Slavoj Žižek

Prava holivudska Levica

Zek Snajderov film 300, saga o 300 spartanskih vojnika koji su se žrtvovali na Termopilima ne bi li sprečili invaziju Kserksove persijske armije, napadan je kao patriotski militarizam najgore vrste sa jasnim aluzijama na nedavne tenzije sa Iranom i događaje u Iraku – međutim, da li je stvar sa tim filmom zaista baš tako jasna? Ovaj film radije bi trebalo podrobno braniti od ovih optužbi.

Ovde treba naglasiti dve stvari: prva se tiče same priče – to je priča o maloj i siromašnoj zemlji (Grčka) koju je napala armija mnogo veće države (Persija), koja je u to vreme bila mnogo razvijenija, sa mnogo razvijenijom vojnom tehnologijom – zar persijski slonovi, divovi i dalekometne strele nisu antička verzija visoko tehnoloških oružja? Kada poslednja grupa Spartanaca i njihov kralj Leonida ginu pod hiljadama strela, zar oni nisu u neku ruku bombardovani do smrti od strane tehno-vojnika koji upravljaju sofisticiranim oružjima sa sigurne distance, kao što današnji vojnici SAD pritiskaju svoju raketnu dugmad sa vojnih brodova koji su na bezbednom u Persijskom zalivu?

Šta više, Ksreksove reči, kada on pokušava da ubedi Leonidu da prihvati Persijsku dominaciju, definitvno ne zvuče kao reči nekog muslimanskog fundamentaliste: on se trudi da navede Leonidu da mu se pokori obećavajući mu mir i čulna zadovoljstva ukoliko se pridruži persijskom globalnom carstvu. Sve što on od njega traži je formalna gesta spuštanja na kolena, priznavanja persijske prevlasti – ako Spartanci to prihvate biće im data vlast nad celom Grčkom. Zar to nije ono isto što je predsednik Regan tražio od sandinističke vlade Nikaragve? Samo je trebalo da kažu “Zdravo ujače!” Sjedinjenim američkim državama … Nije li Kserksov dvor opisan kao vrsta multikulturnog raja raznih životnih stilova? Svi tamo učestvuju u orgijama – razne rase, lezbijke i pederi, bogalji itd.

Jesu li onda Spartanci, sa svojom disciplinom i duhom požrtvovanosti, mnogo bliži nečemu što predstavljaju npr. Talibani koji brane Avganistan od američke okupacije (ili, zašto da ne, elitne jedinice Iranske revolucionarne garde spremne da žrtvuju svoje živote u slučaju američke invazije?) Glavno oružje Grka protiv ove nesrazmerne vojne nadmoći je njihova disciplina i volja za žrtvovanjem – da citiram Alena Badjua: “Nama je potrebna narodna dispilina. Čak bih rekao /…/ 'da oni koji nemaju ništa imaju samo svoju disciplinu'. Siromašni, oni bez vojnih ili finansijskih sredstava, koji nemaju nikakve moći – sve što oni imaju je njihova disciplina, njihova sposobnost da zajedno deluju. Ova disciplina je već vrsta organizacije”. U današnje vreme hedonističke permisivnosti kao vladajuće ideologije, došlo je vreme da levica (ponovo) prigrli dsciplinu i duh požrtvovanosti: nema ništa inherentno “fašističko” u tim vrednostima.

Ali, čak i ovaj fundamentalistički identitet Spartanaca je dosta ambivalentan. Programski stav u odnosu na kraj filma određuje grčke ciljeve ovako: “protiv vladavine tirana i misticizma, za svetlu budućnost”, koja se dalje određuje kao vladavina slobode i razuma – što zvuči kao osnovni program prosvetiteljstva, iskazan čak jezikom komunista. Setimo se i toga da na početku filma Leonida potpuno odbacuje poruku lažnih „proroka“ koji su navodno, u ekstatičkom transu, dobili božiji glas da bogovi zabranjuju da se krene u rat za zaustavljanje Persijanaca, „proroka“ za koje se kasnije ispostavlja da su bili potplaćeni od Perisijanaca, poput onog tibetanskog „proroka“ koji je 1959-te Dalaj-lami preneo poruku da napusti Tibet, a koji je - kao što danas znamo - bio na platnom spisku CIA.

