pokušala sve, pa čak i upotrebu sile, ali eto rezultata nije bilo zbog snage protivnika, u slučaju Srba, celog sveta. Rat se i ne vodi da bi se dobio, nego da se pokaže da je sve pokušano da bi se maksimalni cilj ostvario.

Tako smo došli do rezultata koji bi trebao da bude otrežnjujući: usvajanjem određene politike, unapred se odričemo svih svojih interesa, ostavljajući ih na milost i nemilost slučaja i odnosa snaga, dok političarima dajemo mogućnost da se uopšte ne sekiraju oko ishoda svoje politike. Sve oko čega treba da brinu je da 1) se zalažu za maksimalan cilj kao moralno pravo, 2) difamiraju protivnike, i 3) prikazuju buduće pobednike kao odvratne i nepravedne, potpuno ujedinjene u želji da zatru sve što je srpsko. Za tačku tri će lako nalaziti argumente, jer će izmanipulisani i ostavljeni ljudi u sredinama u kojima su zajedničkim naporima svih strana odnosi dovedeni postupno u stanje ludila, zaista i biti nečije žrtve. Sva uobičajena priča političara kod nas se, u stvari, vodi u okviru ove šeme. Pozivanja na jedinstvo su priprema za rat i njegova simulacija i usputno skidanje odgovornosti za određenu politiku (jer su je svi podržavali); pozivanje na međunarodno pravo je implicitna tvrdnja da stvar ne zavisi od nas i da zbog toga nećemo biti odgovorni za nju (jer ta prava imamo nezavisno od toga šta radimo); maksimalizovanje cilja služi samo tome da se odbije svaka optužba za izdaju koja može doći samo od drugih političara koji se u okviru iste matrice bore za vođstvo. Tome služi i rat. Kada se stanje rata već stabilizuje - a svako je sa nama u ratu ako se protivi onome na šta smatramo da imamo moralno pravo, pa na ma kako maksimalan način to bilo određeno - onda se uloge u politici mogu raspodeliti i prema ulogama u ratu: kritika vlasti je pomaganje protivničkoj strani, odgovornost vlasti je skidanje odgovornosti sa neprijatelja itd. Vrhunac autoritarne zloupotrebe nevolje ljudi je ako se legitimacija vlasti postigne bez bilo kakvog određivanja pozitivnog cilja, već se cela podrška dobije na razlici od izdajnika koji su protiv maksimalnih načelnih ciljeva. Tada ostaje neopaženo da krajnji rezultat politike vlast i građani čekaju sa istom odgovornošću, jer od strane vlasti nije obećano ništa konkretno. Nekom autoritarnom inverzijom, građani su čak odgovorniji za sve, jer je njihove potrebe i strahove vlast smirivala. Ta lažna privilegija jednakosti i važnosti je, međutim, samo kompenzacija za gubitak koji će uslediti.

U slučaju Srba, običnih Srba, o kojima govorimo, stvar se komplikuje time što oni, naravno, nisu samo žrtve ovakve političke matrice svoje vlasti, nego su, kao i drugi obični ljudi na Balkanu, pod udarom istih takvih politika od strane nominalno protivničkih strana. Samo su sada umesto prevarenih dobrovoljnih maštača, predmet dokazivanja drugih da su njihovi maksimalni ciljevi oni pravi i mogući. Sve ovo o čemu smo dosad govorili kod nas danas ponavlja veliki broj ljudi, kao da su uhvaćeni u neku zamku koje se ne mogu osloboditi. Navešću jedan komentar, na tekst koji se bavi pitanjem Kosova, sa sajta Politike:

"Krivicu za Kosmet bacate na Srbe. To isto čini i Ahtisari, to jest Zapad. Vi im samo idete na ruku, svesno ili nesvesno. Mi nismo izgubili Kosmet. Kosmet je okupiran. Interesantno je da uopšte ne krivite okupatore i Albance, koji su glavni krivci. Ovakav vaš stav može da prodje samo kod naivnih i zlonamernih."

U ovom komentaru se taksativno iskazuju pravila zamke koju smo ranije opisali,   a koja u stvari važe samo ako mislimo u okviru želja autoritarne politike. Da je to tako vidi se po tome što se struktura realnosti prilagođava njenim potrebama: na primer, nemoguće je da, u okviru različitih priča, za jednu situaciju bude "krivo" više strana, ako govorite o krivici jedne strane skidate krivicu sa druge itd; pogotovo se strana naše odgovornosti briše, nezavisno do svake realnosti.   Jer, poenta gornjeg komentara nije toliko u tome da mesta za kritiku naših vlasti nema u realnosti, nego da moramo nastaviti starim putem na kome je sama realnost maksimizovana, prerađena prema potrebama autoritarne vlasti. Maksimizovanje cilja, autoritarna odbrana nacionalnog interesa, uključuje i to da se, za bilo šta, ne optužuju "Srbi", iza kojih se naravno kriju vlasti. Tako se, možda i neopaženo i za same ljude koji zastupaju ova mišljenja, pristaje na matricu koja će služiti samo za unutrašnju legitimaciju nečije politike, a na "nacionalnom" planu će samo praviti štetu.

