THEORIA 2 UDK 17.035.2 BIBLID 0351-274 : (1997) : 40 : p. 55-64 Originalni naučni rad Original Scientific Paper

Vladimir Milutinović

ETIČKE I METODOLOŠKE NORME

Apstrakt: U ovom članku pokušao sam da nađem srednju liniju između deontologije i utilitarizma. Oba ova etička pravca ne uspevaju da etički kriterijum povežu sa realnošću na način koji bi zaista bio podložan univerzalizaciji. Ovaj nedostatak može biti prevaziđen ako uvidimo da isti problem imamo i u nauci i da se njime bavi jedan deo metodologije. Sloboda da postuliramo različite teorije jednaka je slobodi da zastupamo različite vrednosti, ali za prvu možemo pribaviti argumente iz istorije i aktuelnog stanja nauke. To nam daje mogućnost da raspravljamo sa onima koji ne dele naše moralne stavove.

Ključne reči: univerzalizacija, etički kriterijum, sloboda, istina

Etika je, kao u poslednje vreme i druge filozofske discipline, podeljena preko dvaju dominantnih pristupa predmetu, utilitarističkog i deontološkog. Ova situacija, s obzirom na trajanje ove podele, podseća na političke sukobe u kojima nije verovatno očekivati odustajanje od interesa strana koje postoje, ali i na političku situaciju u kojoj postoji sloboda izbora između neslobodnih programa, tako da iako u svakom slučaju biraju neku vrstu neslobode, birači ipak imaju slobodu da izaberu između njih. Pošto je u mišljenju sloboda ipak manje ograničena nego u politici, trajno sporna teorijska rešenja bi bilo poželjno napustiti u pogledu odbrane celine nekog od postojećih pristupa i pokušati sporna pitanja razmatrati nezavisno. Kada razmišljamo o moralu, normama koje treba da važe za sve, dakle, moralu u užem smislu, postoji snažan pritisak da moralna pitanja tretiramo tako da može postojati sa- mo jedan moral, odnosno da za njega postoji objektivan kriterijum, koji bi isključivao nelegitimne subjektivne predloge moralnih pravila. Moralna norma svoj cilj postiže onda kada je prihvaćena od strane sviju, odnosno onda kada se, makar i ispravna, ne mora nametati nikome. Problem za ovo osećanje je opšteprihvaćena norma da je nelegitimno iz stanja stvari izvoditi određene svrhe, jer ne postoji logička veza koja vodi od činjenica ka određenim preferencijama. Ali, sa druge strane, istina, iako se u određenim okolnostima može nametati, sigurno nije nešto što kao nužan uslov svoje egzistencije ima nametanje. Utoliko je istina pogodna da bude osnov norme koja se nikome ne bi morala nametati. U razmatranju pitanja kako se ova uloga istine u moralu može obezbediti, poći ćemo od forme koja je takođe neodvojiva od morala - forme univerzalizacije.

Kad kažemo "forma univerzalizacije" nije odmah jasno koji pojam imamo u vidu. Postoji više formi univerzalizacije koje se mogu susresti u etičkom diskursu. Nabrojaćemo osnovne, da bi mogli istaći onu koja je najrelevantnija za problem kojim se sada bavimo.

Najpre, to je logička forma univerzalizacije. Ona obavezuje na to da se u identičnim slučajevima sudi identično. Ova univerzalizacija karakteristična je za tvrđenja, normativne stavove koji spadaju u racionalnost, moral u užem i širem smislu, dakle, za sve normativne stavove. Razlog za pridržavanje ovog pravila je u tome da bi nas njegovo kršenje ostavilo u nedoumici o kom se stavu radi, s obzirom da isti subjekt zastupa protivrečne stavove, odnosno, taj razlog je čisto logički i obavezan u svakom mišljenju.

