Vladimir Milutinović

O nevidljivom ratu

U Politici od 03.09.2006 . glavni urednik Ljiljana Smajlović se u tekstu Tišina, Komitet vas sluša (podnaslov: Utiče li novac na politiku? Biljana Kovačević-Vučo ne misli tako) osvrće na tužbu koju je protiv nje podnela Biljana Kovačević-Vučo. Evo kako glase delovi teksta koji objašnjavaju razloge tužbe i odbranu koju u svoju korist iznosi Ljiljana Smajlović:

"Sudska tužba protiv glavnog urednika „Politike” u Komitetu za ljudska prava je verovatno pisana u brzini i pomalo aljkavo,... ali i iz takve tužbe se da razabrati da je srdžbu Biljane Kovačević-Vučo zapravo izazvala završna rečenica „Politikinog” uvodnika. U toj je rečenici stajalo da nije čudo da se Hercog (čija je vlada preuzeti model vazdušne kampanje primenila daleko brutalnije) usuđuje da izgovori ono što bi teško izgovorili ljudi koji se kod nas „uz pomoć zapadnih donacija bore za primenu univerzalnih normi i humanitarnog prava”. Deo rečenice pod navodnicima, koji sadrži reči „zapadne donacije”, u tužbi je posebno podvučen.

Ta rečenica je Biljani Kovačević-Vučo poslužila kao izgovor da glavnog urednika „Politike” optuži za nameru da „kod običnih građana – čitalaca ovog lista” izazove negativne emocije, mržnju, netoleranciju i netrpeljivost prema aktivistima nevladinog sektora.... Komitet se buni što „autor... podstiče staru podelu u široj javnosti... da nevladine organizacije odnosno njeni aktivisti ... jesu domaći izdajnici i strani plaćenici”. Ništa od toga ne piše u tekstu, ali Komitet tvrdi da „autor šalje poruku čitaocima”. ...

Šta je to čemu bi Kovačević-Vučo i njen Komitet hteli da nas nauče?

U slučaju „Politike”, Komitet bi da zabrani iznošenje pretpostavke da novac utiče na političko mišljenje, te da možda postoji neka veza između finansiranja pojedinih nevladinih organizacija i njihovog delovanja. Veza između novca i politike je jedna od najstarijih veza na svetu, i centralna tema svakog političkog diskursa, počev od onog što ljudi pričaju u tramvaju, pa do uvodnika u „Njujork tajmsu” i „Mondu”. O tome raspravljaju katedre za političku nauku i filozofiju i na Harvardu i na Sorboni. Tražiti da se zabrani iznošenje pretpostavki o vezi novca i politike, znači u stvari tražiti da se zabrani bilo kakva rasprava o politici.

Tužba gospođe Kovačević-Vučo i njenog komiteta je zapravo dobra prilika da se zaista javno postavi pitanje finansiranja ove organizacije, koja na svom Internet sajtu među donatore ubraja i Ambasadu SAD u Beogradu, odnosno njenu Komisiju za demokratiju, zatim Američku advokatsku komoru, Američku agenciju za razvoj, holandsku ambasadu, „Konrad Adenauer” fondaciju.... "

Evo, prosto, da vidimo: ko je u pravu? Biljana Kovačević Vučo kaže da se protiv nje vodi negativna kampanja kada se pominju "zapadne donacije"; na to Ljiljana Smajlović odgovara da iznosi samo pretpostavke o vezi novca i politike koje su legitimne i nezaobilazne u priči o politici.

