Vladimir Milutinović

Gausova kriva i teorija saznanja

U ovom tekstu bavićemo se idejom da se dosta osnovnih stavova teorije saznanja može prostorno prikazati pomoću obrnute Gausove krive smeštene u prikladni koordinatni prostor. Korist kojoj se nadam od ovog povezivanja je samo u sređivanju naših znanja. Međutim, pre nego što pređemo na objašnjenje ove ideje, nekoliko primedbi. Filozofija se bavi unutrašnjim vezama našega mišljenja i zbog toga se njen predmet ne može nikada zameniti nekom figurom koja se može prikazati u prostoru, figurom za koju nije karaktersitičan element slobode koji je u mišljenju krucijalan. Zato će nam kriva o kojoj ćemo govoriti biti samo pomoć da prikažemo stvari koje su inherentno deo mišljenja i koje će takve i ostati. Pred ovakvim povezivanjem stoji još jedna teškoća, koja se čini nezaobilazna u današnjem vremenu: upravo kada stvari vezane za filozofiju pokušavamo da preciziramo, mnogi koji nas slušaju "dižu ruke". Dok je stvar neodređena i izražena rečima, slušalac filozofije se još uvek oseća dovoljno slobodan da izbegne njenim mogućim zamkama koje će narušiti njegovu zamišljenu suverenost u "svome mišljenju". Onda kada se jezik filozofije pokuša približiti jeziku jedne egzaktnije nauke, kakva je matematika, to, dakle, može biti znak da je igra završena. Uz to, matematika, koja je nekada bila primer jasnoće i nepristrasnosti, pa upravo zato i sredstvo slobode, danas se posmatra, barem kod mladih sa kojima sam ja u kontaktu, kao obrnut primer krajnje nejasnoće i nerazumljivosti. Uz sve ove ograde, ipak ćemo pokušati da povežemo matematiku i teoriju saznanja.

Doduše, ne previše od matematike. Grafik koji nas interesuje je obrnuta Gausova kriva, smeštena u koordinatni prostor sa dve ose koje predstavljaju specifično epistemološke veličine: izvesnost i moguću saglasnost oko stavova ili tvrdnji. Teza je da naše tvrdnje odgovaraju tačkama na grafiku, a da je ispravan pogled na saznanje takav da sve tvrdnje treba rasporediti kao na ovoj slici:

Da damo neka nužna objašnjenja. Grafik je presečen dvema vertikalnim linijama koje odvajaju sredinu koju bi mogli nazvati oblast činjenica, dok su na višim delovima grafika sa obe strane smeštene teorije. Činjenice od teorija (a i jedne i druge su u osnovi neke tvrdnje ili stavovi) razlikuje usaglašenost: ako je neka tvrdnja u jednom razgovoru usaglašena između strana onda se ona može nazvati činjenicom, dok ako je neusaglašena ima status i ime teorije. To znači da određena tvrdnja postaje činjenica ne zbog toga što je saznata na ovaj ili onaj način, ili što je prati određen stepen subjektivne izvesnosti, već samo zbog toga što je o njoj među stranama postignut konsenzus. Ipak, verovatnije je da će konsenzus biti postignut oko singularnih stavova koji se odnose na neko moguće lako dostupno iskustvo, nego oko stavova visoke opštosti koji tvrde nešto o čitavoj klasi pojava. To znači da je verovatnije da će se na dnu našeg grafika skupljati iskustvene pojedinačne tvrdnje, ali će se tu (možda nešto više) naći i jednostavnije usaglašene i dobro potvrđene teorije.

U stvari, kada govorimo u nekoj raspravi, mi stalno isprobavamo položaj naših tvrdnji na jednom ovakvom grafiku. Kada treba da argumentujemo neku tvdrnju (najčešće teoriju) tvrdnja koju navodimo kao argument je ono što predlažemo drugoj strani kao ono što bi moglo da za obe strane bude "činjenica". Druga strana može da prihvati ovaj naš predlog, ali da dovodi u pitanje relevanciju ili logičku vezu te činjenice sa teorijom, ili, može da dovede u pitanje samu predloženu tvrdnju, čime nam upućuje novi zahtev da predložimo nove tvrdnje koje bi zaista mogle biti usaglašene. Kada govorimo mi zaista to radimo, ali smo naravno logike koja to prati samo delimično svesni.

