Vladimir Milutinović

Teorija političke odgovornosti

Kao i svi ostali, ljudi koji se bave politikom odgovorni su sebi (svojim principima) i drugim ljudima. Naravno, njihova odgovornost je veća od odgovornosti običnog građanina jer su oni preuzeli odgovornost za ciljeve koje su obećali da će realizovati, a takođe su odgovorni i za ciljeve koji se podrazumevaju, kao što je zaštita prava svakog građanina i makar održanje na istom nivou njegovog prosperiteta. Principijelnu odgovornost za ove ciljeve zapravo imamo svi, ali su društvene zajednice uređene tako da funkcije koje su potrebne da bi se zajednica održavala obavljaju određeni ljudi, koju su preuzeli na sebe odgovornost za te funkcije.

Dakle, situacija je veoma jednostavna, političari su odgovorni za konkretne ciljeve čiju su realizaciju obećali i za funkcionisanje društva kao pravom i zakonima uređene zajednice, u kojoj ne vladaju prirodni zakoni nego zakoni društva. Naše pitanje ipak mora biti: kako onda dolazi do toga da je primena ovih kriterijuma tako difuzna i neodređena da su moguća potpuna neslaganja oko ocene učinka nekog političara, a da oni sami nastavljaju političke karijere ili zahtevaju zasluge, nezavisno od učinaka koji ih prate, kao da te relacije između njihovih obećanja i realnosti ne postoje?

Da bi došli do odgovora i do skice za teoriju političke odgovornosti pomoći ćemo se filozofijom Karla Popera. Ne zato što je ova filozofija bez mane: Poper dosta pristrasno i nepromišljeno tumači filozofije svojih prethodnika Platona i Hegela, a uz to je sklon da bude prestrog u postavljanju kriterijuma za odbacivanje teorija koje smatra pogrešnima. Međutim, Poper je dao jednu jasnu i dosta dobru teoriju o tome šta se zahteva od neke teorije da bi joj mogao biti priznat status naučnosti. Ukratko, naučna je samo ona teorija koja ima empirijski sadržaj, odnosno koja specifikuje neka intersubjektivno ili empirijski utvrdiva stanja za koja tvrdi da će se dogoditi. Poper kaže da teorija ili mora specifikovati uslove pod kojima će biti opovrgnuta, odnosno opisati događaj koji je opovrgava ili ne treba da bude smatrana za naučnu teoriju. Naučna teorija može biti netačna ukoliko je neki događaj opovrgne, ali teorija bez empirijskog sadržaja nije ni pokušala da bude tačna: ona ne doprinosi rastu znanja, već je formulisana u sasvim druge, nenaučne svrhe. Takva teorija, iako je puna raznih tvrdnji, u stvari se ne obraća našim saznajnim moćima u želji da poveća naša znanja, već želi da promeni naše vrednosti i naše ponašanje u svoju korist.

Postoji potpuna analogija ovog modela sa politikom. Kao što je teorija koja ima empirijski sadržaj koji je otvoren za opovrgavanje naučna, tako je politika koja postavlja konkretne ciljeve koje tvrdi da će ostvariti u mandatu za koji se kandiduje i ostavlja otvorenom i slobodnom raspravu o tome da li su se ti ciljevi dogodili demokratska. To još ne znači da je svaka demokratska politika uspešna, ali se pretpostavlja da u realizaciji obećanog cilja politika i javnost nalaze nepristrasan kriterijum koji će određivati da li je neka politika dobra, a u samoj želji da se nešto konkretno učini za druge kriterijum da li je neka politika demokratska - što   će reći okrenuta ka interesima građana. Autoritarna ili nedemokratska politika bi u ovoj analogiji stajala tamo gde i teorije bez empirijskog sadržaja. Njen cilj nisu interesi građana, već isključivo interesi političara koji je formuliše. U postojanju konkretnih ciljeva u nekoj politici i u načinu na koji se obezbeđuje da ispunjavanje ciljeva bude nepristrasno procenjeno u slobodnoj diskusiji, nalazi se još jedan precizan i nepristrasan kriterijum za demokratsku politiku. A to je ono što nas ovde najviše interesuje.