Da počnemo ovako: obe su u ponečem u pravu, ali taj iskaz mora dosta da se dotera da bi se dobila potpuna slika. Vučo je u pravu da Smajlović pominje zapadne donacije da bi je diskvalifikovala, jer je Smajlović naravno svesna da se izraz Zapad "zgusnuo" (1) i da osim geografskog porekla, nosi jaku negativnu konotaciju. Ovo je postignuto orkestriranom kampanjom u kojoj je reč "Zapad" pominjana uz zlikovce, ubistva, ucene, bombardovanje i sve zamislivo najgore. Cilj ove kampanje, koja još uvek traje, je naravno stvaranje etikete, koja će se moći ovako koristiti da diskvalifikuje nekoga bez objašnjenja i da učini negativnu ocenu onoga što neko radi automatskom ukoliko se on na neki način može povezati sa "Zapadom". Vučo se, dakle, s pravom ljuti,   jer dok su drugi ocenjeni prema postupcima i imaju pozitivan kredit, koji se može dovoditi u pitanje od slučaja do slučaja, ali u principu se ne menja i ostaje u principu pozitivan do narednog slučaja, čak i ako je procena prethodnog slučaja bila negativna. Nasuprot tome u slučaju onoga ko je žigosan etiketom on je opterećen negativnim kreditom koji se opet ne menja u analognoj situaciji. To je naravno diskriminacija (nejednak tretman) nekoga, govor koji iskazuje neprijateljstvo ili pritajeni rat sa nekim, a može da se nazove i "govor mržnje", ako se značenje mržnje ublaži toliko da znači samo ovaj negativan kredit usmeren prema nekome. Dakle, cilj ovog govora je da onaj prema kome   je on usmeren ne može da izađe iz negativnog kredita zbog neke svoje osobine koja je semantički obrađena tako da nosi jako negativno značenje, to može biti i samo njegovo ime. Glavni tako obrađeni pojmovi su trenutno kod nas "Zapad", "Hrvat", ali se to isto pokušava uraditi sa "B92", "demokratijom", ustvari sa svime što ima neke veze sa Zapadom, makar i veoma široke.

Šta je sad bitno tu: u slučaju kojim se bavimo, Smajlović odgovara da je ona samo pomenula jednu činjenicu: da se JUKOM finansira iz stranih donacija. Ona nigde u svom prvom tekstu ne pominje ovu komplikovanu strategiju pretvaranja "Zapada" u etiketu, ali je to doduše ne sprečava da je koristi, kako po svoj prilici i čini, ali se to korišćenje ne može pokazati na prvom tekstu. E sad, naravno da je legitimno pričati o vezi novca i politike, ono što je nelegitimno je pretvaranje jedne novčane veze u kriterijum svega ostalog što neko radi - njegovih zalaganja u politici, njegovih tvrdnji. Ali ovaj nelegitimni korak se, kao što se vidi, mora objasniti apstraktnim, unekoliko filozofskim, jezikom, koji ustvari retko ko koristi a možda i ne bi mogao da objasni ono što radi (ili rade drugi) tim terminima, čak i kad bi hteo. (2) Osim toga, pošto se radi o jednom pogrešnom principu koga se neko pridržava, a to pridržavanje je mentalna činjenica, može se imati i taj izgovor da iako izgleda da se neko držao tog principa, on ustvari može tvrditi da u sebi ne poštuje taj princip. Na primer, vi uz nekog Hrvata (ili Srbina, u slučaju hrvatske javnosti) možete stalno navoditi samo izrazito negativne osobine, ali kada vas pitaju zašto to činite možete da izjavite da slučajno verujete da su baš te činjenice jedino uočljive. A vi dokažite da li je to tačno ili ne. Međutim, iako postoji ova mogućnost, ipak se dovoljnom semantičkom analizom može pokazati (zaključiti se može relativno brzo) da li se protiv nekog provodi kampanja diskvalifikacije ili ne. Ta analiza nije teška i sigurno je da bi sud mogao da procenjuje kada su uslovi za neku kampanju diskvalifikacije prisutni, a kada ne. Relativna težina dokazivanja da se kampanja sprovodi, s druge strane, omogućava onaj običaj, odomaćen u našoj javnosti koja se služi etiketama, da se kampanja provodi svim srcem, a da se ipak akteri prave da imaju najčasnije namere rasvetljavanja veze nečega i nečega.

Zanimljivo je da veza novca i politike nije jedina veza koja se ovako nepristrasno istražuje u poslednje vreme. Nedeljnik NIN je imao broj (3) o deci dece komunizma i istraživao veze porodičnog porekla i političkog angažmana. Opet je sugerisano da ovo poreklo vodi ka, da uprostimo, zapadno-špijunskim delatnostima protiv Srbije. Ivana Dulić Marković je takođe izložena šikaniranju zbog moguće veze njenog hrvatskog porekla i njenog angažmana. Ali ne samo to, čak i kada Vesna Pešić kritikuje vladu u emisiji Kažiprst (4) zbog veze tajkuna i vlade, ona opet sugeriše da je ta veza dovoljna da se sigurno utvrdi da je politika vlade pogrešna.

