Ivan Janković

U celokupnoj strukturi Rolsove argumentacije za njegova dva principa pravde, kao i (konsekventno) protiv sistema prirodne slobode dominira sledeći argument: " Najočiglednija nepravda sistema prirodne slobode je u tome što dozvoljava distribuciju resursa koja je sa moralnog stanovišta proizvoljna ". Primeri koje Rols navodi za ovakvu proizvoljnost jesu odrastanje u imućnoj porodici, bolje obrazovanje, ili čak bolje radne navike stečene životom u podsticajnijem okruženju.

    Suština i za mnoge, intuitivna privlačnost ovog argumenta leži u tome što on izgleda da sugeriše opravdanost državne intervencije u cilju redistribucije dohotka u skladu sa nekim nesumnjivim i intuitivno prihvatljivim moralnim kriterijumima. Stoga bi se moglo reći da ovo klasično mesto iz Rolsove Teorije pravde funkcioniše kao neka vrsta rationale za državu blagostanja, koja se u sklopu ove koncepcije društva i čoveka pojavljuje kao moralni korektiv sistema prirodne slobode. To mesto, i njegova posvemašnja recepcija kao legitimnog argumenta za preraspodele, objašnjavaju nam na osnovu čega su recimo velikodušna socijalna davanja, sve vrste isplata nezaposlenima, javne škole ili bolnice, moralno opravdani oblici upražnjavanja vladinih moći. Ove ustanove koriguju sistem prirodne slobode u onom domenu u kome on vrši distribuciju dohodaka i »društvenih pogodnosti«   proizvoljno, odnosno na način koji nije ni u kakvoj logičkoj vezi sa nekim sveobuhvatnom moralnim načelom zasluga ili vrednosti. Pojedinci, po Rolsu, ne bi smeli da uživaju   blagodeti moralno proizvoljnih okolnosti svojih života (poput odrastanja u imućnijoj porodici ili većeg talenta), niti pak da trpe štetu od postojanja nekih takvih okolnosti.

    Bilo je više reakcija od strane Rolsovih kritičara na ovakvo moralno opravdanje države blagostanja. Ukazujem, recimo, na Nozikovo (i takođe Nervsonovo) upozorenje da povezivanje dozvoljenih beneficija za pojedince sa njihovim pretpostavljenim zaslugama vodi potpunom nacionalizovanju pojedinca, koji prestaje da raspolaže celinom svojih intelektualnih, moralnih i materijalnih poseda. Umesto njega samog, vlasnik svakog čoveka postaje država, koja mora da moralno autorizuje i procenjuje korespodenciju nečijih zasluga sa ishodima njegovog delovanja. Krajna konsekvenca ovog stanovišta po Nervsonu bi bilo osporavanje legitimnosti i samog postojanja čoveka, pošto je biti čovek jedna, sa moralnog stanovišta potpuno proizvoljna stvar, kao što je proizvoljno i problematično postojanje svakog pojedinca (na osnovu kog moralno ne-proizvoljnog prava od toliko miliona mogućnosti (protraćenih spermatozoida) se rodila baš osoba A, recimo svako od nas, a ne neka druga osoba   B !) Postojanje čoveka je, dakle, proizvod potpuno neplaniranih i nekontrolabilnih okolnosti koje se po rolsovskoj intuiciji ne mogu smatrati pravednim.

     Svemu ovome treba dodati standardnu Nozikovu kritiku redistribucije kao pljačke i porobljavanja pojedinca, poreza na dohodak kao prinudnog rada, ili distributivne pravde kao receptivne doktrine koja ljude tretira kao kućne ljubimce, a ne svesne i racionalne odrasle jedinke. Sve ovo je postalo, barem u jednom smislu, neka vrsta teorijske klasike i moralnog osporavanja Rolsove teorijske odbrane države blagostanja.

