UDK:17.002: 17.032

Originalan naučni rad

Aleksandar Dobrijević 

Institut za filozofiju i društvenu teoriju

Beograd

KA ADEKVATNOJ ETIČKOJ TEORIJI

Apstrakt : Autor preispituje Herovu tvrdnju o univerzalnom preskriptivizmu kao najadekvatnijoj etičkoj teoriji u užem smislu. Validnost tog stanovišta odmerava se u odnosu na neke konkurentne koncepcije, i to preko uslova koji moraju da se ispune kako bi jedna etička teorija mogla da se nazove adekvatnom.

Ključne reči : etička teorija, moralna teorija, etički operatori, logičko-semantička svojstva moralnih reči, univerzalni preskriptivizam.

1. Uvodne napomene (etička i moralna teorija)

Ričard Mervin Her (Richard Mervyn Hare) je, po mnogima, jedan od najznačajnijih filozofa morala dvadesetog veka. Čak ni njegovi kritičari ne oklevaju da priznaju ogroman dug prema delu koje je ostavio za sobom. Tako se, na primer, kaže da Herova etika konstituiše najsofisticiraniju formulaciju i odbranu utilitarizma još od Sidžvika (Brandt), da nijedan savremeni filozof morala nije mislio teže, sistematičnije i uticajnije od Hera (Frankena), da njegovo delo, u pogledu akribičnosti kojom je razvio teoriju moralnog rasuđivanja, može da se poredi jedino sa Kantovim opusom (Gibbard), da su i oni koji se sa njim ne slažu u njegovim spisima pronalazili konstantan izvor intelektualnog uživanja i filozofsku stimulaciju (Harsanyi), da bi njegov rad možda mogao da se kvalifikuje kao kulminacija čitave zapadne filozofije morala (Singer)...

Po Heru, postoje dve glavne klase filozofa: klasa romantičara (koje ponekad naziva “mefističarima”) i klasa analitičara, čije je međusobno suparništvo obeležilo ton i tokove filozofije u dvadesetom veku. Iako štošta može da se prigovori ovoj pojednostavljenoj klasifikaciji, ona nam može pomoći da lociramo izvor Herovog opredeljenja za potonju klasu. Stoga je potrebno skrenuti pažnju na osnovnu ili najuočljiviju karakteristiku prethodne klase, iz koje, po pretpostavci, proizilaze sve ostale njihove smutnje: odsustvo ili podređena uloga diktuma clare et distincte – Her bi čak rekao odsustvo želje da se piše jasno. Prema analitičarima, pisati jasno i misliti racionalno znači oslanjati se na logiku kao na pouzdano sredstvo za razlikovanje dobrih od loših argumenata. Ujedno, to je dobro isproban metod koji nam na uverljiv način razotkriva opskurnosti romantičarskih (u čiju je klasu Her ubrajao, između ostalih, većinu marksista) i polu-romantičarskih (u čiji je tabor neoprezno stavio, na primer, Vitgenštajna) kombinacija predrasuda i retorike.

Kad bi se govorilo o razvoju Herove filozofije morala, to bi pre bila priča o njegovom naporu da odbrani, proširi i poboljša vlastite ideje, nego o nameri da ih promeni ili odbaci. Ukratko, Herov teorijski napor bio je usmeren u pravcu zasnivanja celovitog moralnog sistema. Celovit moralni sistem činila bi sprega dve teorije, čije elemente, međutim, ne treba međusobno mešati: metaetike i normativne etike (praktična etika pripadala bi domenu primene ove dve teorije, ali može važiti i kao njihov raison d'etre ). Drugim rečima, etiku čine njen formalni i njen supstancijalni (sadržinski) deo. Kada govorimo o formalnom delu etike, podrazumevamo metaetički ili fundamentalni nivo moralnog mišljenja. S druge strane, kada govorimo o supstantivnom delu etike, Her sugeriše da bi na umu trebalo da imamo dva nivoa normativnog moralnog mišljenja – intuitivni i kritički . Prema njegovoj zamisli, tri navedena nivoa, uzeta zajedno, čine strukturu moralnog mišljenja.

Herova filozofija morala je konstruktivistička. Njegov etički sistem ima strogu arhitektonsku strukturu: metaforički govoreći, osnove tog sistema, poput kakve savremene građevine sa čvrstom i mrežnom konstrukcijom, pružaju se sve do vrha tog zdanja, povezujući u isti mah sve njegove zglobove. A distinktivna moć njegovog konstruktivističkog pristupa, kako to primećuje jedan od njegovih kritičara, sastoji se u načinu na koji on povezuje svoju metaetiku sa svojom normativnom etikom. U ovom ogledu se, međutim, na potonju teoriju osvrćem samo u naznakama.