Međutim, u ovom navođenju novih tvrdnji, koje, po našem mišljenju, govore u prilog neke početne tvrdnje ili teorije nalazi se i veza između tačaka na grafiku, odnosno između teorija i činjenica. Ako pogledamo gornje (desne ili leve) krajeve grafika videćemo da se u njima linija grafika približava horizontalnoj liniji. To odgovara tome da kada smišljamo neku teoriju (barem kako se slažu Kant i Poper) ona nam najpre dolazi u pamet bez posebnih opravdanja, samo kao ideja ili hipoteza koja bi možda bila tačna. Naravno ona tu nije slučajno, ali su zakoni te "nužnosti" najčešće nepoznati, kao ni "logika otkrića". Kada ovu hipotezu želimo da učinimo plauzibilnom moramo je opravdati nekim stavovima čija je prihvatljivost za druge veća od nje same. Najčešće (ili uvek?) ti opravdavajući stavovi neće biti dovoljni da tezu potpuno dokažu (Hjum), ali će je od puke pretpostavke pretvoriti u opravdanu (konfirmiranu) teoriju. To je faza u kojoj tačka na grafiku koja odgovora teoriji više nije na kraju grafika nego počinje da se spušta ka oblasti činjenica. Možda će joj njena visoka opštost ili komplikovanost uskratiti naziv "činjenice", čak i kada bude skoro potpuno usaglašena među naučnicima, a možda i ne. To znači da zakošenost našeg grafika, koja inače odgovara izvodu same funkcije u matematici, u našoj teoriji saznanja može odgovarati stepenu aktuelne opravdanosti neke teorije šire prihvaćenim teorijama ili činjenicama. Pošto grafik nigde nije vertikalan, to odgovara stavu da nijedna teorija ne može biti potpuno verifikovana. Na samom dnu grafika on se ponovo približava horizontalnom pravcu, što odgovara tome da neke tvrdnje na kraju opravdavajućeg lanca zaista moraju ostati neopravdane drugim tvrdnjama.

Time smo objasnili kako smo u principu zamislili vezu tačaka na grafiku i epistemoloških pojmova i termina. Sada možemo da primetimo da su još neke dobro poznate osobine saznanja takođe nekako upisane u grafik. Grafik nigde ne seče horizontalnu osu, koja bi zbog toga što na vrhu vertikalne ose piše "manja izvesnost" predstavljala tačku u kojoj se postiže apsolutna izvesnost ili potvrđenost stavova. Ovaj stav koji se nalazi još npr. kod Spinoze u razlikovanju Boga i čoveka (supstancije i modusa), posle nalazimo i kod Kanta kroz nesaznatljivost stvari po sebi i u stvari kod svih modernih filozofa. U naše vreme nalazimo ga naravno kod mnogih, posebno kod Popera koji time ispravlja kratkotrajno pozitivističko uverenje u mogućnost apsolutno proverenih istina, empirijskih datosti, "protokol rečlenica" itd, na koje bi se oslanjalo saznanje kao na siguran temelj. Zakrivljenost grafika u oblasti činjenica govori i o onom što se kod Popera (kasnog Vitgenštajna i drugih) zove teorijska uslovljenost opažanja, koja nam govori o tome da su u osnovi najjednostavnijih tvrdnji skriveni teorijski ili praktični izbori, koji čak i takve tvrdnje čine ne-apsolutnim, odnosno, podložnim sumnji i reviziji. Ranije je ovaj teorijski element primetio Kant, kroz svoj pojam a priori, a on je u osnovi i celokupnog insistiranja na Duhu u Klasičnom nemačkom idealizmu.

Grafik je naravno i nesavršen u prikazivanju nekih stvari. Meni se sviđa što on ima dve simetrične strane, koje, barem na planu teorija, ukazuju na to da teorije obično imaju svoje rivale, odnosno da ih neko dovodi u pitanje i da neka teorija nikada nije jedina koja objašnjava neku stvarnost. S druge strane, u polju činjenica to su sada iste tvrdnje koje prihvataju obe strane, koje su simbolizovane u dvema stranama grafika. U realnosti često imamo i više strana, tako da bi neka trodimenzionalna slika možda više odgovarala.

Međutim, nešto je posebno važno i to se dobro vidi. U vezi sa formom grafika možemo sada postaviti jedno opšte pitanje: šta je razlog da on ima ovo udubljenje ka tački u kojoj se seku ose kordinatnog sistema? Zašto grafik koji bi dobro prikazivao kako izgleda saznanje nije prosta horizontalna linija? Odgovor je jednostavan: realnost. To da postoji realan svet, stvarnost, čini da su neke teorije tačnije od drugih, i da postoje tvrdnje koje ćemo lakše usaglasiti od drugih. Kada realnost ne bi postojala, grafik bi bio horizontalna linija, zato što bi sve tvrdnje bile jednako istinite ili izvesne, jer ne bi postojalo merilo koje bi im pridavalo nejednaku vrednost. Tačka u kojoj grafik dodiruje horizontalnu osu izvesnosti, a u koju zaista ne staje nijedna realna tvrdnja koja se javlja u procesu saznanja, odgovara stavu da je istina jedna, ali da to ne znači da je bilo koji stav zaslužio da potpuno odgovara istini.

