Aleksandar Novaković

Poperov „Svet 3“ iliti kartografija (ljudske) racionalnosti

Apstrakt:

Većina filozofa smatra čudnim što je Poper, taj glavni kritičar esencijalističkih koncepcija i teorija „konačnog objašnjenja“, na vrhuncu svoje filozofske karijere ponudio upravo jednu takvu teoriju. Njima je pogotovo iznenađujuće to da je posle teze o „objektivnom saznanju“, „istinolikosti“ i hipotetičnosti znanja koje je ovaj filozof u velikoj meri eksploatisao već u Pretpostavkama i pobijanjima , napravio jedan korak u pravcu ontologizacije svoje teorije. Zbog toga oni ili izbegavaju da problematizuju ovo pitanje ili odbacuju samu teoriju kao „nesrećan“ i „nepotreban“ intelektualni proizvod. Reč je naravno o teoriji “Sveta 3“ ili „Trećeg sveta“ koja po standardnim tumačenjima ima pretenziju na ontološki status i valjanost. Malo je, međutim, filozofa koji su pokušali da podrobnije razmotre ovu teoriju i sagledaju njen značaj u okviru celokupne Poperove filozofije. Zbog toga će se na ovom mestu ponuditi jedna vrsta pokušaja objašnjenja opravdanosti uvođenja teorije “Sveta 3“ u filozofiju „kritičkog racionalizma“ i, s druge strane, ponuditi odgovor na pitanje u kojoj meri je ova teorija po svom karakteru „ontološka“.

„Priča“ o svetovima

Najpre bi bilo neophodno upoznati se s osnovama teorije o “Svetu 3“. (1) Pre svega, važno je reći da je po rečima samog Popera o ovoj teoriji dugo razmišljao pre nego što ju je „stavio na papir“ i počeo otvoreno da govori o njoj i zagovara je. Jer, kako kaže: „I sam sam, poput Bolcana, dugo sumnjao i nisam ništa objavljivao o svetu 3 sve dok nisam stigao do zaključka da su njegovi stanovnici stvarni; zaista, više-manje stvarni koliko i fizički stolovi i stolice.“ (2) Potaknut svojim razmišljanjima ali i razmišljanjima Fregea, Bolcana i Teodora Gomperca na ovu temu, Poper kreira sopstvenu teoriju koja, po njemu, treba da se u priličnoj meri razlikuje od već postojećih, sličnih teorija. Ono po čemu će se ona razlikovati od ovih teorija, a pogotovo od klasičnih filozofskih teorija Platona, Aristotela i Hegela biće upravo status realnosti i objašnjenja ova tri sveta.

Bilo bi važno, takođe, reći da čitavo Poperovo izlaganje ove teorije kao svoj background pretpostavlja uporedno razvijanje epistemološke koncepcije kojoj je Poper, naravno, naklonjen. To treba imati u vidu bez obzira na ontološke implikacije i kontekst koji se od početka s pravom može vezati za teoriju „sveta 3“. (3)

Prema Poperu, konvencijom se prihvata postojanje tri sveta, mada bi se u nekom smislu ovaj broj mogao i povećati ukoliko se neka svojstva ova tri sveta pokažu (ili se prosto prihvati da jesu) toliko distingvirajuća u odnosu na ostale da postaje opravdano okarakterisati ih novim svetovima 4, 5...n. (4) Ili se pak svi svetovi mogu posmatrati kao delovi jednog sveta, ističući, naravno, njihove značajne razlike. (5) U svakom slučaju, bitno je istaći da Poper već na samom početku izlaganja koncepcije o “Svetu 3“ ne nudi „čvrstu“, „konačnu“ koncepciju „raspodele realnosti“ već mu brojčana razdela tri sveta služi kao metodološko polazište za razvijanje njegove sopstvene koncepcije saznanja. Tako Poper jasno kaže da se čini „izuzetno važnim pre svega ih razdvojiti što je moguće oštrije i jasnije“ (6) jer će se na taj način moći uspo s taviti one pojmovne distinkcije koje su mu neophodne ne bi li izgradio novu teoriju saznanja.

Prvi svet je u stvari materijalni, fizički svet, svet „stvari“ u kolokvijalnom smislu reči, ali i materije onako kako je ona danas pojmljena u savremenoj fizici. To je dakle svet „sirove“ materije i njenih stanja. Drugi svet predstavljaju “svet stanja svesti ili mentalnih stanja, ili, možda, dispozicija ponašanja“. (7) “Svet 3“ predstavlja „svet objektivnih sadržaja mišljenja, posebno naučnih i pesničkih zamisli i umetničkih dela.“ (8) Poper „pozajmljuje“ ovo određenje “Sveta 3“ od Fregea želeći da istakne objektivnu stranu saznajnog procesa. U „objektivne“ sadržaje mišljenja spadaju teorijski sistemi, problemi i problemske situacije ali i kritički argumetni kao i institucije. (9) Međutim, još interesantnije je što Poper u okviru “Sveta 3“ smešta ne samo istinite stavove i teorije već i lažne. (10) Stoga Poperov „Svet 3“ zapravo sačinjava polje ljudskog znanja ali i neznanja ili lažnog znanja ili neistinitih iskaza , tvrdnji, teorija, argumenata u najširem smislu reči. Dakle, svega onoga što predstavlja „hipotetičko“, ljudsko, racionalno znanje. Stoga je jasno da je Poper faktički „locirao“ čitav splet i tematiku teorija, istinitih i lažnih, svega onoga o čemu je pisao u ranijim svojim knjigama u ambijent “Sveta 3“. „Locirao“ je ljudsko znanje u sferi „Trećeg sveta“.

Pošto je polje “Sveta 3“ veoma heterogeno Poper smatra da bi se ono moglo podeliti: „We could distinguish the world of science from the world of fiction; and the world of music and the world of art from the world of engineering. For simplicity 's sake I shall speak about one world 3… “ (11) No, takav poduhvat Poper nije sproveo, manje zbog toga što bi to predstavljalo zahtevan posao, a više zbog prihvatljivosti izgrađene teorije o “Svetu 3“, jednostavno umnožavanje entiteta ne bi bitno menjalo na suštini stvari i na eksplikativnoj moći teorije, do čega je Poperu pre svega stalo, kao svakom dobrom intelektualnom istraživaču.

Razvijanje ove koncepcije Poper vrši pomoću tri glavne i tri pomoćne teze. Njihovo kratko izlaganje će nam dodatno pojasniti čitavu ideju uvođenja ove teorije u već razrađenu Poperovu filozofiju.

