Srđan Damnjanović

Život, filozofija i film Dragana Krstića

Starije generacije dobro se sećaju jedne upečatljive formulacije mudraca ili zločinca iz Trira: čovek građanskog društva je homo duplex. U toj podvostručenosti čovek je na jednom polu egoistički pojedinac a na drugom apstraktni građanin i dalje, apstraktni lekar, naučnik, filozof i dr. Potenciranjem egoističke logike življenja i preživljavanja, stvaralačka energija brzo isčili, a ostaje ljuštura zvanja i struke. Dragan Krstić, profesor filozofije u Gimnaziji „Svetozar Marković” u Subotici, nije profesor filozofije po struci, nego suštinski, po životnom pozivu. Zato njegove knjige ne odzvanjaju šuplje, nego punim tonovima. A to je u svetu formalnih zvanja i praznih karaktera zaista retko.

Dragan Krstić je diplomirao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na grupi za Filozofiju . Kulturno prosvetna zajednica Opštine Subotica 21. 05. 2003 dodelila mu je specijalno priznanje, „Dr Ferenc Bodrogvari” za realizaciju tribine „Dijalog” i objavljivanje knjige „Tajna umetnosti” . Stručni tim za usavršavanje profesora filozofije „Dialego” dodelio mu je priznanje za doprinos u programu Florilegium filosofium. Bio je i predsednik stručnog žirija na drugom Jugoslovenskom festivalu jeftinog filma 1999. godine u Subotici i predsednik žirija publike na Međunarodnom filmskom festivalu „Palić 1997”. Osnivač je tribine „Dijalog” i filozofsko-filmske sekcije u Gimnaziji „Svetozar Marković”. Saradnik je časopisa „Rukovet”, „Luča” i dr. Redovno se javlja u periodici kao i u dnevnim časopisima. Objavio je knjigu „Tajna umetnosti”, Subotica 2002, koja je zapažena i povoljno ocenjena u stručnoj javnosti.

Knjiga „Filozofija i film” nastaje kao odgovor na pitanje: Kako mladom čoveku u jednom nefilozofskom vremenu pružiti adekvatan uvod u filozofiju, a pre svega, uvod u njenu estetsku problematiku? Problem je zaista težak. Estetika je kruna filozofske kulture, puno jedinstvo čulnog i misaonog. A to znači da ona zahteva najviše.

U prethodnoj knjizi, „ Tajna umetnosti ” autor otkriva jednu važnu karakteristiku filmske umetnosti, upotrebu ružnog u službi Lepote. Neka mi bude dopušteno da „zaobilaznicom” , posredstvom antinomijsko-mističkog karaktera lepog (promislili Platon i Dionizije Areopagita) ukažem na jedan izuzetno vredan detalj Krstićeve prethodne knjige, a koji se tiče suštine – umetnički lepog kao Tajne.

Estetski vredan film ima elemente ružnog: amorfija, asimetrija, disharmonija, defiguracija, odvratnost, niskost, proizvoljnost, grubost, glomaznost, praznoća, ružnoća, neukusnost, gnusnost, sablasnost, dijaboličnost, satansko. Postoje i filmski žanrovi čiji umetnički izraz počiva na estetici ružnog. Živojin Pavlović, apostol našeg crnog talasa, otkriva kobnu zabludu da je umetnost „organizacija lepog”. Nalazeći u umetničkim delima bogate izvore čulnih zadovoljstava (funkcija kiča), uvrežilo se mišljenje da je umetnost sama po sebi vid lepote, „te su tako ispletene drevne obmane koje u umetnost unose laž i pometnju”. U činu umetničkog stvaralaštva destruktivna ekspresija ružnost postaje čin umetnički lepog, čin stvaralaštva. Estetski stav prema svetu ne zatiče gotovo i dovršene objekte (ni u stvaranju i ni u posmatranju dela) nego je na delu medijacija. Prava umetnost, u odnosu na naše čulo zadovoljstva često mora biti ružna!

Ova antinomija ili paradoksija Lepote, gde ružno postaje umetnički lepo, može se objasniti posredstvom anologije sa mističnom teologijom. Vrhunac mistične, apofatičke teologije formuliše Kuzanski kao gnoseološki paradoks: Boga saznajemo kao Onoga ko je nesaznajan. Apofatičko bogoslovlje ne razrešava antinomoniju saznajnog i nesaznajnog, lepog i ružnog, već vodi tzv. „ preumljenju i sozercanju Bogo-otkrivajuće realnosti ” . Jezik mističke teologije, po Dioniziju Areopagiti, duboko je antinomijski zato što „označava neoznačivo” ( t¦ sc»mata tîn cschmat…stwn ). Estetska „informacija” dostavlja čoveku znanje koje mu se ne može predati drugim sredstvima komunikacije, ni na kom mogućem jeziku. Taj nadbivstveni izvor „nepojmovnog znanja” pojavljuje se kroz evidenciju lepote. Svetlosna informacija lepog, fotodosija ( fwtodos…a – doslovno: „svetlodavanje”) postaje najznačajni posrednik između transcendentne i imanentne ravni bića, između bivstvujućih i Bića.

