8. oktobar 2006.

Utisak Nedelje

Ko je pobedio, a ko izgubio

Miroslav Đuričić: Glumim zvezdu po Beogradu jedno mesec-dva, pravim se lud, šalim se tako sa svima, sad sam ja kao neki voditelj, kao neke emisije, gostujem i tako, sprdam se s celom nacijom, s vama, s novinarima, s političarima, i uopšte ne razmišljam o posledicama. Ako uspem, ako nešto zaradim - zaradim, ako ne zaradim, ne gine mi to moje Kupinovo...

Gosti: Miroslav Đuričić, Kristina Kovač, Miroslav Momčilović
Autorka: Olja Bećković

Dobro veče. Evo, recimo da počnemo ovako večeras. Istinita priča kaže da je pre šest godina 5. oktobra izvesni čovek u ideji da radi nešto važno i dobro u Skupštini Jugoslavije osvojio pepeljaru. Tu pepeljaru je odneo u svoje selo i odložio je na stočić pored dok je on stavljao na ražanj jarca, ne bi li ga ispekao u znak pobede. Dakle, srušio je Miloševića sa svojom sabraćom. Šta se potom desilo? Dok se taj jarac okretao neko je ukrao pepeljaru i, do sada je bila istina, a ono o čemu bismo mi možda večeras mogli da pričamo, ne znam o čemu ćemo da pričamo, samo sad predlažem šta bi moglo biti tema, dakle, šta je potom bilo s pepeljarom, ko je ukrao pepeljaru i ko je danas taj koji je, prošle nedelje, pre par dana, tresao svoj tompus u tu pepeljaru i ovog puta, umesto tog koji je osvojio, slavio pobedu? Ko je pobedio 5. oktobra, a ko izgubio? Ko je danas u Srbiji, 2006, pobednik, ko pobeđuje iz dana u dan, a ko se povlači? Ja bih volela da pričamo o tome na neki drugi način nego do sada i da vidimo da li ti što se povlače imaju pravo što se povlače i da li bi oni mogli malo da, nešto što se kaže, malo samokritike, zašto se vi povukoste i pred kim i kako je to tako ispalo.Večeras u emisiji Utisak nedelje Miroslav Đuričić, dobro veče, pčelar iz Kupinova...

Đuričić: I drvoseča.

Bećković: I drvoseča...

Đuričić: I fizički radnik i umni radnik.

Bećković: Dobro, šta najviše košta, kad se znojite najviše, na ovaj umni, drvosečki ili pčelarski?

Đuričić: Drvosečki.

Bećković: Dobro. Kristina Kovač, kompozitorka, pijanistkinja, pevačica, šta ćemo dalje?

Kovač: Dovoljno je sasvim.

Bećković: Dobro veče, Miroslav Momčilović, scenarista, verujem da je i vama važno da je to na prvom mestu i reditelj, scenarista i reditelj filma 'Sedam i po', prethodno scenarista filma 'Kad porastem biću kengur', dobro veče. Zanimljivo je da posle 15 godina Utiska nedelje prvi put imam troje ljudi koji nisu nikad bili u ovoj emisiji, što se retko dešava, što isto nije nezanimljiva tema kako je to ispalo i kako je to moguće. Ali hajdemo na... Miroslave, ko danas peče jarca po vašem mišljenju? Ko danas ima razloga da slavi 5. oktobar?

Đuričić: Mislim da nijedan građanin u Srbiji ne može da slavi 5. oktobar jer je to propala ideja, kao što svi znamo.

Bećković: Ali recimo oni koji tamo nisu bili ili taj koji vam je ukrao pepeljaru?

Đuričić: Pepeljara je... moj kum je posle izvesnog vremena našao pepeljaru, našli smo je, sad je kod njega jer je on sa mnom bio 5. oktobra, ušao u Skupštinu. To je bila velika mesingana pepeljara, kao pehar, pa su moji meštani ispredali priče kako je Miki ukrao zlatni pehar, pošto je mesing, pa je sijalo, kao - Miki je ukrao zlatni pehar iz Skupštine i došla je policija da pita šta sam ja to doneo iz Skupštine. A ono bila ona pepeljara, ona velika, mesingana.

Bećković: A kako ste to izabrali uopšte?

Đuričić: Šta je trebalo, Savu Šumanovića da ukradem?

Bećković: Ne, ne znam... Kako je pao taj izbor - daj bilo šta?

Đuričić: Ja nisam to ukrao, ljudi su iznosili slike, šta ti ja znam, znate već kako je bilo, rekoh - hajde mi da imamo uspomenu, pljucu ovu da uzmemo, rekoh, da imamo, liči na pehar, pa da ugraviramo kao kad smo, šta...

Bećković: A po vašem utisku, ko su pobednici, šta je ispalo, ko su pobednici?

Đuričić: Nema pobednika, svi smo gubitnici, pobednici su Demokratska stranka Srbije, Koštunica je pobednik, u stvari, zato što smo svi mislili - hajdemo ... Kad bi DSS došao sada, da nije bilo 5. oktobra i nas, gde su oni bili, ta stranka, ja nisam znao za tu stranku, a mi svi - baš je super, baš je dobar, jao, kao i baba ga zavolela, kao baš je fini. Zorana nisu mogli da vole, ali ovaj je dobar, dobar, a ispostavilo se da je Zoran bio mnogo bolji od njega. Naravno, ja sam to znao odmah, ali babe, dede - fino, baš je fini...

Bećković: Ali babe i dede i dalje nemaju nikakav problem s tim da je fini.

Đuričić: Mislim na sve babe i dede, ne samo...

Bećković: Kristina, po tvom utisku, ko danas stvarno ima pravo da obrne ražanj i da kaže - mi smo stvarno pobedili i da je vrlo radostan?

Kovač: Možda nemam odgovor na pitanje ko, ali u svakom slučaju prva stvar u koju sam svih ovih godina sebe ubeđivala, kada sam kretala s tim užasnim razmišljanjem da smo u stvari pukli i da je 5. oktobar bio zapravo jedna velika farsa, prvo što sebi kažem jeste da se ipak treba prisetiti onog što je bilo pre. I stvarno, kad se setim svojih 15 ili 13 godina života u kojima sam, ako ništa drugo, mentalno živela nezdravo zbog toga što sam svaki dan razmišljala o jednom čoveku, a to je bio Slobodan Milošević, to je tema koju sam ja generalno sa svim svojim prijateljima ispričala, da je to čovek na kog smo mi mislili svaki dan 15 godina svog života na najnegativniji mogući način, i to je više uništilo nas nego što je uništilo njega, njega sad više nema, a nama su ostale mnoge posledice tih godina...

Bećković: Ali su nam ostale i te navike, da ne radiš ništa i da si depresivan zato što taj Milošević stvarno...

Kovač: Mada moram da priznam da sada više nemam jednog o kom razmišljam, ali to što Miki kaže jeste tačno, postoji izvesna doza razočaranja. Bila sam za opciju Đinđića, pa se meni njegovom smrću prilično sve pokvarilo u tom smislu i posle toga više nisam imala mnogo nade da će sad nešto munjevitom brzinom da ide na bolje. Naravno da su neke stvari sigurno otišle na bolje, mislim da je to prirodno s obzirom na to da smo u tranziciji, da ipak više nismo ono što smo bili poslednjih 13 godina, ali ono što mene najviše razočarava s obzirom na moju profesiju jeste to što je kulturni slom koji je zadesio zemlju za vreme Miloševića doživeo fini nastavak kroz poslednjih šest godina, što je meni strašno, pošto sam u ta obećanja, ako ni u koja druga, verovala, kada sam obijala đonove...

Bećković: Stići ćemo do tog tvog konkretnog razočaranja, a sad idemo samo... Šta je vaš utisak, ko je pobedio?

Momčilović: Nemam utisak da je 5.oktobar bio farsa, tu se desilo da je to sve prošlo suviše mirno i lako, neočekivano lako s neočekivano malo povređenih i poginulih. Ono što je moj osnovni problem s 5.oktobrom je da je on došao prekasno, da je to Pirova pobeda. On nije beznačajan, tu je došlo 500.000 nezadovoljnih ljudi i svrgnut je diktator bez mnogo buke i štete, ali mislim da bi mnogo važnije, mislim da bi za Srbiju bilo mnogo bitnije da se to desilo, ne znam, 9. marta, na Vidovdanskom saboru ili tokom onih šetnji. Jednostavno, to je pobeda koja je došla prekasno i ljudi su se umorili od pobede. Ja znam, većini mojih prijatelja ta pobeda više ništa nije značila, mi smo bili srećni 5-6 dana i tu se otprilike završilo. Da smo to uradili 10-15 godina ranije mnogi pametni, vredni ne bi otišli, ostali bi ovde, ovako je to imalo... jednostavno kao kad se zaljubite suviše kasno. Nije imalo ukus one revolucije u Rumuniji, ne znam gde, u Istočnoj Nemačkoj, to se tamo desilo kad je trebalo da se desi, nama se desilo kasnije. A taj utisak o pobedniku, ja isto ne mislim da je tu neki isprofitirao, ono što je osnovni utisak to je da je glavni pobednik ubijen i zato se ne slavi to previše. Mislim da je jedan od najbitnijh ljudi u pripremi 5. oktobra ubijen...