Ali, šta da radimo sa očiglednim apsurdom ideje dostojanstva, slobode i razuma koja je potkrepljena ekstremnom vojnom disciplinom koja čak uključuje običaj odbacivanja nedovoljno snažne dece? Ovaj “apsurd” je jednostavno cena slobode – sloboda nije besplatna, kao što se kaže u filmu. Sloboda nije nešto dato, ona se zadobija kroz tešku borbu u kojoj treba biti spreman da se žrtvuje sve. Spartanska nemilosrdna vojna disciplina nije samo spoljašnja suprotnost atinskoj “liberalnoj demokratiji”, ona je njen unutrašnji uslov, ona postavlja njenu osnovu: slobodni subjekt Razuma može da nastane samo kroz okrutnu samodisciplinu.

Prava sloboda nije sloboda izbora koji se pravi sa bezbedne distance, kao kada se bira između čokoladnog kolača i kolača od jagode; prava sloboda se poklapa sa nužnošću, zaista slobodan izbor pravimo onda kada taj izbor stavlja na kocku samo naše postojanje – neko pravi taj izbor jer naprosto “ne može drugačije”. Kada je jedna zemlja pod stranom okupacijom i vi dobijete poziv od lidera otpora da se pridružite borbi protiv okupatora, razlog koji vam se nudi nije “vi ste slobodni da izaberete”, nego: “Zar ne vidite da je to jedina stvar koju možete da uradite ako želite da zadržite svoje dostojanstvo?” Nije čudo da su se svi rani moderni radikalni egalitaristi, od Rusoa do jakobinaca, divili Sparti i zamišljali republikansku Francusku kao novu Spartu: ima jedno emancipatorsko jezgro u spartanskom duhu vojne discipline koja preostaje čak iako oduzmemo sve istorijske parafernalije spartanskog klasnog uređenja, okrutne eksploatacije robova, teror nad njima itd.

Još važniji je, možda, formalni aspekt ovog filma: ceo film je snimljen u skladištu u Montrealu, sa celokupnom pozadinom i mnogim osobama i objektima digitalno konstruisanim. Veštački karakter pozadine izgleda da je inficirao i same “realne” glumce, koji se izgledaju kao oživljeni likovi iz stripa (film je zasnovan na stripu Frenka Milera 300) Šta više, veštačka (digitalna) priroda pozadine stvara klaustrofobičnu atmosferu, kao da se priča ne odvija u “realnoj” realnosti sa njenim otvorenim beskrajnim horizontima, nego u “zatvorenom“ svetu, vrsti sveta-bez-težine u zatvorenom prostoru.

Estetski, mi smo ovde nekoliko koraka ispred serijala Ratova zvezda i Gospodara prstenova: mada je i u tim serijalima mnogo likova i objekata napravljeno digitalno, ipak je utisak da su (realni i) digitalni glumci i objekti (slonovi, Joda, Urke, palate itd.) smešteni u „realni“ otvoreni svet; u 300 su, naprotiv, svi glavni likovi i „realni“ glumci smešteni u veštački kreiran predeo, što je kombinacija koja proizvodi mnogo nestvarniji „zatvoreni“ svet „kiborg“ mešavine realnih ljudi integrisanih u veštački svet. Jedino u 300 imamo slučaj da se kombinacija „realnih“ glumaca i objekata i veštačke okoline približila stvaranju jednog zaista novog autonomnog estetičkog prostora.

Praksa mešanja različitih umetnosti, uključivanja referenci na određenu umetnost u neku drugu umetnost, ima dugu tradiciju, posebno u slučaju filma; recimo, mnogi Huperovi portreti žena iza otvorenog prozora koja gleda napolje, jasno su posredovani filmskim iskustvom (oni pružaju snimak bez kontra-snimka). Ono što čini 300 značajnim je to što se u njemu (naravno, ne po prvi put, ali na način koji je umetnički mnogo zanimljiviji, od, recimo, Dik Trejsija Vorena Bitija) tehnički mnogo razvijeniji medij (film) oslanja na manje razvijeni (strip). Efekt koji se tako dobija je da „prava realnost“ gubi svoju nevinost, pojavljujući se kao deo zatvorenog veštačkog sveta, što je savršena figuracija naše socio-ideološke situacije. Oni kritičari koji tvrde da je „sinteza“ dve umetnosti u filmu 300 ispala loše, u krivu su zbog onog istog razloga zbog koga su u pravu: naravno da „sinteza“ promašuje, naravno da je univerzum koji vidimo prožet dubokim antagonizmom i protivrečnošću, ali upravo taj antagonizam je u stvari jedan indikator istine.