Na prvom mestu jeste da je „ tradicionalna epistemologija usredsređena na drugi svet, na saznanje u subjektivnom smislu, irelevantna za izučavanje naučnog saznanja “. (12)

Druga teza glasi da je „proučavanje obuhvatnog trećeg sveta objektivnosti saznanja od presudnog značaja za epistemologiju.“ (13)

Po trećoj tezi „objektivistička“ epistemologija koja izučava treći svet može da doprinese proučavanju “Sveta 2“, ali obratno nije slučaj . (14)

U sklopu objašnjenja prve teze treba reći da je Poper već od Pretpostavki i pobijanja, gradeći tezu o istinolikosti, anticipirao i pretpostavljao nešto poput „objektivne istine“ ili bar nečeg što bi rukovodilo proučavanjem nezavisno od našeg nahođenja i na osnovu čega bi se moglo doći do stavova ili teorija koje bi u nekom vremenu t uslovno i privremeno imale istinosnu vrednost. To je, zauzvrat, pretpostavljalo formiranje „objektivističke“ epistemologije jer se nauka po Poperovom mišljenju bavi objektivnim „Trećim svetom“. Za razliku od ovako shvaćene epistemologije tradiconalna teorija saznanja se bavi ne sadržajem mišljenja, onim što je objektivno, već (psihološkim) procesom samog saznanja . Ovakvu teoriju Poper metaforično naziva „ teorijom kante“ (15) imajući u vidu način na koji se po ovoj teoriji stiče saznanje. U „kantu“ se induktivno sliva svo iskustvo koje se onda po automatizmu i na osnovu principa asocijacije pretvara u mentalne sadržaje. Osnov „izvesnosti“ se onda traži u nekom samoočevidnom principu (jasne i razgovetne ideje, intuicija, samoočevidnost, navika) koji će je garantovati. A pošto je naučno znanje zasnovano na objektima iz “Trećeg sveta“ koji su nezavisni od našeg procesa razmišljanja (osim indirektno (16)) ispitivanja klasične vrste su dobrodošla u psihologiji kao problem mehanizama razmišljanja ali ne i kada je u pitanju epistemologija tj. teorija naučnog saznanja (17). Tako treba shvatiti značaj i druge Poperove teze jer se epistemologija razume upravo kao proučavanje funkcionisanja naučnog saznanja koje nije ništa drugo nego baratanje s problemima i teorijama „trećeg sveta “.

Na taj način je jasno i kako proučavanje objekata “Sveta 3“ može doprineti proučavanju “Sveta 2“ ali ne i obratno (treća teza). To je upravo zato što su predmeti naučnog proučavanja i psihološki fenomeni tj., procesi mišljenja i stanja duha koji su karakteristični za „svet 2“. Jasno je, po ovoj Poperovoj koncepciji, da je nemoguće da procesi mišljenja dopirnose razumevanju objekata “Sveta 3“, jer nam proučavanje procesa subjektivne svesti ne može mnogo pomoći, na primer, u razumevanju neke fizičke teorije ili matematičke istine, dakle u razumevanju objektivnih problema “Sveta 3“.

Kao pomoćne teze vezane za objašnjenje “Sveta 3“ Poper navodi:

•  „Svet 3“ je čovekov proizvod, može se uporediti sa paukovom mrežom

•  Iako ljudski proizvod, „Treći svet“ je u velikoj meri autonoman

•  U interakciji između nas i “Sveta 3“ dolazi do rasta saznanja (18)

Ove tri teze treba shvatiti tako da prva implicira drugu, a druga treću i da je posredi svojevrsan krug implikacija, što se dovodi u blisku vezu i s poznatom Poperovom shemom. (19)

Paradoksalna stvar s Poperovom teorijom svetova jeste upravo to da je “Svet 3“ ljudski proizvod, a da je istovremeno i realan, stvaran poput predmeta “Sveta 1“ ili realnih procesa mišljenja „Sveta 2“ (videti gore u tekstu Poperov citat). Kako je moguće da čovek kreira jedan čitav Svet i da on postoji realno? Jer, jednom kada je kreirana nekakva teorija, dakle, nekakav objekat trećeg sveta, ona istog trenutka poprima status realnog postojanja, autonomne egzistencije. U objašnjavanju ove stvari Poper polazi od evolucionističkog stanovišta po kome se svako živo biće trudi da izgradi svoje „biološke niše“. U osnovi svega, naravno, nalazi se Poperova teza o važnosti problema i njihovog rešavanja u procesu evolucije. Za jednog sićušnog pauka postoji problem u vidu izgrađivanja sopstvene biološke niše koji on uspeva da reši pravljenjem mreže. Ta mreža zauzvrat utiče na ovo stvorenje da ubuduće ono samo ili kroz druge generacije sličnih stvorenja doprinese usavršavanju svoje biološke niše. Za primitivnog čoveka urgentni problem krova nad glavom on rešava sklanjanjem u pećinu ali postepeno uviđajući prednosti i mane ovakvog stanovanja pronalazi zemunice da bi danas živeo u sky screper -ima. U pogledu osnovne strukture preživljavanja i adaptacije putem rešavanja problema nema nekakve razlike između Ajnštajna i amebe, po Poperu . (20) Nastanakom jezika kod čoveka, a posebno njegove deskriptivne i argumentativne funkcije postaje moguća izgradnja objektivnog sveta. “ Treći svet je nusproizvod jezika “ (21).

Iz autonomnosti objekata “Sveta 3“ proizlazi i njegov uticaj na nas. Jer, kada se, na primer, usvoji određeno rešenje za nekakav problem pomoću određene teorije, ta teorija se može uteloviti u objekat „Sveta 1“, poput nekakvog uspešnog arthitektonskog rešenja koje postaje standard, te se na taj način uspešnost ovog rešenja pridružuje ranijim uspešnim rešenjima i tako dovodi do sve većeg rasta saznanja. (22) Novo, uspešno rešenje ima prednosti u odnosu na stara i biva prihvaćeno za buduće slučajeve. Zahvaljujući ovoj stalnoj ping-pong igri problema i njihovih rešavanja ili igri podbačaja i neuspeha, dolazi do rasta ljudskog znanja i napretka nauke.

Drugim rečima, jednom kada se stvori određena teorija pa bila ona i pogrešna (što se može kasnije ustanoviti) ona poprima nezavistan, autonoman status i može uticati na naše shvatanje određenog problema pa čak i na praktične konsekvence našeg delovanja.