Sledeća forma je forma opštosti ili principa. Ona upućuje na to da se etički stavovi ne iskazuju samo u formi koja sadrži singularne termine. Ova forma proizlazi iz opšteg ustrojstva znanja. Pošto je znanje, s jedne strane, upućeno na bezbroj pojedinačnih slučajeva, a s druge strane na komunikaciju sa drugima, ono mora sadržavati stavove koji nešto iskazuju o klasi slučajeva. Faktička organizacija znanja pored širine teži i ovoj dubini idući sve do najapstraktnijih principa, i mora da se prikloni ovoj ekonomiji. Ona omogućava i da se znanje proverava na slučajevima koji će tek biti dostupni. Ova druga forma univerzalizacije takonje je karakteristična za celu normativnu sferu.

Treća forma se sastoji u predlaganju da neki skup normi, u obliku obaveze, prihvate svi. Potreba za njom proističe iz želje da se interakcija različitih subjekata utvrdi zajedničkim normama kako bi se povećala uspešnost u ostvarivanju ciljeva kojih se norme tiču. Ova zajednička norma omogućuje pouzdanost očekivanja radnji drugih subjekata. Ova univerzalizacija je moguća na svakom stavu, pa dakle moguća (a i postojeća) u celoj normativnoj sferi. Ali, ona u principu daje mogućnost da se stavovi razlikuju po tome da li je njihova univerzalizacija predložena ili ne. U etici, stavovi na kojima je izvršena ova univerzalizacija čine predloge morala u užem smislu, odnosno, moral u užem smislu definisan je ovom formom univerzalizacije.

Četvrta forma univerzalizacije je postupak davanja razloga za predlog da jedna norma bude predmet konsenzusa, odnosno, univerzalnog prihvatanja. Iako samom primenom treće forme univerzalizacije neke norma postaje konkurent drugima u sferi morala u užem smislu, ona time ne postaje sam moral. Polazeći od postojećih normi koje važe kao moralne i od vlastitih stavova o tim normama potrebno je iznalaziti i opravdavati norme koje su sposobne da budu prihvaćene od strane sviju. Pošto drugi treba da prihvate predložene norme svi njihovi predlozi i razlozi za i protiv određene norme moraju se uzeti u obzir. Dakle, ovaj oblik univerzalizacije nije stvar definicije. Sam zahtev da neka norma treba da bude opravdana da bi bila prihvaćena od strane sviju, spada u moral u užem smislu, odnosno, ona je sama predložena za univerzalizaciju u trećem smislu. Isto se tako može predložiti da baš moralne norme treba da važe kao samoočevidne i da im nije potrebno nikakvo opravdanje, jer to npr. doprinosi njihovoj obaveznosti. Razlog koji se može pružiti za potrebu opravdanja moralnih normi sam je specifično moralni, odnosno srodan sa razlozima koji se uopšte mogu dati i daju da se u opravdavanju moralnih normi.

Peta forma univerzalizacije tiče se postupaka koji mogu biti predloženi kao put univerzalizacije u prethodnom smislu, ili odgovara osobinama samih stavova koji su predloženi. Pošto moralna pravila treba da prihvate svi, dobar način za proveru njihove pogodnosti za to je razmišljanje o načinu na koji ona pogađaju različite osobe. To se može učiniti ili preko pretpostavke da one imaju interese slične našima, ili uživljavanjem u interese drugih. Na oba načina možemo se približiti nepristrasnosti pravila. Mana ovih postupaka je vezana za činjenicu da će svaki moral neke interese ili preferencije zabraniti. Ukoliko nemamo drugi kriterijum za nepristrasnost radnji, kao nelegitimni se uvek mogu označiti interesi koji trenutno ili trajno ne odgovaraju našim interesima. Tako bi, uz dozu verovatne neiskrenosti, imali istovremeno pristrasna i nepristrasna pravila. Ukoliko iskreno pristupimo ovoj univerzalizaciji ona može biti koristan putokaz ka ispravnim moralnim pravilima i odlukama. Verovatno ispravna pravila će i svojim oblikom biti univerzalna, odnosno isključivaće pravila koja fizičke, biološke ili kulturne razlike uzimaju kao razlog različitog tretmana subjekata u moralnim pravilima.

Da moralna pravila treba da budu univerzalizovana u ovom poslednjem smislu mora biti predmet opravdavanja u smislu četvrte univerzalizacije. Ova četvrta forma je najvažnija za etiku, jer je osnovno etičko pitanje koje se forme mogu univerzalizovati, osnosno, po kojim kriterijumima se kao nepogodne za univerzalizaciju neke norme mogu odbaciti. Prva i druga univerzalizacija su opšte forme mišljenja, treća je stvar definicije koja ograničava predmet etike (makar etike u užem smislu), dok peta zavisi od četvrte.

