Srđan Damnjanović

TOLERANCIJA IZNAD SVEGA

Prikaz knjige: Ernst Nolte   i Fransoa Fire: „NEPRIJATELjSKA BLISKOST. Komunizam i fašizam u 20. veku – jedna korespondencija ”; Plato, Beograd 2006. Preveo s nemačkog Velibor Buha

            Prepiska između Ernsta Noltea i Fransoa Firea, o međusobnoj vezi komunizma i fašizma, projektuje znatno kompleksniju sliku od one koju su pružali istorijski panoptikumi dvadesetog veka.   Nolteov pogled na konkretnu istoriju duboko je povezan sa apstraktnim filozofskim idejama i zato je njegova perspektiva pomerena ili produbljena. A na ogledalu drugog (Fransoa Fire), Nolteova apologija fašizma zadobija sasvim drugačiji smisao, nego što je onaj koji prijavljuju dežurni kritičari. U pristrasnostima i zabludama svetlucaju i dragoceni zraci istine.

Tema prepiske nije samo akademska i tiče se ni manje ni više nego identiteta današnje Evrope, koji je izgrađen na antifašističkim tradicijama. I Nolte i Fire nalaze da se fašistički pokret hranio antikomunizmom, a komunistički antifašizmom, dok su zajednički delili mržnju prema građanskom svetu i liberalnim vrednostima. Međutim, u jednoj važnoj tački Fire se ne saglašava sa Nolteom. Smatrajući da on isuviše ističe reaktivni karakter fašizma, Fire odbacuje tezu „da je fašizam u hronološkom toku došao kasnije i bio određen Oktobarskom revolucijom”. Fire u oba pokreta vidi dve potencijalne forme moderne demokratije. A postoji i važna moralna kontroverza. Ukoliko boljševizmu naspram fašizma, pripišemo hronološko i uzročno prvenstvo, time posredno opravdavamo nacizam. Doslovno, tvrdnja da je „Gulag postojao pre Aušvica” nije pogrešna niti irelevantna, ali prema Fireu, nema karakter uzročno-posledične veze.

Ukoliko bi Nolte zastupao tezu kako ju je formulisao Fire, mogli bismo mu pripisati logičku pogrešku post hoc, ergo propter hoc - brkanje vremenskog sleda sa uzročno-posledičnim odnosom. Međutim, Nolteova pozicija je ponešto drugačija.   Nolte se saglašava sa Fireom da nacionalsocijalizam nije mogao da proistekne samo iz reakcije na svetski boljševički pokret, nego da je i pre Prvog svetskog rata postojao jak nemački nacionalizam, uz tradicionalne antiprosvetiteljske tendencije. Dalje, kauzalnost na koju se on poziva znatno je suptilnija od one koja važi u prirodniim naukama i možda bi se mogla pre nazvati   analoškom reakcijom : Ako neko odluči da boljševizmu „suprotstavi režim” jednake rešenosti, onda se mora pojaviti i analogija „uništenju klasa” čiji su glavni objekt Jevreji, piše Nolte.

Fire i dalje odbacuje tumačenje koje počiva na aspektu sukcesivnosti, kao i ono što smo nazvali analoškom reakcijom – ta mogućnost je izgleda relativizovana prihvatanjem postojanja jednog fašističkog pravca prisutnog još pre 1914, a razorena ukazivanjem na Prvi svetski rat, koji je fašizam učinio više „stvarno ozbiljnim” od Oktobarske revolucije. Fašizam je, prema Fireu, „izlazak iz ćorsokaka kontrarevolucionarnih ideja”, zato što dopušta da se čari revolucije stave u službu radikalne kritike revolucionarnih ideja. U sledećem pismu Nolte učvršćuje svoju poziciju pozivanjem na Merlo-Pontijevu tezu, po kojoj je fašizam „ mimique du bolchévisme ” , a zapravo bi Merlo-Ponti morao napisati je fašizam podražavanje boljševizma bez utopijsko-humanističkih elemenata. Taj uvid osporavaju reformisani komunisti koji se u mnogostrukim verzijama prostiru duboko u „liberalnom lageru”. Zato se prikrivaju i potcenjuju nedela boljševičke strane, od desetine hiljada streljanja sopstvenih vojnika „zbog kukavičluka” ili čak zbog „saosećanja sa neprijateljem”, pa do masovnih zločina kao što su streljanja poljske inteligencije u Katinskoj šumi, veruje Nolte.

Ipak, Fireov argument mi se čini dovoljno snažnim. Istorija fašizma postojala je pre stupanja marksizma na istorijsku scenu dvadesetog veka. To uverenje dele i drugi. Jirgen Habermas insistira na jedinstvenom i neponovljivom karakteru nacionalsocijalizma, pokazujući da Nolteova interpretacija genocid nad Jevrejima, svodi na „na žalosni rezultat jedne, pa i razumljive, reakcije”. Čini se da Nolteovo viđenje nacionalsocijalizma vodi relativizaciji zločina, ali tu istu relativizaciju zločina vrše i intelektualci naklonjeni komunističkom pokretu – obrazac je sličan samo je smer drugačiji.

Sve u svemu, Nolteove zablude i očigledna preterivanja imaju izuzetnu saznajnu vrednost. Kontroverzni nemački istoričar osvetljava karakter nacionalsocijalizma rušeći tabu svetosti antifašističke borbe, čime se destruktivne ideologije ocrtavaju jedne na drugoj, dok se zabrana kritike antifašizma pokazuje kao kontraproduktivna: „Time što zabranjuje kritiku istorijskog antifašizma, ovaj tip istoriografskog antifašizma takođe sprečava razumevanje fašizma. Nolteu pripada zasluga za rušenje tog tabua” – piše Fransoa Fire. Nolte veruje da je za ljudsko samosaznanje neophodna istorijska refleksija, ali ona bez dijaloga i tolerancije nije moguća. Raspravljanjem o vlastitim zabludama pomeramo granice znanja. Dakle, bez tolerancije nije moguć ni napredak našeg znanja ni istorijskog (samo)razumevanja. Taj uvid u našem crno-belom svetu, vredan je sam po sebi.

Jasan i reljefan prevod Velibora Buhe verno odslikava svu skrupuloznost polemike i minucioznost argumentacije. Prevodilac u sažetom i lucidnom Pogovoru zaključuje da jedno učinjeno zlo ne može da opravda drugo, ali i da zagledanost u samo jedno od njih, bez želje da se k znanju primi i drugo, vodi u neznanje i zabludu. Prevodilac, kao nenametljivi treći , ovu dragocenu prepisku situira unutar problematike nemačke istorijske nauke ali i šire intelektualne scene, koju i samo pominjanje fašizma, uvek iznova razbudi i zatalasa. Na kraju, problem komenzurabilnosti komunizma i fašizma, važan je i za nas i naše vreme.   „Kompromis sa đavolom” još uvek se rado brani i dosledno opravdava. Posle čitanja „Neprijateljske bliskosti” postaje sasvim jasno da argument: „Ćutao sam disciplinovano o sibirskim grobovima zbog nadolazećeg fašizma”, nije valjan ni u logičkom (non causa pro causa) ni u moralnom smislu (kompromis sa savešću) . Pored tolerancije, potrebno nam je i malo logike.