Estetika ružnog počiva na antinomiji „ označavanja neoznačivog ” , a lepota prosijava kroz pojavu ružnog. Dragan Krstić u jednom od ključnih poglavlja „ Tajne umetnosti ” , piše da je jurodivo preterivanje u ružnom uspešna demonstracija udaljenosti dominantne i obavezujuće estetike od tajne Bića. Savremeni crni talas je hrabra formulacija stvarnosti bez frustracije i kompleksa , „ a utori su estetizovali tu ulicu, tu planetu svinja” (Sonja Savić). E stetizovali = približili se Tajni kroz antinomiju ružnog . Kada je u pitanju Tajna lepog, biserima je mesto u kalu.

Rukopis Filozofija i film sastoji se iz šest znalački raspoređenih poglavlja, u kojima autor pretresa važna pitanja estetike filma, ne zobilazeći ni osnovna filozofska pitanja.

Pri upotrebi muzike na filmu autor nalazi antinomiju sličnu onoj koja je već obrazložena. Kič melodija, ukoliko je vešto upotrebljena, ima umetničku vrednost – sve zavisi od veštine filmskog stvaraoca. To je moguće usled neosećajne prirode lepog (Eduard Hanslik) – lepo ostaje lepo i kad ne izražava nikakva osećanja. Estetska vrednost leži u dinamici subjektivnog i objektivnog, u sadejstvu publike i autora. Zato komercijalno nije neprijatelj, ali nije ni uslov estetski vrednog. Film kao komercijalna umetnost može ostvariti visoke umetničke vrednosti, a ima i jednu prednost koju druge umetnosti nemaju, publici je lako dostupan (iaka ta prednost sada postaje ozbiljan iako ne i nerešiv nedostatak – razume se, time ne ciljam na zabranu piraterije, nego na promenu filmskog koncepta).

Zahvaljujući autorovoj sposobnost da estetizuje teško shvatljiva filozofska pitanja, moguće je u kontekstu uvoda u filozofiju obraditi i teško shvatljiva učenja Edmunda Huserla i Nikolaja Hartmana. Metoda metaforičkog tumačenja (ukoliko je metafora dosledna i valjana) pokazuje se kao dovoljna i uspešna: „Kada gledamo kroz prozor, cilj našeg gledanja može biti pejzaž. Fenomenologija nas upozorava da prilikom gledanja pejzaža moramo biti svesni i onoga „kroz” šta vidimo taj pejzaž. Dakle, „vidim” i „prozor” i „pejzaž ”, i prvi i drugi plan. Kroz fenomen (prozorsko staklo) vidim Suštinu-Eidos. Druga bitna odrednica fenomenologije jeste njeno nastojanje da se taj „ površinski sloj ”, da ostanemo kod naše metafore: „prozorsko staklo” očisti od naslaga prašine i crvenih mrlja, zaostalih od krečenja, što nas sprečava da vidimo stvar „onakvu kakva ona jeste”” .

Metafora je dovoljno dosledna da nas uvede u problemski krug fenomenološke metode. Upozorenje da treba očistiti naš perceptivni prostor od brojnih predrasuda, objašnjava i fenomenološku redukciju. Njom se dolazi do čiste svesti koja je u stanju da opiše fenomene i u njima otkrije čiste suštine.

Zadatak koji Krstić dalje postavlja svom učeniku ili sagovorniku postavlja se posle gledanja Bergmanovog filma Sedmi pečat: Objasnite fenomenološku redukciju na primeru Bergmanovog filma! U bioskop moramo otići čiste duše, moramo da stavimo u zagrade sve što smo o tom filmu pročitali, zatim ono što su nam prijatelji o filmu rekli, ono što su kritičari napisali. Moramo otkloniti niz predrasuda o autoru filma (zato što su nam se dopali njegovi prethodni filmovi), i moramo, piše autor, „zaboraviti sve naše brige”, da bi na film progovorio čistom svojom suštinom. Ili, kako smo formulisali na početku teksta, da bi smo osetili i doživeli, apsurdnu i antinomijsku, ali zato lepu, svetlosnu igru.