Bećković: Vi slobodno ulazite jedan drugom, to sam zaboravila da vam kažem, nema razloga uopšte da se pridržavamo tih pravila jedan po jedan, nego ako imate...

Momčilović: Naravno, ne mislim da je Đinđić jedini bitan akter, ali imam utisak da je bio najbitniji i to je malo kao da slavite rođendan, a slavljenik nije tu. Ja imam takav osećaj i meni se potom izgubio svaki emotivni utisak iako ga smatram vrlo bitnim danom.

Bećković: Dobro, e sad, neko od novinara vas je pitao u nekom trenutku, povodom filma, šta je bio vaš intimni poriv da uđete u tu priču o sedam smrtnih grehova, i to mi je važno da napomenem, da ste vi dali taj prevod - ne radi se o sedam smrtnih grehova, nego o sedam grehova smrtnika, dakle, to mi je važno da ga imamo ovde u nekoj zagradi. Ali ste rekli da je intimni poriv bio taj, da ste mislili o tome kako je moguće da i vi spadate u te ogorčene i ljute zbog 5. oktobra i zbog toga što ste očekivali da će biti bolje, pa ste onda krenuli da se bavite time gde smo to mi pokvarili stvar i gde je tu... zašto mi nismo u stanju, pa ste došli do tih sedam grehova, da negde ima nešto... I onda ste sad lutali i sami, vidim kroz vaše intervjue -mislio sam da je ovo, u stvari je ovo, u stvari je ono, ali u nekom trenutku ste stavili fokus na lenjost, da smo lenji neviđeno i da mnogo ne volimo da radimo. I to ste pričali, neku priču koja mi je bila zanimljiva zato što je tačna, da ste u školi učili krišom.

Momčilović: Jeste, mislim da to ima kod Vodnjikovića u 'Karakterologiji Jugoslovena', na jednom mestu on kaže da ima tu čitav niz zajedničkih osobina za sve balkanske narode, za Dinarski tip, za Moravski tip, za ovaj, za onaj, a ono što je zajedničko za sve srpske tipove je da pokažu da su radili, da su učili. I onda je on naveo neki primer u Beču, nekim studentima matematike, pre jedno 100 godina, odavde sa ovog podneblja, njih je bilo sramota da... dobijali su sve dobre ocene na ispitima, ali ih je bilo sramota da kažu da su učili. I onda su imali neku rečenicu, bukvalno ciitiram - nijesam ni tak'o, oca mi mog. Tako smo mi govorili na pismenom - ne, ne, nisam ja učio, bože sačuvaj da sam ja dobio peticu da sam učio, to je sramota. Bolje je ne učiti i dobiti jedinicu, nego učiti i dobiti peticu, tako je to kod nas. Ja to nisam primetio ni kod koga drugde i to mi deluje kao tipična... I mislim da iz lenjosti vrlo lako mogu da izađu i ostali grehovi, kad je čovek lenj i dokon onda ima vremena da bude... i da zavidi nekom, i da bude gnevan, i mislim da sve izlazi iz toga.

Bećković: Miroslave, sad je to pitanje za vas, dakle, lenjost i nerad, da li je to tipična srpska osobina?

Đuričić: Jeste, to je čak i moja jedna...

Bećković: Da li je to istina, je li tačno ili je to... pošto sad više niko ne može da otkrije šta je stvarno tačno da ste vi rekli, a šta kažu seljani da ste rekli, da li je tačno da je vaša misao - svaka budala može da nađe posao i da radi, fora je živeti bez rada?

Đuričić: Pametan čovek živi bez rada...

Bećković: To je još bolje...

Đuričić: Ja govorim tu filozofiju, ali je ne živim zato što sam radio. Znate, sad ću vam kazati, lenj čovek kad radi, da ne može nijedan čovek da se takmiči s njim jer on ne zna koliko treba da se radi, a čovek koji je vredan, taj radi stalno jednim sporim tempom, ali radi ceo dan. A lenj čovek, taj ne zna koliko treba, on kad radi on radi, ne može da ga stigne ovaj što je vredan jer ovaj što je vredan zna da će i sutra morati da radi, ovaj ko je lenj on kad radi jedan, dva dana, ne može niko da ga stigne. Naravno, ja kad treba da radim ja radim, kad imam para neću da radim, a kad nemam pare ja onda idem i radim, idem na pilanu, idem u šumu, radim sve i mogu da radim.

Bećković: Dobro, isto ima taj podatak da su postojale kladionice i pre nego što je počela cela epopeja 'Velikog brata' i da su postojale kladionice u selu koliko će Miki izdržati na bilo kom poslu jer nema nijednog posla na kom je Miki izdržao i ima taj podatak da ste u vojsci izdržali 40 dana, to je bio vaš maksimum...

Đuričić: To je zbog drugih stvari...

Bećković: Da ste u svim svojim firmama nekako završavali posle 10 dana...

Đuričić: Jedino ovde u pčelarstvu sam već... ali svaka ta firma u kojoj sam ja dao otkaz me zove nazad, sve pilane plaču za mnom, kod Venerovih sam se vraćao tri-četiri puta u firmu. Znači u svakoj firmi u kojoj sam... ja nisam lenčario u firmama, ja kad radim, čika Ivica i ljudi znaju, ja kad sam došao na posao mene gazda ne kontroliše, ja sam došao da radim. Kad neću da radim, ja neću da radim, znači takav sam ili radim kako treba ili uopšte ne radim.

Bećković: A taj pokušaj u nekom trenutku da zaradite pare tako što ste dali oglas u novinama pod šifrom 'Mišel'...

Đuričić: Nemoj to, hajde sad, nemoj...

Bećković: Neću, ali je li istina? Nećemo, nećemo, istina je, dobro, pa posle neka se raspituju ljudi...

Kovač: Sad se pojedoh živa što ne znam šta je...

Bećković: Ispričaćemo ti posle... Ne, ne, štedim vas.... Pa šta je li moguće, je li moguće da si ti to radio? Ne, ne, u redu je, završavamo...

Đuričić: Nisam imao da se vratim iz Novog Sada kući...

Bećković: Završavam ovde... Ali idemo sad na... samo hoću da se završi na tome, dakle, ko je izdao i ko je na šta pristao i ko je šta uradio. Ti si u nekom času izgovorio - izneverio sam svoje životne principe i postao sam isti kao oni kojima sam se smejao i koje sam mrzeo.

Đuričić: Ne, ne mogu dati taj odgovor, znaš zašto... Pa, šta ne mogu, mogu, baš me briga... Znao sam... pa, dobro, to će ići i tebi na štetu... Mislim da 'Big Brother' nije za ovu televiziju, znači, ta mi emisija liči... au... ne, šalim se, super je ta emisija, odlična je, ja je baš volim, ja ću sad tamo biti voditelj i tako...

Bećković: Dobro, nisam očekivala, ali sad, hajde da probamo ovako, iz ovog ugla, iz tvog ugla, kad si ti više pukao što se tebe tiče, iz tvog ugla, jesi li više pukao u momentu kad ti je palo na pamet da zaradiš 100.000 evra tako što ćeš ući u 'Velikog brata', iz tog ugla kako vidiš sebe, ili si više pukao kad si izašao odande? Koje je bilo suštinskije pucanje toga što si ti?

Đuričić: Prva dva dana su mi bila takva, sve informacije, nudi ti ovaj ovo, onaj ono, ja sam hteo da pobegnem u šumu da me niko ne nađe. I odem kod tog mog bivšeg gazde gde sam radio na pilani i on kaže meni - Miki, gutao si piljevinu kod mene pet godina, kičma te boli, vukao si talpe, daske, ćuti, bre, i uzmi šta ti nude. Ja onako razmišljam, pa dobro, praviću se lud, isto što sam rekao, šaliću se malo s narodom, malo s vama novinarima, malo s političarima.. . Kad je on to rekao, ipak je u pravu on, što bih se ja vraćao da gutam prašinu ponovo tamo. Meni neće biti teško, ja sam sa dna skočio gore, nisam išao stepenicu po stepenicu, meni neće biti teško kad ponovo padnem u blato da živim taj život. Ići ću opet u šumu da sečem drva, slava i to, misli neko kao slava, kad se neko navuče na slavu... Mislim, šta imam da se navučem na slavu, još bolje kad te ljudi zaborave, živiš normalan život... Znači, sad ću pustiti da me svi iskoristite i da me slikate svi i da me zovete u emisiju, kad dosadim svima i onda ću da se kandidujem kao grupa građana, onda uđem u Skupštinu i zezam se s političarima.

Bećković: Stvarno to sad govoriš ili se šališ?

Đuričić: Ne znam, videću, zavisi kako.. za godinu, dve dana...

Momčilović: Kad vratiš pepeljaru...

Đuričić: Kad vrate ovi sliku Save Šumanovića ja ću pepeljaru.

Bećković: Kristina, sad te vraćam na ono što si počela malopre. Ti si to zapisala isto kako si ti to špartala po demonstracijama, kako si živela u toj zabludi da će ovi naši, u kontekstu tvoje priče i muzike, da počiste to đubre. I danas si malo zapanjena, i tvoja poruka je, čekaj, moram da ti citiram - vi nekad naši, pokrijte se ušima jer ste ispali neviđeni seljaci. I sad otvaramo ovde dve teme i namerno bodem.