U opravdavanju etičkih stavova potrebno je razlikovati dve vrste opravdanja: opravdanje principa i opravdanje primene tih principa u moralnom suđenju. Ukoliko već imamo princip suđenja, opravdavanje pojedinačne moralne ocene (ocene koja sadrži singularne termine) sastojaće se u dokazu da predmet ocene ispunjava uslove koji proizlaze iz principa suđenja. Pri opravdavanju principa postoji problem koji smo već pomenuli, problem izvođenja "treba" iz "jeste". Izgleda da je logički legitimno da možemo zauzeti bilo koji moralni stav prema nekom predmetu (pozitivan, negativan ili neutralan) bilo kakvo da je stanje činjenica. To bi trebalo da ukaže na to da je put ka činjenicama zatvoren i da se u opravdavanju moralnih sudova možemo pozivati samo na druge ili više, osnovnije, moralne norme koje na kraju ostaju neopravdane. Izlaz iz ove situacije se zaista mora sastojati u izboru jedne takve početne norme, ali će nas ona opet vratiti činjenicama. Naime, treba da imamo na umu da mi ne treba da dokažemo da je osnovna norma istinita, već da je pogodna da bude predmet konsenzusa za razliku od normi koje joj konkurišu. Pošto treba da iznađemo nepristrasnu normu koju bi svi mogli da prihvate, čini se prirodnim da tu normu pokušamo dovesti u vezu sa nekim objektivnim kriterijumom osnosno, pošto je svet jedan isti za sve nas (isti kao kriterijum njegovih interpretacija, a ne isti u tim interpretacijama), da pokušamo da zajedničku normu izgradimo na slaganju o činjenicama. Postoji, dakle, jedna normativna postavka koja bi mogla da bude predložena kao predmet prvobitnog konsenzusa, ta da treba da tražimo istinu ili da težimo istini. U traženju istine pri ruci nam je nepristrasan, objektivan kriterijum, stanje sveta, koji može odlučivati među konkurentskim predlozima.

U toku tog traženja pokazaće se da je ono "jeste" iz formulacije Hjumovog zakona u većini slučajeva (a principijelno u svim) zapravo jedno "treba", odnosno, da ne možemo postići apsolutnu izvesnost u vezi svojih iskaza i da je osnovna karakteristika tog traganja nemogućnost da se istinitosni predlozi analitički povežu sa istinom kao takvom, ili sa onim iskazima koji su uzeti kao nesporni.

Situacija nije tako jednostavna da sa jedne strane imamo iskaze, a sa druge praktičke (sada bi već trebalo reći "praktičke u užem smislu") stavove kakvi su moralni stavovi, koji se ne mogu analitički povezati (ili "logički", "deduktivno"), već je samo saznanje podvrgnuto tom istom pravilu. Pridev "analitički" se iz ovih formulacija ne sme izbaciti pošto je neanalitičko povezivanje teorija i činjenica ne samo poželjno i postojeće, već i nužno ukoliko normiranje saznajnog procesa treba da odgovara dostignutom nivou saznanja.

Opšte norme koje regulišu traganje za istinom i odnose legitimnog konkurisanja u nauci formuliše metodologija. Metodološke norme se mogu potkrepljivati na istoriji nauke i na analizi njenog aktuelnog stanja. Može se pokazati da bi neke norme dovele do nazatka u istraživanjima, ili da bi onemogućile ranija otkrića. Dakle, metodologija nam može dati razvijene i činjenicama potkrepljene norme, koje podrazumevaju osnovnu normu da treba da težimo istini.