    Iako se nekome već i ovoliko može učiniti dovoljnim, i Rolsov argument otpisati na osnovi moralne kontraintuitivnosti njegovih kriterijuma, mislim da se može ponuditi potpuno nezavisna, i što je posebno zanimljivo, potpuno imanentna kritika Rolsove osnovne postavke o neopravdanosti proizvoljnih razlika. Može se, drugim rečima, pokazivati da je Rols iznutra nekoherentan. Nozikova (i na njegovom tragu većine libertarijanaca) kritika je uglavnom transcendentna, u tom smislu što nezavisno gradi alternativni skup etičkih načela koji smatra prirodnom ekstenzijom liberalno shvaćenog koncepta slobode pojedinca, a onda tvrdi kako Rolsova paradigma pada na testu tih načela. Odnosno, dajući nam jedan alternativni model liberalizma u odnosu na Rolsov, ona na nas apeluje da Rolsov redistrubucionizam odbacimo kao antiliberalni.

    Iako ne mogu reći da se ne slažem sa rezultatima ove procedure, mislim da je za istu stvar mnogo zanimljivije uraditi nešto sasvim drukčije: prihvatiti Rolsove moralne principe i njegovu redistributivnu premisu kao validne, a onda razviti potpuno nezavistan unutrašnji argument koji bi pokazao da država čak ni pod tim pretpostavkama nije u stanju da ispravi one okolnosti koje su opisane kao moralno proizvoljne. Taj bi argument (i ja ću sada pokušati da ga izložim) trebalo da pokaže da čak i pod pretpostavkom moralne validnosti redistribucije, država (tj. ljudi koji deluju u ime države) ne zna i ne može znati šta treba da bude učinjeno da bi sistem prirodne slobode zaista bio korigovan u skladu sa Rolsovom meliorističkom hipotezom.

Potrebno je najpre povezati ovaj etičko-filozofski spor između Rolsa i libertarijanaca sa njegovim širim praktičko-političkim ekstenzijama i operacionlizacijama. Iste je vrlo detaljno i prilično nemilosrdno u toku prethodnih nekoliko decenija opisala teorija javnog izbora.

    Već na ovom prvom koraku se susrećemo sa činjenicom da problem sa Rolsovim viđenjem države kao moralnog regulatora sistema prirodne slobode nije samo u dubioznoj formulaciji ideje lične slobode i autonomije koja iz takvog viđenja uloge države sledi, već još i više u potpunom ignorisanju problema »državne greške« koji je detaljno opisan u savremenoj ekonomskoj i politikološkoj literaturi iz domena teorije javnog izbora. Država nije naprosto neutralni instrument koji preferencije birača putem političkih rukovodilaca pretače u javne politike, već jedna mašina koja ima svoje zakone, svoja ograničenja i svoje teškoće funkcionisanja. Sve se to mora uzeti u obzir kad raspravljamo o primerenosti određenih javnih politika. Rolsovo shvatanje uloge države u ispravljanju tobožnjih tržišnih grešaka i nepravdi je vrlo svedeno, naivno i lišeno bilo kakve refleksije o granicama i pretpostavkama državne moći; da se recimo može desiti da tobožnji lek protiv nekog tržišnog »zla« bude zapravo otrov koji će samo pogoršati stvar; da recimo uvođenje javnih škola sa ciljem da se pruži bolje i kvalitetnije obrazovanje nekima na kraju rezultira lošijim obrazovanjem za sve; da preraspodele u korist najlošije stojeće grupe često učine da ta grupa u apsolutnom smislu prođe lošije nego što bi prošla da preraspodela nije ni bilo (recimo zbog destimulisanja ekonomije koje je povećalo nezaposlenost); da najširi spektar vladinih mera sračunat na to da pomogne onima koji su uskraćeni za nešto na kraju dovede do toga da oni budu uskraćeni za još više. Ne treba lutati mnogo da se uverimo u sve kolosalne promašaje državnog školstva i zdravstva, velikodušnih programa socijalne pomoći, subvencija različitim kategorijama povlašćenih preduzetnika, državne izgradnje stanova i mnogih drugih altruistički motivisanih programa, odnosno da dobijamo evidenciju koliko mnogo tih programa rezultiraju na kraju u stanju koje je daleko gore od onog koje je navodno trebalo da isprave. Još manje treba lutati za uverljivim teorijskim objašnjenjima zašto se ovo dešava i zašto nužno mora da se dešava.

     Ništa od ovoga ne ulazi u Rolsovu analizu: on naprosto preuzima staru, naivnu, levičarsku sliku tržišta kao »nesavršenog«, i ništa manje naivno poverenje u državne birokrate kao herojske i kompetentne ljude koji intervenišu i ispravljaju greške tržišta. Tržište je (uvek) problem, država je (uvek) lek za taj problem. Kraj priče.