Šta je etika? Ne upuštajući se u analizu mnogobrojnih, često neusaglašenih, definicija kakve su predlagane tokom razvoja savremene filozofije morala, obratiću pažnju na smisao u kojem Her upotrebljava taj izraz: naime, shvaćena u užem smislu ona je, po njemu, teorija o značenju moralnih reči i logičkim karakterima moralnih sudova ili iskaza, odnosno teorija o pravilima, metodima, procedurama ili kanonima validnog moralnog rasuđivanja. Za taj uži smisao etičke teorije obično se koristi naziv “metaetika” (ili sinonimi: “formalna etika”, “teorijska etika”, “čista etika”, “filozofska etika”). Her se, naravno, ne odriče tog opšteprihvaćenog termina, ali istovremeno ističe potrebu za oštrijim teorijskim razgraničenjem. Shodno tome, teorijama o moralu koje se ne bave logičkom analizom i deskripcijom moralnih govornih činova, ili koje takvom istraživanju pridaju drugostepenu važnost, Her oduzima pravo da se nazivaju etičkim teorijama. Etika u širem smislu treba da obuhvata normativnu i praktičnu etiku. Obe navedene discipline se, za razliku od uže shvaćene etike, bave supstancijalnim moralnim pitanjima. Etička teorija u užem smislu bi, po definiciji, trebalo da bude indiferentna prema partikularnim sadržajima moralnih shvatanja, tj. normativno neutralna. Ona, naravno, ne bi smela da prenebregava sebi svojstvenu unutrašnju normativnost, odnosno kriterijume koje mora da zadovolji kako bi mogla da se nazove formalnom disciplinom. Herov zahtev za oštrim teorijskim rezom je, otuda, lakše objasniti i opravdati. Naime, supstantivne moralne teze nisu isto što i logičke teze o upotrebama moralnih reči. Ili kako on kaže: “... sadržinski moralni sudovi ne mogu se dedukovati iz iskaza o upotrebama reči...; usvojiti izvesni konceptualni aparat je jedna, a usvojiti izvesni sistem moralnih principa druga stvar”. Da bismo procenili validnost moralnih teza, prethodno moramo da razumemo reči i rečenice u kojima se one izražavaju. Ako je svrha moralnog jezika, upotrebljenog ne samo u svakodnevnom životu već i u normativnoj i praktičnoj etici, da rukovodi delanjem i da pruža konkretna uputstva za delanje ili principe rukovođenja, onda je svrha etičke teorije u užem smislu da ustanovi kakvi su to konstituenti moralnog jezika koji rukovode delanjem. Ako moral podrazumeva izvesno učenje o tome šta je ispravno ili pogrešno, dobro ili rđavo, onda je etička teorija učenje o značenju, funkciji ili upotrebi pojmova “ispravnog”, “pogrešnog”, “dobrog” i “rđavog”. Dok moralno mišljenje vodi računa o sadržini moralnih sudova, “etičko” mišljenje izučava logičku strukturu moralnog mišljenja. Postupak opravdavanja moralnih normi u etičkoj teoriji može podrazumevati jedino formalno-semantički postupak. Ona treba da ima posla samo sa pravilima moralne “igre”, tj. sa neutralnim konceptualnim okvirom čija se funkcija, analogno pravilima bilo kojih vrsta igara, sastoji jedino u tome da determiniše oblik i granice moralnog rasuđivanja. To ne znači da proučavanje formalnih aspekata moralnog jezika nema nikakve praktične implikacije. Naprotiv, ono posredno, ali i presudno, može doprineti rešavanju praktičnih moralnih problema, jer adekvatne i artikulisane refleksije o vokabularu korišćenom u moralnoj praksi i te kako mogu uticati na kvalitet moralnih odluka koje donosimo. Dakle, insistirajući na strogom terminološkom diferenciranju, Her predlaže da teoriji koja je prevashodno usmerena na to da odgovara na sadržinska pitanja pridamo naziv “moralna teorija”. Po njegovom uverenju, na taj način razgraničeno teorijsko polje otvorilo bi mogućnost za jasnije razvijanje moralne argumentacije i sprečilo ili umanjilo nepotrebne pojmovne zbrke i nesporazume. Ali, budući da je težio tome da konstruiše kompletan moralni sistem koji bi bio zasnovan na logici morala, i sâm Her je razvio krajnje specifičnu “moralnu teoriju” na pozadini etičke teorije u užem smislu. Naime, u svojim kasnijim istraživačkim fazama Her je pokušao da niveliše, pa čak i da ospori tradicionalno etabliranu razliku između deontološke i utilitarističke pozicije, te je svoju moralnu teoriju formulisao kao “kantijanski utilitarizam”, nastojeći da predupredi moguće prigovore za uzaludni pokušaj stvaranja “drvenog gvožđa”. Herovo vraćanje na Kanta prvenstveno ima za cilj da konstruktivizam “zasnivanja metafizike morala” preformuliše i integriše u konstruktivizam “zasnivanja logike morala”.