Nečiji specifikovan predlog istinitog iskaza, iako nikad ne može biti apsolutno potvrđen, takođe ne može biti ni odbačen kao stvar puke preferencije, zato što za istinitosne predloge postoji objektivan kriterijum u samoj stvarnosti na koju se predlog odnosi. To povlači da se o univerzalizabilnim normama koje treba da prihvatimo u oblasti istine može odlučivati prema uspešnosti sa kojom bi predložene norme mogle regulisati istraživanja - jer će rezultati istraživanja biti iskazi za koje postoji objektivan kriterijum. To se mora uraditi tako da se predložene norme moraju slagati sa nastankom onih predloga koji su već, u najvećoj meri, prošli kriterijum objektivnosti. Među tim normama postoje najopštije i najmanje restriktivne norme koje se među metodolozima mogu smatrati striktnom obavezom. Ove se norme mogu upotrebiti kao osnova univerzalizabilnih normi etike. To je i pogodno učiniti zato što postoji sličnost materijala koji uređuje jedne i druge, koja se ogleda u mogućnosti primene istog meta-jezika na oba polja.

Naime, i istinitosni predlozi i predlozi o onome što treba učiniti predstavljaju vrednosti koje neko zastupa. U oba polja tražimo norme koje će biti prihvaćene od strane svih i na minimalan način isključivati neke od predloženih vrednosti. Sve ove vrednosti predstavljaju vrednovanja u odnosu na jedinstvene pojmove istine i dobra, pri čemu se istina može shvatiti kao dobro. To omogućuje da se osnovna metodološka i otuda etička norma izrazi u prevodivim terminima. Ta norma je norma o zabrani da se jedan normativni predlog uzima kao apsolutno dobro (ili istina). Ova norma ne govori o tome da jedan istinitosni predlog ne može biti u prednosti u odnosu na drugi, već da nijedan predlog ne može biti u prednosti u odnosu na svaki mogući. Ona se opravdava na istoriji nauke, na činjenici da je za svaki predlog zamisliv kontraprimer, a da većina predloga (najzanimljivijih) već ima kontraprimere, a može se opravdati i logički, jer s obzirom da ne poznajemo kauzalne zakone koji vode istinitim teorijama, ne vidi se kako bi situacija u kojoj dopuštamo moguće bolje predloge mogla biti manje optimalna za razvoj nauke od zabrane te mogućnosti.

Na polju metodologije ova je norma jasna. Ona podstiče konkurenciju teorija, a zasniva se na iskustvu o stalnoj promeni naučnog znanja. U etici ona predstavlja sadržaj koji se najbolje može braniti kao etički kriterijum. Postavljanja koja ona isključuje su etički neispravna. Ta postavljanja mogu biti radnje koje na prvi pogled ne zadiru u slobodu drugih, kao što ja javno izražavanje stavova koji su suprotni ovoj normi, pa ipak, ti stavovi će biti osnova radnji koje su zabranjene na mnogo intuitivnijoj osnovi. Otuda je važno etički kriterijum ustanoviti tako da je moguće etičku neispravnost utvrditi, pre nego što se intuitivno nemoralne radnje mogu dokazati.

Po mom mišljenju, moralne intuicije (sa kojima počinje svaka rasprava o moralu) govore da je, čak iako ta postavljanja nisu opremljena apsolutnom ispravnošću, neispravno univerzalizovati moralna pravila koja bi se sastojala u apsolutnoj zabrani spoljašnje opisivih radnji. Izgleda da je sa ovom zabranom ograničenje slobode veće od onog opsega za koji nam intuicije govore da bi bio ispravan. Tu je pre svega problem konflikta dužnosti. Na primer, da li je moralno zabranjena laž, čak iako je njeno nečinjenje uzrok moralnog zla na drugoj strani. Ovde treba razlikovati dve vrste mogućih situacija. U jednoj laži, koja predstavlja ograničenje slobode, deluje kao sredstvo legitimnog ograničenja slobode u odnosu na agenta koji već čini moralno zabranjenu radnju, u čijem sklopu laž deluje kao onemogućavanje. Druga je situacija u kojoj i činjenje i nečinjenje neke radnje nekoga nelegitimno ugrožava, dok na drugoj strani takođe obe strane izbora koji nam je dat predstavljaju moralno ispravne radnje. Pri tom je prva situacija neuporedivo češća od druge. Izgleda da bi ispravna norma u vezi ovih situacija bila da je u prvoj situaciji kršenje nekog prima facie moralnog pravila ispravno, dok je u drugoj situaciji nemoguće dati kriterijume koji bi odlučili koja je radnja ispravna, pošto su mogući kriterijumi već iscrpljeni. U oba slučaja ispravnost radnje zavisi od procene situacije na koju se moralna načela primenjuju.