Na ovaj način smo ustanovili osnovne kriterijume za vrednovanje neke politike. Neko može da prigovori da su ti kriterijumi previše formalni, jer unapred ne isključuju ciljeve za koje bi neko smatrao da su nespojivi sa demokratskom politikom. Taj problem postoji i kod naučnih teorija - često postoji pritisak da se kao nenaučna proglasi teorija koja je zasad samo suprotna našoj teoriji i koju smatramo pogrešnom, ali se ispravna metodologija mora tome suprotstavljati. To znači da nam činjenica da smatramo neki cilj pogrešnim izborom iz razloga što je npr. nerealno postavljen, ne daje za pravo da politiku koja želi da ga ostvari odmah proglasimo nedemokratskom. Drugim rečima, sve ciljeve, pa i one sa kojima se ne slažemo, treba da podvrgnemo ispitu realnosti, a ne da ih prikazujemo kao zabranjene samo zato jer su, po našem mišljenju nerealni. Odatle sledi da ima smisla pozivati na odgovornost čak i zbog neostvarivanja ciljeva koje sami ne bi izabrali, jer ih smatramo nerealnim, iako ih smatramo dopuštenim. S druge strane, neki ciljevi su moralno zabranjeni ili vode temeljnim štetnim posledicama, pa je političar koji preduzima da ostvari takav cilj podložan osudi zbog same težnje da ih ostvari. Tada nesposobnost da se ostvari takav cilj, iako jednako čak i ona govori nešto loše o tom političaru, ustvari proizvodi dobre posledice. Međutim, i pored često katastrofalnih rezultata politika, danas se relativno retko dešava da se otvoreno proklamuje moralno zabranjen cilj - glavni problem su ustvari nedopuštena sredstva.

Kada bi naše društvo bilo demokratsko onda bi u njemu preovlađivala rasprava o uslovima realizacije preuzetih ili predloženih ciljeva, međutim, pošto to nije tako, kod nas u javnom govoru preovlađuju načini da se odgovornost izbegne. Demokratski političar je čovek koji želi da postigne nešto što znači i drugim ljudima:   budući sposoban i okrenut dobru drugih, njemu odgovara i javni govor o uslovima realizacije politike. Autoritarni političar je suprotnost: on ne želi da iznosi nikakve konkretne ciljeve čije bi realizovanje nešto značilo i drugim ljudima, dok bi neuspeh u realizovanju tih ciljeva ukazivao na njegovu nesposobnost: sve je to za njega prezahtevno i prekomplikovano, a s obzirom na njegove sposobnosti, u tom slučaju je verovatno da bi poverenje u njega veoma brzo nestalo. Zbog toga je njegov interes da se koncept odgovornosti za realizaciju konkretnih ciljeva nekako protera iz politike. To je ipak moguće, iako većina ljudi, kada su racionalni, zna da je to neophodan uslov za dobru politiku. Naša politika pruža obilje načina kako da se to postigne.

