Alen Badju

Filozofija i politika

Od vremena Platona, postoji jedna reč u kojoj se sažima sav razlog zbog koga filozofi pokazuju interes za politiku. Ta reč je „pravda“. Njihovo pitanje u odnosu na politiku je sledeće: da li je moguća pravedna politička orijientacija? Orijentacija koja odgovara zahtevima mišljenja? Ono sa čime bismo mogli početi je: nepravda je jasna; pravda je kao u magli. Jer, onaj koji je žrtva nepravde je njen bespogovorni svedok. Međutim, ništa ne signalizuje da imamo posla sa pravdom – ona ne može biti predstavljena ni kao spektakl, ni kao osećanje.

Moramo li onda da se ograničimo na to da kažemo da je pravda naprosto odsustvo nepravde? Da li je ona samo prazna neutralnost dvostruke negacije? Ja ne mislim tako. Niti mislim da je nepravda na strani opažljivog, ili na strani iskustva, onog subjektivnog, a ne mislim ni da je pravda samo u domenu inteligibilnog, ili domenu razuma, odnosno, onog objektivnog. Nepravda nije neki neposredni, iskustveni nered kome bi odgovarala pravda kao poredak u idealnom svetu.

“Pravda” je reč koja potiče iz filozofije, u najmanju ruku, to je tako ako ostavimo (kao što moramo) po strani njeno pravničko značenje, koje u celini okrenuto primeni u oblasti policije i sudstva. Ali ova filozofska reč je tu pod jednim uslovom. Ona postoji pod uslovom političkog. Zbog toga što filozofija zna da sama nema sposobnosti da u svetu ostvari istine o kojima svedoči. Čak je i Platon znao da je za ostvarenje pravde, verovatno potrebno da filozof bude kralj, a mogućnost da imamo takvog kralja upravo ne zavisi od filozofije. To zavisi od političkih okolnosti, koje se ne mogu izbeći. Mi ćemo reč “pravda” koristiti kao ime kojim filozofija označava moguću istinu neke političke orijentacije.

Velika većina empirijski postojećih političkih orijentacija nema ništa sa istinom, kao što znamo. One organizuju odbojnu smešu moći i mnenja. Subjektivnost koja ih animira je ona koja karakteriše pleme ili lobije, ili je to subjektivnost koja se pojavljuje u izbornom nihilizmu i u slepoj konfrontaciji različitih zajednica. Filozofija nema ništa da kaže o svemu tome, jer se filozofija jedino bavi mišljenjem, dok se ove orijientacije pojavljuju kao otvoreno ne-mišljenje. Jedini element koji spada u subjektivnost, a koji je njima od neke važnosti je puki interes.

Ipak, neke političke orijentacije, kroz istoriju, ili su imale ili će tek imati neke veze sa istinom. Sa istinom zajednice kao takve. Postoje retki pokušaji, često kratkotrajni, koji ispunjavaju uslove potrebne da bi bili zanimljivi za filozofiju. Te sekvence političkog su jedinstvene, one nemaju sudbinsko značenje, ne stvaraju monumentalnu istoriju. Filozofija ipak može da pronađe njihov zajednički imenitelj. Taj imenitelj je da te orijentacije od ljudi koje angažuju traže samo ono što spada u čovečnost kao takvu. Kada izabiru principe za akciju, one ne favorizuju nijedan od partikularnih interesa. Ove političke orijentacije pružaju mogućnost da se reprezentuje kolektivna sposobnost koja uključuje članove tog kolektiva kao jednake u najstriktnijem smislu.

Šta ove znači “jednakost”? Jednakost znači da je politički subjekt reprezentovan samo preko svojih sposobnosti koje su specifično ljudske. A interes nije specifično ljudska sposobnost. Sva živa bića imaju kao imeprativ svog opstanka zaštitu svojih interesa. Specifično ljudska sposobnost je, precizno rečeno, mišljenje, a mišljenje nije ništa drugo nego ono čime se ljudsko stvorenje izvodi na put poimanja jedne istine.

Prema tome, politička orijentacija koja je vredna da je filozofija stavi pod oznaku pravednosti je ona čiji je jedini i opšti aksiom: ljudi misle, ljudi su sposobni da shvate ono što je istinito. Sen-Žist je mislio na ovu striktno egalitarnu koncepciju spsobnosti za istinu kada je pred Skupštinom, aprila 1794, definisao javnu svest: “javna svest može da postoji, jer sva srca jednako osećaju dobro i zlo, a ova svest počiva težnji ljudi za opštim dobrom.” Takođe, u jednom potpuno drugačijem političkom kontekstu, tokom Kulturne revolucije u Kini, nalazimo isti princip, na primer u odluci u 16 tačaka od 8. avgusta 1966: “Pustimo da mase edukuju same sebe u ovom velikom revolucionarnom trenutku, pustite da sami odrede razliku između onoga što je pravedno i onoga što nije.”