Danas. (17.02.07)

Zašto je "Filosofija palanke" Radomira Konstantinovića i danas knjiga o srpskoj sadašnjosti

Fantazije zatvorenog društva

Milica Jovanović

Serijal razgovora u beogradskom Domu omladine, upriličen nedavno povodom sedmog izdanja Filosofije palanke Radomira Konstantinovića, potvrdio je paradoksalnu poziciju najznačajnije teorijske knjige napisane na srpskom jeziku, koja uprkos brojnim izdanjima spada u red najslabije čitanih i razumevanih tekstova. Objavljena prvi put 1969. godine u časopisu Treći program, kada je prihvaćena kao opšta kritika patrijarhalnog društva, danas u etabliranim krugovima tzv. umerenog nacionalizma Filosofija palanke slovi za " ekstremističku literaturu " - u skladu sa shvatanjem da je antiratno i građansko opredeljenje Druge Srbije ekstremna politička opcija u savremenom srpskom društvu.
"To jeste u suštini jedna nepročitana knjiga, koja nikada nije ušla u glavne filozofske formacije", kaže u razgovoru za Danas filozof Nenad Daković, urednik programa tribine Doma omladine Beograda. "U vreme kada je napisana nije mogla biti svrstana u korpus praksis filozofije, iz jasnih doktrinarnih razloga, jer ne pripada marksizmu. Za nacionaliste je ona takođe potpuno neprihvatljiva. Praksisovci su se bavili budućnošću, nacionalisti su okrenuti prošlosti, a ova usamljena knjiga u srpskoj kulturi jedina se bavi sadašnjošću . Posle serije tribina posvećenih novim čitanjima Filosofije palanke, ispostavilo se da se ta knjiga gotovo četiri decenije kasnije i dalje bavi sadašnjošću, što je srećna okolnost za autora, ali prava tragedija za ovo društvo".
Rečenica kojom započinje ova jedinstvena filozofska studija, nastala na analizi srpske devetnaestovekovne literature - "iskustvo nam je palanačko" - i danas je aktuelna, ističe Daković. "Polazište analize, kasnije u Biću i jeziku prepoznato kao srpski romantizam, odgovoran za srpski nacizam, odredilo je sudbinu knjige koja je potpuno marginalizovana. Sa druge strane, Filosofija palanke nikada nije imala pristup javnoj sceni, sve i da nije marginalizovana, zato što javne scene u Srbiji zapravo nema . Ovde postoji jedan izrazit kontinuitet u ideološkim fantazmima ma koliko se, spolja posmatrano, komunizam i nacionalizam razlikuju. Njihova ideološka matrica je isti kolektivistički fantazam zatvorenog društva, zapravo plemena, i to plemena u agoniji kako kaže Konstantinović. Sasvim je prirodno onda da Filosofija palanke nije ušla u nastavne programe fakulteta, niti će ući skoro . Mislim da treba naći nekoga da to objavi na nemačkom, francuskom, engleskom jeziku, da ta knjiga ode iz ove sredine jer ona ovde neće ni biti pročitana, nažalost", konstatuje sagovornik Danasa.
Poredeći tribine koje je organizovao u Domu omladine osamdesetih godina, u vreme kada je jugoslovensko društvo započinjalo sopstvenu tranziciju iz totalitarnog režima - prekinutu potom državnom intervencijom zarad "važnijeg posla", ratovanja - kada je partijski nadzor nad javnom reči nezadrživo slabio pred navalom zainteresovane javnosti, Nenad Daković ističe da je to period koji bi se mogao posmatrati kao kratkotrajan incident. "Postoji izraziti kontinuitet između tzv. mekog komunizma bivše Jugoslavije i ovog manje-više neumerenog nacionalizma, pošto su obe u političkom pogledu potpuno predmoderne situacije. Nema javnosti, postoje neformalni krugovi gde se donose odluke a koji imaju presudan uticaj na institucije. Od donošenja Ustava sve do postavljenja ljudi na mesta direktora