Vladimir Milutinović

O neoliberalizmu kao ideologiji

Ova knjiga Noama Čomskog [Profit iznad ljudi (Neoliberalizam i globalni poredak)] spada u kritičku analizu ideologije. Čomski polazi od pojma ideologije koji ima negativno značenje, ali nije ograničen samo na najkritikovanije ideologije fašizma i komunizma koje su se ostvarile u totalitarnim društvima. Ideologija je svaki politički relevantan govor koji sistematski iskrivljuje ili previđa činjenice, kontroliše širinu rasprave o temama koje dotiče, a za svoje stavove nalazi kvazi-moralno ili kvazi-samorazumljivo opravdanje. Uz ove osobine, koje pokazuju da ideologija iskrivljuje uslove rasprave koji su potrebni da bi se utvrdila istina o nečemu, ide ocena da ideološki govor, neslužeći istini, odražava interese koji su uži od interesa koji se navode unutar ideološkog govora. Ako se ovaj mekši pojam ideologije uzme kao vodilja onda se o ideološkom govoru može govoriti u svakom društvu, pa i onom koje se zbog svojih institucija može nazvati demokratskim. Ideoloških govora u društvu može biti više, i iako taj govor teži da se organizuje oko velikih ideologija, njega će oblikovati realni interesi i kulturni nivo određenih grupa i društava. Ideje koje se koriste da bi svojom snagom iskrivile neki komunikativni prostor mogu biti različite, i da bi se one utvrdile potrebno je konkretno istraživanje određenog govora. Čomski se u svojoj analizi služi izveštajima specijalizovanih civilnih agencija za određena pitanja, novinskim izveštajima, ali često koristi i dokumente vladinih agencija bilo da bi pokazao da i njihovi podaci idu u prilog njegovim tezama, bilo da u dokumentima koji su malo poznati javnosti (zbog svoje nedostupnosti u vreme nastajanja) otkrije otvoreno zastupanje politike koju kritikuje i koja se tek istraživanjem nezavisnih izvora može otkriti ispod zvanične verzije.

Prema zvaničnoj verziji kraj hladnog rata predstavljao je pobedu principa demokratije i slobodnog tržišta koji su oduvek bili jevanđelje koje su poštovale SAD, dok većina drugih zemalja (posebno zemlje bivšeg istočnog bloka i zemlje pod njegovim uticajem) tek prave prve korake u tom pravcu. Čomski se trudi da pokaže dve stvari: prvo, da ekonomska uputstva o slobodnom tržištu nisu poštovana pre svega od strane vlade SAD i da ih, po svoj prilici, i ne treba uzimati kao neupitna s obzirom da njihovo provodjenje u praksi ne dovodi do razvoja zemalja koje ih prihvataju, a nisu dovela ni do razvoja SAD koje su ih uvek u manjoj ili većoj meri kršile; i drugo da SAD teško da treba da budu "uzor i čuvar" demokratije, s obzirom da ni na unutrašnjem, a posebno na spoljašnjem planu, SAD ne poštuju njene principe.

Čomski smatra da se politika SAD prevashodno rukovodi interesima krupnog kapitala i da ti interesi dobijaju prevagu nad ma kako drastičnim kršenjem demokratskih prava. U ekonomskoj sferi SAD traže od drugih zemalja da "zaravne teren", što znači da vlade treba "da se sklone s puta" i da ne intervenišu u korist domaćih preduzeća ili potreba, već da sve ostave tržišnoj utakmici stranog i domaćeg kapitala, što treba da kroz zdravu konkurenciju sve subjekte natera na maksimalno angažovanje koje će na kraju doneti boljitak. Problem sa ovim zaravnjenim terenom je u tome što je on već nezaravnjen na strani SAD. SAD su i u prošlosti i sada štitile svoje proizvođače na sve načine: subvencijama, tarifama i direktnim investiranjem iz budžeta (najčešće vojnog), a glavne industrije koje proizvode ono što SAD izvozi (hranu, visoku tehnologiju, avione, oružje) razvijale su se u tišini monopolskog položaja i državnih programa. Tako da je neopravdano tražiti od drugih vlada da ne pomažu svoju staratešku proizvodnju, ako SAD to već čine. Čomski u tom smislu navodi uočljivu razliku razvijenosti država koje su u potpunosti sledile američka uputstva (Brazil, Kolumbija, Meksiko i druge zemlje Srednje i Južne Amerike, Filipini) i onih koje su bile pod japanskim kolonijalnim uticajem uključujući i sam Japan, koji su eksplicitno odbili da slede jevanđelje slobodnog tržišta. Ovde se SAD zapravo koriste ideološkim principom zamene dela i celine, oslanjajući se na nekadašnje potpuno nepostojanje tržišne konkurencije u socijalističkim privredama istočnog bloka, predlažući umesto preovlađujuće tržišne privrede potpunu vlast tržišta. Ustvari, principi na taj način slobodnog tržišta nisu ni dizajnirani da pomognu ekonomije nerazvijenih zemalja, ukoliko prevashodno pod tim podrazumevamo radničke zarade i prava, već da strane kompanije ostvare velike profite praćene niskom cenom radne snage, slabim zakonima o zaštiti na radu i zaštiti životne sredine. Na primeru sporazuma NAFTA, koji se bavi trgovinom između SAD, Kanade i Meksika, Čomski pokazuje da sporazum i na strani SAD i na strani Meksika dovodi do smanjenja radničkih prava. Pošto je kapital slobodan on može da proizvodnju npr. iz SAD preseli u Meksiko; na taj način američki radnici ostaju bez posla ili gube pregovaračku snagu i prava zato jer su ucenjeni tom selidbom. Ali to ne dovodi ni do boljih uslova za meksičke radnike, za koje su ekonomske analize takođe predviđale da će u većoj meri ostajati bez posla usled propadanja preduzeća pred moćnijom američkom konkurencijom. Stvari mogu dodatno da se pogoršaju ukoliko se interesi kapitala moraju nametati vojnom i policijskom silom ili ukoliko u slobodnoj konkurenciji strada domaća proizvodnja hrane, što još više pogoršava uslove u kojima stanovništvo živi.