Kovač: Pa, jeste, to stvarno mislim i ne bih rekla da sam ja bila u zabludi, ne, oni su nas stavili u zabludu jer kada se pogleda sve što je pričano sa tih govornica, čitav vizuelni imidž demonstracija, kulturni imidž demonstracija, muzika koja je puštana, to je sve navodilo na to da će se vratiti ispravan sistem vrednosti koji mislim da je postojao, bez obzira na Tileta i komunizam i sve ostalo, koji je postojao onda kad sam ja bila klinka. Znači, mislim da smo svi odrasli na jednom mnogo boljem sistemu vrednosti nego što ga imamo sada. I moja nada je bila da će se taj sistem vrednosti vratiti zajedno s dolaskom DEPOS-a ili već kako su se zvali, Saveza za promene, DOS-a, pardon, više ne mogu da popamtim, na vlast. Međutim, ono što je mene zapanjilo jeste da od 6. oktobra, pa do dana današnjeg ja nisam videla napredak u tom smislu. I sad naravno, ima gomila ljudi koja bi me pitala - šta bi ti, kao uvela diktaturu, zabranila narodnu muziku, što bih ja naravno vrlo rado uradila, ali to nije pravi odgovor. Ne, ja mislim da se treba ugledati na zemlje do nas, naprimer na Hrvatsku koja, imam utisak, ima neku skrivenu kulturnu politiku da tu neku vrstu turbo-folk, novokomponovanu folk-muziku drži u tihom andergraundu. I to je u redu, neka bude najpopularnija narodna pevačica u Srbiji, ali neka bude najpopularnija tako da je ne podržavaju državni mediji i da je ne podržavaju državne firme novcem za sponzorstva, neka ona bude popularna krišom na žurkama, kao što su naše narodne pevačice u Hrvatskoj popularne baš na taj način, a neka ovde postoji, ali barem privid toga da je neka onako normalnija vrsta muzike, uopšte kulturniji način rađenja posla na snazi. Mislim da je to nešto važno, a da to dan-danas nemamo i mislim da se političari zdušno druže s narodnim pevačicama i baš vole da ih pozovu na prijeme i tako. Meni je muka od svega toga, ali ono što sam napisala u svojoj prvoj kolumni, pošto si moju kolumnu citirala, koju pišem na Mondu, ne želim da me ljudi shvate pogrešno, to nema nikakve veze s tim da sam ja u stvari užasno pakosna na narodne pevačice. Ja poslednjih sedam godina nisam aktivna muzički, na muzičkoj sceni, tako da stvarno nemam razlog u tom smislu. Ja govorim iz najpristojnijih ljudskih pobuda, odrasli smo u jednom sistemu vrednosti...

Bećković: Da, ali tu se sad otvara to pitanje, što nisi aktivna, zašto ti kad kažeš - ja snimam ploče, ti kažeš - izvinite, ja snimam ploče, ali odmah da vam kažem da nisam deo estrade, što ti nisi aktivna i onda ide ta isto narodna umotvorina - ko gubi ima pravo da se ljuti. Jer stvarno, izvinite, šta hoćete, vi sedite tako gadljivi svi zajedno, a mi radimo za to vreme.

Kovač: Upravo vezano za poslovicu - ko gubi ima pravo da se ljuti, i Aleksandra i ja smo prestale da budemo aktivne u trenutku kad smo pobeđivale. To je meni super, niko ne može da nam kaže - jao, vi ste pukle, pa kao zbog toga. Nije, mi smo stvarno u to vreme kada smo prestale da se bavimo javno muzikom u Srbiji bile stvarno uspešne i super nam je to išlo.

Bećković: Ali poenta mog pitanja je što ne radite sada, prepustila si njima taj prostor i oni su naravno ušli na prostor koji im je pušten...

Kovač: Jeste, slažem se.

Đuričić: Ja bih hteo da kažem povodom ovoga, ja Kristinu stvarno cenim, poštujem, ali ne treba stavljati narodnu muziku... treba slušati, samo ovu drugu za koju ja i Kristina mislimo da je muzika kvalitetnija, treba joj dati u medijima isti prostor kao i narodnoj, pa možda ljudi da mogu da biraju. Neka bude i narodna muzika, mada razočaraćeš se, i dalje će slušati narodnu, takvi smo mi.

Kovač: Ne, to je u redu...

Đuričić: Treba samo ovoj drugoj muzici koja je, na primer, šta ti ja znam, neki pop koji se izgubio '80-ih ili šta ti ja znam, neki rok, dati im isti prostor u medijima kao narodnjacima.

Kovač: Dobro, ja važim za malo ekstremnu u svojim krugovima, dobro me primiruješ...

Đuričić: Različiti su ukusi, neka slušaju, ja znam da će Srbija i dalje slušati treš, to stoji, ne znam koliko da im mi puštamo ne znam šta da im puštamo na televiziji, oni će slušati treš. Samo da i ovi dobiju medijskog prostora, za koje mi mislimo da su normalni.

Bećković: E, a kad govoriš to oni i mi, ko su oni, a ko smo mi?

Đuričić: Pa, oni su... evo, ja sam sad otkako sam izašao iz ove kuće, pet dana, sve neke devojke hoće kao da izađu sa mnom, manekenke neke, misice. Pre 30 dana bi me uduvale s ventilatorom na trojci, sad svaka hoće sa mnom da izađe da se vidi. I sad, ja sam bio u jednom džez-klubu u Beogradu, da ne reklamiram, i kao da se nađem s njom, ja kažem - hajde, dođi ovde, ima dobar džez-bend. Kaže - ne, ne, dođi ti u neki drugi klub, ona će mene sačekati. Ja odem, ja sad nemam pojma, neću ni to da govorim ime, odem, ono neki treš po stolovima, narodnjaci, ne možeš proći, smrde na znoj svi, rekoh - lebac te... šta je ovo. Strašno, i oni svi - gde si, Miki... E moj Miki, gde si ti došao, ja je zovem, ono klupska atmosfera, ti ljudi što slušaju džez, niko mi nije prišao, neko se nasmejao, klimnuo glavom, kulturni ljudi, mislim normalni ljudi, nisu gledali tu emisiju uopšte, baš ih briga ko je Miki i 'Big Brother', što je činjenica, što je istina. Ja otišao ovamo, oni po stolovima skaču, igraju, vrište....

Bećković: I svi te znaju...

Đuričić : To su ovi i oni, meni ne ide u glavu zašto mene voli ta cela Srbija, zašto kažu da sam ja taj prosečni Srbin, kad definitivno nisam.

Bećković: A ko je prosečan Srbin?

Đuričić: Ti na splavovima...

Bećković: Misliš da je to prosek, ti što su na stolu, da je to prosek?

Đuričić: Nije da mislim, znam, ali to ne znači da su oni loši ljudi. Oni su dobri ljudi, samo... možda je to dobro, možda smo mi u zabludi... čekaj, sad ne znam ni ja, može da se desi da su oni u pravu, a da mi ne znamo šta je dobro .

Kovač: Dobro, oni su u svakom slučaju nesrećnici neviđeni.

Bećković: E sad, kako se to desilo da to postane ta Srbija, ta na stolu i kako se desilo da, to ste negde rekli, da se otvorio prostor da polusvet izleti i da polusvet kaže - e da, ovo su vaši uzori i ovo je muzika, ovo je film, ovo je umetnost savremena. Kako se to desilo?

Momčilović: Ja nemam utisak da je prosečna Srbija na splavovima, mislim, na splavovima četiri piva koštaju koliko je prosečna plata u Srbiji, to je prosečna kriminogena Srbija ili tako nešto, nisam siguran da je to... Moja baba nema za kafu na takvom splavu. Poenta je, to je nažalost elita, finansijska ili kakva druga, ali provesti ceo vikend na splavovima, peti se na sto, plaćati piće za stolom, to je skup hobi u Srbiji danas. I ja mislim da je upravo to problem, da je problem elite koja se stvorila '90-ih nadalje. Ruku na srce, ja ne mislim da smo mi i pre Miloševića, i pre '90-ih, imali ne znam kakvu elitu. Mislim da je to jedan dug istorijski proces, da kod nas polako i temeljno propada to građansko jezgro i da se to samo poslednjih 15 godina ubrzalo. Stvari su se raslojile, podelile na crno i belo, počeli su ratovi, hiperinflacija, borba za goli život i onda nije bilo vremena za tu neku laganu sedimentaciju, nego se odjednom Srbija podelila. Pola Srbije je zgroženo otišlo odavde i druga polovina je ostala, kad mačke odu miševi kolo vode, to se desilo. Mali je procenat kulturne elite koja je ostala i mislim da ljudi koje pominjete na stolovima, gde sam ja bio više puta, gledao, prisustvovao i tako dalje, nije to meni nepoznato. Mislim da je stvar u pogrešnim uzorima, mislim da Rambo ima u jednoj pesmi - otišli su najbolji i sad tu... to je tako.

Bećković: Dobro, sada ako to nije prosečna Srbija, nego je to elita Srbije, gde je prosečna? Jeste li vi prosečna, iz tog ugla?

Momčilović: Pošto ne idem na splavove ispada da jesam, ali idem u stvari na splavove, ali idem na ove druge...

Đuričić: Ja sam bio juče, znači i ja sam elita...

Kovač: Znači, ja ovde najjadnije živim, ja ne idem...