2. Preskriptivna logika i etički operatori

Her se nikada nije umorio od ponavljanja da etika, u svojim formalnim aspektima, umnogome nalikuje logici, i da se čak može razumeti kao posebna grana filozofske logike. Njegov pokušaj zasnivanja logike morala , što bi trebalo da bude više od stvaranja pukog moralnog idioma, delimično je nastao kao reakcija na tada vladajući etičko-teorijski iracionalizam, i doista se može nazvati pionirskim poduhvatom u istoriji etičke misli. Slični poduhvati su, doduše, preduzimani već u antičkoj filozofiji, i Her se često poziva na Sokrata, Platona i Aristotela kao svoje učitelje, gotovo u istoj meri kao što se poziva na svog najvećeg uzora – Imanuela Kanta. Međutim, ono što je u vezi s logikom morala kod Herovih prethodnika bilo nedorečeno, kod njega je zadobilo precizno definisan oblik. Čak i ako je njegova teorija, kako sâm na nekim mestima izjavljuje, eklektička, ona je daleko od trivijalnog eklekticizma. Bilo kako bilo, odnos između logike i morala nije neposredno očigledan, te bi njihovo povezivanje moglo da asocira na nekakvu veštačku filozofsku koncepciju. Ali, Her tvrdi da u potrazi za logikom morala ne moramo ići dalje od običnog jezika kakav svakodnevno upotrebljavamo. Jedan od zadataka etičke teorije u užem smislu, i možda njen najvažniji zadatak, sastoji se u pokazivanju da govoriti moralno već znači govoriti logično.

Projektom zasnivanja logike morala trebalo bi da se ukaže da je racionalnost inherentan normativni zahtev moralnog mišljenja. Otuda bi Herov konstruktivizam bilo bolje i preciznije nazvati “zasnivanje moralne racionalnosti”, utoliko pre što se sve etičke teorije u užem smislu, a ne samo ona kakvu Her zastupa, bave semantikom i logikom jezika morala, ali nemaju sve podjednako intenciju da istovremeno dokazuju i racionalnost takvog jezika. Nema ničeg čudnog u shvatanju da je moralnost sama po sebi jedna racionalna aktivnost. Izgleda da je nužno da se to neprestano naglašava, jer još uvek postoje mišljenja, i uvek će se iznalaziti argumenti, da je upravo suprotno istina. Međutim, iracionalnost u moralu, kao i drugde, predstavlja granične slučajeve. Moglo bi se tvrditi da je ponekad racionalno biti iracionalan, ali to ne bismo činili s namerom da blagoslovimo iracionalnost, već da ukažemo na neko nužno zlo. U moralnoj argumentaciji, naravno, ne pribegavamo samo logici, već uvek moramo da uzmemo u obzir i vanlogičke, empirijske faktore (društvene i psihološke), a što, sa svoje strane, konstituiše razloge na osnovu kojih donosimo moralne sudove. Uloga ili funkcija logike u moralu je, dakle, ograničena. Drugim rečima, uvažavanje formalno-logičke dimenzije moralnog jezika jeste nužan, ali ne i dovoljan uslov za moralnu argumentaciju. Ali, kako Her kaže, proučavanje te dimenzije može nas daleko odvesti, jer snaga moralnih argumenata umnogome zavisi od poštovanja logičkih koraka pomoću kojih ih razvijamo. To nam, na kraju krajeva, može pomoći da mislimo bolje; a misliti bolje znači misliti racionalnije. Ako uopšte ima smisla govoriti o nekakvom Herovom perfekcionizmu, on se može pronaći u filozofovom uverenju da je uvek moguće usavršiti, poboljšati sopstveno moralno rasuđivanje. Prvi, neophodan korak ka tom usavršavanju jeste razumevanje značenja reči koje upotrebljavamo u moralnim govornim činovima. Taj korak zahteva metodološki vođeno pribegavanje logičkom aparatu koji uvek već imamo, i koji uvek stavlja neka ograničenja na ono što je dozvoljeno reći. U tom smislu, Her će reći da logička pravila kao takva već predstavljaju imperacije (imperations). Međutim, logička ograničenja, u moralnom i svakom drugom kontekstu, jesu samo formalna. Kao što je besmisleno reći da logika sputava mišljenje, isto tako je besmisleno tvrditi da bi primena logičkog rasuđivanja na moral mogla da, u bilo kojem negativnom smislu, ograničava slobodu moralnog delatnika.