kulturnih ustanova po lokalnim sredinama, sve se radi na neformalnim susretima zainteresovanih krugova . Javnost često nije prisutna čak ni forme radi", ukazuje Daković i dodaje da srpsko društvo saučestvuje u takvom odnosu. "Zanimljivo je kako su i najprogresivnije grupe na političkoj sceni Srbije, i teoretičari koji se deklarišu za evropske vrednosti, za otvorenost društva, za uvođenje Drugog u rakurs teorije - zapravo poreklom palanački. Kako se nijedna progresivna politička stranka ili neka manja zatvorena teorijska zajednica ne odriče benefita koje palanački duh pruža - da budu glavni u selu, da ih palanka valorizuje."
Programi tribina u Domu omladine i dalje su otvoreni za uvežbavanje rezistencije društva na monopolizovanje javnog diskursa. Danas su to različite alternative političkog, socijalnog i ekonomskog promišljanja oslonjene uglavnom na alterglobalističke ideje, kao i radionice raznih grupa nevladinog sektora, od psihologije za mlade do srpskih vikipedijanaca. "Prošlogodišnji serijal razgovora o anarhizmu, osim entuzijazma mladih ljudi spremnih da učestvuju u javnom diskursu, pokazao je i priličnu teorijsku dezorijentisanost, što je prosto indikacija javnosti u Srbiji. To su dakle neki preostali džepovi otpora, mala geta ovog društva. Ja sam tribine u Domu naravno otvorio za sve što je otpor i dok sam ja ovde to će biti slobodno ", ističe Daković.
" Za mene je potpuna tajna šta se dešava sa mladim filozofima koji svake godine diplomiraju na našim fakultetima ", napominje sagovornik Danasa, komentarišući prilike na filozofskoj sceni Srbije, koja se scenom, dodaje, može nazvati samo uslovno. "Organizovao sam nedavno i ciklus razgovora - Mladi filozofi, nove ideje - upravo da bih pokušao da ustanovim da li mladih filozofa uopšte ima. Masa diplomiranih filozofa prosto nestane, neke od njih sam nalazio da rade u mesarama, neki rade kao konobari... Za većinu nema mesta, jer scene zapravo i nema, a da bi se konstituisala trebalo bi da odstupe oni koji održavaju privid. Nekadašnji marksisti su i danas tu, samo su poludeli i postali politički analitičari pa se više i ne bave filozofijom . Na katedrama su praksisovce zamenili analitičari, kojih nema mnogo, ali su vešti organizatori fantazmi. Mali krug dekonstruktivista, kom i sam pripadam, i koji se bavio novim čitanjima Filosofije palanke, i sam je jedan geto, ali koji, verujem, ima jedinu subverzivnu moć u sebi i možda neku budućnost", kaže Daković.
Ocenjujući da teza o kraju filozofije danas zvuči naivno i patetično, Nenad Daković ukazuje na to da je neka vrsta metamorfoze ipak u toku, poput one u Kafkinoj priči, i niko ne zna šta će biti na kraju. " Filozofija se potiskuje sa evropskih katedri, nju sad zamenjuju takozvane kulturne studije. Nema ontologije, umesto klasične etike uči se primenjena etika ... To je pitanje koje me lično interesuje, i koje me opredeljuje da nakon postmoderne filozofije danas govorim o postfilozofiji. Pošto filozofi, kako kažu Delez i Gatari, ništa drugo ne rade nego izmišljaju pojmove, ja sam izmislio pojam postfilozofija. Time sam se bavio u knjizi Varalice (Plato, 2005), a sad završavam Knjigu o postfilozofu, nazvanu po ugledu na uredničku konstrukciju Ničeove Knjige o filozofu. Termin, naravno, nema hronološko značenje, reč je samo o tome da je mesto filozofije prazno, iako se ona i dalje predaje u školama. Svet se radikalno promenio, to nije više svet pojmova i tu filozofija nema šta da traži... Ovo je svet slika bez pojmova".