Paralela ovoj situaciji bi bila zabrana da se neka hipoteza proverava na nekom određenom delu stvarnosti na koji se inače svojim sadržajem odnosi. Jer, n.pr. u slučaju zabrane laži, radi se o moralnoj normi koja je prima facie ispravna, odnosno ispravna u situaciji nepostojanja konflikta vrednosti, dok je sporno samo pravo da se primeni na celo polje koje neka situacija sadrži. U zavijenom obliku ovo pravilo se oslanja na apsolutni status pravila, ne u odnosu na celo polje empirije, već samo u odnosu na njegov određeni deo. Ali taj deo uključuje većina situacija koje zahtevaju moralnu odluku. Drugi način da se baci svetlo na ova apsolutna pravila je da se kaže da se interes pojedinaca ostvaruje kroz spoljašnje opisive radnje i da je jedan od najboljih načina da se on ostvaruje taj da se obavije moralnim važenjem. Na taj način je psihološki sprečen uticaj interesa onih koji su sredstvo ostvarivanja početnog interesa. Ovakvo prikrivanje se mora osloniti na neku koncepciju moralnog opravdanja koja je vanempirijska i rigoristička, zato jer bi svako upućivanje na empririju pravilo povezalo sa posebnim interesima strane koja pravilo zastupa.

Pravilo koje se predlaže kao moralno ne mora biti, kao zabrana laži, prima facie ispravno, već može biti sasvim različito od moralnih pravila koja se zasnivaju na slobodi. Ova pravila su takođe najčešće izražena preko spoljašnje opisivih radnji. Ovde je najinteresantniji slučaj fanatizma. Fanatik može pokušati da univerzalizuje radnje koje bi bile dopuštene u slučaju da predstavljaju samo njegove preferencije, ali i radnje koje su moralno (po ovde predloženom moralu) zabranjene, kao što su npr. razni oblici diskriminacije. Diskriminacija se može predlagati kao nužna u odbrani istog zajedničkog dobra - koegzistencije sloboda svih - koje je ovde predloženo. U tom slučaju se stanovište fanatika može opovrgavati pokazivanjem da nije tačno da je diskriminacija u tom cilju nužna. Ali, fanatik može predlagati kao zajedničko dobro upravo stanje koje je posledica diskriminacije. U tom slučaju imamo jedan predlog protiv drugoga na najvišem moralnom nivou zajedničke svrhe.

U moralu koji izbegava fanatizam zajedničko dobro predstavlja stanje u kome važe pravila analogna osnovnim pravilima vezanim za istinu. Nepristrasnost zajedničkog dobra obezbeđena je postojanjem objektivnog kriterijuma za predloženu zajedničku vrednost. Čak i u slučaju da je na nivou same metodologije naučna procena izvršena tako da dovodi u pitanje važenje ovih pravila ona je ipak podložna gornjem kriterijumu tako da uvek postoji način da se ona legitimno osporava. Nasuprot tome zajedničko dobro koje predlaže fanatik takvo je da ugrožava osnovne interese dela ljudi, a vrlo se teško može povezati i sa interesima onih koji po pravilu nisu predmet diskriminacije.