Bećković: Ali recimo, da stvari prebacimo na stvarnost, to ste negde pomenuli, kako ste vi bili spremni pre par godina, u času kad se snimao Underground, da su vas zvali za bilo šta na svetu da tamo možete, da samo to gledate, da biste to radili, ne biste pitali uopšte koliko to košta. Kristina je pisala negde da bi kod Stinga bila sobarica, kuvarica samo da gleda te probe, a pisali ste i to da ste imali neviđen problem da skupite ekipu za film 'Sedam i po' jer nema više te priče - nije važno za pare. Ne, važno je za pare, pa ćemo onda da vidimo ovo drugo.

Momčilović: To za Underground sam rekao negde, ne sećam se gde, ali to je bilo pre... kad je sniman, pre 10 godina, kad sam ja bio student, ja se sećam, da me je neko pozvao bukvalno da odem tamo za džabe i da kuvam kafu da bih bio impresioniran i otišao bih jer imam utisak da bih nešto tamo naučio i da imam od koga da naučim. Da sediš i prisustvuješ nekom velikom filmu, nema šanse da ne ostane nešto dobro za tebe. Mislim da se to danas promenilo, niko više ne gori od želje da nešto radi film i da bude deo te ekipe, rade ljudi, ali sad tu postoje reklame, ove i one stvari unosne, televizija se mnogo više gleda. Mislim da je to uticaj Interneta, ubrzana demokratizacija društva...

Bećković: Mene zanima da li biste vi danas, vi sad kažete to je bilo kad ste bili student i tako dalje, ali da li biste danas išli zato što možete nešto da naučite, budete negde mesec dana, a da nema para za to?

Momčilović: Da, samo što treba proceniti od koga možeš da naučiš. Mislim da je to manji problem, uvek je bitnije da onaj ko ima 21, 22 godine može da nauči. Kad ti ideš s 45 ili 50 godina da učiš, to više nije ni bitno, to nisu godine baš kad se uči. Ja mislim da je jedan od razloga tome što više ne postoje prave filmske zvezde, postoji televizija, reklame, niko više ne želi da bude deo velike priče, deo filmske priče. Mislim da je prošlo vreme kada su glumci najveće zvezde u Srbiji, mislim da se to polako gubi, možeš da se pojaviš ti putem televizije i da budeš najveća zvezda u Srbiji.

Bećković: E sad, još jedna stvar osim toga, kako smo se promenili, kako smo postali drugačiji godinama, sad recimo ti pišeš o tome da je tebe kupio Miki, da te kupio izjavom o Ceci, a obrazloženje je da je to užasno hrabro i da je to što je on izgovorio o Ceci u Srbiji niko nije izgovorio. Kako je to moguće da je 2006. neviđena hrabrost progovoriti o Ceci? Kako smo to uspeli?

Kovač: Pa, to je upravo ono što sam ti rekla malopre. Znači, ne radi se uopšte o Ceci privatno, ona personifikuje jednu pojavu u Srbiji, a to je da sve ono što je Miki rekao u toj emisiji trenutno vlada Srbijom.

Bećković: Što je isto tako zanimljivo, o tome su pisali razni, a pošto ja nisam gledala emisiju, u svim tekstovima niko i dalje ne sme da citira šta je rekao Miki, nego svi pričaju o tome da to što je Miki rekao tamo, tako da ja i dalje nisam saznala šta je Miki rekao.

Kovač: Ja sam to namerno rekla da bih bila duhovita, pošto se trudim da budem...

Bećković: Pa, ja ne znam šta je rekao, ali svi analitičari pišu o tome da je to bilo mnogo hrabro, ali više se niko ne usuđuje...

Đuričić: Nije Ceca kriva za to nego voditelj...

Bećković: A šta si rekao?

Đuričić: Evo, reći ću, nema veze.... ali reći ću. Nije Ceca kriva za to što se dešava, nego ta voditeljka koja je dovela nju u emisiju, ja nemam ništa... svako može nju da sluša, ja protiv nje nemam ništa. Voditeljka je kriva koja kaže - prva dama Srbije, ne možete narodnu pevačicu koja je bila udata znate za koga, znate gde narodne pevačice dok nisu poznate idu i pevaju, pod šatorima, ne može takva žena, naravno, ja sam to rekao malo grublje, ali nema smisla sad ponovo, znači ne može takva žena da se nazove prvom damom Srbije. Na stranu što ja ne slušam tu muziku, ima ko voli i neka voli, ali ne može žena takva da se zove prvom damom Srbije, a to mnogi... ja sam gledao na televiziji kad nekad dođe neka nesretnica na Pinku, otkud znam, i sada - prva dama... Znate šta znači prva dama Srbije, to je teška reč.

Bećković: Šta znači prva dama Srbije, hajde da vidimo sad iz tvog ugla?

Đuričić: Nema je kod nas, ja mogu da kažem ko je prva dama Engleske, princeza, kraljica, mada ni ova naša Jelisaveta nije možda zaslužila, možda i jeste ona, hajde, ali šta ti ja znam... Prva dama Srbije... morate imati, da ste neki plemić ili da ste neka intelektualna veličina, pa da ste u politici ostavili nekog dubokog traga... Nema kod nas prve dame Srbije, ali dok je ne dobijemo, ne nađemo, ne stvorimo, ne može ni narodna pevačica da se najavljuje kao prva dama Srbije. Nadam se da se slažete svi, ne samo mene posle da grde.

Bećković: Sad kad si mi ispričao šta si rekao, sad je još poraznije da se to zove najveća hrabrost u Srbiji. To je toliko jezivo, to nije smeo niko da prepriča, to je potpuno...

Đuričić: Ja sam malo grublje to rekao, ali neću sada...

Kovač: On je rekao onako kako mi svi to kod kuće kažemo, a niko od nas to neće reći sada ovde, ali u svakom slučaju...

Đuričić: Mogu ja da kažem, baš me briga...

Bećković: Nemoj, nemoj, nemamo uopšte potrebe da sad pravimo tu vrstu... Neka sve ovo ostane, to ćeš mi reći kad budeš gostovao na Pinku. Hoćeš tamo gostovati?

Đuričić: Nikad, rekao sam, zvali su me, kontaktirali me neki ljudi, rekao sam da zaborave, nema šanse. Ja ću gostovati i ovde još malo, mesec-dva dana i odavde bežim.

Kovač: Ili recimo Bravo šou s Mikijem u gostima, to bi bio provod mog života.

Đuričić: A šta je to Bravo šou?

Kovač: Upravo se i ja to pitam.

Bećković: Da se vratimo tamo na onaj problem ili neproblem, trku za parama u kojoj se zaboravljamo na razne stvari. Sad ste vi izjavili negde nešto što mi je delovalo kao nešto što davno nisam čula, da još neko misli na to. Rekli ste da publicitet, slava i ove stvari i komfor ubijaju kreativnost. I to je bio vaš odgovor na pitanje, kao ne zna se mnogo o vama, vi ste rekli - da, ne zna se, ali to je super zato što... Da li stvarno verujete da komfor ubija kreativnost i da to kad ne biste brinuli od čega ćete da platite struju i tako dalje, bi vam to ubilo kreativnost?

Momčilović: Možda nije najbolje preneto, rekao sam da publicitet može da ubije ili da razvije, publicitet diže sujetu, a sujeta ume da bude stimulans za umetnost, ali sam za komfor siguran da ubija kreativnost. Zato što mislim da svaka želja da se izraziš dolazi iz neke muke. Kada ti novac koji zarađuješ baveći se filmom, pozorištem, muzikom trošiš da ti bude udobnije, da imaš lepe cipele, da imaš lep auto, u jednom momentu se gubi taj osnovni zamajac, zaboraviš zbog čega si uopšte počeo da se baviš time. Svaki povod da se izraziš, da kažeš nešto, da saopštiš nešto važno, to je po meni umetnost, isključivo to. Ako nemaš potrebu da kažeš ništa važno nemoj da se baviš umetnošću. Uvek ide iz neke muke, iz teskobe, iz toga što si nezadovoljan, a kad čovek počne da namiruje sve te lagano stvari, mislim da se polako gasi i taj početni žar.

Bećković: A u tom smislu bi Srbija trebalo da bude jedna od najkreativnijih zemalja na svetu, pošto muke koliko hoćeš.

Momčilović: Pa, ja mislim da naš narod i jeste kreativan, ali je ovde okruženje takvo, vraćamo se opet na onu osobinu o čemu smo govorili na početku, o lenjosti i površnosti. I ambijent je takav da ti... onako, negde sam čitao da je Srbija grobnica ambicija, da se ovde svaka velika ideja slomi i tako dalje. Ne mislim da je baš tako, ali naši ljudi koji uspeju da prevaziđu našu depresiju, koji odu negde napolje, mislim da vrlo lako i vrlo uspešno realizuju svoj talenat i mislim da čak u neverovatno kratkom roku mogu da dođu do izražaja jer sam upoznao mnoge talentovane ljude za koje sam uveren da ovde ne bi uradili ništa, a napolju su vrlo uvaženi i cenjeni.

Bećković: Kad si doneo tu odluku da uđeš u taj eksperiment zvani 'Veliki brat' to je bio povod za tvoju prvu popularnost, tih nekih par rečenica u kojima je moglo da se prepozna gomila sveta - imam 28 godina, živim s... s kim sad živiš, neka mnogobrojna rodbina?