Kraljev zet

Nenad Daković

Sada mogu da počnem svoju priču. Jer, filozofija nije drugo nego jedna od naših priča, kao što je nekada bio mit ili povest. Da li je potrebno da iz našeg sveta proteramo filozofe (to je jedna postfilozofska ideja) kao što su nekada stari Grci iz svog sveta proterali mudrace ili rapsode da bi došli do pojma filozofije, ili izmislili filozofiju. Od tada je prošlo skoro tri hiljade godina. Ako budem polako čitao ili pisao možda ćete razumeti. Ovu postfilozofsku sugestiju, koja je u osnovi radosna jer na svetu ne postoje dva identična, u starogrčkom smislu jednog savršenog eukleosa, dva identična postfilozofa. Postfilozof zato izmišlja svoju radosnu postfilozofiju, gotovo po uzoru na Spinozu, apsolutno pojedinačnu i različitu, u svetu koji je ostao bez pojmova i "izašao iz Grčke", ili istorije filozofije u kojoj je filozofija rodna i možda generacijska disciplina, iako to još uvek nije vidljivo. Radi se o tome da se nikad ništa ne umiri starom filozofskom philiom. Jer, ovaj "manjak", koji postfilozof otkriva u svemu, u mišljenju, kao i u jeziku, ili "supstanciji", nije nedostatak nego razlika i radost. Telo koje je u žalosti nije u stanju da misli i proizvodi pojmove, osim beživotne ili melanholične apstrakcije, ili prastaru i tužnu philiu, odnosno, filozofiju, koja je kako je to Montenj rekao - priprema za smrt a ne za život. To je jedna od mogućnosti postfilozofije, ova spinozistička ekspresija i radost, koja se krije iza teških misaonih figura nalik na geometrijsko mišljenje u njegovoj "Etici", koje na prvi pogled deluje tako odbojno. Ali, teolozi ne bi bili to što jesu da nisu "pročitali" Spinozu i ekskomunicirali ga iz svoje crkve, odnosno, iz same filozofije.
Kada ja danas govorim o postfilozofiji onda je potrebno shvatiti ovu razliku, koja nije manjak ali ni višak u odnosu na filozofiju. Ona je to što jeste, razlika ili radost, kao što se dva tela razlikuju, ili raduju susretu. Jer, ovo "post" ne određuje filozofiju čak ni u hronološkom smislu, pošto hronološke odredbe nisu od značaja u filozofiji. Ovo "post" je zato samo iluzija pojmovnog određenja a postfilozofija samo još jedan u nizu kvazientiteta, koji nastanjuju filozofiju od samog početka. Potrebno je uočiti da se filozofija i postfilozofija razlikuju kao tela, ili svetovi života, a ne pojmovi koji se mogu umiriti u nekoj filozofskoj philiji, kao što sam već rekao.
Zato je filozof, da još to kažem, pojedinac, kao onaj "kraljev zet", o kome u odeljku o sablazni piše Seren Kjerkegor, koga još zovu, ne bez razloga, danskim Sokratom, što je vrlo lepo i tačno. Taj "kraljev zet", koji za Kjerkegora, kao pojedinac stoji pred bogom, koji je tu samo zbog njega, kako bi ga učinio "kraljevim zetom", što je ono "suviše" ili "višak" i zato sablazan, ili sablast je samo filozof, manjak ili višak u pojmu, ali ne i razlika, što pokazuje da je filozofija teologija, ili ovaj teološki ostatak u mišljenju, koji umiruje philiju. Telo je radosno ili tužno i zato misli, ili "filozofira" i to je ta razlika, jer žalosno telo ne misli nego tuguje i, možda, veruje da njegova "bolest nije na smrt", ako je pred bogom sam, kao "kraljev zet". Jer je filozofija jedna žalobna igra i sumnja a ne radost koja ne sumnja, nego misli na radostan susret sa drugim telom. A to je ono o čemu se može misliti, ali ne i filozofirati...

Iz rukopisa "Knjiga o postfilozofu"