Ali fanatiku se mogu uputiti i jači argumenti. Najpre, ukoliko postoji nepristrasnije načelo od ovog, najmanje što se može zahtevati od fanatika je da svoje pravilo ne predstavlja kao moralno, univerzalizabilno načelo, već kao ono koje za sad samo odgovara njegovim interesima. Tada se ono može od strane svih procenjivati makar na osnovu uže racionalnosti, ako već ne na osnovu neke univerzalizabilne norme. Kao odlučniji argument se može navesti da predložena norma nije odgovarajuća u odnosu na regulaciju saznanja. Pošto smo u saznanju suočeni sa neznanjem, odnosno sa svetom koji je očigledno netransparentan u svojoj suštini, svaka norma koja se postavi kao obaveza, osim norme o slobodi, bi bila nelegitimna. Tretirajući na osnovu te norme hipoteze na određen način, mi već na isti način tretiramo njihove predlagače, dok se sve ostale njihove radnje mogu dovesti u vezu sa njihovim pravom na posebno predstavljanje stvarnosti. Jasnije rečeno, n.pr. norma o diskriminaciji na osnovu nacije bila bi toliko pogodna za zajedničko dobro i korisna za ukupno dobro, koliko bi norma o diskriminaciji knjiga koje počinju suglasnicima bila korisna za unapređivanje nesumnjivo zajedničkog dobra - istine. Ovo pokazuje da ukazivanje na povređene osnovne interese nije jedini put ka uklanjanju fanatizma i nelegitimnih moralnih predloga. Uvek je moguće primeniti test u kome bi nekog subjekta prvo postavili u odnos prema istini i kao zajedničke prema svakom dobru prihvatili one norme koje su analogne onima koje dobijemo iz prvog odnosa. S obzirom da istina kao takva ne može služiti isključivo posebnim interesima, ona predstavlja legitiman cilj u ovom testu.

Da li ovako ustanovljen moral može biti procenjen prema posledicama njegove primene? Svakako. Svaki moral ne samo može, nego i mora biti procenjivan preko posledica predloženih pravila, jer su posledice (naravno, nameravane i predvidljive posledice) svrha radnje i deo njenog određenja, dakle, deo samih pravila koja predstavljaju moral. Ali, ako posledice treba da budu kriterijum odlučivanja između različitih normativnih predloga, onda je nužno reći koje posledice treba da budu kriterijum radnji čije bi činjenje bilo moralna obaveza. Očigledno je da posledice koje predstavljaju zadovoljenje interesa samo jedne grupe na štetu interesa drugih, ne bi mogle biti kriterijum obaveze. Rezultati do kojih dovodi primena ovde predloženih moralnih pravila se, zavisno od preferencija koje neko može imati, mogu učiniti loši, ali kriterijum koji je vezan za istinu bi trebao da na minimum svede opasnost da zajednička norma bude pristrasna i da unapred vodi ostvarenju samo određenih preferencija. Ovaj problem se ne može prevazići pravilom da ne treba, u svrhu poštovanja načela koja bi trebalo da važe kao univerzalna, slediti samo svoje interese, već da treba da poštujemo i interese drugih, pošto se i tada postavlja pitanje koji interesi drugih, kao i koji naši interesi, mogu biti cilj moralno ispravne radnje, odnosno ne smeju biti povređeni nekom radnjom.

Ovi osnovni interesi moraju biti određeni minimalistički, jer, ne samo da će široko predložene preferencije koje se tiču svih radnji biti teže prihvaćene od strane drugih, nego bi se u tom slučaju moral stavio na stranu unifikacije preferencija. Zato etički kriterijum mora većinu radnji ostaviti u jednakom statusu dopuštenosti, bez obzira na njihovu različitost. To znači da najviše dobro ili najveća količina dobra, ne može biti kriterijum moralno ispravne radnje, jer će se najviše dobro osim poštovanja i zadovoljenja minimalnih osnovnih interesa svakoga sastojati i iz ostvarivanja ciljeva koji spadaju u preferencije svakog pojedinca, a čije ostvarivanje nije naloženo moralnim pravilima. U suprotnom bi se sukob između povređivanja osnovnih interesa nekih subjekata i dobitka za druge mogao predstaviti kao slučaj konflikta legitimnih moralnih vrednosti, dok se zapravo radi o moralnom pitanju samo u prvom slučaju, dok su pitanja najboljih posledica za sve subjekte u čijem ostvarivanju nisu povređeni interesi nekih, politička, a ne moralna.