Logika, kao primenjena na moral, jeste preskriptivna, normativna ili deontička logika, budući da moralni jezik, kako Her tvrdi, pripada vrsti evaluativnog (vrednosnog), odnosno preskriptivnog (propisivačkog) jezika. Ta naročita vrsta jezika obično se sinhrono, kombinovano upotrebljava sa deskriptivnim jezikom, kojem po mnogo čemu nalikuje, ali se odlikuje i izvesnim razlikama koje sprečavaju da na njega bude sveden. Za sada je dovoljno reći da svi preskriptivni govorni činovi, čak i oni koji pripadaju klasi vanmoralnih preskriptivnih iskaza (kao što su obični singularni imperativi ili tehnički propisi), mogu biti predmet logičkih ograničenja, baš kao i deskriptivni, indikativni iskazi. Naime, obe vrste govornih činova, u svom potpunijem obliku, imaju činioce koji su im zajednički. Ti zajednički činioci jesu takozvane specifično logičke reči: na primer, kvantifikatori (“nikad”, “uvek”, “svi”, “neki”), sveze ili konektori (“i”, “ili” “ako”), znak za negaciju (“ne”), koji se svi skupa mogu nazvati “logičkim operatorima”. Logički operatori se i u indikativima i u preskriptivnim iskazima ponašaju na potpuno isti način, odnosno upozoravaju kad dođe do narušavanja opšte jezičko-logičke norme izbegavanja protivrečnosti. Na primer, naše lingvističke intuicije nam smesta signaliziraju povredu te norme ukoliko neko napravi deskriptivni iskaz “Sve Brazilke su preplanule, i nijedna Brazilka nije preplanula”. Takođe je činjenica da obični singularni imperativi mogu biti uzajamno inkompatibilni, tj. stajati u kontrarnom i kontradiktornom odnosu: na primer, zapovest “Utišaj radio!” u nekom agonalnom kontekstu protivreči zapovesti “Pojačaj radio!”. Kako stvari stoje sa kompleksnijom klasom preskriptivnih iskaza za koju su zainteresovani filozofi morala? Da bismo sudove mogli da nazovemo moralnim sudovima, jasno je da oni moraju da sadrže i specifično moralne reči (predikate, pojmove), kao što su “treba”, “ispravno”, “pogrešno”, “dobro”, “loše”, “obavezno”, itd. Za te najmanje moralno-jezičke jedinice možemo upotrebiti zajednički naziv “etički operatori”. Prema Herovom mišljenju, nabrojani etički operatori spadali bi u grupu takozvanih “primarnih” etičkih operatora, koji takav status dobijaju zahvaljujući svom pregnantnom preskriptivnom kapacitetu. “Sekundarni” etički operatori (na primer, “marljiv”, “lenj”, “hrabar”, “ljubazan”, “okrutan”, itd.) bile bi preskriptivne reči koje sadrže poveći deskriptivni kapacitet, zbog čega možemo doći u iskušenje da ih poistovetimo sa deskriptivnim rečima. O toj razlici reći ću nešto više u petom odeljku.