Iz svega što je rečeno jasno je da, po Poperu, objektivistička epistemologija nije moguća bez teorije “Trećeg sveta“, jer ona daje objašnjenje predmeta kojima se saznanje bavi. A saznanje se bavi realnim, stvarnim objektima „Sveta 3“, tj. realnim problemima i teorijama. Ovom koncepcijom Poper zapravo želi da ukaže na to koliko je subjektivistički pristup u proučavanju saznanja pogrešan pošto on traži „izvesnost“ u okviru saznajnog akta a ne u okviru saznajnog predmeta. Izvesnost našeg saznanja je uvek upitna, istinitost, je ono što se primenjuje kao kriterijum.

Treći svet i granice saznanja – Poper i Kant

Izgleda da Poperova teorija “Sveta 3“ deli sličnu sudbinu kao i Kantove teze o „stvarima-po-sebi“. I jednoj i drugoj teoriji su se pripisivali kvalifikativi „opskuran“, „mističan“, „ontološki“ a i jedna i druga teorija nisu imale za cilj uspostavljanje nekakvog spiritualnog cartstva objekata. Zapravo, i jedna i druga teorja, po mom mišljenju, treba da ponude jednu oprezniju i umereniju viziju racionalnosti što po sebi uključuje i određenje njenih dometa. I kao što Kantovo razlikovanje „intelektualnog opažaja“ koji predstavlja božanski uvid u suštinu stvari i običnog procesa saznanja tj. saznanja putem čistih formi čulnosti i razumskih kategorija nije sprečilo njegove kasnije romantičke naslednike da zanemare ovu razliku (23) koja je po Kantu odlučujuća, tako i Poperovo uporno insistiranje na suštinskoj razlici između njegovog koncepta “Sveta 3“ i platonovskog hipostaziranog carstva ideja nije sprečilo savremene interpretatore da ga proglase za „racionalnog mistika“. (24)

Međutim, jedna stvar od principijelne važnosti približava i Kantove i Poperove filozofske uvide. To je, naime, uverenje u suštinsku konačnost ljudskog saznanja, njegov, kako to Poper često voli da kaže „hipotetički karakter “. Koliko god znanje bilo uspešno (kako na teorijskom planu tako i na praktičnom), koliko god imali pravo da tvrdimo da je jedna teorija „potkrepljena“ ili da su dokazi zadovoljavajući u vremenu t, mi nemamo pravo da zaključimo da je teorija istinita za sva vremena i da se dakle ne može pobiti. U sličnom smeru je već Kant govorio: „ I kada bismo ovo naše opažanje mogli da uzdignemo do najvećeg stepena jasnosti, mi se ipak time ne bismo približili osobini stvari po sebi.“ (25) Kant je naime smatrao da je ljudska spoznaja uslovljena ograničenošću njegovim spoznajnim aparatom. S druge strane, postojala je pretpostavka u Kantovoj filozofiji, koja je takoreći bila sve vreme u igri, i po kojoj polje predmeta saznanja u beskonačnoj meri nadmašuje okvire saznanja. Polje predmeta saznanja se pak ne bi moglo definisati samo preko kvantitativnog apsepkta saznanja, po kome bi se moglo zamisliti da u vremenu t 1 postoji količina znanja Z(k 1 ) – gde je k 1 raspoloživa količina u datom vremenu t 1 – moguće je zamisliti da će u vremenu t n količina znanja biti potpuna Z(k n ). U svom bukvalnom vidu ovakva teorija predstavlja pozitivističku koncepciju nauke koja pretpostavlja potpunu adekvatnost između spoznaje i stvarnosti . Ali, u smislu rafiniranije ideje regulativnosti spoznaje - koja potiče od Kanta a koju usvajaju i Pers i Poper - ona samo pretpostavlja zamišljeni ideal naučne spoznaje u kome bi se svi naučni uvidi i dostignuća u jednom vremenu ujedinili u jednu teoriju, te se takva ideja istine može prihvatiti. Iako se po Kantu i Poperu kvantitativni aspekt uvećavanja znanja može razumeti samo u regulativnom smislu , polje predmeta znanja nadmašuje dimenziju ljudskog znanja jer je ono po ovoj kantovskoj pretpostavci multidimenzionalno . To zapravo znači da ljudski spoznajni aparat funkcioniše do određenog broja dimenzija ili aspekata ali da postoji n -ti broj dimenzija koje on ne može da obuhvati, iako je sam taj broj konačan , što će reći da je u tom pogledu ograničen. Da bi se ovo ilustrovalo ponudiću par primera koji su vrlo jasni i jednostavni.

Nauka je ustanovila da određene životinje - na primer, psi - vrlo loše vide, da su, kako bismo to mi ljudi rekli, daltonisti i da se u prostoru i vremenu orijentišu više preko čula mirisa nego preko čula vida. Ukoliko je ova naučna pretpostavka tačna zamislimo sada situaciju u kojoj bi jedan pas, nazovimo ga Gara, nekakvim bioinžinjeringom ili iznenadnom mutacijom dobio samosvest i mogućnost da kreira sopstvene naučne teorije. Kako bi Gara zamislio pojmove prostora i vremena, kako bi on opisao konture i obrise tela u njemu? Očigledno je da bi se njegovo poimanje univerzuma znatno razlikovalo od našeg i pitanje je da li bi se njegove teorije mogle prevesti na naše.

Drugi primer je još radikalniji.

Zamislimo da postoje vanzemaljci koji žive u atmosferama ogromnih gasovitih planeta poput Jupitera (26). Zbog uslova koji vladaju na takvoj jednoj planeti njihova biološka struktura bila bi potpuno različita od naše, a pridoda li se uz to i neka vrsta racionalnosti tj. mogućnosti spoznaje sveta, možemo li samo zamisliti kakve bi teorije ta inteligentna stvorenja mogla stvoriti i kakva bi njihova vizija univerzuma bila!

Ili, zamislimo neko još različitije razumno biće, koje bi „videlo“ frekvence ili amplitude elektromagnegnih talasa umesto njihovih talasnih dužina. I ako bi bila različito uslovljena svojom biološkom osnovom, njihove teorije o fizičkoj stvarnosti ne bi bile proizvoljnije od naših. I one bi morale biti objektivne i potpadale bi pod zakonitosti koje ne pripadaju ni “Svetu 1“ ni “Svetu 2“. Njihova istinitost i objektivnost bi se mogle procenjivati nezavisno od psiholoških procesa i nezavisno od stanja u poljima četiri osnovne sile. (27)

Ovih nekoliko primera, u stvari, predstavljaju slikovit pokušaj objašnjenja karaktera ljudske spoznaje i njene objektivnosti. Oni ukazuju na onaj momenat koji je nagnao Kanta da bude veoma skeptičan prema ideji mogućnosti apsolutne spoznaje (28) i da tvrdi da je svo saznanje suštinski ograničeno spoznajnim apara tom (formula: razum + čulnost). Da bi jače istakao, i upečatljivje, ovaj suštinski deficit, Kant je koristio već pomenutu kovanicu „ding-an-sich“ koja je trebala da ukaže na ovaj deficit i da celu metafizičku/ontološku priču svede na epistemološku ravan. (29) Poper sa druge strane govori o evolutivnom karakteru naše spoznaje – jedne biološke vrste - koja je nastala zahvaljujući pojavi jezika i njegovih naprednih funkcija s kojima je mogla dobiti mogućnost opisivanja sveta oko sebe.