Đuričić: Da li mi veruješ... ne, sestra živi ponovo s mužem, a baba je u međuvremenu umrla, da li mi veruješ da nisam ništa, kako sam seo, to smo imali minut jedan kad uđemo u neki boks, ne znam ni ja šta je bilo, uđeš i imaš minut da kažeš nešto o sebi. Ja sam seo i počeo sam to da pričam, ispričao sam ono što me najviše boli jer živi nas brdo u kući i ne možeš se osamostaliti, ništa i želim kao da uzmem pare da se osamostalim...

Kovač: I da ih sve oduvam, to si rekao.

Bećković: Da, da ih sve oduvam. I sad si se vratio, svi su oni to čuli da bi ti da ih oduvaš i da ih se ratosiljaš, da te oni izdržavaju i sad si se vratio nazad...

Đuričić: Da, vratio sam se i sad sam ja prihvatio, sad glumim zvezdu po Beogradu ovde jedno mesec-dva dana, pravim se lud, šalim se tako sa svima, sad sam ja kao neki voditelj, ovo, ono, nešto kao neke emisije, gostujem i tako, moram da kažem jednu reč koja nije za tvoju emisiju, sprdam se s celom nacijom, s vama, to ponavljam s početka emisije, novinarima, političarima i uopšte ne razmišljam o posledicama. Ako uspem, ako nešto zaradim zaradim, ako ne zaradim, ne gine mi to moje Kupinovo...

Bećković: A nemaš strah sad, kad već ulaziš na to polje, nemaš strah da ćeš u nekom času da izgubiš kontrolu i da nećeš ni primetiti da od te tvoje ideje da se ti sprdaš sa svima počnu da se sprdaju s tobom? I da ti, misleći da ti vodiš igru, odjednom se pojavljuješ u reklami, pišeš kolumne, vodiš emisije i da uopšte ne kapiraš šta su ti uradili.

Đuričić: Misliš kao Trumanov šou?

Bećković: Pa, ne znam, kaži, otkud znam.

Đuričić: Dobro sam odigrao ovu ulogu...

Bećković: Ne, ne, pričamo o onome, o opasnosti koja preti...

Đuričić: Ako se to desi opet sam ja krivac zato što ja ne vidim te druge stvari...

Bećković: Pada ti na pamet da možda možeš da izgubiš...?

Đuričić: Ne pada mi na pamet zato što mislim da ću možda zaraditi neki novac i onda ću se osamostaliti, ne mislim ja da se eksponiram javno još 100 godina, znači, mesec-dva, tri dana, koliko to prođe, ti ugovori neki, nešto, posle naravno otići na Frušku goru, meni je, bre, lepo....

Bećković: Da te pitam sad ovu stvar, to si mi krenuo, znači taj osećaj, ti imaš 28 godina...

Đuričić: 29 sam napunio...

Bećković: 29 si napunio u međuvremenu, dobro, i onda si se sad vratio iz te kuće i trebalo je da izvedeš svoju ekipu na piće i došao si kod tate da pozajmiš pare. Kakav je to osećaj i da li ti sad imaš pravo da pričaš o bilo kom režimu, Koštunici, ovome, onome ili je to stvarno samo do tebe da si dozvolio sebi s 29 godina da kažeš - tata, daj pare?

Đuričić: Pa, naravno da imam pravo, zašto ja nemam svoj novac, zašto nemam svoj posao da se ne prijavljujem u tu jebenu emisiju i da dolazim da sad ja nešto... Da sam ja imao normalno, da sam živeo u normalno vreme, da sam mogao da se iškolujem kao što nisam mogao jer su moji roditelji '92. morali da školuju sestru, a meni su govorili - ajde, tebi će ostati, znate kako to na selu kod nas - lako ćemo za tebe, ti si muško, poljoprivreda ti ne gine, razumete. I zašto ja da se stidim i ja sam ocu davao pare, ja sam plaćao struju dok sam radio na pilani ili kod pčelara. Ja dajem novac, moramo se pomagati, ako ćale nema pare, a ja imam, on kaže - sine, imaš pare, ja ću mu dati. Ako ja nemam para - ćale, imaš, što da ne uzmem ja od njega, ne od njega, od komšije ću da pozajmim.

Bećković: U kom trenutku ste prestali, ako ste uopšte prestali da uzimate novac od roditelja?

Momčilović: Prestao sam kad sam dobio novac za prvi pozorišni komad koji sam imao. Ovde to nikad baš ne prestaje kod nas, mislim da je to trend, naša sudbina. Imam mnogo prijatelja, poznanika, vidim da su ljudi ovde vezani za roditelje do kraja života na ovaj ili onaj način.

Bećković: Ali, to je recimo zanimljivo, uzećemo razne uzore sa Zapada, iz SAD ćemo preuzeti razne stvari koje nam odgovaraju, ali istovremeno, tu stvar, tamo to ne postoji, i da posle 18. godine uopšte ne postoji da zakucaš na vrata i da ne možemo da vidimo ni u jednom filmu, uopšte taj roditeljski ručak osim za Božić i za Novu godinu. To nas jedino nikako nije dopalo, ta varijanta - izvoli, živi kako hoćeš i zaradi kako hoćeš, tvoj problem.

Momčilović: Mi nismo preuzeli sve od njih, mi smo preuzeli samo pola, drugu polovinu smo ostavili autentičnom i uzimamo od roditelja, ali ne vraćamo, ali ne dajemo roditeljima. Oni niti uzimaju, niti daju, a mi samo uzimamo. A hteo sam nešto da kažem vezano za ovo o čemu smo malopre pričali, za 'Velikog brata', kad je pomenuo Miki, zato što imam utisak... ja imam utisak da je za tebe 'Veliki brat' tek počeo izlaskom iz 'Velikog brata', da ćeš vrlo brzo shvatiti da si bio u 'malom bratu'.

Đuričić: A da li misliš da ja mogu, na primer, znači kad mi prođu neki ugovori, kad odradim neku dve-tri reklame, kako to već ide, ja ne znam, to menadžer... Znači, da li misliš da ja neću moći da... znači, uzimam tu neku sumu, kupim salaš, pčele, konje, ono što sam ja planirao i jednostavno da odem. Kad mi dođe neki novinar ja kažem - beži, bre, da te ne vidim, neće ni znati gde sam, znaće moji prijatelji dobri i to. Doći ću možda za grad, nekad dati nekom intervju nešto ako nekog bude uopšte interesovalo gde je Miki za godinu dana. Ti misliš da ja neću moći da izađem iz ovoga?

Momčilović: Ja nisam bio tu, bio sam na putu i došao sam, ja ne znam šta se desilo u međuvremenu, pratio sam naravno sve, ali pretpostavljam da su te već kontaktirali neki menadžeri, mešetari, marketing, pijavice i mislim da je to ono vrzino kolo iz kog može da ti se čini perspektiva 'Velikog brata' i one kuće kao 'Home, Sweet Home'.

Đuričić: Ne, ne, stvar je u tome što ta kuća Emotions je zaista poštena prema meni, oni su svi fer prema meni, od tog vlasnika do reditelja, svi su oni fer, pozdrav za reditelja Miljuša... Oni su dobri prema meni, ali ne mogu ja sada kad meni ta emisija ne odgovara što su oni bili dobri prema meni da sam ostao tu, kad se meni tu nije ostajalo. Znači, oni su fer prema meni i taj ugovor što ja imam s njima, naravno ne smem da pričam o tome, ljudi uopšte nisu alavi, naravno da ću ja zaraditi više nego oni ako budem snimio neku reklamu. Čak su i pošteni, ja uopšte nisam uzeo neke menadžere onako, nude mi se neki preko novina, smešno mi je to sve...

Momčilović: Ja mislim da će tu sigurno da se desi i pozivi u diskoteke u Diseldorf, ovde, onde, gostovanja...

Đuričić: Da, da, to se već dešava...

Momčilović: Ti imaš za kosu, pa balsami, pa reklame, pa to će biti sad štošta, ali ono što je tu opasnost to je da ti kad gostuje Šaban Šaulić, on čovek ima zanat i otpeva dva sata, popije jedan viski i zato gleda da zbriše u hotelsku sobu što pre. Opasno je kad nemaš zanat, pa se očekuje od tebe stalno nešto da pričaš, a pošto mi uglavnom nismo svi Aristoteli, posle dve-tri priče se...

Đuričić: Ali moj ugovor traje šest meseci, ja za godinu dana zbogom, doviđenja, nećeš mi više ni slike videti.

Bećković: Dobro, hajde sad da se vratimo na tvoj izlazak, samo me zanima ova stvar, to kad ti je pukao film i kad si rekao - ne mogu više...

Đuričić: Ja sam mogao, nisam hteo.

Bećković: Ali šta se desilo taj prvi put kad si rekao - neću, pre no što su došli psiholozi da te ubeđuju, šta se desilo? Ja bih volela da čujem ne ono što sam čitala u novinama, to ljudsko licemerje i ovo i ono, nego koji je to momenat tvoj kad ti izletiš i kažeš - ja idem odavde?

Đuričić: Da li ćeš ti meni verovati, pazi, ja zaista ne umem da lažem, ja sam toliko ovih dana... znači, puna mi je glava svega, onda sve idem, šalim se, zezam se s njima da bih ostao normalan. Više se ne sećam ni motiva, ničega, ta kuća... kao da nikad nisam bio tu, ti učesnici su mi strani... Ja gledam.... ja nisam nijednu epizodu odgledao, nego kad sam otišao tamo u režiju, pustite mi da vidim kako sam ja to izgledao... Meni je to strano, ne mogu da verujem da sam ja tu bio. Mislim, čak mi je i simpatična ta emisija, verovatno ću je možda i gledati...