Počećemo od najjednostavnijeg: negiranja da se negativan ishod desio. Tu situacija iz prošlog proleća sa Crnom Gorom pruža primere koji su zanimljivi, jer su izraženi jezikom koji je i bukvalno negirao da se dogodilo nešto što je očigledno, samo zato jer se nije poklapalo sa ciljevima čija je realizacija preuzeta. Funkcioner DSS-a Miloš Aligrudić najpre je, neposredno posle referenduma, naglašavao da "bez obzira što se stvari čine očiglednim u ovom trenutku, one se samo takvima čine", da bi kasnije tvrdio da se ništa nije dogodilo, jer i dalje postoji Srbija i Crna Gora samo bez Crne Gore, budući da je Srbija označena kao pravna naslednica SCG. Međutim, kasnije je Aligrudić rekao i nešto zanimljivije, naime, da je ideja zajednice Srbije i Crne Gore, ideja koja može da bude aktuelna 100 godina. Ova primedba dobro pokazuje zašto je potrebno da se cilj politike konkretizuje kao ostvariv u mandatu za koji se konkuriše, jer ovo prebacivanje na ideje koje mogu da traju 100 godina precizno opisuje taj način da se odgovornost za ono što se događa ovde i sada skine sa sebe. Najpoznatiji primer negiranja negativnog ishoda naravno je proglašavanje pobede nad NATO po završetku rata iz 1999. godine. Ovaj očigledan primer negiranja sigurno je igrao veliku ulogu u stvaranju uslova da se stara politika skine sa vlasti. Lično sam tako posmatrao 5. oktobar, kao kraj politike koja ne može da ostvari nijedan cilj, a ciljevima se služi samo u demagoške svrhe. Međutim, danas se pokazuje da ta naizgled očigledna lekcija u stvari nije naučena, jer politička matrica nije promenjena. Samo je jedan akter politike promenjen.

Sledeći način da se izbegne odgovornost sastoji se jednostavno u vođenju politike bez postavljanja ciljeva koji mogu biti realizovani u mandatu. U našoj podeli ovaj način predstavlja krajnost u pogledu nedemokratičnosti neke politike, jer se nijedan cilj ne razmenjuje sa građanima kao nešto za šta će političari u budućnosti biti odgovorni. Mi u radikalima imamo političku stranku koja neguje ovaj put, jer, kad se bolje pogleda, politika radikala nema nikakav "empirijski sadržaj" o kome smo ranije govorili. Ako pratite izjave radikala, videćete da se većina tih izjava odnosi na povezivanje političkih protivnika sa ljudima ili događajima koji se posmatraju kao nešto izrazito negativno. Stanje koje se želi postići je stvaranje negativnih etiketa ili oznaka, odnosno stanje u kome samo pominjanje političkih protivnika ili entiteta koji su sa njima u vezi stvara pežorativni kontekst i negativne asocijacije. U toku aprila i maja 2006. vođene su kampanje da bi se to uradilo sa "Zapadom" i sa "B92", dok su politički protivnici redovno pominjani uz reči "lopov, ustaša, idiot" itd. Ekstremni primer kako se dolazi do takvih rečenica je izjava da je "G17 održavao miting na Klintonov rođendan". Ogromna većina izjava služi samo tome. Te izjave često prati patos koji govori o tome da politički protivnici i njihovi mentori, na primer, smatraju da su "naša deca gora od druge dece". Ako radikali govore nešto za šta bi se moglo očekivati da bude realizovano, npr. hapšenja političkih protivnika po dolasku na vlast, to su očigledno ciljevi koji su vezani samo za njihove interese. Naravno, pritisak racionalnosti ipak dovodi do toga da se nekakvi širi ciljevi, koji bi se mogli ticati i nekoga drugoga, moraju navesti. U slučaju radikala taj problem je na sasvim jasan način rešen postavljanjem maksimalnih ciljeva. Čuvena linija Karlovac, Karlobag, ... je primer takvog cilja: on je neostvariv u mandatu za koji se poverenje traži, ali po njihovom mišljenju jasno pokazuje ko se zalaže za "nacionalne interese", a ko ne. Ipak, postoji slučaj u kome su radikali obećavali neki konkretan cilj: radi se o obećanju da noga stranog vojnika neće kročiti na Kosovo i Metohiju. Da se radi o konkretnom cilju za koji žele da preuzmu odgovornost, a ne samo o cilju koji bi služio za zamajavanje lakovernih, radikali su naglasili tako što su obećali da će sami snositi neke negativne konsekvence ukoliko cilj ne bude ostvaren - podneće ostavke na učešće u vladi. Poznato je šta je u realnosti od toga bilo: radikali se posle nekoliko nedelja vraćaju u vladu, sa obrazloženjem da neće valjda izdajnicima ostaviti da se bave politikom. Ova pokušaj radikala da vode odgovornu politiku, pokazuje precizno smisao priče o izdajnicima. Ona služi tome da političar može da kaže: dobro, mi smo nesposobni, ali oni - oni bi namerno činili zlo.