Kant je ovim svojim poduhvatom napravio radikalan rez u filozofiji zadavši smrtonosan udarac metafizici istovremeno postavljajući u prvi plan filozofskog razmatranja problem naučne racionalnosti i zasnovanosti naučnog saznanja („kako je moguća čista prirodna nauka?“). On je pitanje istine kao izvesnosti proterao iz polja ljudske spoznaje. Ono s čime se nauka može zadovoljiti predstavlja samo parcijalno saznavanje univerzuma - ali ne i prirode samih stvari – koje napreduje od jedne tačke ka drugoj ka sve potpunijoj spoznaji predmeta „mogućeg iskustva“ a čiji se uspešni ishodi mogu okvalifikovati kriterijumima istine, ali ne i izvesnosti . Kant je naime smatrao da iako je znanje konačno i ograničeno po svojoj prirodi ono za potrebe čoveka i njegovog razumevanja univerzuma, kao, dakle, ljudsko znanje, postaje sasvim dovoljno. Oduševljen objašnjavlačkim uspehom Njutnove teorije Kant ju je smatrao paradigmom naučnog saznanja ali i istinitom teorijom u koju ne može biti nikakve sumnje. Ona je po njemu bila pravi dokaz apriornog saznanja i apriorne strukture sve istinske spoznaje . U tom smislu se Njutnova teorija mogla takoreći dedukovati iz čistih principa razuma i čulnosti, ona je predstavljala njihovo otelotvorenje.

I dok je priča o „stvarima-po-sebi“ za Kanta predstavljala jednu negativnu teoriju koja treba da usmeri ka mogućim i realnim spoznajama, tj. naučnom saznanju, Poperova teorija o svetovima predstavlja pozitivnu teoriju koja se eksplicitno inkorporira u njegovu epistemologiju, ali koja unosi u sebe osnovni kantovski uvid stečen na osnovama „ding-an-sich“ postulata. Na taj način Poper transponuje principijelni deficit ljudske spoznaje na ono što je predstavljalo sigurnu tačku ljudske racionalnosti i spoznaje i njene nedirnute sigurnosti i izvesnosti – dakle, na nauku, i to na „egzaktnu“, prirodnu nauku. Smeštajući seme nesigurnosti u okrilje “Sveta 3“ kao njegovu odlučujuću konstitutivnu odredbu, Poper proširuje kantovski destruktivizam (čije se poreklo naravno nalazi u Hjumovom napadu na racionalnost) preteći da uruši i same osnovne pozicije racionalnosti i da završi u nekoj vrsti iracionalizma. (30) U tom smislu sam Poper kaže „...kritički racionalizam (kao i kritički empirizam), koji zastupam, samo stavlja završnu tačku na Kantovu vlastitu kritičku filozofiju.“ (31) Kantov projekat se završio na rubu prirodnih nauka, tu crtu Kant nije prešao, Poper ju je pregazio. I kao što je Kant za paradigmu sveg naučnog saznanja imao Njutnovu teoriju gravitacije tako je i Poper za paradigmu naučnog saznanja uzeo slučaj pobijanja Njutnove teorije od strane nove teorije, Ajnštajnove teorije relativiteta.

Tako se ispostavilo, po ovoj Poperovoj koncepciji, da ljudsko znanje ne samo što ne može pojmiti mnoge načine na koje se sama stvarnost može pojmiti (Kant) već se i okviru samog polja i domena ljudskog razumevanja, koje se na najsistematičniji način otkriva u nauci, otkriva istinska nesigurnost. I upravo ovde, u u srcu nesigurnosti ljudske spoznaje, Poper pravi zaokret, pronalazeći u samoj toj svesti o nesigurnosti, nepoduzdanosti, „grešci“ korene racionalnosti i racionalnog odlučivanja i argumetnovanja: „Rešenje leži u shvatanju da svi mi možemo da grešimo da grešimo i da često grešimo, pojedinačno i kolektivno, ali da sama ta ideja greške i ljudske pogrešivosti povlači za sobom jednu drugu – ideju o objektivnoj istini : standard koji ne moramo da dostignemo. Stoga učenje o pogrešivosti ne bi smelo da se shvati kao deo pesimističke epistemologije.“ (32) Mogućnost greške i znanja o njoj predstavlja suštinsku odliku ljudske racionalnosti. Poper izjednačava racionalnost s mogućnošću kritičkog stava. (33) Ovaj negativan pristup u proučavanju racionalnosti predstavlja okosnicu Poperovog pozitivnog odgovora na mogućnost saznanja i njegov, kako sam kaže, „epistemološki optimizam“. (Za vernike naučne dogme ovakav zaključak može u najmanju ruku značiti da Poper nije dobro razumeo šta optimizam znači.) To shvatanje insistira na realističnijem pristupu u shvatanju racionalnosti. Dakle, u pristupu koji konačnom čoveku ne pripisuje beskonačno i apsolutno saznanje već ono koje je njemu primereno i za njega funkcionalno.

Ostavljajući po strani pitanje u kolikoj je meri Poper objasnio mogućnost rasta naučnog saznanja sa ovakvom jednom teorijom za nas je na ovom mestu postaje važno dalje ekspliciranje teorije o “Svetu 3“ u okviru ovako shvaćene epistemologije.

“Svet 3“, dakle, predstavlja obitavalište problema s kojima se bavi naučno saznanje. On takođe predstavlja i mesto ljudskih zabluda, pogrešnih pretpostavki i teorija. Pošto čitav živi svet po Poperu pokušava da se snađe u okolini koju nastanjuje tako što će rešavati probleme koji su s tim povezani i tako napredovati u izgrađivanju svoje biološke niše i njenom unapređivanju. Čovek se trudi da „naštimuje“ svoje teorije ne bi li mu one pomogle da što bolje shvati svet u kome živi i da bi pospešile njegovo praktično delovanje. To štimovanje nikada nije konačno, i uvek je potrebno novo štimovanje ili čak novi mehanizam (teorija). Po takvoj koncepciji, naučno znanje stalno zahvata po površini pritom uspevajući samo ponekad da zahvati i nešto od istine. Polje te površine i istine upravo predstavljaju objekti “Sveta 3“ s kojima čovek barata. U okviru njegovih struktura na različitim planovima se otkrivaju pravila za ono što je dozvoljeno i što nije, za ono što je logično i što nije, ali i za shvatanje neispravnosti, pogrešnosti neke teorije.