     Ovo je dosta značajno, premda se u diskusijama o Rolsu retko uzima u obzir. Ali, u našem nameravanom reductio ad apsurdum fali još jedan korak. Nije dovoljno pokazati da i pod pretpostavkom da birokrati i političari znaju šta treba uraditi ex ante, rezultati njihove akcije su najčešće nezadovoljavajući ex post, pa iz pragmatičnih razloga treba odustati od intervencija i stvari prepustiti tržištu. Naš argument ide dalje od ovoga. On kaže da su ne samo ex post utvrdivi rezultati razočaravajući, već da je to stoga što birokrati ne znaju i ne mogu ex ante uopšte znati šta je moralno opravdano za učiniti u pogledu intervencija koje treba da »poravnaju igralište«, tj eliminišu iz sheme distribucije dobara moralno proizvoljne okolnosti.

    Vratimo se Rolsovom osnovnom argumentu da bismo ovo bolje shvatili. On kaže da se nepravednost tržišnog sistema sastoji u tome što   na distributivne udele »neprikladno« utiču moralno arbitrarne stvari. Pretpostavimo da je zaista tako, i da se svi saglase da je načelno poželjno da se te moralno proizvoljne okolnosti eliminišu putem državne intervencije.

    Ali, šta se dešava kad neku vladinu službu ovlastimo da to zaista i učini? Kako će ona formulisati kriterijume na osnovu kojih će donositi odluke u svakom pojedinačnom slučaju? Pođimo od nekih jednostavnih primera da vidimo u čemu je ovde problem. Uzmimo dvoje dece, jedno iz bogate, drugo iz siromašne porodice. Prvo nema talenta za školovanje, drugo ga ima (omiljeni primer egalitarista). Da li je, pitao bi Rols, pravedno da drugi, talentovani klinac ne završi fakultet samo zato što njegovi roditelji nemaju dovljno para da ga pošalju na neki privatni univerzitet? Ne, nije, sledi zaključak, te stoga treba formirati javnu, »besplatnu« školu o trošku poreskih obveznika, da bi siromašni talentovani klinci mogli da dobiju odgovarajuće obrazovanje.

Neuporedivost koristi i štete

    Ovo je klasika. Ali, zakomplikujmo sada malo stvar sa ovim primerom. Pretpostavimo da postoji i treće dete iz neke porodice čije je imovno stanje negde na sredini između prethodna dva. Recimo imamo devojčicu koja je vrlo talaentovana za matematiku, a njeni roditelji vredno rade i štede da bi je poslali na studije poslovnih finansija na univerzitetu Harvard. Ipak, porezi na dohodak (ili   na profit, ako su joj roditelji »mali preduzetnici«) koje je rolsovski dobrodušni birokrata razrezao da bi pružio javne škole siromašnoj deci (i fomirao sve druge »javne službe«) su takvi da to onemogućava njenim roditeljima da uštede tokom vremena dovoljno za Harvard. Umesto toga, oni mogu da je pošalju samo na neki lošiji univerzitet, recimo Severnu Karolinu. Kao posledica toga, devojčica (sadašnja devojka) stiče diplomu iz ekonomije koja joj omogućuje da godišnje zaradi oko 100 000$, umesto recimo 200 000$ koliko bi mogla sa harvardskom diplomom.

    Sad pitamo Rolsa: da li je ovo moralno proizvoljno oblikovanje »distributivnih udela«? Ukoliko sledimo samo njegov osnovni kriterijum, jasno da bi moralo da bude. Devojka nije ostvarila karijeru kakvu je mogla zahvaljući potpuno kontingentnoj i moralno proizvoljnoj činjenici da njeni roditelji nisu mogli da joj plate Harvard, već samo Severnu Karolinu. Ako je nazavršavanje nijedne škole nekog siromašnog, talentovanog deteta samo zbog lošeg imovinskog stanja roditelja nepravda, zašto bi drugačije bilo u slučaju nezavršavanja NAJBOLJE (već recimo neke »srednje« ili »lošije«) škole nekog deteta iz srednjestojeće ili bogatije porodice, recimo zahvaljujući visoko-progresivnim porezima na dohodak? Zašto je prvo »nepravda« a drugo nije?