Ako sad pređemo na nešto širi plan, tu postoji još jedan teži problem. Naime, ako se pogledaju opšti stavovi o istini koji provejavaju u (delu) javnosti u kome se javljaju i ove strategije, vidi se da se ono što smo mi ovde opisali kao diskriminaciju   - vezivanje jedne empirijske osobine nekoga ko govori za istinu onoga što govori ili ispravnost onoga što radi - ustvari ne vidi kao greška nego kao jedini ispravan put za utvrđivanje istine. Kada bi malo ispitali nekog od naših zastupnika ovakvih strategija da li on smatra da postoji objektivna istina i objektivna procena vrednosti, on bi posle razmišljanja ustvari rekao da on i ne smatra da to postoji, već da je svako uslovljen svojim poreklom, donacijama, itd. - celim svojim bićem. Ovaj obrt je zanimljiv jer oslobađa potrebe da se negira da kada se pominju "zapadne donacije" to ne opisuje samo neku osobinu nekoga, nego istovremeno govori, na primer, o istini onoga što on govori. Dakle, sada se negira kriterijum vrednosti pomoću koga se ocenjuje neki čin, a ne negira se da je učinjen sam čin. U tom smislu, Ljiljana Smajlović i ne oduzima Biljani Kovačević-Vučo mogućnost da njeni stavovi budu procenjeni nezavisno od činjenice da se JUKOM finansira od donacija sa Zapada, ona verovatno ustvari smatra da nezavisna procena ni ne postoji. To što naglašava da je Vučo povezana sa Zapadom, ne diskvalifikuje Vučo iz učešća u objektivnoj proceni, nego je stavlja na jednu stranu sveta koja se posmatra kao ne-naša i u sukobu sa nama. Ona je kriva kao izdajnik i špijun, ali ovde nije bitna snaga tih reči, koje Ljiljana Smajlović izbegava, (5) ona je kriva u smislu da je dopustila da se za nju mogu vezati osobine ili stvari koje nisu naše, a još i simbolizuju one sa kojima smo u sukobu. Međutim, sve to ipak ima veze sa istinom, ali istinom koja nije jedna, nego je raspršena među empirijskim subjektima: istina se zaista procenjuje prema onome ko je iznosi: neistina počinje onde gde počinje grupa subjekata koji su sa nama u sukobu. Oni su ti koji imaju gore opisane negativne kredite, a mi imamo pozitivne kredite. Naše pak istine nisu birane prema nekom nepristrasnom kriterijumu, već, obrnuto, prema našem interesu, čak su više na ceni oni koji istinu mogu da više iskrive u našu korist jer se zbog nečega to smatra znakom hrabrosti (to je, samo u jednu ruku, logično, jer ovo udaljavanje od moguće zajedničke istine ustvari indikuje spremnost za rat i istiskivanje interesa druge grupe).

Kada se protiv nekoga u ovoj konstelaciji vodi negativna kampanja, njemu se ne uskraćuju prava da bude nezavisno procenjen po nekom nepristrasnom kriterijumu, kako se njemu možda čini ukoliko razmišlja u modu mira, već se on istiskuje iz grupe, koja dobija signal da se prema njemu odnosi tako što njegove osobine postavlja kao kriterijum za negativno ocenjivanje njegovog delovanja; ali istina koja mu se oduzima ustvari nije nepristrasna istina, jer ona ni ne postoji u okviru ove "filozofije", nego je ona sinonim za naklonost grupe prema nekim stavovima. Grupa odobrava kao istinite stavove unutar nje, nezavisno od njihovog sadržaja, a zavisno od njihovog porekla, tačnije, od porekla i pripadnosti grupi njihovog nosioca. U tome čak ima neke ravnopravnosti ili izlaza za progonjenog člana društva: on naime treba samo da sasvim jasno priđe suprotstavljenoj grupi. Zato se ovi ljudi verbalno "sele" da idu tamo gde su im sponzori. Ovim čišćenjem grupa ostaje kompaktna u svoj nameri usmerenoj na sukob, bez izdajničkih rupa u svojim redovima.