“Treći svet“ je obitavalište „objektivne istine“ ili bar onoga što nam omogućava da budemo bliže istini (većoj istinolikosti) ili da shvatimo da smo se udaljili od nje. Za takvo shvatanje istine Poperu je dobro došla Tarskijeva formulacija istine kao korespondencije koja je slična uobičajenom shvatanju istine. Pošto je ova teorija potpuno formalna i u sebi ne sadrži nekakav sadržinski kriterijum istine, ona je postala prihvatljiva za podupiranje regulativne ideje istine. (34) Iz “Sveta 3“ proterana je izvesnost (35), ona pripada ontološkoj ravni problema koji gotovo po pravilu - u istoriji filozofskih teorija - polazi od „manifestnosti istine“ koja je vođena pričom o „konačnom objašnjenju“. (36)

Poper kaže da „Interakciji sa svetom 3 možemo da zahvalimo za svoju racionalnost, za svoju praksu kritičkog i samokritičkog mišljenja i delovanja“. (37) Zato u “Trećem svetu“ ne obitavaju samo istinite tvrdnje i logički valjani stavovi, on je i obitavalište logičkih paradoksa, pogrešnog sleda izvođenja i neistinitih iskaza. Ali je zato i mogućnost rešavanja ovih paradoksa, razvijanje valjanog sleda izvođenja i otkrivanje uzroka na osnovu kojih su naši iskazi neistiniti, dakle sve to, kao i još mnogo toga (čitavo polje umetnički „lepog“ ali i osećaj za „ružno“, kič itd...) predstavlja upravo, po Poperu, mogućnost i dokaz ljudske racionalnosti.

Treći svet – „ontologija za popodne“

Kao što smo videli, Poper smešta raspravu o svetovima u okvir svoje epistemologije. I mada je sam Poper uvek ovu teoriju postavljao bilo u kontekst epistemoloških pitanja bilo u okvir mind-body problema postoji mogućnost da se ona samostalno filozofski tretira. Ukoliko bi to bilo moguće, a ja smatram da jeste, onda bi se moglo reći da se u okviru Poperove filozofske misli nalazi i jedna ontološka teorija. Drugi deo prethodne rečenice bi se mogao prihvatiti samo uz određene ograde i ovde će se pokušati dati objašnjenje šta se pod tim podrazumeva.

Osnovna sumnja ontologizacije javlja se zbog upotrebe egzistencijalnih iskaza vezanih za tri sveta. I dok je to neproblematično za većinu materijalista kada je u pitanju “Svet 1“ ili većinu dualista kada je u pitanju “Svet 2“, i za jedne i za druge je potpuno neprihvatljivo navodno hipostaziranje “Sveta 3“, podjednako odvojenog od fizičkih stanja i procesa u mozgu i mentalnih stanja, tj. duha. Jer svako bi rado prihvatio da postoji određena stolica, da postoji nečiji bol – o tome bi se svi složili mada neko sa strane ne može „opipati“ ili „videti“ moj osećaj bola – ali retko bi se našao neko ko bi smatrao da je opravdano reći da, na primer, iskazi „2+2=4“ ili „Čovek je po svojoj suštini biće koje je otvoreno za svet“, realno postoje , a ipak Poper tvrdi da su stanovnici “Sveta 3“ „stvarni; zaista, više-manje stvarni koliko i fizički stolovi i stolice.“ (38) Pa onda kako se može teorija o svetu o “Svetu 3“ spasiti od optužbe za ontologizaciju (39)?

Pre svega treba reći da se ovde „ontologizacija“ prihvata u onom značenju koje jednu teoriju naziva ontološkom ukoliko ona ponudi sveobuhvatnu teoriju o onome što jeste, ukoliko da opis i određenje onoga što jeste, dakle određenje celokupne strukture sveta. Takva jedna celovita kosmološka teorija jeste, na primer, Platonova teorija ideja u kojoj se govori o postojanju prave stvarnosti koja se nalazi „iza“ kvarljive i promenljive materijalne stvarnosti. (40) Mislim da bismo optužbe u ovom smislu, kada je u pitanju Poperova teorija svetova, mogli u potpunosti odbaciti. (41) Ovakvu ocenu potkrepljuje više razloga. Prvo, Poper sam kaže da je “Svet 3“ „proizvod ljudskog uma“ (42). On dakle ne postoji po sebi i za sebe pre ljudske saznajne intervencije, što bi bilo u skladu s ontološkom teorijom platonističkog vida. Drugo, Poperova teorija ne predstavlja opis celokupne stvarnosti već samo onog segmenta koje je ljudskom saznajnom aparatu dostupno. Ona nije ontološka u klasičnom smislu reči, jer nema pretenziju na celokupan opis stvarnosti. Ukoliko je uopšte „ontološka“ teorija, njena svrha bi bila da ponudi objašnjenje segmenta sveta i realnosti u onoj meri u kojoj to čovek percipira a ne da ponudi objavu nekakve krajnje ili konačne Istine. Treće, sama postavka o „tri sveta“ je u velikoj meri konvencionalne priode (videti prvi deo rada) te se i iz te činjenice vidi koliki je značaj ove teorije kao „konačnog objašnjenja“ jer njega, potpunog objašnjenja, zapravo i nema. Četvrto, ako se konkretno misli na povezanost Platonove teorije ideja i Poperove postavke o svetovima, na to treba reći da je upravo Poper oštro napadao Platonovu teoriju o trećem svetu koji, za razliku od njegovog “Sveta 3“, ima „božanski“ status i koji je jedna esencijalistička tvorevina. (43)

Može izgledati da se kao poseban problem Poperovoj teoriji može prebaciti autonomija “Trećeg sveta“. Ako je treći svet autonoman i ako može delovati na nas po čemu bi se on onda suštinski razlikovao od koncepcije aktivnog ili delatnog uma koja vuče poreklo još od Aristotela a svoju najreprezentativniju formu dobija u filozofiji Averoesa? (44) Osnovni protivargument ovoj tezi sastojao bi se u tome što Poperova teorija svetova – kao što je već rečeno – ne predstavlja ontološki opis sveta u klasičnom smislu reči. U Averoesovoj teoriji, kao i u teorijama drugih arapskih filozofa izložena je celovita teorija o strukturi sveta. Taj svet sačinjava lestvica bivstvovanja od najnižeg nivoa potencijalnosti do najveće i potpune aktualnosti tj. boga. U tom opisu sveta sve ima svoje mesto a jedan deo bestelesnih, nematerijalnih entiteta jeste večan. Poperov „svet 3“ nije večan, on je biološkog porekla, proizvod jedne vrste i propada zajedno s njom.