     Ovo se možda može braniti na osnovu Rolsovog principa razlike. Ali, problem je u tome što se njegov prigovor za moralnu arbitrarnost jednako odnosi na distribuciju pod sistemom prirodne slobode, kao i na distribuciju pod režimom principa razlike. Ili u najmanju ruku nije unapred jasno zašto se ne bi odnosilo na ovu drugu. Jer, ni siromašno dete koje ne ide uopšte na fakultet, ni bogatije dete koje ne ide na Harvard, već na Karolinu, nisu odgovorni za to što u pogledu svojih budućih distributivnih udela prolaze lošije nego što bi mogli. Potpuno je nejasno gde se, osim u pukoj egalitarističkoj pristrasnosti i diskriminaciji uspešnih može pronaći kriterijum za razlikovanje ova dva slučaja.

    Pretpostavimo sada da Rolsov dobrodušni birokrata zna sve posledice svojih akcija, i da mu je savršeno ex ante jasno da je suočen sa potpunim trade-off-om: ili porodica A ne šalje uopšte dete u školu (bez poreza za javne škole) ili porodica B šalje dete u lošiju školu nego što bi inače (sa porezima za javne škole). Pretpostavimo, dakle,   da je veza između ova dva događaja direktna i kauzalna, i da se mora direktno opredeliti između njih. To znači da za trenutak stavljamo u zagradu probleme neefikasnosti javnih službi, delovanje interesnih grupa, troškove preraspodela, birokratiju itd., i pitamo se samo kakvu odluku treba da donese dobrodušni birokrata u pogledu toga koji je od ona dva ishoda opravdan a koji nije?

   Očigledno, da bi takvu odluku doneo, on mora biti u stanju da interpersonalno upoređuje nivoe korisnosti i zadovoljstva različitih ljudi, i time uspostavi neku jedinstvenu lestvicu rangiranja na osnovu koje bi se odlučivalo o tome ko koliko dobija ili gubi nekim ishodom. Da li je recimo veći gubitak za porodicu A to što im dete ne ide ni na jedan fakultet, ili je veći gubitak za porodicu B to što im dete ne ide na Harvard? Da li je pravednije da dete A izgubi 40 000$ zbog nepohađanja nijednog fakulteta, ili da dete B izgubi godišnje 100 000$ zbog nepohađanja Harvarda? A šta ćemo sa psihičkim dohotkom, sa osećanjem zadovoljstva zbog nekog postignuća ili bola zbog neuspeha koji uopšte nemaju nikakav monetarni ekvivalent? Ako recimo porodici A završavanje fakulteta njihovog deteta znači mnogo više od tih izgubljenih 40 000$ godišnje (socijalni prestiž, ili šta slično)? Ili, ako porodici B nepohađanje Harvarda znači mnogo veći psihološki trošak nego porodici A nepohađanje bilo kog fakulteta?

