Zlatko Pangarić

NERVNI SISTEM I SISTEM STVARNOSTI

Današnja tehnologija, tj. kompjuteri daleko su od toga da procesiraju svest jer celokupna njihova aktivnost (aplikacija) nema nikakve veze sa njihovom konstrukcijom (osim kao ograničenje); ta aktivnost ne postoji da bi npr. tranzistori, diode ili otpornici postojali ili ostali u funkciji – ako naravno zanemarimo tržište kao ovde irelevantni kriterijum ili razlog za postojanje.

Sa druge strane (u teorijama saznanja ili teorijama svesti), veza sa životom se uspostavlja preko nižih moždanih centara (vegetativni sistem, psiho-somatsko), tj. uvek se radi o sistemima a ne o životu.

Semenke lipe, nekih vrsta kiselog drveta ili maslačka jesu pravi aerodinamički uređaji – i da bi čovek takvo šta napravio morao bi uzeti u obzir težinu i površinu upotrebljenog materijala, gustinu vazduha, oblik, i još čitav niz faktora i parametara. Biljke su to uradile bez čula (?), bez mozga(?) i bez rada/eksperimentisanja(?).

Pretpostavlja se da biljke imaju pristup(?) strukturu materije na nivou gde vladaju odnosi celine i neposrednosti(?). Realnija verzija bi glasila da gen stoji u odnosu na biljku kao što svest (u svom tehnološkom vidu kao jedinstvo teorije i prakse = proizvodni pogon) stoji prema čoveku (uz to čovek ima još i gen ).

Kada biljka npr. proizvede semenku koja je opremljena „krilcem” potpuno aerodinamičkog oblika, tada ona poseduje znanje, koje smo svrstali pod nazivom „fizika”, u sasvim drugačijem vidu nego mi ljudi. Ono što je bitno jeste da je to jedno te isto znanje jer omogućava istu praksu i daje iste rezultate.

Taj prvi odnos, tj. ta vrsta znanja omogućava nešto što ćemo nazvati evoluciona tehnologija.

Sa druge strane svest jeste drugi odnos, ili znanje, gde se do elementarnog nivoa organizacije materije (koji je biljkama neposredno otvoren), zakona i principa dospeva posredno uz pomoć čula, uz rad/manipulaciju i eksperimentisanje.

Postavivši problem vidimo da svest nije neki diskontinuitet u naporima za preživljavanje. Ona je sredstvo da se ogromna masa živog održi uz pomoć izgrađenih uslova i izgrađenog sveta. Gledati na ljude i ljudski svet kao na ogromnu količinu materije, ili količinu atoma i molekula, ima ipak smisla. To je specifično organizovana materija koja neprestano reaguje i intereaguje – i svakako da se razlikuje od identičnog skupa atoma na nekoj inertnoj i beživotnoj planeti.

Podsetimo se nakratko rada elektronskog mikroskopa. Dakle, jedna makro struktura (mikroskop) omogućava uvid u mikrostrukturu, omogućava da se nazru molekuli i atomi, pa i atomi od kojih je sagrađen i sam mikroskop. Na sličan način možemo posmatrati i fenomen svesti. Senzornom integracijom različitih aspekata fizičke situacije (svetlosni, mehanički, hemijski) u jedan elektrohemijski aspekt (nervni influks) – dobijamo da se dešavanje oko nas, u okolini i vlastito funkcionisanje, transformišu u hemiju, u funkcionalno-anatomsku jedinicu (1) koja za delić vremena postaje strukturalno-anatomska karakteristika i posed živog organizma (teorija o epigenezi putem selektivne stabilizacije sinapsi). Situacija kao jedna makrostruktura transformiše se u mikrostrukturu, u metabolizam, u život – i obratno.

Svi aspekti okruženja/stvarnosti kao što smo naveli – svetlosni (vid), mehanički (dodir, sluh), hemijski (miris, ukus) – prevode se u jedan elektrohemijski. Ono po čemu će se aspekti razlikovati među sobom, i ono po čemu će se sadržaj pojedinih aspekata razlikovati, jeste jedinstvena kombinacija tri načina kodiranja nervnog influksa (jedinstvenog aspekta).

Kodiranje se vrši 1) frekvencijom, 2) intezitetom (prostorna i vremenska sumacija (2)) i 3) načinom povezivanja.

Konačno, možemo postaviti paralele između načina kodiranja i opštih karakteristika životne okoline i životne situacije:

•  Sve pojave su frekventne, tj. imaju određeni ritam pojavljivanja ili ispoljavanja. Na atomskom nivou frekvencija je osnovna karakteristika.