Još jedan problem se, izgleda, javlja s pitanjem autonomije „sveta 3“. Poper na jednom mestu kaže: „Ti problemi su bez sumnje autonomni. Mi ih ni u kom smislu nismo stvorili, mi smo ih zapravo otkrili i u tom smislu oni postoje, neotkriveni, pre našeg otkrića.“(45) Da li se ova rečenica može tumačiti u smislu aristotelovski shvaćene potencije kako to neki predlažu? (46) Aristotelova koncepcija potencije je blisko povezana s njegovom teorijom suština te bi identifikovanje Poperovog “Sveta 3“ s potencijom u Aristotelovom smislu, Popera neminovno odvelo pravo u esencijalizam. Ne mislim da je ovako nešto moguće jer Poper ne nudi nikakvu teoriju suština na osnovu koje bi se mogla razviti i aristotelovski zamišljena koncepcija potencija. Poper namerno deontologizuje svoj filozofski rečnik preokrećući standardna esencijalistička pitanja od forme „šta-jeste?“ do forme „kako-jeste“ da bi na taj način istakao da je govor o suštinama beskoristan (47) ali je zato itekako važno, po njemu, da pokušamo da objasnimo kako stvari funkcionišu . Ali jedan drugi vid Poperove kritike esencijalizma bi se mogao iskoristiti upravo u odbacivanju ovakve optužbe. Jer, Poper kao glavni nedostatak esencijalizma vidi to što ovo učenje pogrešno pretpostavlja de nešto što pripada jednoj stvari ne može pripadati i drugoj stvari. (48) Ako se odbaci teorija da sve stvari imaju suštine koje su toliko „suštastvene“ da ne mogu pripadati drugim stvarima već samo određenim, onda bi se Poperova rečenica mogla i ovako preformulisati „Mi ih ni u kom smislu nismo stvorili, mi smo ih zapravo otkrili , iako nismo morali samo mi da ih otkrijemo“. Jer bi u tom slučaju bilo moguće i da neka druga bića, koja nisu ljudska, npr. naši već pomenuti prijatelji s Jupitera, otkriju isto ono što smo i mi otkrili a što je kao takvo moglo da se otkrije samo zahvaljujući našoj izvornoj mogućnosti da se tako nešto otkrije.

Zato što se ova teorija ne može redukovati ni na jednu od ovih teorija može se s pravom reći da ona ne pripada grupi klasičnih ontoloških teorija. Ukoliko se iz rečnika jedne ontološke teorije izbace reči poput „večno“, „iza pojavnog“, „suština“, „apsolutno“ ona gubi na svojoj „težini“ i postaje pre jednostavan opis stvari nego njihovo konačno objašnjenje.

Ali ako se Poperova teorija o svetovima ne može shvatiti ni u smislu Platonovog večnog sveta ideja, niti aristotelovski shvaćene „potencije“ a ni Averoesovog „delatnog uma“, pa šta je onda ona? Kakav se onda ontološki status može pridati “Svetu 3“? Drugim rečima, kakva se vrsta postojanja pripisuje objektima “Trećeg sveta“?

Za Popera je priča o realnosti vrlo relativna (ne i proizvoljna) priča. Ovakvo gledište on potkrepljuje stanovištem moderne fizike koja je otkrila postojanje elementarnih čestica za koje bi se teško moglo reći da su realne u opšteprihvaćenom smislu reči. Pošto se sama reč „realno“, ili „realnost“ vezuje za postojanje fizičkih objekata i stanja koje možemo dodirnuti i osetiti (“Svet 1“) postojanje i pojavljivanje elementarnih čestica koje nisu vidljive i koje se čas pojavljuju a čas nestaju, poljuljalo je naše viđenje „realnosti stvari“. Jedan tvrdokorni starovremenski realista bi se danas teško mogao ubediti da postoji nešto što se ne može videti, opipati, osetiti, okusiti ili omirisati a ipak od tih osnovnih čestica (i još osnovnijih?) sastoji se materijalni svet kako to kaže savremena fizika. Pošto istraživanja u savremenoj nauci vode ka zaključku da je realnost vrlo rastegljiv i neproziran pojam opravdano se postavlja pitanje: po čemu su onda objekti “Sveta 3“ manje realni od objekata „Sveta 1“ pod uslovom da se u oceni realnosti stvari ne upotrebi kriterijum naših pet čula? Iz ovog pitanja se izvlači glavni Poperov argument u prilog realnosti „Trećeg sveta“ koji kaže da: „ono što je realno ili što postoji je sve ono što može, neposredno ili posredno, imati uzročno dejstvo na fizičke stvari, a posebno na one rudimentarne fizičke stvari s kojima lako možemo baratati.“ (49) Jer kao u slučaju delovanja fenomena fizičkog sveta koje mi „ne vidimo svojim očima“ ali čije posledice kreiraju svet stvari onakvih kakvih ih mi vidimo tako i objekti „Sveta 3“ iako nisu po sebi vidljivi imaju svoje učinke u vidu intelektualnih rasprava i debata, građevinskih i arhitektonskih rešenja, umetničkih dela, dakle od svega onoga što je proizvod interakcije našeg uma s “Trećim svetom“, a što, uzeto u celini, preoblikuje i unapređuje čovekovu biološku nišu.

Tako se pitanje „realnosti“ objekata u Poperovoj teoriji svetova relativizuje i izmešta izvan klasičnih ontoloških razmatranja i, na izvestan način, smešta u drugi plan ove teorije, jer je njemu pre svega stalo do eksplikativne moći teorije, bogatstva njenog sadržaja. Poper svoj „prosvećeni“ (50) zdravorazumski realizam proširuje i na objekte “Sveta 2“ i “Sveta 3“. On vrši trivijalizaciju velikog ontološkog pitanja realiteta stvari objašnjavajući ga sa čisto zdravorazumske pozicije o uzročnom dejstvu (realno je jer ima dejstvo na nešto). Poperu je stalo da pokaže da iako objekti „trećeg sveta“ ne postoje nezavisno, u nekakvoj stvarnosti iza kulisa, i nemaju nekakvu bestelesnu egzistenciju van naših umova, da su oni stanovnici sveta ljudskih stvari i da su u okviru njega veoma realni i delotvorni. Stoga bi se za nju moglo kantovskim rečnikom reći da predstavlja ontologiju u okvirima ljudskog razuma. Ontologiju bez božanskih uvida i intuicija ali možda „istinolikiju“ ontologiju. Jer, tu nije ontologija osnovna, temeljna disciplina koja opravdava izvesnost epistemologije i naših znanja . Upravo obratno, ona je konsekvenca naših epistemoloških teorija. Stoga se o njoj i ne može govoriti kao o ontologiji s velikim početnim slovom, već više o jednoj relaksirajućoj filozofskoj teoriji, „ontologiji za popodne“.