U metodologiji, međutim, postoji jasna granica između pravila koja se odnose na zabranu zatvaranja mogućnosti, od pravila koja regulišu naučno istraživanje, a da se ipak njihovo kršenje ne može zabraniti. Na primer, norma da su teorije koje svojim zakonom objedinjuju više do tada nepovezanih područja superiornije od onih koji to ne čine, može biti sa puno razloga procenjena kao ispravna, ali se njeno kršenje ne može zabraniti jer je moguće da stvarnost nije uniformno strukturisana. Upečatljiv primer u kome ta norma ne važi bila bi teorija koja svet determinizma proteže na čoveka isključujući mogućnost njegove slobode. Pri tom je neuniformnost moguća i u fizičkom svetu i ne mora nastajati samo pri prelazu na čovekov svet. Pošto su moralne norme povezane sa obavezom (ako smo skoncentrisani na moral u užem smislu), očigledno je da su samo prve metodološke norme pogodne kao model za formulisanje moralnih normi.

Drugi način da se formula o posledicama zloupotrebi je da se kao posledice računaju samo neke posledice, dok se druge, kao bliže vezane za "sredstva" isključuju iz računa. Ovo je način da se izbegne konflikt vrednosti i rešavanje problema iz vizure tog konflikta, što je kao što smo videli, nelegitimno. Osim toga, posledice koje su bliže radnji i koje su sigurnije, relevantnije su za ocenu moralnosti, s obzirom da njihov značaj nije relativiziran verovatnoćom. Daleki ili navodni cilj koji nije blisko povezan sa radnjom i za koga je sporno da li se radnjom uopšte postiže, potpuno je irelevantan za procenu moralnosti radnje.

Ako izbegava ove postupke, utilitarizam bi mogao da, sledeći moralne intuicije, iskrenost i pravila pete vrste univerzalizacije o kojoj smo govorili, nabroji osnovne interese i da razvije znanje o onome što ih povezuje, odnosno o apstraktnim principima koji rukovode tim nabrajanjem, i da odatle razvije naviku da ta pravila primenjuje na posebne slučajeve koji se u praksi mogu javiti. U tom slučaju, utilitarizam bi predstavljao ne toliko posebno učenje o načinu da se iznađu etički kriterijumi, koliko vrstu razmatranja koje prateći intuiciju i odbijajući pristrasna načela, analizira pravila za ponašanje (naravno, preko osnovnih elemenata tih pravila, njihovih posledica), trudeći se da izdvoji ona koja svima donose dobro i označi ih kao moralna. U ovako opisanom utilitarizmu garant moralnih pravila bi bio konsenzus o nepristrasnosti predloženih pravila, dok bi njihovo kršenje bilo sankcionisano pre pravno, nego racionalno. Dakle, glavna odlika utilitarizma bi bilo odbijanje da se sva ograničenja koja su potrebna pri stvaranju univerzalizabilne norme podrže odnosom prema činjenicama koje se ne odnose na prihvatanje određenih osnovnih svrha čije se ostvarivanje uniformnim poštovanjem nekih pravila mora omogućiti svima - ili odnosom prema normama koje bi uz pomoć neke osnovne nepristrasne norme mogle proizići iz tih činjenica druge vrste. Tačnije, ta odlika bi bila neuviđanje da bi istina mogla biti jedna nepristrasna svrha, koja bi mogla da produkuje pravila koja se odnose na celo polje svrha, umesto da bude konsenzusom utvrđena kao samo jedno od moralom zaštićenih dobara. S druge strane, deontološki pristup takođe ne daje kriterijum za vlastita moralna pravila, već se, sa doduše mnogo istančanijim čulom za moral, prvenstveno bavi dokazivanjem neadekvatnosti drugih moralnih principa u odnosu na pretpostavljena ispravna moralna pravila.

Da bi se neka pravila vezana za objektivni kriterijum - istinu - upotrebila u moralu, neophodno je istinu kao takvu predložiti iz u krajnjoj liniji utilitarističkih razloga (razloga koristi), ali i iz razloga nepristrasnosti, za univerzalno prihvatanje, i zatim razviti pravila potrebna za njeno unapređivanje. Nemoguće je bez ovog poteza, na osnovu nekih pravila saznanja, dobiti opravdanje moralnih pravila jer bilo kakva da su ta pravila saznanja potrebna je volja da se ona aktiviraju. Sa tim potezom se može izbeći cirkularnost u pobijanju neodgovarajućih moralnih načela, pozivanjem da se sama ta načela provere na polju saznanja. Opravdavanjem moralnih načela ovim putem postigla bi se integracija više polja kojima se ljudska misao bavi, i njihovom interferencijom bi mogli biti kritikovani diskursi koji su udaljeni od intuitivno poimanog morala, prvenstveno teorijski diskursi. Nije nimalo svejedno da li filozofija ili nauka favorizuju određenu teorijsku preferenciju, jer će ona, npr. preuzeta od politike, na kraju prouzrokovati povređivanje osnovnih interesa svakog pojedinca. U slučaju postojanja apsolutnih istina makar i u delu učenja, ili samo spornih postavki predstavljenih kao nespornih, drugačije mišljenje bi se moglo kvalifikovati kao prevara i biti sankcionisano, čak po ispravnom intuitivnom moralu. Utoliko je za moral esencijalna njegova veza sa metodologijom.