Dakle, osnovni način da izbegnete odgovornost je da ne obećavate ostvarenje bilo kakvih ciljeva. Ako morate, kao što smo već pomenuli, treba da imate spremne maksimalne ciljeve. Ciljevi koji su ostvarivi lako se istiskuju maksimalnim ciljevima. Svaki realan cilj, pošto je realno manje od željenog ili maksimalnog, onda se proglašava za izdaju nacionalnih interesa. Pošto se radi o budućnosti, veoma je teško u trenutku kada ciljevi nastaju prepoznati dokle ide granica koju realnost postavlja pred te ciljeve. Međutim, to je moguće. U svakom slučaju, ostvarivanje ciljeva koje je neki političar obećao mora se zadržati kao kriterijum njegove politike. Na primer, dominantan cilj srpske politike u prvoj polovini devedesetih bio je "Svi Srbi u jednoj državi". Šta se događa sa tim ciljem? U trenutku kada se pokazuje da od realizacije tog cilja nema ništa, kada izbegličke kolone dolaze u Srbiju posle akcije "Oluja", najpre se u TV Dnevniku o tome izveštava u poslednjim minutima, a onda tadašnji predsednik Milošević drži govor u kome kaže da ljudi u kolonama treba da Srbiji budu zahvalni zbog podrške koju im je pružila u njihovoj borbi. Smisao ove izjave je jasan: cilj koji se ruši nije bio cilj moje politike, nego je to tuđi cilj koji sam ja iz solidarnosti podržavao, ali ja nemam odgovornost za njega jer ga ja nisam ni formulisao. Ovaj izgovor naravno nije valjan. Obećanje o Srbima u jednoj državi bilo je Miloševićevo obećanje, tako da je nevažno ko ga je prvi formulisao ili čije potrebe bi taj cilj u najvećoj meri zadovoljavao. Takođe, logika ostvarivanja takvog cilja ukazivala je da lider matične države mora da na sebe preuzme odgovornost za njegovo ostvarivanje ili da mu se usprotivi, ukoliko smatra da je takav cilj neostvariv. I na kraju, formalno nedemokratska vladavina Slobodana Miloševića je naglašavala da on ne želi da deli ni sa kim zasluge za pozitivan ishod te politike, tako da se onda mora prihvatiti puna politička odgovornost i za negativan ishod.

Političar može takođe da situaciju predstavlja beznadežnom, bilo zbog ogromne jačine neprijatelja, bilo zbog potpunog ignorisanja pravde kome je neprijatelj ili sudija sklon. Poruka je da se ciljevi ne mogu ostvariti jer je situacija apokaliptična: svetom vlada zlo koje pri tom ima ogromnu snagu. U našem slučaju ogromna snaga SAD ili Zapada je evidentna, potrebno je samo doterati i apsolutnost zla. Na buduće rešavanje Kosova i Metohije sve više gledamo kroz ovu vizuru. Međutim, da bi opisali njene detalje bolji je primer Crne Gore. Naime, apokaliptičnog tona ne manjka, iako se Đukanović ipak mora smatrati za nešto manju silu od SAD. U odnosu na takve sile treba se zadovoljiti minimalnim ciljevima opstanka, očuvanja identiteta i čistote i treba se truditi da se nema ništa s njima. Osim njihove snage, njihova apsolutna nepravednost je ono što do kraja obeshrabruje sve pokušaje da se ostvare neki naši ineteresi. Jer oni negiraju naše interese "samo zato što smo Srbi" i loše posledice po nas nastupaju takođe samo zato što smo Srbi. Ovo je skoro vapaj da se pogled odvrati od onoga što odgovorni ljudi rade i od ispitivanja da li je njihovo delovanje ili nedelovanje dovelo do nekih loših ishoda. Želi se reći: loši ishodi nisu nastupili zbog naše nesposobnosti ili zbog naših grešaka, već su nastupili bez razloga ili drugim rečima "samo zato što smo Srbi". Uzgredna korist je tako korisna politička podela na one koji smatraju da su Srbi manje vredni od drugih ljudi i one koji misle da Srbi nisu manje vredni od drugih ljudi.