Bećković: Ali znači ne sećaš se šta je to bilo kad si rekao - ja odavde izlazim ovog časa? Ne sećaš se šta je to bilo?

Đuričić: Prvi put? Razlozi su isti kao i ovi što su bili...

Bećković: Znam, ali pretpostavljam da se nešto desilo, nešto se desi i kažeš...

Đuričić: Ta dva psihologa što su bila, to je bračni par, ta žena je... ja ne smem o tome da pričam, ona je Sremica moja, ali - ovo, ono, i ona žena - pa, pokušaj, Miroslave, hajde izdrži još dva-tri dana. I posle dva dana meni se svidelo, meni je bilo lepo u kući, ja počeo da se šalim i prošlo posle 14 dana i meni ponovo nešto radi, kažem - Miki, ipak si ti... nije ovo za tebe. Ono mi se vraća ista priča od pre pet dana, pošto sam ja onda imao... i ukućani su drugačije nešto prema meni se ponašali... Ja posle razmislim - Miroslave, ipak se ti vrati na onu staru priču, nije ovo za tebe. Znači, ali bilo mi je dva-tri dana lepo, pazi, ne sećam se ničeg lošeg iz kuće, ali bilo je više lošeg nego dobrog.

Kovač: To smo sve pročitali u novinama i ništa ti ne verujemo...

Đuričić: Ima i dobrih stvari...

Bećković: Ali dobro, hajde da ostanemo na tome, nije ovo za mene...

Đuričić: Bilo je soka, slatkiša, svega, ništa nisi plaćao, sve možeš da jedeš, piješ... Nije bilo tople vode, hladna. Imamo samo 500 tople vode u toku dana, pošto ja nisam hteo da se guram...

Bećković: Neću o kući, baš me briga za kuću, hoću da kažem... Nisam ja za ovo i izlazim iz kuće, to mi je tema, mislila sam da ćemo da čujemo nešto iskrenije o tome kad ti to pukne film, ali nije važno, ne smeš, ne smeš. Ti si pretila u svojoj kolumni u nekom trenutku, pretila, ja sad govorim..., ti si napisala jednu rečenicu koja mi je bila kao... Pisala si o koncertu Stinga i sve je bilo prelepo i ti si bila srećna i to je bila ta Srbija koju ti zamišljaš, a onda si pogledala u tu VIP-ložu i ko tu sedi. I onda si rekla - ne, ja nisam za ovo, ja u ovoj zemlji nikada ne mogu da budem srećna, ja idem odavde. Da li je to zbilja moguće da je manja sreća to što ti doživiš slušajući Stinga kog voliš i razumeš, od toga što u VIP-u sede biznismeni i njihove žene koje turpijaju nokte. Šta te briga za njih, eto, to hoću da kažem.

Kovač: Dobro, možda je to stvar mog karaktera, možda sam ja krajnje pesimisitički nastrojena osoba, ali problem je u tome što ja sve gledam kroz to u poslednje vreme. Ja mislim da sam ušla u te godine kada čovek počinje tako da razmišlja i nažalost, kada počinju takve stvari da mu smetaju. Znači, u trenutku kad ja skačem uz ne znam koju pesmu Stingovu, znači super, ceo život ga slušam i jedva sam čekala da dođe, ja ovako okrećem glavu i cela desna strana VIP-a...

Đuričić: Otkud ti u VIP-u?

Kovač: Sad, imam i ja neke zasluge... Cela desna strana ljudi sede i izgledaju kao... znači, ja ne mogu da kažem kriminalci, ali to je već, toliko se sve izmešalo u Srbiji, ti različiti imidži, tako da u stvari oni izgledaju kao kriminalci i njihove devojke sponzoruše. I onako, dvojica pričaju nešto, kao strašno neki važan biznis, dil, verovatno završavaju, a njihove žene su u fazonu samo što ne izvade manikir i kreću da turpijaju nokte. I ja pogledam to, onda pogledam svoju reakciju na Stinga, pogledam Stinga koji tamo ubija koliko peva, daje sve od sebe, sve je kao super. I ne mogu, meni ta vrsta kontrasta... šta rade ti ljudi na Stingovom koncertu, zašto su oni tu...

Momčilović: Zato što su dobili karte za džabe...

Đuričić: Nemoj da se ljutiš, ja tebe poštujem, baš si super. Da si prepoznala te ljude i da su istinski uživali u tom koncertu, da li bi ti smetali?

Kovač: Ne, ne, problem je u tome što su oni tu, a ja ne znam zašto su oni tu, jer oni ne znaju... Ili ne znaju ko je Sting...

Đuričić: Pa, da budu viđeni kao i za Pavarotija.

Kovač: Pa znam, to je ono zbog čega je meni bilo muka.

Bećković: Dobro, ali ta mala promena da su uopšte tu.

Momčilović: Ja mislim da je to napredak.

Bećković: Šta mene briga zašto su oni tu, ali oni su tu i onda oni postaju neka reklama...

Kovač: Ali oni nikad kod kuće neće pustiti CD Stinga. Znam, ali to je samo zato što su provalili da bi trebalo da se oni tu pojave, eto, došla je svetska zvezda. Nijednog trenutka nisu poslušali ništa... Onako, moj utisak je da to nije napredak...

Bećković: Ali ono što mene zanima, da li tebi zbilja pada na pamet zbog njih ili zbog bilo koga da napustiš ovu kuću zvanu Beograd i Srbija?

Kovač: Pada mi na pamet i na svoju veliku sramotu moram da priznam da nemam hrabrosti u ovom trenutku u svom životu za tako nešto. Imam 32 godine, hoću da rađam decu, hoću da ispunim ulogu žena na ovoj planeti, pošto već u ovim godinama smatram da to jeste jedna od najglavnijih uloga žena na ovoj planeti, da rodi dete, pored svih ostalih naravno. Tako da ja mislim, ako bih sada otišla, a stalno, poslednjih osam godina ja svake godine menjam mišljenje, ove godine idem definitivno, ostavljam sve i odlazim, praću sudove, ne zanima me. Onda se nešto desi, pa kao - ne, ne, ne mogu, zato što shvatam da ako sada odem trebaće mi najmanje pet, šest, sedam godina dok se snađem tamo, rodiću dete s 38, biću matora keva, to mi je ceo život bilo bezveze. Mislim, već sam sad mnogo, mnogo matora za ono što sam ja htela da budem svom detetu, tako da...

Đuričić: Najbolje su godine one koje trenutno imaš.

Kovač: Dobro, slažem se, ali ne mislim da rađanje s 40 prvog deteta...

Đuričić: Ja sam se s 14 godina družio s ljudima koji imaju 40, sad se sa skoro 30 družim s klincima od 17.

Kovač: Ne, pa ne mislim ja da sam duhom matora, ja samo mislim da ako budem rodila s 40 prvi put... mislim, biće mi bezveze da budem najstarija keva u razredu mog deteta.

Đuričić: Bićeš najpametnija, još ako budeš imala naočare kao Olja... Znaš kako deda moj kad gledamo kviz - ovaj neki pametan, ima naočare .

Bećković: Čekaj, ovo što tvoja majka kaže - jezik mu radi pre mozga, je li to istina?

Đuričić: Jeste, jesi primetila?

Bećković: Da li te je dobro procenila? Ne, ne, imam utisak... možda si se tu promenio, da ti sad mozak radi brže od jezika.

Kovač: Ili barem paralelno, tako deluje.

Đuričić: Zavisi kako kad. Nisi ubola pitanje, ima pitanja na koja ja mogu da puknem i da se desi da odgovorim na pitanje, skinem bubicu i izađem iz emisije jer ja sam običan čovek, građanin, šta, ko mene može da zadrži...

Bećković: Nabošću ga ja negde oko 11, zgodno mi je da ga nabodem oko 11. Da li vama pada na pamet da napustite zemlju zbog bilo čega?

Momčilović: Pa, mislim, padalo mi je, ali su one vrlo hrabre rekle da misle da je kasno da odem. Ja mislim da je to slučaj s velikim delom ljudi koji nisu otišli. Ja sam pomišljao, ali nekako uvek se na mislima završavalo, ne znam, možda to ima veze i s poslom kojim se bavim, pisanje, tako kreativan rad. Da sam završio neki tehnički fakultet koji sam u početku studirao verovatno bih otišao, ali mislim da je ljudima koji se bave egzaktnim stvarima najlakše da odu, oni se lakše snađu.

Bećković: Ne, mislim, ima tu nešto što kao i ova priča, najbolji se povlače pred laktarošima i barabama, onda ispadne da svako ko danas snima film, snima ploču, registrovan je bilo gde kao pametan, da je to laktaroš i baraba jer svi mi sposobni kao ne možemo od njih da prođemo. Pa, tako ima i ta teza - svi najbolji su otišli, pa onda ti isto misliš - pa, čekaj, znači mi smo ovde svi idioti, ko god ostade ovde...