To je i glavni razlog zašto smatram da baš ovakav grafik treba da prikazuje dobru teoriju saznanja jer je glavni cilj saznanja istina - saznanje realnosti. Istovremeno to je i cilj filozofije i metodologije: one predstavljaju nešto, po usaglašenosti, analogno činjenicama, ali ipak same nisu činjenice upravo zbog toga što nemaju ništa zajedničko sa opredmećenim svetom nezavisnim od naše volje, na koji se obično odnose naše "činjenice". Kod normi teorije saznanja ili filozofskih ili metodoloških normi, takođe je važno da budu usaglašene, a one treba da budu postavljene tako da ta usaglašenost ne smeta slobodi postavljanja teorija. Naš predlog je sada jednostavan: kao filozofiju i metodologiju i teoriju saznanja treba usvojiti skup normi kojima odgovara ukupna slika grafika koja nas upućuje na specifičan pogled na naše stavove i teorije koji odslikava stav da naše mišljenje nastaje u odnosu na objektivnu stvarnost, koja je i merilo njegove istinitosti. Kao i svaka metodologija, njen smisao je da sama uspostavi trajnije uslove saznanja koje se samo menja i barem u nekom relativnom smislu, koji nam mora biti dostupan, postaje bolje.

Sa ovim tvrdnjama smo završili objašnjenje smisla celog poduhvata vezanog za vezu Gausove krive i teorije saznanja.

Neko manje upućen bi ovde mogao da kaže pa dobro: tako ćemo gledati na saznanje i šta - to je trivijalno i ne menja ništa. Međutim, to nije tako. Uobičajeno stanje je sasvim različito od slike koju smo opisali.

Iako je realnost u moralnom pogledu od najveće koristi, gledano iz perspektive užih interesa, ona ima tu manu da jednako koristi svima. Da bi reči koristile samo jednoj strani, treba nekako realnost isključiti kao kriterijum znanja i zameniti ga nečim drugim: empirijskom vezom sa (samo) našim interesima. Verovatno prvi efekat ove zamene biće da se polje činjenica iz naše gornje slike gubi. S obzirom da priznanje istinitosti stavova konkurentske ili protivničke strane, na neki način jača njegovu, a slabi našu poziciju, najpre možemo usvojiti kao pravilo da negiramo (ili ignorišemo) sve stavove koji dolaze od drugih (koji su nam, dakle, "tuđi"). Tako se polje činjenica gubi, a sa njim i veza stavova i realnosti. Međutim, zauzvrat, svi naši ostali stavovi, jer više ne želimo da ih opravdavamo na stavovima koji se mogu usaglasiti sa drugima, od teorija koje su sporne postaju "činjenice", odnosno, stavovi koje nikada ne dovodimo u pitanje niti dopuštamo mogućnost da nisu tačni. Ono što ih čini "činjenicama" sada je dodir sa našim interesima, a dogmatičnost (ili, bolje rečeno, tvrdoglavost) sa kojom insistiramo na njima lako može da se pretumači kao znak samopoštovanja i jednake vrednosti sa drugima (o tome govori i "čovek si i ti kao i ja" od Protagore). Sada je naša kriva ispravljena u dve horizontalne linije, od kojih gornja - istinita - predstavlja naše stavove, a donja stavove konkurenata.

Sa ovom promenom pogleda na saznanje, i pretvaranjem teorija u "činjenice" gubi se još nešto važno: s obzirom da se teorije koje imaju unutrašnju apriornu strukturu posmatraju kao činjenice kod kojih se taj doprinos slobodnog razuma u saznanju gubi u jednostavnosti empirijske datosti, polako nestaje sposobnost da pratimo i shvatamo apriorne elemente saznanja ili jednostavnije rečeno, njegovu formu ili njegove opšte karakteristike, norme koje su implicitno ili eksplicitno prihvaćene kao njegova osnova. Duh traži i očekuje samo činjenice i negaciju činjenica kao argumente, dok apstraktniju argumentaciju koja tematizuje "teorijski" element u saznanju ne može da prati, dok sam taj element polako nestaje sa obzora i postaje sve manje prepoznatljiv i tematizovan. To za posledicu ima da se kao forma (apriori) saznanja etabliraju načini mišljenja koji su pre grubi izraz interesa koji se pojavljuju u društvu ili intelektualnoj zajednici nego što su izraz istinske želje za istinom i saznanjem. O jednom od njih upravo sada govorimo. U sadašnjem društvu, pa i među tzv. intelektualcima, preovlađuje ovaj model saznanja, koji neutrališe uticaj realnosti i zamenjuje ga npr. fetišem slobode: slobode mišljenja ili tržišta i svih vrsta izbora. Paradoksalno, ovaj fokus na slobodu, koja je bila jedan od pojmova na kojima je filozofija najviše insistirala, vodi ka negaciji filozofije, jer zajednica koja funkcioniše po ovom aprioriju "svoga mišljenja-svoga interesa", filozofiju, kojoj je sloboda bila samo sredstvo da se otkriva realnost, potpuno napušta kao nešto što smeta i direktno se suprostavlja "duhu (i težnjama) vremena".