Čomski pod neoliberalnom ideologijom podrazumeva ovu specifičnu konfiguraciju govora koja ekonomska uputstva (liberalizacija trgovine i finansija, minimalna uloga države) proglašava za kvazi-moralna načela ili savršena i konačna načela koja mogu dovoditi u pitanje samo autoritarni ili komunistički umovi. Na ovom mestu se može postaviti pitanje: ako je to sve istina, kao to da američki gradjani pristaju na takvu politiku, makar onu koja ugrožava njihova prava, ako su već neosetljivi na ugrožavanje prava žitelja dalekih i nepoznatih zemalja? Odgovor na ovo pitanje tiče se stanja demokratije u SAD, koje je takođe predmet Čomskijeve kritike. Ameriku Čomski naziva demokratskom zemljom zato jer je u njoj, za razliku od totalitarnih društava, postoje zakoni koji obezbedjuju političko takmičenje, slobodu govora i naučnog rada, ali nije zadovoljan sa stepenom u kome su interesi kapitala uspeli da u praksi suze mišljenja koja ispunjavaju politički prostor. Životna pitanja glasača namerno su zapostavljena u korist perifernih problema kojih su pune američke izborne kampanje. To dovodi do sve veće apstinencije birača, tako da izbore dobija 20% birača, a koliko su birači obavešteni o ključnim problemima pokazuje primer "Ugovora sa Amerikom" - republikanskog izbornog programa kresanja budžetske potrošnje sa kojim su republikanci dobili izbore, ali ga nisu uspeli sprovesti jer mu se javnost velikom većinom usprotivila pošto je postao poznat kada ga je trebalo primeniti. To dovodi do toga da vlada, svesna da radi u interesu manjine, krije ugovore koje se sprema da potpiše. Primer je slučaj sporazuma MAI (Multilateralni sporazum o investiranju) koji Čomski podrobno analizira, gde su odredbe sporazuma bile tajne u toku višegodišnjeg pregovaranja i trebale su to da ostanu sve do samog potpisivanja koje je odloženo slučajnim saznanjem javnosti putem interneta o njegovom sadržaju. Onda kada se u društvu poštuju opšta pravila demokratije, vlast sigurno treba da bude vršena na osnovu saglasnosti većine. Osobito u izjavama koje prvobitno nisu poznate široj javnosti, političari često izražavaju drugi stav - da društvom treba da upravlja bogata i stručna manjina koja je jedina sposobna da to uspešno čini neometana od "nametljivih autsajdera". Pošto ovaj stav ne može biti javan, i većini se mora dati njeno pravo, ona se opsežnom akcijom mora držati dalje od važnih informacija, dok se odluke koje bi vecina odbacila moraju što više obaviti stručnom ili moralističkom aurom, gde je pravo većine ograničeno.

Za razliku od ideologa neoliberalizma Čomski ne veruje da u ekonomiji postoje direktna moralno opravdana pravila koja mogu odlučujuće usmeravati njeno regulisanje. I opet, izgleda takođe za razliku od njih, Čomski smatra da se pravila demokratije ne smeju kršiti ni po koju cenu. Na primerima Nikaragve i Haitija Čomski pokazuje da se SAD nisu libile vojne intervencije, izazivanja gradjanskog rata, pa ni podržavanja terora velikih razmera u slučajevima kada je verovatno da će se većina suprostaviti američkim interesima (interesima kapitala).

Ova knjiga sadrži puno argumenata protiv uverenja da se demokratska pravila kojim se oganičava i kontroliše vlast (ili jedna svetska sila) mogu biti zaboravljena zato jer smo konačno dobili moralno transparentnu i dobronamernu političku elitu kojoj je dobro svih uvek na pameti - i uverenja da su ekonomska politička pitanja postala neinteresantna zato jer je praksa pokazala da je dovoljno pustiti tržište da deluje i da će ono samo pravedno rasporediti nagrade svima.