    Ne mogu ni da pretpostavim koliko se čitava stvar komplikuje onog trenutka kad u ovu analizu uvrstimo bar još jedan element koji stvara proizvoljne razlike, recimo inteligenciju ili talenat (na čije korišćenje za svoje svrhe takođe po Rolsu nismo jednoznačno ovlašćeni, jer to što je X inteligentniji od Y predstavlja takođe arbitrarnu činjenicu kao i imovinsko stanje roditelja. Niko ne bio trebalo da plaća to što je gluplji). Ljudi više inteligencije bi trebalo da obeštete one manje talentovane za ovu »moralno proizvoljnu« razliku? Ali kako? I koliko? Na koji način će bilo ko spolja izmeriti nivo »zasluženih« ili »nezasluženih« koristi bilo koga na osnovu njegovog prirodnog talenta? Da li neko drugi osim države može pretendovati da mimo tržišta izravna ovu vrstu razlika? Ukoliko ne može (a ne vidim ko bi i kako to mogao, odnosno pretendovao) onda se postavlja pitanje da li treba uvesti neku vrstu poreza na talenat? I što je još važnije, koliki bi bio taj porez? Opet je potrebna neka čarobna moć intepresonalnog poređenja nivoa korisnosti i zadovoljstva. Da li je nečije postignuće podrazumevalo više rada i truda ili nije, i da li je talentovaniji stekao više od manje talentovanog samo zbog darovitosti, ili se i trudio isto kao i manje talentovani, pa ima pravo na zarađeni iznos? I šta znači i kako se meri to »truditi se isto«, ili »truditi se manje«, ili »truditi se više«? Štaviše, Rols ne samo da prirodne razlike u talentu i nasleđene razlike u ekonomskom blagostanju smatra moralno proizvoljnim, već takvima smatra i nečiju vrednoću, upornost i to koliko se trudi! Rols dixit: " Takođe je problematično to da zaslužujemo naš nadmoćni karakter koji nam omogućava da nastojimo da kultivišemo naše sposobnosti; jer takav karakter dobrim delom zavisi od srećnih prorodičnih i društvenih okolnosti u ranom periodu života za koji ne možemo tražiti nikakvo priznanje...na trud koji je osoba voljna da uloži utiču njene prirodne sposobnosti i veštine, kao i alternative koje su joj otvorene. Bolje obdareni će, verovatno, pod uslovom da su ostale stvari jednake, težiti da rade savesno ...". Ovo znači dve stvari; prvo da je pojedinac potpuno nacionalizovan, tj poreknuto mu je pravo da išta od njegovih prirodnih kvaliteta ili nasleđenih materijalnih preimućstava bude tretirano kao njegovo. Naprosto sve, uključujući kako vidimo čak i marljivost i verovatnoću da će neko savesno i uporno raditi (što je najmanje intuitivna okolnost koju bi egalitaristi obično smatrali proizvoljnom), poreknuto je pojedincu i proglašeno svojinom države. S druge strane, iz toga sledi da   je poreknuta bilo kakva razlika između lenčarenja i objektivne diskvalifikovanosti proizvoljnim okolnostima. Sve je moralno proizvoljno, čak i to koliko se neko trudi. Jedino što se računa je skala posedovanja, ne i generativna načela za te skale posedovanja. Da li recimo, najlošije stojeći predstavljaju u modernom rečniku "aktivne tražioce posla" koji samo trentuno ne mogu da nađu angažman, ili pak lenčuge koje trajno hoće da žive na državnim jaslama i ne nameravaju nikad da nađu neki posao, za Rolsa nema nikakve relevantnosti. Jer, i sama etika rada i verovatnoća da će neko biti siromašni ali odgovorni i samopregorni agent ili recimo klošar ili hipik, predstavlja egzogeno definisanu veličinu, nešto zašta pojedinac nije odgovoran. Štaviše, u skladu sa Rolsovim principom razlike, siromašan radnik na dokovima koji zarađuje jedva nešto više (ali više) od socijalne pomoći (čest slučaj u državama blagostanja) zavređivao bi manje redistribuciju od pasivnog abonenta socijalne pomoći, jer je na višoj tački od dna "socijalne lestvice". To je dosta zgodna okolnost za svakog ko bi želo da autorizuje redistribuciju po bilo koju cenu, i pod bilo kojim okolnostima. Naprosto pogledamo ko su "bolje stojeći", i zaključimo da im treba oduzeti nešto i dati lošije stojećima, zato što bolje stojeći imaju početne neopravdane prednosti, a imajući ih, oni takođe imaju bolje uslove da budu vredni, uporni i dobrog karaktera. Kakve posledice to ima po teoriju koja pretenduje da artikuliše dostojanstvo i autonomiju pojedinca, vrlo je teško pitanje. Šta će ostati od te pretenzije ako ukinemo ne samo ekonomske i prirodne nejednakosti kao neprikosnovenu svojinu ljudskih bića, i prenesmo ih "društvu", već ako to uradimo i sa vrednoćom i marljivošću?

     Sve su ovo pitanja bez odgovora. Rolsov argument za preraspodele "iz proizvoljnosti" je teorijski potpuno neupotrebljiv i bezvredan, i jedino što mu daje neku snagu jeste njegova politička korektnost, odnosno izvesna teorijski nereflektovana egalitaristička pristrasnost. Zašto bi se žalba protiv moralne proizvoljnosti ishoda odnosila samo na sistem prirodne slobode (a ne recimo i na državu blagostanja) i zašto bi pravo na tu žalbu imali samo najsiromašniji, a ne recimo i najbogatiji, i zašto bi manje talentovani imali pravo na deo dohotka talentovanijih pod režimom prirodne slobode, a ne recimo obrnuto, ili zašto bi vrednoća bila karakterna crta za koju pojedinac nije odgovoran – sve su to pitanja na koja kod Rolsa nema i ne može biti nikakvog odgovora.