Onoga trenutka kada ova politika dođe do svog, najčešće negativnog, kraja, svi koji su bili njene žrtve biće prosto zaboravljeni. Neće biti nikakve aktivacije plana B koji će sada štititi njihove interese na nekom nižem nivou koji je ostvarljiv, za razliku o maksimalnog cilja koji je propao. Celokupna njihova sudbina i sve što se njih tiče, zajedno sa njihovom mogućom razočaranošću i problemima, samo je neprijatan podsetnik na realnost i poraz koji autoritarna politika ne želi. Na taj način se može objasniti zašto celokupne Crne Gore posle referenduma nema, ne samo omraženog Đukanovića koga mrzimo još više od kako je pobedio, nego i 30% posto ljudi u Crnoj Gori koji su se izjasnili kao Srbi, između ostalog, pokušavajući da ispune sve želje autoritarne politike iz Srbije.

Nekome može izgledati da se na ovaj način, zbog prelaska   od stanja u kome je krivica Srba isključena do stanja u kome je ona moguća, sva krivica za ratove, pa i nesreće njih samih, svaljuje na Srbe. Ali to nije tačno. Za rat su krivi oni koji su ga verbalno pripremali, politički priželjkivali i iskorišćavali, i oni koji su se u njemu   ponašali nevojnički,   a sasvim je sigurno da je prema činjeničkom stanju takvog ponašanja bilo na svim stranama. Sam zahtev da se odredi jedna strana koja je kriva za ove ratove u stvari je deo rata i deo logike jedne od vladajućih ratom legitimisanih nomenklatura u nekoj državi. Sve to je deo realnosti, ali mi do sada nismo govorili o realnosti, već o u uslovima koji su potrebni da bi realnost uopšte počela da igra ulogu u politici. Ako ne želimo da stalno iznova budemo uhvaćeni u zamke autoritarne politike, mora postojati način da se ciljevi politike umere u realne mere. Najbolji način da se to uradi je jasan zahtev političarima da svoje ciljeve jasno povežu sa njihovom ostvarljivošću i sa vlastitom odgovornošću u slučaju da se neki politički cilj ne ostvari. Mogu u politici postojati i ciljevi koji se ne mogu ostvariti u mandatu za koji se konkuriše, ali oni onda ne smeju biti u fokusu politike i ono za šta se zaista glasa. Zbog toga ćemo pravu politiku u Srbiji prepoznati tek ukoliko neki političar bude pokazao spremnost da preuzme odgovornost za realne ciljeve. Ali mi mu moramo dopustiti da to učini. Trenutni povici "Ne damo Kosovo", "Otimaju Kosovo" ne sadrže to preuzimanje odgovornosti.

11.02.07.

Vladimir Milutinović

Putin: vraćena loptica od pre 20. godina

Kada je Vladimir Putin na nedavnoj konferenciji o bezbednosti u Minhenu na početku svog govora nogovestio da će zaobići diplomatski rečnik i reći šta zaista misli o međunarodnim problemima, verovatno je da je malo ko očekivao ono što će uslediti. Jer centralna tema Putinovog govora imala je filozofsku poentu, koja je najbolje bila izražena u sintagmi da su SAD "prekoračile svoje granice" u svakom smislu, naravno, na vojnom, ali i ekonomskom, političkom, kulturnom, pa čak i prosvetnom planu. Međutim, ne radi se o prekoračivanju granica koje bi govorilo samo o snazi jedne zemlje i njene kulture i koje bi bilo sasvim legitimno: kada je rekao da su SAD prekoračile svoje granice, Putin je ciljao na centralnu tačku zapadne liberalne političke kulture, koja je u međuvremenu postala univerzalna, da je osnov političkog poretka, pa i slobodnog života u svakom smislu, upravo to da niko ne prekoračuje svoje granice.