Ono što se ceni u okviru ovakve grupe je ta kompaktnost,   istost stava, nije čak ni bitno koji je to stav (mada su to najčešće stavovi koji veličaju grupu i pripisuju joj vlasništvo nad što više stvari i najbolje osobine), a njegova ispravnost brani se samo ovim jedinstvom, a ne argumentacijom. "Argumentacija" može postojati, ali ona ima unapred zadat cilj da odbrani preuzeti stav grupe, pri čemu se ne očekuje da bi neko iz suprotstavljene grupe mogao da prihvati neki od tih argumenata, niti je to potrebno. Oni služe samo da se u okviru grupe postigne neki privid racionalnosti. Grupu ne može kritikovati neko sa strane, a neko iznutra samo ako može da izdrži promenu matrice kojoj se grupa protivi.

Čovek koji bi želeo da promeni ovu matricu i da procenjuje neki sadržaj na osnovu njega samog, a ne na osnovu onoga čiji je to stav, može samo biti osumnjičen za izazivanje nesloge, izdaju ili špijunažu.

Ako primenimo ovaj apstraktan opis na javni govor u Srbiji vidimo da ovo ratno stanje govora skoro potpuno iscrpljuje javni prostor u Srbiji. U ratu su radikali i demokrate, Srbi i Hrvati, Albanci ("šiptari") i Muslimani, Srbija i Zapad, ali zaista i "Druga Srbija" sa prvom, Zapad i Srbija, Hrvatska i Srbi itd. Kako je došlo do baš tolikog iskrivljenja diskurzivnog prostora? Na žalost, tome je doprinelo mnogo stvari.

Relativizam koji smo gore opisali u opštim terminima, ustvari se danas već podrazumeva u većem delu sveta. Na njega se čak gleda kao na nešto pozitivno. Pošto je istina razbijena na grupe, one bar verbalno ili pojmovno ne nameću jedne drugima tu istinu i u tome se vidi napredak i prednost.   Međutim, u slučaju sukoba između grupa ti sukobi se sada ne mogu lečiti nekim zajedničkim stavovima, jer popularna filozofija negira njihovu mogućnost, a priznavanje neke istine druge strane ustvari posmatra kao slabost, ako već ne i kao izdaju. Možda bi neka dublja analiza pokazala da ovo izbegavanje pojmovnog "nametanja" zapravo vodi nasilju i stvarnom nametanju kao jedinom načinu da se bude priznat od nekog drugog.

Drugo, preovlađujući sistem konkurencije među strankama (ono što se neopravdano smatra dovoljnim uslovom demokratije) pogoduje ovom relativizmu, jer su stranke, ukoliko primene samo ovu logiku konkurencije, podstaknute da negiraju svaku vrednost konkurentima, dok je mera u kojoj one to ne čine istovremeno i mera stvarne demokratije u višestranačkim sistemima. Dodatni impuls svemu ovome daju ratovi (ili su oni zapravo posledica toga) koji dodatno podstiču razvrgavanje postojećih veza između grupa.

Ako se ovo razvrgavanje i nestanak nepristrasnosti i objektivnosti kao legitimnih pojmova u odnosima između grupa uzmu kao kriterijum postojanja rata, onda se vidi da se u ratu može biti i onda kada se uopšte ne koristi oružje. Na primer, Srbija je više u ratu sada sa svojom okolinom ("Zapadom", "Hrvatskom" itd.) nego što je bila u toku stvarnog   rata. Početak rata u Hrvatskoj u velikom delu javnosti posmatran je kao iščašenje iz normalnosti, što znači da je normalnost ili mogućnost mira sa Hrvatskom na idealnom planu još postojala.

Još jedan faktor je ustvari strah od mira. Stanje rata zapravo zakriva realnost, pošto se za nju upotrebljavaju neodgovarajući kriterijumi, a mir je ponovo otkriva, a u njoj može biti svašta, najviše svedočanstva o našoj ili tuđoj gluposti ili nepodopštinama. Osim toga, opšta briga o identitetu (razlici) u svakom smislu, koji nestaje pod udarom globalizacije, takođe se protivi zajedničkim vrednostima koje se posmatraju kao kvarenje "čistote" identiteta.