Momčilović: Ja mislim da su otišli svi najbolji, ali mi je nekako... imam utisak da je meni tih 15 godina prošlo, mi smo stali... Ja se sećam, s mojim sa Akademije i posle s drugarima iz kraja, hajmo, do sledećeg mitinga su gotovi, pa sledeći miting i onda '89. tako i do sledećeg. I umorili smo se i mi od tih mitinga i ovo, ono, završili smo fakultet u međuvremenu. Što si stariji teže ti je da odeš, to je jasno, već si vezan za neke stvari...

Kovač: A drugo, ja sam primetila nešto simptomatično, ja svakih 5-6 godina dobijam napad optimizma, ne u smislu da će ova zemlja da se preporodi, nego dobijem privatni napad optimizma u poslu kojim se bavim. Znači, ja sam posle bombardovanja na nekoliko godina potpuno ostavila svoj posao i ništa nisam radila, glumila sam domaćicu i bilo mi je super, ali ja ne mogu, pošto je meni muzika u krvi, ja sam posle tri godine se oporavila i rekla sebi - ej, šta radiš, ne može ovako, moraš da radiš, moraš to da radiš, to je ono čime treba da se baviš. Tako da sam tad napravila čuveni boj-bend 'Peti element' koji nažalost sad više nije aktivan...

Đuričić: To je smešan bend bio, nemoj da se ljutiš, 'Big Brother' si napravila, majke mi, da li te je sramota, priznaj?

Kovač: Ne, uopšte, Miki, veruj mi, da me uopšte nije sramota, znaš zašto -zato što... možda je ljudima kao...

Bećković: Čekaj, Miki, ti si isto stvarno 'Veliki brat', nema ničega što ti ne znaš, pazi 'Peti element' sad i to imaš u šaci.

Đuričić: Zato što znam, a zašto ti, Olja, pominješ te laktaroše već drugi put, pre emisije...?

Bećković: Zato što si ti isto to izgovorio, ti si izgovorio - puna je Srbija laktaroša...

Đuričić: Jesi li ti bila laktaroš da dođeš ovde?

Bećković: Ja mislim da ne, zato me to i nervira, zato što je to alibi za gomilu netalentovanih i nesposobnih ljudi, dobijaju alibi od te fraze - laktaroši i barabe pobediše.

Đuričić: Tebe to pogađa, a ne treba, to može da pogodi samo onog ko je bio laktaroš i došao na to mesto, ali ne može tebe.

Bećković: Ali može da ohrabri nesposobne, nije problem koga može da pogodi, nego je problem što ohrabruje razne lenjivce da su nepravedno zapostavljeni, samo o tome govorim, nisu ovde svi nepravedno zapostavljeni.

Đuričić: Ali u politici je tako, moraš biti laktaroš, gaziti preko ljudi u politici, ja sam rekao za politiku.

Bećković: Sad smo govorili, ko bi izašao iz kuće, i sad smo otišli nadalje na izlazak iz zemlje i jedna od tvojih ideja izlazak iz zemlje, evo, opet je bio brži... radio ti je jezik pre mozga, tako da se sad izvinjavaš za taj 'Peti element'.

Kovač: Ne, ne izvinjava se, kaže - ja zaboravio, sad me mrzi, objasniću ja to tebi posle.

Bećković: Čekaj da te pitam, bila ti je želja da odeš u Argentinu, to je sve odigrano i onda se ispostavio taj podatak, to je deo koji mi je zanimljiv, da nemaš pasoš. Da li to znači da nikad do sada nigde nisi putovao?

Đuričić: Bio sam u Splitu, u Trogiru, u Bosni i to, ali nigde nisam išao van Srbije.

Bećković: Nisi nikada s pasošem izašao iz zemlje?

Đuričić: Pa, nisam mogao, nisam imao pasoš.

Bećković: To te pitam, kako je to moguće?

Đuričić: Pa, kako, 70 odsto ljudi koji žive u provinciji...

Bećković: Nije meni problem kako je moguće da nije izašao iz zemlje, ali te pitam - nisi imao pasoš?

Đuričić: Nisam imao novca za neko putovanje, te planiram da idem u Prag i Lisabon. Pasoš sam mogao izvaditi sto puta, ali nisam skupio lovu... u stvari, imao sam ja i para, ali ja volim da odem u kafanu i da se kartam, volim i kladionicu, niko nije savršen. Ali planiram da idem u Prag i Lisabon već 10 godina.

Bećković: A što u Prag?

Đuričić: Ne znam, gledao sam na TV-u, gledao slike, čitao Kafku, pa mi je to nekako... taj grad mi je nekako... imam osećaj da će mi se taj grad svideti, takođe i Lisabon, Lisabonska priča.... Ali ne znam, ta dva grada su mi...

Bećković: Bila je ta duhovita izjava - išao sam ja u Italiju, ali sam stigao do Zemuna, pa se vratio.

Đuričić: To jeste, ali to je istina, sa 16 godina kad sam se prvi put posvađao s roditeljima, da i posle tri dana se vratio...

Bećković: Krenuo si u Italiju?

Đuričić: Da, i baba i keva kažu - šta je, jesi se vratio, a tek ćale i deda - a gde je bio, a ja tri dana nisam bio kući, kao baš sam ih nasekirao.

Bećković: Dobro. Jeste li izlazili iz zemlje?

Momčilović: Meni je simpatično ovo što je rekao da je išao do Splita, a nije izlazio iz Srbije. Jesam, ali isto nešto pred kraj... ja sam izlazio pre '90-ih, tad smo putovali kao srednjoškolci, osnovnoškolci i onda je nastupilo desetodogidšnje zatišje i imao sam pasoš, ali nisam izlazio. I mislim da je jedan od naših velikih problema što mislim da 70-90 odsto današnjih momaka i devojaka između 20 i 30 godina uopšte nema pasoš, nema nikakva iskustva.

Bećković: Da li je to izmišljen problem ili realan, to isto tako deluje kao neka fraza - pa, dobro,  pa šta što niste izlazili, eto, imate Internet, ima televizija, pa kao primaš ti informacije, pa evo, čovek nikad nije izašao, pa sve zna šta je gde snimljeno i tako dalje, što mora da se ide. Što mora da se ide?

Momčilović: Čovek kad negde otputuje on ima iskustvo sa putovanja, upozna nekog, a kad ti gledaš na TV-u, ne znam, emisiju o Nju Delhiju, ti imaš samo informaciju o tome i ne znaš ništa isto kao da si gledao fudbal ili bilo šta drugo. Putovanje i druženje te obogaćuje, unapređuje, čini te pametnijim, a kada ti sediš i tako slušaš o putovanjima bojim se da je to vrlo daleko od toga. To je, jedan od razloga tome je i ksenofobija koja postoji ovde, ali mislim da je i to isto stvar koja treba da ti se desi u pravo vreme. Tužno je kada ne znam, odemo nekud sad na put, pa vidimo Norvežane, Šveđane koji putuju s 90 godina, oni putuju kao što slonovi napuštaju krdo kad su stari, ali treba putovati kad si mlad, a to, to se nama nije desilo, mislim, velikoj većini se nije desilo.

Bećković: Ono što je zanimljivo da Miroslav kaže - nisam putovao, tj. putovao sam i to u Split i Trogir, a tebi se opet desila ta isto zanimljiva sudbina da si ti prvi put prošle godine bila u Puli i prvi put si bila na Hvaru. To su za tebe iskustva...

Kovač: Bila sam u Hrvatskoj mnogo puta, ali nisam bila u Puli i nisam bila na Hvaru i super.

Bećković: Ovih dana raznima zvone telefoni i razni su pozvani da učestvuju u kampanji za referendum, i javne ličnosti i političari i tako dalje. Kristina?

Kovač: Znaš šta, ja imam jedan problem, ja sam za vreme Miloševićeve ere postala užasno alergična na to da mi vređaju inteligenciju i to ponovo rade i to mi strašno ide na nerve. Znači, koliko se meni čini, ispalo je u stvari da ovaj referendum najmanje je o Ustavu, a najviše o Kosovu i ja samo bih volela da to neko tako kaže i da ne glasamo za ustav ili protiv ustava, nego da glasamo da li srpski narod hoće Kosovo u Srbiji ili neće Kosovo u Srbiji. A opet mislim da je ta tema do te mere već, nažalost, izgubljena onda kad je izgubljena i nemam ništa pozitivno da kažem o svemu tome.

Bećković: A ako ti se u toj kampanji razne tvoje kolege obrate kroz razne spotove i kažu ti - ne, ti ideš danas da glasaš o tome da raskrstiš s periodom Miloševića, tog koga pominješ večeras? Hoćeš dakle ti da odeš u tu subotu i nedelju ili nećeš?

Kovač: Ne, ja ću prvo sesti i pročitati ono što piše u tom ustavu, a onda ću odlučiti, ali mislim da neću otići.

Momčilović: Ja ne verujem da ću imati vremena i snage da pročitam pre referenduma, otići ću zato što mislim da je to bolje od onog što imamo, Ustav koji imamo iz, ne znam, '88-9, '90. Imam utisak da nas je taj ustav prilično unazadio. Ovaj kakav god da je, verovatno je bolji od toga, tako da ću izaći na referendum i ako me neko pozove da učestvujem kao akter i kao promoter, verovatno ali ne verujem da će me zvati.

Bećković: A ovo bi ti bili argumenti da objasniš recimo Kristini zašto treba da izađe, šta bi ti bili argumenti? Ovo je bolje nego što je bilo?