•  Pojave su uvek određenog intenziteta, tj. i predmeti i pojave su kvantitativno određene.

•  Predmeti (u smislu zapremine i u smislu vrste supstancije) i pojave ( u smislu skupa predmeta obuhvaćenih ili zahvaćenih određenim interakcijama) su prostorno i vremenski raspoređeni/koordinirani – kao što je i funkcija svakog neurona u mozgu određena samo njegovim mestom u nervnoj masi, tj. izvedenim povezivanjem (3) (prostorno-vremenska koordinacija).

Te paralele su fundamentalne jer ukazuju da i najprostiji nervni sistem (npr. kod gliste) svojim postojanjem/funkcionisanjem obezbeđuju elementarno znanje. Dakle, elementarno znanje ili životno iskustvo je obezbeđeno prosto funkcionisanjem nervnog sistema (sve vrste poseduju izvesno znanje u trenutku rođenja).

Postavićemo sada drugi niz paralela ali u odnosu na život .

Osnovne osobine živog jesu 1) kretanje, 2) razmena materije ili metabolizam i 3) nadraživost (vidi načine kodiranja nervnog influksa). Ostale odlike kao što su ćelijska građa, nasleđivanje, razvoj, starenje i smrt odnose se, da tako kažemo, na tehničku stranu živog. Dakle:

•  Životna sredina je nehomogena u sastavu i obliku (u kvantitativnom i kvalitativnom pogledu).

•  Sredina je nehomogena po pitanju specifičnog ili potrebnog sastava i oblika – zbog tih karakteristika živo mora da se kreće i da razvija određene hemizme.

•  Kao posledica gornjih nehomogenosti živo mora biti u stanju da prati, zapaža, reaguje i pamti. Konačno pod 4) možemo govoriti o sistemskoj nehomogenosti, tj. da nema izolovanog sistema i kontinuiranog procesa.

Okruženje izgleda takvo u odnosu nas živo, pa bez života ostaje samo homogenost. Radi se dakle o jednovrsnoj množini koja je zatvorena u sebe.

Bilo kako formulisali zaključak jasno je da smo dospeli do ideje nedeljivog ili atoma .

Sa druge strane, zaviri li čovek u međuatomski prostor zna se da to više nije objektivnost nego jedno hibridno stanje. Zar statistički opis i relacija neodređenosti (Hajzemberg) ne govore dovoljno o problemu i sudbini jednog takvog pokušaja?

Homogenost, cikličnost, kristalna struktura, termodinamički red (4) (entropija), itd. kao osobine organske materije i žive ćelije jesu indikativne – i kao da ukazuju na svoje poreklo iz onog nedodirljivog sveta, one temeljne strukture materije.

Postavimo zadatak: Mašina treba da oseti bol! Kako da to rešimo? Možemo udesiti tako da mašina pri sudaru obriše delove svoje memorije ili isključi napajanje. Time ipak nismo postigli ništa jer će Automat ostati potpuno ravnodušan na te defekte. Automat, dakle, mora tako da funkcioniše da se svaki njegov i najmanji deo prožme stvarnim životnim okruženjem. Automat u svojoj konstrukciji mora da pronikne i spusti se do samog izvorišta energije na ovoj planeti i u ovom kosmosu. Kada se uspostavi ta tanana veza Automat će dobiti konačno onu iskru večnosti, onaj nagon/pogon, dobiće život. Tek tada će svako ugrožavanje te veze zaista boleti, tj. živo će se boriti protiv tog ugrožavanja.

Videli smo kako izgleda materija bez života. Međutim, ako pogledamo u drugom pravcu: život – društvo – civilizacija, i ako ponovo uklonimo živo (radost, punoća i potresenost životom) dobijamo one stereotipove civilizacije koju čine jednaki i jednolični ljudi, bez želja, bez tenzija. To su one mučne slike o kraju civilizacije i kraju znanja. Kada se saznaju sve istine, tj. sve tajne, šta preostaje i šta će biti smisao života?

Život je dakle problem svih naših problema.

Fusnote:

1. Žan Pjer Šanže ''Neuronski čovek'', Nolit Beograd, 1986., str. 276.

2. A. C. Guyton ''Medicinska fiziologija'', Medicinska knjiga, Beograd 1978.

3. Žan Pjer Šanže, Isto.

4. ''Istraživanje u molekularnoj biologiji'', Prosveta Beograd, 1976.