Autoritarna kultura svoj maksimum dostiže ukoliko pokuša da samo postizanje ciljeva predstavi kao nešto negativno ili kao nešto drugorazredno, čemu ne treba dati prednost u odnosu na nešto drugo. Mi smo čak i to postigli upravo u zloupotrebi takozvanog kosovskog mita. Popularno ispričan, mit govori o tome da je Knez Lazar sasvim svesno krenuo u bitku za koju je znao da će je izgubiti. On uspehu u bici,   pretpostavlja otprilike dve stvari: zasluge na nebu, koje proizlaze iz borbe za hrišćansku veru koja ne sme bez borbe biti predata na milost i nemilost pripadnicima druge vere i primer budućim generacijama da se mora živeti slobodno i da se ne sme pristajati na tuđinsku vlast. Oba ova cilja su hvale vredna. Ali zamislimo hipotetičku situaciju u kojoj se knez Lazar mogao tada naći, a u kojoj ima izbor između dve stvari: bitke na Kosovu polju, sa ishodom kakav smo opisali i, recimo, bitke koja bi se odigrala za mesec dana kod Niša, ali koju bi srpska vojska mogla da dobije i spreči vladavinu Turaka nad tadašnjim srpskim zemljama. Šta bi knez trebalo da izabere? Da li bi trebalo da izabere poraz koji donosi primer žrtve i religiozne zasluge ili pobedu koja oslobađa njegov narod ropstva? Verovatno je da stvarni knez Lazar nije imao ovaj izbor, ali to još ne znači da bi, da ga je imao, izabrao poraz. Izgleda da smo tek danas došli u situaciju da se kosovski mit svesno tumači kao preporuka da se izabere poraz, jer oni koji se opredeljuju za pobedu na zemlji, zapravo varaju narod nagovarajući ga da izabere nešto što je manje vredno. U realnosti priprema za srpski ustanak, kada su pesme koje opisuju kosovski mit ispevane, njegov oblik je bio jednostavno izraz bodrenja naroda da u odlučnom momentu krene u ustanak nezavisno od teškoća i neizvesnosti ishoda tog ustanka, jer bi preveliko kalkulisanje i oprez naravno otupili oštricu želje za borbom. Ali čak ni tadašnji Srbi koji su slušali te pesme bili su daleko od toga da ih shvate bukvalno. Prota Mateja Nenadović opisuje kako su vođe ustanka morale da lažu narod da imaju podršku ruskog i austrijskog cara i da imaju puno baruta, dok su u ustanak ustvari krenuli bez sredstava i podrške. Ali teško da bi on preporučio da i vođe ne treba da brinu o barutu i podršci, niti da znaju pravu istinu o tome, jer je ionako poraz bolji od pobede.