Tako dobijamo krajnje individualizovanu kulturu, koja svaki zajednički sadržaj koji ide preko nužnog "ostavljanja na miru" tretira kao "nametanje" i ugrožavanje slobode. Međutim, pošto su procesi društvenih promena spori, a sve o čemu govorimo se dešava na pozadini konsenzusa oko prihvaćenih zakona i procedura koji su u stvari stvoreni iz drugačijeg duha, sve ovo ne dovodi do trenutnog raspada društva. Ako se sad ponovo vratimo našem grafiku i obrnemo ga (kao na primer na ovoj slici):

onda i grafički dobijamo perspektivu kretanja naviše koja na neki način bolje opisuje kulturni proces koji nam sada nedostaje. Naime, smisao kulture je da partikularno oplemeni univerzalnim tako što će dopustiti da se ono menja prema zahtevima i po merilu univerzalnog. U našem slučaju kada, umesto da vlastite stavove izolujemo u granicama vlastite individue, te stavove procenjujemo prema univerzalnim pitanjima: da li su oni istiniti ili smisleni i dobri - mi činimo da oni na neki način postaju deo nečeg "višeg" koje samo možemo asocirati sa vrednostima kakva je istina. Sa druge strane, pošto polje usaglašenih vrednosti, ukoliko na njega ne intervenišu partikularni interesi, sve više raste, to će i sama zajednica biti sposobnija za integrisano nastupanje prema okolini i za uspešno kretanje kroz često komplikovane izazove realnosti.

Verovatno najveći raskorak između dobre teorije saznanja i aktuelne teorije postoji u filozofskom tretiranju etike, kako ono izgleda u poslednja dva veka. Naime, još od početaka filozofije, a eksplicite kod Sokrata (i naravno Platona i Aristotela), smatralo se da je istina u etici moguća, odnosno da je i vrlina neka vrsta znanja, znanja o posebnoj realnosti. To znači da za čitavu tradicionalnu filozofiju, osim sofista, koji su tu koristan izazov i korektiv, važi da su nauka i etika podvrgnute istim metodološkim zahtevima - razlika je samo u tome što se nauka bavi spoljašnjim svetom (pa čak i u slučaju psihologije, "spoljašnjim" unutrašnjim svetom) dok se etika bavi onim što je dobro za ljude u tom svetu. Ali i jedna i druga traže istinu o svom predmetu. Nekako paralelno sa širokim pokretom odbacivanja metafizike u 19. veku, koji povezuje pozitiviste, Marksa i Ničea, paralelno sa svođenjem idealnog na materijalno, gubi se i ova finija struktura koja govori o teoriji saznanja pojedinih predmeta. Tako dolazimo do autora kao što su Vitgenštajn, Karnap ili Ejer, koje ja upravo zbog ovoga što sada govorimo volim da zovem pozitivistima, koji eksplicite tvrde suprotnu tezu da etika ima potpuno drugačiju strukturu od nauke, odnosno, da u etici ne postoje objektivni kriterijumi i da etika nije nauka. Tu se proces koji je započeo sa odbacivanjem metafizike zbog njenih tvrdnji da dolazi do apsolutnih istina, završio tako da je odbačen i njen unutrašnji smisao odbrane univerzalnih merila koja su zaista viša od materijalnog sveta, ne zbog neke specijalne svoje uzvišene prirode, nego prosto zbog toga što su rezultat misli i izbora koji sami po sebi nisu materijalni.