Her smatra da su makar primarni etički operatori po svojoj funkciji analogni rečima za koje nedvosmisleno tvrdimo da imaju status logičkih reči, te da, eo ipso , njihovo značenje i njihova upotreba podležu izvesnim logičkim pravilima, što nam u krajnjoj instanci omogućava da se pitamo šta moralni sudovi koje donosimo impliciraju. Ako je tako, onda se s pravom može govoriti o logici moralnih pojmova i, uopšteno, moralnog jezika. Her zapaža sličnosti u ponašanju između etičkih i nekih drugih “formalnih” operatora. Ako znamo pravilnu upotrebu matematičkih operatora “plus” i “jednako”, onda znamo da ne možemo reći da je dva plus dva jednako pet. Takva upotreba bila bi logički devijantna, tj. ogrešila bi se o logička pravila konzistencije i kontradikcije. Ako reč “mora” shvatimo kao da korespondira znaku za nužnost kojim se operiše u modalnoj logici, onda znamo da je samokontradiktorno reći: “On mora da je napolju, ali nije slučaj da je on napolju”. Ako, imajući prethodno rečeno u vidu, reč “mora” sada shvatimo kao etički operator u preskriptivnoj logici, onda ne možemo reći: “Ti to moraš da uradiš, ali nemoj”, jer to bi, kao i u prethodnom slučaju, bilo samokontradiktorno. Her takođe smatra da tipičan etički operator “treba” nalikuje (da je po svojoj funkciji analogan ili izomorfan sa) modalnim operatorima poput “mora” i “nužno je da...”. Dosledno tome, reč “treba” naziva “deontičkim modalnim operatorom” i tvrdi da “'treba'-iskazi za sobom povlače imperative sa istim sadržajem, baš kao što rečenice koje počinju sa 'nužno je da...' za sobom povlače indikativne iskaze sa istim sadržajem”. Dakle, između moralnih sudova, u kojima se upotrebljava tradicionalno privilegovan moralni predikat “treba”, i imperativa postoji izvesna logička relacija, tzv. relacija povlačenja. Ako, fiziološki i psihološki gledano, imam zdravu konstituciju, ako razumem značenje i pravilnu upotrebu reči “treba”, i ako prihvatam da princip “treba biti pošten” (kao rukovodeći princip u praktično-moralnom načinu života) ima preskriptivnu snagu, onda iskreno pristajem i na zapovest “Aleksandre, budi pošten!” Značenja moralnih reči delimično su određena lingvističkim konvencijama, koje su u isti mah i logičko-semantičke konvencije ili pravila za upotrebu reči, a koja određuju šta možemo neprotivrečno i konzistentno reći. U prilog te teze stoji lingvistička činjenica, koja važi makar za semitske i indo-evropske govorne zajednice, da se rečju “treba”, u najvećem broju slučajeva, operiše u kontekstu pozivanja na moralne dužnosti. Afirmacija navedene logičke relacije nije ništa drugo do filozofsko tumačenje činjenice da moralni sudovi služe tome da upravljaju delanjima. Oni ne bi mogli da ispune tu svoju naročitu funkciju ukoliko za sobom ne bi povlačili izražavanje saglasnosti da se po njima postupa. Herovo isticanje važnosti ove relacije u suštini je preformulacija Aristotelovog praktičkog silogizma. Međutim, Her ne tvrdi da svi “treba”-iskazi za sobom povlače odgovarajuće imperative (da implicitno logički primoravaju ili obavezuju), već samo njihova centralna i tipična (relevantna) klasa, tj. oni koji se upotrebljavaju normativno. Moguća su razna odstupanja od takve upotrebe: npr. u slučaju ne-činjenja onoga za šta se smatra da treba da bude učinjeno – tj. moralne slabosti (akratik), ili manjka razumevanja (ignorant), ili manjka osećaja za realnost (samoobmanjivač), ili neiskrenosti (lažov), ili prevrtljivosti (licemer), ili ravnodušnosti – tj. neprihvatanja moralnih normi kao vodiča za delanje (amoralista), ili zle volje – tj. pobune protiv tih normi u obliku njihovog namernog kršenja (satanista), ili destruktivne volje – tj. odbacivanja ili prevrednovanja svih moralnih vrednosti (nihilista). Zatim, “treba”-sudovi mogu da se upotrebe i manje autoritativno, jer su i oni, kao i bilo koji drugi sudovi, podložni aludirajućim, ironičnim, konvencionalnim, odnosno “neozbiljnim” upotrebama. O svemu tome Her vrlo podrobno raspravlja, ali ja u ovom ogledu neću posvetiti dovoljnu pažnju “ne-autoritativnim”, tj. vanmoralnim upotrebama etičkih operatora. One su, grubo rečeno, od marginalnog značaja.

Nastavak teksta Aleksandra Dobrijevića od koga smo preneli samo prva dva poglavlja možete pronaći na adresi Instituta za filozofiju i društvenu teoriju.