     To i nije nikakvo čudo. Kako Nozik ukazuje, Rols u »Teoriji pravde« troši mnogo energije da bi pronašao princip na koji se najlošije stojeći neće žaliti (i nalazi ga u »principu razlike«), dok ciglo na jednom mestu u istom kontekstu spominje najbolje stojeće (!), i tu samo zaključujući, bez ikakve rasprave, da je princip razlike pravedan jer najbolje stojećima je neophodna saradnja lošije stojećih u sistemu podele rada, te STOGA ovaj prinip mora biti prihvatljiv i za njih!? Nozik na ovo ironično uzvraća da bi se isto moglo reći i za najlošije stojeće, tj da je njima potrebna saradnja bolje stojećih, te da bi oni trebalo zapravo da daju boljestojećima deo svog kolača. Drugim rečima, Rolsova teorema Robin Huda (preraspodele u korist najlošije stojeće grupe) je jednako (ne)legitmna kao i simetrična teorema Superhika.

     Potpuno identična stvar sa ovim optštim svojstvom Rolsove teorije je i sa njegovim kriterijumom proizvoljnosti za preraspodele. Siromašno dete koje ne ide na fakultet zbog okolnosti za koje nije krivo ima pravo da se žali, ali bogato dete koje ne ide na Harvard, takođe zbog okolnosti za koje nije krivo, nema pravo da se žali. Zašto? Nemamo pojma. Verovatno Rols misli da je i samo postavljanje ovakvog pitanja libertarijanska izopačenost i potpuno kontraintuitivna stvar. Mi smo pokazali da sigurno nije kontraintuitivno, i to polazeći od njegovih sopstvenih kriterijuma.

    Da zaključimo - Rolsova teorija je, grubo govoreći zasnovana na prinicpu razlike, i opravdanju za njega u vidu moralne proizvoljnosti (bar nekih) distributivnih ishoda u sistemu prirodne slobode. Mi smo pokazali, bez suštinske rasprave o samom principu razlike, da Rolsova kritika nepravednosti tržišnog sistema prirodne slobode jednako pogađa i sistem države blagostanja, jer se u njemu, takođe, distribucija vrši na, u Rolsovom smislu, moralno proizvoljan način. Tako je Rolsova filozofija zapravo inznutra nekoherentna. U njenom središtu se nalazi jedan non sequitur; neobrazloženo verovanje da to što u sistemu prirodne slobode postoji moralna arbitrarnost ishoda automatski znači da će ta arbitrarnost misteriozno iščeznuti ako ishode stane da umesto tržišta bar u ograničenom obimu određuje vlada. Ali, protiv toga slede dva argumenta:  

1) intuicija o nepravednosti tržišne distribucije ekonomskih ishoda može u najboljem slučaju funkcionisati kao argument za nekakvu redistribuciju, ali ne nužno egalitarnu. Videli smo da se na osnovu istih Rolsovih kriterijuma mogu jednako dobro braniti i drugi redistributrivni obrasci, uključujući i Superhhikovu teoremu.

2) Nije jasno na osnovu čega se veruje da će aritrarnost iščeznuti, za koju god formu redistribucije da se opredelimo. Videli smo da birokratija ne može imati jasne kriterijume kakva redistribucija je potrebna, već ni da li je uopšte nekakva potrebna.

Zbog svega toga, može se zaključiti da osnovno polazište o neopravdanosti onih ekonomskih nejednakosti koje proističu iz uticaja moralno proizvoljnih okolnosti naših života, u Rolsovoj interpretaciji vodi koncepciji po kojoj pojedinac nije konačno odgovoran za sebe jer ništa što je vezano za njegovu ličnost nije njegova suverena svojina kojom slobodno raspolaže (uključujući inteligenciju i radne navike). Država je vlasnik svakog pojedinca i ona mu dodeljuje ekonomske i druge pogodnosti za koje ona procenjuje da ih on zaslužuje. Međutim, državna intervencija ne može eliminisati proizvoljnosti (u Rolsovom smislu) iz sheme distribucije dobara, i šema principa razlike je u tom smislu jednako proizvoljna kao i šema principa prirodne slobode.