Kada je forma saznanja jednom opisana na ovaj način, ona se u etici zadržava skoro kod svih autora, čak nezavisno do toga da li su realisti ili antirealisti - barem ja nisam naišao na autora koji kada brani realizam ne izmišlja neku posebnu formu kontakta sa realnošću koja bi bila drukčija od uobičajene forme nauke. Ono što se sa ovim pozitivističkim stavom paralelno gubi je i uvid da je i ono što, i po njima samima, jeste nauka, prožeto, kao što smo gore videli, teorijskim izborima sve do najjednostavnijih stavova, što u stvari znači prožeto vrednostima, pošto teorije podrazumevaju izbor između više varijanti koje nam ne dolaze prosto spolja, primoravajući nas da ih prihvatimo. To znači da ako pozitivisti tvrde da je oblast vrednosti u potpunosti subjektivna i proizvoljna, to povratno potkopava i samu nauku, a ne samo etiku, jer je nauka prožeta unutrašnjim vrednosnim elementima. To je i razlog zašto je, paralelno sa etikom, u krizi i sama nauka (npr. matematika u školskom sistemu, pa i on sam), jer proizvoljnost u etici povlači za sobom proizvoljnost u svim oblastima, i to na ovaj unutrašnji način.

Naš zaključak može da iznenadi: u etici stvari stoje potpuno isto kao u nauci i isti grafik bi dobro opisivao etičku teoriju saznanja. Čak i različitost među ljudima, koja bi mogla da pravi probleme, u stvari to ne čini: kao što nauka ima za cilj da prodre u dublje slojeve stvarnosti, tako i etika, zajedno sa ostalim društvenim naukama, pokušava da sazna bolje i više o ljudskoj prirodi koja se pokazuje u vrednosnim stavovima, a koja se divergira kroz različitost ljudi i menja kroz vreme. Pri tom, ljudi imaju zajedničke vrednosne stavove na nivou činjenica u grafiku (kao što je odbojnost prema bolu) ali i mnoštvo različitih stavova o sebi primerenom dobru koji odgovaraju grananju teorija o činjenicama. Međutim, važenje tih teorija, ukoliko su one zanimljive za druge ljude nikada nije ograničeno samo na jednu individuu. Etičko istraživanje ispituje mogućnosti zajedničkog dobra koje može biti grupno ili univerzalno. Etika u užem smislu, koja određuje zajedničko dobro koje će se smatrati obavezom, traži onu vrednost koja može biti univerzalno prihvaćena i nalazi je, barem po mom mišljenju koje se slaže npr. sa Kantom, u slobodi. S tim da ta sloboda treba da ima smisla, a važenje etičke teorije saznanja, analogne onoj u nauci, upravo pokazuje taj smisao: kao što je tamo sam oblik grafika govorio o metodološkim ili epistemološkim normama, tako ovde oblik grafika i ono što on znači odgovara univerzalizabilnim pravilima koja govore o tome da se u okviru univerzalnih normi mogu slobodno postvaljati teorije (vrednosti), a na pozadini (etičke ili vrednosne) realnosti, baš kao i nauci. U ovoj izomorfnosti, u kojoj je ključan vrednosni element u samoj nauci, je tajna kantovskog "primata praktičnog uma", mada je uzrok primata već prisutan kod Hjuma: radi se naprosto o jednom istom umu i o istorodnim "moralnim naukama".

Tako sam dovoljno za svrhe ovog teksta objasnio ideju koju sam imao na umu. Posledice njenog važenja su, čini se, bitne i mnogobrojne. Nije teško zaključiti da ovu formalnu odbranu realnog može da vrši samo filozofija, jer je iznalaženje opštih pravila vezanih za ovu svrhu njena svagdašnja svrha. Čini se da današnje vreme u ime materijalnog, slobode i demokratije (a sve bi to možda trebalo staviti pod navodnike) odbacuje filozofiju i time pokazuje da sa njom odbacuje realnost ili univerzalne svrhe, a na dubljem sloju i samu zajednicu kao takvu i solidarnost. Tako se pokazuje da je ono što je bilo dobro u socijalizmu, a takođe i u liberalizmu, bila njihova filozofska živost: oni su doprinosili boljitku u meri u kojoj su osposobljavali društvo za zajedničko, kako tako promišljeno delovanje. Današnje odbacivanje filozofije govori o tome da su i ovi pravci delovanja danas mrtvi i samo nominalno postoje. Neko može da pogleda oko sebe i da, ako bude video relativno blagostanje kroz tehnička i urbana olakšanja života, zaključi da je to kraj istorije i da je dobro što ne postoje. Međutim, ako je samo malo dalje, na drugom mestu, kao što je današnji Irak, bivša Jugoslavija 90-tih, nezaposlena porodica, ili mladić ili devojka u paklu droge, videće (ili će se makar zapitati o svemu) da je dostignuta utopija samo još jedan privid.