Literatura:

1. Karl Poper, Objektivno saznanje: evolutivni pristup, Paideia i CID, Beograd i

Podgorica, 2002.

2. Karl Poper, Pretpostavke i pobijanja, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića,

Sremski Karlovci i Beograd, 2002.

3. K. R. Popper and J.C. Eccles, The Self and its Brain , Springer Verlag, Berlin 1977

4. Karl Poper, Traganje bez kraja, Nolit, Beograd 1991;

5. Karl Poper, U traganju za boljim svetom, Paidea, Beograd 1999.

6. Karl R. Popper, „Three Worlds“; „The Tanner Lecture on Human Values“, University

of Michigen, 1978., na www.tannerlectures.utah.edu/lectures/ popper 80.pdf

7. Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz, Beograd 1990.

8. Svetozar Sinđelić, Relativnost naučne racionalnosti, Institut za filozofiju Filozofskog

fakulteta u Begoradu, Beograd, 2002.

9. Vilijem H. Njutn-Smit, Racionalnost nauke, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta

u Begoradu, Beograd, 2002.

10. Staniša Novaković, Filozofija, metod i razvoj naučnog saznanja, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Begoradu, Beograd, 2001.

11. Mark Noturno, „Značenje Sveta 3 ili zbog čega je Vitgenštajn izišao“, Filozofski godišnjak 11/98.

12. Frederik Koplston, Istorija filozofije, tom II, BIGZ, Beograd 1991

13. L. Jonathan Cohen, „Some Comments on Third World Episemology“, The British

Journal for the Philosophy of Science, Vol.31, No.2 (Jun.,1980)

14. Derek Gatherer, Meme Pools, World 3, and Averroës 's Vision of Immortality,

Zygon, vol. 33, no. 2 (june 1998)

15. Nicholas Dykes, „ A Tangeled Web of Guesses: A Critical Assessment of the

Philosophy of Karl Popper“, Internet:

http://www.caital.demon.co.uk/LA/philosophical/tangled_07.html

16. David Bloor, „Popper ' s Mystification of Objective Knowledge“, Science Studies,

Vol.4, No.1 (Jan., 1974)

17. Elizabeth Valentine, „Popper 's three world and attitudes to the explanatory gap”,

New Ideas in Psychology 17 (1999)

18. Ernest Gellner, „The Rational Mystic“, New Republic, april 19, 1993

19. Brian Carr, „Popper 's Third World “, The Philosophical Quarterly, Vol.27, No. 108 (Jul., 1977)

Fusnote:

1. Glavna mesta na kojima Poper izlaže svoju teoriju nalazi se u poglavljima „Epistemologija bez subjekta saznanja“ i „Objektivni duh“ njegove knjige Objektivno saznanje ( Karl Poper, Objektivno saznanje: evolutivni pristup , Paideia i CID, Beograd i Podgorica, 2002), u njegovoj knjizi Self and its Brain (K.R. Popper and J.C. Eccles, The Self and its Brain, Springer Verlag, Berlin 1977), i u nekoliko predavanja koja su publikovana u nekoliko njegovih autobiografskih dela (Karl Poper, Traganje bez kraja, Nolit, Beograd 1991; U traganju za boljim svetom, Paidea, Beograd 1999.) i u tekstu predavanja „Three Worlds“ u sklopu „The Tanner Lecture on Human Values“ održanom na Univerzitetu u Mičigenu 1978. godine ( www.tannerlectures.utah.edu/lectures/ popper 80.pdf).

2. Karl Poper, Traganje bez kraja, str. 233.

3. Njegovo insistiranje na epistemološkom pristupu, tj. “objektivističkoj epistemologiji” , naravno, ne oslobađa ga ex ante od optužbi za ontologizaciju.

4. Poper kaže „Ne mislim i ne tvrdim da naše svetove ne bismo mogli drugačije nabrajati, niti pak, da ih uopšte ne bismo mogli nabrajati. Mogli bismo, posebno, da razlikujemo više od tri sveta. Moj izraz „treći svet“ je samo stvar konvencije.“; Objektivno saznanje, str. 101. Pri tom, ovo n treba shvatiti kao konačan broj.

5. “I will propose a view of the universe that recognizes at least three different but interacting sub-universes”; “Three worlds”, p. 144. Tako bi zapravo tri sveta predstavljala podskupove osnovnog skupa.

6. Karl Poper, Traganje bez kraja , str. 233.

7. Karl Poper, Objektivno saznanje, str. 101.

8. Isto, str. 101.

9. Isto, str. 102.

10. Isto, str. 146.

11. Karl Popper, „Three Worlds“, p. 144.

12. Karl Poper, Objektivno saznanje, str. 105.

13. Isto, str. 105.

14. Isto, str. 106.

15. Isto, str. 303.

16. Poper priznaje da ipak postoje subjektivna stanja koja igraju određenu ulogu u procesu razumevanja: „Imam na umu takve stvari kao što je isticanje neke teorije, izabiranje nekog problema ili teorije kao važne, iako to ne može da bude upravo problem ili teorija koja se propituje; ili suprotno: odstranjenje neke teorije kao irelevantne, a ne kao lažne...“, Isto, str. 154.

17. Isto, str. 103.

18. Isto, str. 106.

19. P 1 › TT › EE › P 2 , (gde je P 1 problem od koga polazimo, TT ponuđena teorija za njegovo rešenje, EE korekcija ponuđene teorije i P 2 novi problemi). Isto, str. 117.

20. Objektivno saznanje, str . 57.

21. Postoje četiri osnovne funkcije jezika po Poperu: samoizražavanje, signaliziranje (ove dve su niže funkcije, uvek pristutne a poseduju ih i životinje), dekripcija, argumentacija (ove dve funkcije karakteristične samo za čoveka). Videti u Karl Poper, Pretpostavke i pobijanja, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci i Beograd, 2002, str. 424.