Iako su ovi putevi koji vode ka ratu mnogobrojni, ipak se čini da postoji lek za taj nevidljivi rat i on se nalazi u filozofiji, jeziku, mislima. Za početak, sve što je potrebno je da se negiraju diskurzivni običaji ovog nevidljivog rata. Kada polemišete sa nekim nemojte razmišljati o njegovim osobinama, nego o sadržaju oko koga se sporite, ako i pominjete nešto u vezi s njim dajte do znanja da to neće biti kriterijum kojim ćete negativno ocenjivati njegove radnje (stavove, tvrdnje) nezavisno od toga kakve su one same. Argumentujte na način da unapred (vašim i njegovim stranama) nije odlučeno ko je u pravu. Ako samo pomislite da postoji stav ili istina koju bi oponent mogao da prizna (ili ako priznate neki argument drugog) otkrićete postojanje onoga što se nekad u filozofiji nazivalo idealni svet, jer ako vi i on možete da pristanete na istu istinu, onda su razlike između vas i njega irelevantne za tu istinu, i svet te objektivne istine u neku ruku je odvojen od ovog sveta u kome te razlike egzistiraju - to je pravi misaoni svet. Ovo je bio razlog zašto se u antičkoj filozofiji toliko cenila dijalektika, razgovor, jer ona, ukoliko je pravi razgovor kome je cilj istina, ima ovaj mirovni efekat koji istovremeno otkriva objektivnu realnost koja je istovremeno i idealna ili misaona, jer ne postoji bez ovog razgovora kome je cilj zajednička istina.

Kada čujete ili pročitate nešto, ako o tome postavite pitanje: Da li je to istina? (ne da li je to istina koja je već moja, već prosto da li je to istina, koja može biti samo jedna) i ako počnete da posmatrate realnost od koje će zavisiti odgovor, već ste u miru sa drugima i možete stvoriti nešto što će vama i drugima koristiti. Ukoliko argumentujete ušančeni u svoju poziciju, dok vam je celokupan etički sistem ratni, vaši "argumenti" i ceo govor pre će zakrivati istinu nego je otkrivati.

Fusnote:

1. ovaj izraz našao sam u Malom rečniku grešaka Srđana Damnjanovića.

2. O ovome svedoči mali rašomon tumačenja o kakvom se prestupu radi u članku "Ustaški jatak" koji je o potpredsednici vlade i G17 plus Ivani Dulić Marković objavljen u Kuriru od 11.09.06. Na ovaj članak reagovala je čak i vlada Srbije oceniviši njegov sadržaj kao klevetu. Međutim, sama Ivana Dulić je izjavila da je pogrešna ovakva formulacija vlade i da se po njoj radi o "klasičnom govoru mržnje." U emisiji Kažiprst radija B92 od 14.09.06. Vesna Pešić, govori o ovom slučaju i kaže: "Kakva je to odbrana vlade koja kaže „idi za klevetu“? A ja ću vam reći o čemu je tu stvar, nije i taj termin koji se koristi adekvatan. Kad se kaže „govor mržnje“, šta znači taj govor mržnje? Ja sam recimo sinoć u jednom rafalu iskazala veoma mnogo kritike na račun ponašanja ministra Velje Ilića. Da li je sad to govor mržnje? Šta je govor mržnje? Ne. Kad je reč o slučaju o kome govorimo, mislim da je tu situacija veoma jasna. Jednostavno, tu se radi o diskriminaciji građana s obzirom na njihovo etničko poreklo . .. A što se tiče krivičnog dela, on se ne zove govor mržnje, nego je to širenje nacionalne i verske mržnje, ... javni tužilac mora da optuži taj list za širenje verske i nacionalne mržnje, i drugo, reč je o diskriminaciji građana.. . " Na kraju pečat na sve to stavilo je Treće opštinsko javno tužilaštvo naloživši policiji da izvrši neophodne provere u pravcu utvrđivanja dela povrede ravnopravnosti i izazivanja panike i nereda.

3. NIN, br. 2903 od 17.08.06

4. (isto od 14.09.06) Citat: "Sad kad vi pogledate da su oni plaćeni, a onda ti moraš da vratiš tu uslugu i to plaćanje, a neki su sada i u samoj duši i u centru tih političkih stranaka. Kada ti treba da vratiš tu uslugu, ti moraš da zategneš sve konce u svojoj sopstvenoj stranci, pa sada su predsednici stranaka postali prave one kabadahije. Ne možeš kad onaj traži protivuslugu za svoj novac da ti kažeš – E, pa izvini, moje predsedništvo, Glavni odbor demokratskim glasanjem nije izglasalo. Ti moraš da mu to garantuješ."

5. a ja ih pominjem zato što će ih neko manje sofisticiran ipak upotrebiti.