Ako paralelu između etike i metodologije izložimo u obliku sheme ona bi izgledala ovako: hipoteze (teorije) i preferencije su na istom mestu u shemi, istina sama i dobro samo takođe stoje na istom mestu. Osnovna metodološka pravila i pravila morala na jednak način povezuju ova dva mesta. Kao što ne znamo kauzalne zakone koji vode saznavanju suštine stvarnosti, istine same, tako bi trebalo da se prema dobru odnosimo tako da ne pretendujemo da znamo šta je apsolutno dobro koje važi za svakoga. Ako uzmemo za gotovo realan razvoj nauke, metodološka pravila o slobodi postavljanja hipoteza su nužna da bi se taj razvoj mogao nastaviti onako kako su bila nužna u njemu. Ova nužnost je nužnost klasičnog nemačkog idealizma, dok su za njega kauzalne nužnosti slučajne, jer se njihovo postavljanje može pokazati pogrešno. Ta nužnost je pozajmljena moralnom zakonu. Na kraju, da se uverimo u bliskost etičkih i metodoloških normi možemo sebi postaviti pitanje: da li, kada dozvoljavamo i branimo pravo na drugačije mišljenje, to radimo iz etičkih ili iz metodoloških razloga? Ako to radimo samo iz etičkih razloga na tom pravilu ostaje senka bezrazložnosti, koja je neopravdana jer postoje jasni metodološki razlozi za njega. Ako pak to radimo zbog znanja o optimalnim pravilima za pronalaženje istine, ostaje nejasno zašto smo ta pravila primenili, odnosno zašto smo sebi postavili kao cilj dolaženje do istine.

Vladimir Milutinović Beograd April, 1997

Korišćena literatura

Francena, W. K., Ethics, Michigan, Prentice-Hall, INC, 1963.

Hare, R. M., Freedom and reason, London, Oxford University Press, 1963.

Mackie, J. L., Ethics - inventing right and wrong, London, Penguin Books, 1977.

Smart, J. J. C., Williams, B., Utilitarianism for and against, Cambridge University Press, 1973.

Vladimir Milutinović

Ethical and Methodological Norms

(Summary)

In this paper I"ve tried to find middle ground between deontology and utilitarianism. Both of these two general approaches cant successfully connect ethical criterion with reality in a way which would be really universalizable. This failure can be overridden if we realize that the same problem arises in sciences and that there is a part of methodology which deals with it. Freedom to postulate different theories is the same freedom as that of pleading for different values, but for the former we can provide arguments from history and reality of science. This can give us a possibility to argue with those who don't share our moral attitudes.

key words: universalization, ethical criterion, freedom, truth

Vladimir Milutinović

Etičke i metodološke norme

Apstrakt: U ovom članku pokušao sam da nađem srednju liniju između deontologije i utilitarizma. Oba ova etička pravca ne uspevaju da etički kriterijum povežu sa realnošću na način koji bi zaista bio podložan univerzalizaciji. Ovaj nedostatak može biti prevaziđen ako uvidimo da isti problem imamo i u nauci i da se njime bavi jedan deo metodologije. Sloboda da postuliramo različite teorije jednaka je slobodi da zastupamo različite vrednosti, ali za prvu možemo pribaviti argumente iz istorije i aktuelnog stanja nauke. To nam daje mogućnost da raspravljamo sa onima koji ne dele naše moralne stavove.

Ključne reči: univerzalizacija, etički kriterijum, sloboda, istina