22. Važno je reći da neka teorija ne mora po sebi da se „utelovi“ da bi doprinela rastu saznanja, po sredi može biti i nova logička veza u okviru nekog čisto teorisjkog problema koja do trenutka „otkrića“ nije bila uočena. Primer u tekstu služi samo kao jedna od ilustracija Poperovog shvatanja rasta saznanja.

23. I da zapravo prihvate „tamnu stranu“ njegove distinkcije, tj. intelektualni opažaj, ili apsolutno saznanje (Fihte, Hegel).

24. Ernest Gellner, „The Rational Mystic“, New Republic, april 19, 1993, p. 35.

25. Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz, Beograd 1990, str. 66.

26. Carl Sagan i E. Salpeter su napravili jednu vrstu biološkog proračunavanja mogućnosti života na ovakvim planetama i došli do zaključka da je tako nešto biološki moguće.

27. Ovaj poslednji primer dugujem sugestiji kolege Slobodana Radosavljevića.

28. Nadovezujući se na rečenicu prethodno navedenu gore u tekstu Kant kaže „Jer, mi bismo ipak u svakom slučaju potpuno saznali samo naš način opažanja to jest našu čulnost, pa i nju uvek pod uslovima prostora i vremena koji odsikona stoje u vezi s subjektom; šta predmeti po sebi mogu biti, to mi nikada ne bismo mogli saznati ni pomoću najjasnijeg saznanja njihove pojave koja je nama jedino data.“, Kritika čistog uma, str 66.

29. O tome više videti kod Ernesta Kasirera u njegovoj knjizi Problemi Saznanja (Ernst Kasirer, Problemi saznanja; u filozofiji i nauci novijeg doba, II-III, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2000. kao i u knjizi H. Elisona Kant 's transcendental idealism; An Interpretation and Defense, Yale University Press, New Haven and London, 1983. i u stidiji Miloša Arsenijevića u „Kantova teorijska filozofija“ obavljenoj u Filozofskim studjama, 1976. godine.

30. Njutn Smit Popera naziva „iracionalni racionalista“ upravo zbog toga što se Poper s jedne strane zaklinjao u racionalnost a sa druge strane, po Smitovom mišljenju, urušio njene osnove. Videti u Vilijem H. Njutn-Smit, Racionalnost nauke, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Begoradu, Beograd, 2002, str. 53.

31. Pretpostavke i pobijanja, str.66.

32. Pretpostavke i pobijanja, str. 52.

33. Isto, str. 361.

34. Objektivno saznanje, str. 285.

35. Ovde nije reč o izvesnosti stavova konačne aritmetike ili logike čija se ispravnost, po Poperu, može demonstrativno izvoditi.

36. Razmatranje teorije o „manifestnosti istine“ može se naći u uvodnom poglavlju Poperovih Pretpostavki i pobijanja a razmatranje „konačnog objašnjenja“ u trećem poglavlju iste knjige. Ovde samo ukratko treba napomenuti da prva teorija pretpostavlja esencijalističko shvatanje po kome istina postoji „tamo negde iza“ i samo je pitanje metodologije njenog okrivanja, motor ovog obelodanjivanja istine jeste shvatanje o mogučnosti „konačnog objašnjenja“. Dakle, ne samo što svaka stvar poseduje suštinu čijim otkrivanjem stupamo u carstvo istine, već je taj proces otkrivanja neminovan i nužan uz pravilno „vođeno“ razmišljanje.

37. Traganje bez kraja, str. 248.

38. Karl Poper, Traganje bez kraja, str. 233.

39. Jedna od takvih optužbi se može naći kod L. Jonathan Cohen, „Some Comments on Third World Episemology“, The British Journal for the Philosophy of Science, Vol.31, No.2 (Jun.,1980), p. 176.

40. Reč „iza“ je stavljena u zagrade zato što ovaj opis predstavlja u većoj meri uprošćenu sliku Platonove ontološke teorije. „Odvojenost“ Platonovog sveta ideja je vrlo diskutabilna i problematična stvar i o njenom karakteru se i dalje vode polemike. O ovome videti u: Frederik Koplston, Istorija filozofija, tom II, BIGZ, Beograd 1991, str. 203.

41. Jedna takva optu žba se može naći u tekstu David Bloor, „Popper ' s Mystification of Objective Knowledge“, Science Studies , Vol.4, No.1 (Jan., 1974). Autor ovog teksta predlaže da se Poperova teorija „prevede“ pomoću Fojerbahove „transformativne metode“ tako da bi onda “Svet 3“ predstavljao zapravo „socijalni svet“.

42. Objektivno saznanje, str. 147.

43. Poper kaže „to je teorija konačnog objašnjenja; što će reći, objašnjja čiji eksplikans nije je u stanju niti ima potrebu za daljim objašnjenjem. I to je teorija objašnjenja pomoću suština; to jest preko hipostaziranih reči.“, Objektivno saznanje, str. 115.

44. Derek Gatherer smatra da je Poperova teorija o “Svetu 3“ kompatibilna sa „meme pool“ teorijom Ričarda Dawkina kao i sa Averoesovom predstavom besmrtnosti aktivnog uma Videti u: Derek Gatherer, Meme Pools, World 3, and Averroës 's Vision of Immortality, Zygon, vol. 33, no. 2 (june 1998);

45. Objektivno saznanje, str. 149.

46. Citirajući u tekstu navedenu Poperovu rečenicu Nicholas Dykes kaže „...is that not just another way of saying that the future is not actual but potential? Or that unknown future discoveries do not actually exist, yet must exist in some sense as potential in the known?“; Nicholas Dykes, „ A Tangeled Web of Guesses: A Critical Assessment of the Philosophy of Karl Popper“ na web adresi: http://www.caital.demon.co.uk/LA/philosophical/tangled_07.html

47. Jer mi ne možemo znati da li one postoji ili ne. Videti u Pretpostavke i pobijanja, str. 171.

48. „Moramo da napustimo gledište, koje je blisko povezano s animizmom (gledište koje je nasuprot Platonu, karakteristično za Arisotela) da su suštinska svojstva inherentna svakoj ili individualnoj stvari ta na koja se moramo pozivati kao na objašnjenje ponašanja stvari. Budući da to gledište uopšte ne uspeva da razjasni zašto se različite pojedinačne stvari ponašaju na sličan način. Ako se kaže „zato što su im suštine slične“, postavlja se novo pitanje: zašto ne bi bilo isto toliko različitih suština koliko i različitih stvari?“, Objektivno saznanje, str. 179.

49. U orig. „...what is real or what exists is whatever may, directly or indirectly, have a causal effect upon physical things, and especially upon those primitive phyisical things that can be easily handled“. Three Worlds, p. 153.

50. Objektivno saznanje, str. 41.