Momčilović: Sigurno je bolje, radili su ga ozbiljniji ljudi. Šta god ja mislio o današnjoj vladi, vlasti i tako dalje, to su ipak...

Kovač: Ali znaš šta, nama običnim ljudima bi morao neko da objasni malo ozbiljnije.

Bećković: Pa, eto, kampanja traje i... počela je tek...

Kovač: Znam, ali izgleda da ja ne gledam televiziju...

Momčilović: Miki će da ti objasni.

Đuričić: Pa, ja sam bio u kući 20 dana, nemam pojma, ali mislim da vlada koja samo što nije pala nema pravo ni da piše, ni da raspisuje referendum... Znate šta je najtužnija činjenica, znate ko treba najviše da učestvuje u pisanju ustava? Naravno da nije.. radikali, ovi ludaci, znate zašto? Najviše naroda glasa za njih, nema veze šta ja mislim o tom narodu što glasa za njih, je li tako?

Bećković: Ne, čekaj, ustav je već napisan...

Đuričić: Pa, ko ga je pisao?

Bećković: Pa šta, ko ga je pisao, svi su se složili, je li tako? Je li važno da jedna zemlja ima ustav?

Đuričić: Olja, sad treba da kažem da me zamrzi cela Srbija. Hoću ustav iz '74, Tito je nama Vojvođanima dao veća prava nego Sloba, DOS i svi ovi. Znači, Ustav iz '74, ti si novinarka, znaš verovatno šta me interesuje, ali to što tražim za Vojvodinu, to da bude i za Šumadiju i za Kragujevac, da vi Beograđani malo živite od svog rada.

Bećković: Ma nemoj, dosta si nas ti izdržavao... Izgleda da ćeš ti da napustiš ovu emisiju večeras ranije nego što si predvideo... Slušaj, pričao si to u nekoliko navrata kako se vlada pravi da traži Mladića, a prolazio pored tvog pčelinjaka milion puta. Znači, oni lažu ili ti lažeš?

Đuričić: Ja prošao pored pčelinjaka Ratka Mladića kao i ona novinarka vaša i svi, kad smo selili pčele i kaže gazda - znaš čiji je ovo pčelinjak, Ratkov. Gde ja da vidim Ratka, jeste li vi normalni? Gde ja mogu videti Ratka?

Bećković: E, pa to me baš zanimalo, kad se hvališ time što ga nisi onda prijavio...

Đuričić: Šta je s vama, gde ću ja to da vidim... ju, naopako...

Bećković: Šta je, Kristina, tvoj utisak a nije na listi?

Kovač: Da, grozomoran jedan utisak, u jednoj vožnji taksijem čitala sam novine i ugledam mali članak o tome kako su dva čoveka, jedan 50-godišnjak i jedan od 31 godine prvo pretukli i izboli psa i onda ga vezali za kola i vukli ga ne znam koliko kilometara. Znači, na stranu to što ja imam psa i što stvarno mnogo volim životinje, mislim da su oni bolji od ljudi milion puta i od kad imam moju Milicu više mrzim ljude nego ranije, to moram da priznam. Ali bila sam do te mere zgrožena jer sam pomislila na to... to je za mene isto kao ubiti dete, zato što ja mislim da...

Đuričić: Da nije taj pas možda ujeo tom mlađem sina ili nešto, pa se on....? Mislim, čisto objektivno....

Kovač: Uopšte me ne zanima da li je ujeo i da je ujeo, pas ne može da bude kriv.

Đuričić: Da se mom detetu desilo ja bih psa ubio sigurno, a nemam dece.

Kovač: Ja ne bih, ali dobro. U svakom slučaju, bila sam zgrožena jer sam samo zamislila nevinu životinju koju vuku kolima do smrti... Mislim da takav čovek ne treba da hoda slobodno jer taj će sutra da ubije čoveka ili dete ili bilo koga.

Bećković: Miroslave, tvoj utisak, a nije na listi?

Momčilović: Moj utisak je film 'Sedam i po', bio je na festivalu u Londonu, ali to naravno nije moj utisak, moj utisak je da smo mi spavali kod jedne naše bakice iz Aleksinca, rodom iz Aleksinca, koja živi 30 i nešto godina u Londonu i svake noći nam je kad dođemo ostavljala poruku kakvo će sutra biti vreme. I mi se uvek prevarimo, ako kaže - biće sunčano, mi odemo, pokisnemo kao miševi, i tako iz dana u dan. Jedne noći ostanemo kući i shvatimo da ona gleda RTS. I taj utisak da ona iako živi tamo 30 i nešto godina svake noći gleda RTS i BK, koji je sad nešto promenjen, pa idu neki krolovi, i priča, ne znam - Stoja, Seka, šta im treba da se svađaju, koja živi život odavde. I prvo mi je palo na pamet da ona, iako... mislim, ona razume engleski i može da se vrati, ima ovde porodicu koju sam ja i upoznao sad u međuvremenu, prvo sam pomislio da je to nemogućnost da nastavi emotivni raskid sa zemljom iz koje je došla, a onda sam razmišljao, ona može da se vrati, ništa je ne sprečava da se vrati. A onda sam shvatio da je naličje te priče možda da je dobro u Srbiji kad sam ja malo podalje. Dakle, ne znam šta je od ta dva, jedno od ta dva sigurno jeste, ali to je bio moj vrlo jak utisak.

Bećković: Nije mali, da. Miroslave, tvoj utisak, a nije na listi?

Đuričić: Pa, ja ne znam, pošto ne znam šta se dešava, ne gledam televiziju otkako sam izašao iz kuće...

Bećković: Nema veze, šta je tvoj utisak?

Đuričić: Pa, ne znam šta se desilo.

Bećković: Bilo šta, šta se tebi desilo?

Đuričić: Moj najveći utisak je, moj misliš? Što sam shvatio da je Srbija ono što sam i ranije mislio.

Bećković: A to je šta?

Đuričić: E, pa sad, ja sve da kažem, neću da kažem.

Bećković: Aha, da te tumačimo, dobro.

Bećković: Ispričaj ljudima što smo se svađali, Miki.

Đuričić: Kad smo se svađali? Olja, ti važiš za iskrenu novinarku...

Bećković: I ti si važio za iskrenog čoveka, ja sam mislila da ti ništa ne kriješ od ljudi.

Đuričić: Pa, ne krijem.

Bećković: Nismo se svađali?

Đuričić: Nismo se svađali.

Bećković: Šta je najjači utisak?

Đuričić: Najjači utisak je ovo 'Gledaj majku, biraj ćerku'. Pa, smešno mi je stvarno. Nema smisla, nepoznat... da odem s nekim, nečiju majku da upoznam da kaže kakva je ćerka i da odemo negde sedam dana... Mislim, šta je to... kod nas na selu više nema ugovorenih brakova, šta vi radite, ljudi, šta se dešava s vama?

Bećković: Misliš da je to gore od 'Velikog brata'?

Đuričić: Gore sto puta, 'Veliki brat' je za to intelektualna emisija.

Kovač: Ja ću ipak za Markovića, pošto me fascinirao njegov monolog. Vi ste pričali za vreme tog priloga, nisam uspela sve da čujem, ali ono malo što sam uspela da čujem me fasciniralo, ja sam fascinirana. To je sve što ću reći.

Bećković: Dobro, pa to je lepo.

Kovač: Divno.

Momčilović: Za mene je ovaj prvi, ta priča o 5. oktobru i priča o još jednom 5. oktobru koji se ne pominje, koji ima veze s tim korpusom, to je događaj za koji sam... na koji me podsetio jedan voditelj sa B92 pre nekoliko dana, i to mi je... ima veze s tim utiskom, a to je događaj iz Topčidera pre dve godine. I ta neshvatljiva situacija da ovde ljudi... apsolutno da ih ne zanima sloboda i osvajanje slobode o kom smo pričali i da se ovde tako... stoji ta priča o tome da su dva vojnika koja su došla da služe vojsku ubila jedan drugog. Verovatnoća da se to desi, ko ima iole neke zdrave logike, verovatnoća je otprilike kao da su ih oteli vanzemaljci. I mi pristajemo na tu... ne znamo šta se tačno desilo, možda se desilo baš i to što je našla vojna komisija, ali verovatnoća je mala, ali to pristajanje naroda i novinara i medija da se ta priča polako zaboravi je pogubna po ovaj narod. Kao što je i priča s 5. oktobrom uostalom, jer kada se takve stvari zaborave i kada mi počnemo vremenom da verujemo u priču da su oni jedan drugog ubili, u istoj mikrosekundi se to desilo, onda možemo da poverujemo i u to da su sankcije dobre za privredu, da je rat dobar za natalitet i tako dalje. Mislim da je olako mirenje s tako tragičnim stvarima kao što je taj događaj iz Topčidera nešto što je takođe jedna od loših tekovina koje se nisu promenile posle 5. oktobra.

Bećković: Hvala vam, ne znam kako vam je bilo. Najjači utisak protekle nedelje je predlog broj 2, raspisivanje referenduma. I kako da završimo, završavamo s - laku noć i evo još jedna od tih rečenica koje je izgovarao Miki ovih nedelja i po raznima se proslavljao, ali ja sad stavljam iz svog izbora. Rečenica je glasila - Kad bih znao zašto se bojim mraka ne bih ga se plašio. Nije loše, ne bojte se mraka, laku noć, prijatno.