Kako je odmicao prvi deo govora videlo se da Putin u stvari, na veoma fini i promišljen način, upoređuje SAD sa vladajućom partijom u totalitarnom sistemu, koja prekoračuje svoje granice i oduzima slobodu svima. Ona univerzalna pravila baca pod noge i prezire ih, ustanovljava "unipolarni" sistem u kome postoji "jedan autoritet, jedan centar sile, jedna instanca koja odlučuje". Što sigurno nema nikakve veze sa demokratijom, dodaje Putin. Jer, "demokratija je snaga većine koja uzima u obzir interese manjine i njena mišljenja". Autoritativna vlast arbitrarno koristi silu kada joj se prohte tako da se "niko ne oseća sigurnim", baš kao u nekadašnjem Sovjetskom savezu. Ona čak, mada to Putin nije direktno rekao, ima i svoje Gulage, poput Iraka, u kojima kažnjava neposlušne subjekte stanjem bezakonja i nasilja. Putin ovde ne samo da simbolički SAD izjednačava sa Komunističkom partijom nego to čini prihvatajaći principe pomoću kojih je ta partija kritikovana, čime pokazuje da Rusija i on više nemaju problem sa tim principima. Da je govor bio na nekom skupu filozofa ili sociologa, Putin je mogao da doda da nema problem da kaže da se sve to nekada moglo primeniti na ruski sistem, ali ta činjenica više ne smeta da se demokratski principi brane jer se Rusija više ne identifikuje sa tim sistemom. I niko ne može da kaže: gde se baš vi javljate da branite demokratiju.

Tako je Putin vratio Americi lopticu upućenu pre 20 godina, ali ne kao mehaničku negaciju, koja bi tvrdila da je Sovjetski savez bio u pravu, nego kao potvrdu univerzalnosti pravila koja su onda pobedila. Poenta Putinovog govora jeste da je Amerika od "moralnog lidera sveta" sa kraja osamdesetih godina, postala moralni problem sveta, ali ne po nekom arbitrarnom moralu, nego upravo po merilima za koje je sama doprinela da postanu univerzalna. Jer, Putin se na nekoliko mesta svog govora zalaže za pravila međunarodne politike budu univerzalna, kako u svojoj formulaciji tako i u primeni. Na mestu gde govori o prekora'ivanju granica, Putin nastavlja sa "Ko je sretan zbog toga?", jasno naglašavajući, kroz očekivani odgovor "niko", da brani univerzalne principe.

Sve je ovo izrečeno sa zavidnim stepenom mere i uglađenosti, međutim, reakcija Amerike posredno svedoči o tačnosti Putinovih kvalifikacija. Zvanična Amerika odgovorila je da Putinov govor smatra razočaravajućim i da njegove kvalifikacije nisu tačne. Ali, naravno da na takav govor ne može samo da se odgovori: "nije tačno". Novi američki sekretar za odbranu Robert Gejts prokomentarisao je govor rečima koje dobro pokazuju neke zakone diplomatskog govora i štampe. On je naime kazao da, i pored kritike američke politike koja je evidentna u Putinovom govoru, smatra da SAD i Rusija moraju zajedno sarađivati na rešavanju bezbednosnih pitanja i da je "jedan hladni rat bio sasvim dovoljan", dodavši kao bivši Putinov obaveštajni kolega da "stari špijuni imaju običaj da govore neotesano (neuvijeno ili bez pardona, eng. blunt )". Iako ove reči mogu biti shvaćene i kao sasvim načelan i usputan komentar Putinovih reči koji ne ukazuje na bilo kakvu ljutnju i promenu u odnosima (Gejts je odmah najavio i skoru posetu Moskvi), naslovi "Neotesan govor starog špijuna" i "Jedan hladni rat je bio dovoljan" poslužili su kao ad hominem argumenti protiv onoga što je Putin rekao i kao insinuacija da je Putin taj koji je agresivan i koji se zalaže za rat, iako je suština Putinovog govora bila savim obrnuta. Amerika naprosto na bilo kakvo suprostavljanje, baš poput autoritarne vlasti, ne može da reaguje razmišljanjem, nego već uobičajenim arsenalom: onaj ko su suprostavlja autoritarnoj vlasti sigurno je "agresivan", "čudan", baš kao što su u Slobino vreme demonstracije morale biti "rušilačke".

Bilo kako bilo, Putin je jednim govorom pokazao da univerzalna moralna pravila primenljiva u politici poštuje u onom smislu u kome smo spremni da se stavimo ispod nečeg višeg i važnijeg od nas. Da bi Rusija eventualno mogla da igra samo po pravilima fer utakmice u kojoj se priznaje pravo svih, baš kao što se to čini i u demokratskom društvu. Na Americi je da vidi da je loptica u njenom dvorištu.

* skraćena verzija ovog teksta objavljena je u nedeljniku NIN