Primeri koje smo naveli trebalo bi da dovoljno ilustruju tvrdnju da je ustvari glavna i možda jedina briga većine naših političara da odgovornost i realnost (jer se u njoj dešavaju stvari za koje su oni odgovorni) proteraju iz politike. Ako pogledamo način na koji se naša trenutno preovlađujuća politička svest bavi Kosovom, vidi se da je Kosovo problem ne zato što bi na njemu bila ugrožena prava nekih ljudi koji od nas očekuju pomoć, već zato što je očekivani negativan ishod situacije na Kosovu vrši preveliki pritisak na uobičajenu neodgovornu matricu naše politike. Nezavisnost Kosova uzima se kao neumitna činjenica koja se ne može promeniti ("pri sadašnjem odnosu snaga u svetu") i jedina se bitka bije da li će ta nezavisnost biti priznata ili ne. Ova neprijatnost koja dolazi sa Kosova neutrališe se prvenstveno putem stava da je Kosovo "uvek bilo, jeste i biće deo Srbije" - doduše u mislima, ustavu, srcima itd, ali ne i u realnosti. Pošto je tako problem "rešen" tako da se u samoj formulaciji vidi da sa tom formulacijom realnost nema nikakve veze, dodatno se stavom da će svi Srbi posle proglašenja nezavisnosti otići sa Kosova neutrališe i mogući problem njihovog opstanka. Kroz to očekivanje o odlasku sa Kosova ustvari provejava stav da je tada njihova dužnost da odu, jer neće valjda zameniti Cara Dušana za Ibrahima Rugovu, i u budućem ratu za Kosovo ostati na neprijateljskoj teritoriji. Sa ovim potezima je završena svaka priča o stvarnim nacionalnim interesima, ali pravi politički posao ustvari tek počinje.

Ako ne možemo i ne želimo da se bavimo nacionalnim interesima možemo da se bavimo svojim. Naime, situacija sa Kosovom ima tu dobru karakteristiku da su glavne sile koje se zalažu za njegovu nezavisnost, trenutno dominantne zapadne zemlje. Međutim, kao što smo rekli u okviru jedne od figura autoritarne politike, ova situacija nije rezultat našeg delovanja i nema uopšte veze sa realnošću, interesima, ratom, našom politikom, već se događa "samo zato što smo Srbi" - ustvari ona je izraz prezira koji zapadne zemlje gaje "prema svemu što je srpsko". Drugim rečima, oni smatraju da su Srbi manje vredna bića, koja nemaju nikakva prava. Treba primetiti da je ovaj stav iracionalan i samim tim nevezan za realnost. Očekivana reakcija je da ne želimo da imamo ništa sa Zapadom, ali još i više: zašto im ne bi vratili istom merom i prezirali "sve što je zapadno". Ljude koji nemaju ovakav stav možemo prikazati kao izrode koji se stide sebe, a svaki politički ili kulturni dodir treba smatrati za prljanje našeg identiteta nečim stranim i za izraz stida zbog onog što je naše i pristajanja na pomenuti ponižavajući stav koji nipodaštava sve što je srpsko.

Ovo objašnjenje se sasvim uklapa u obrazac autoritarne politike koji smo opisali. Ono najpre potpuno amnestira od odgovornosti za realnost, jer se čitav spor vodi na moralnom planu, ali pošto se zapadu odgovora istom merom, postiže se da se zajedno sa prezirom prema svemu što nije naše u političkom telu pravi ključna razlika koja anatemiše svaku politiku koja ne zauzima ovaj stav, koja npr. deli neke vrednosti sa Zapadom, ili želi komunikaciju sa njim. Tako se postiže ono što je sve vreme jedino važno: rešavanje problema odgovornosti za realnost njenim ukidanjem, s jedne strane, i traženje odgovornosti za one koji odbijaju da učestvuju u izmišljenom ratu vrednosti u kome zapad negira "sve što je srpsko", a mi sve što je "zapadno". Nije teško zaključiti da ovaj rat radi protiv "demokrata", a u korist "radikala" - i ta politička korist je jedini razlog njegovog postojanja.

Sa stanovišta "nacionalnih interesa", korist od ovog rata, u kome se iscrpljuje veći deo našeg javnog govora, ravna je nuli.