Transkript razgovora Jugoslava Ćosića i Mikija Đuričića u emisiji Poligraf na TV B92

Svi smo Miki i svi imamo Mikija

Miroslav Đuričić: Ja sam, ljudi, sasvim običan čovek. Želim da kažem građanima Srbije, u svakoj zgradi ima po jedan Miki, u svakom selu, u komšiluku ćete naći po jednog Mikija. A sticajem okolnosti što sam se ja pojavio u toj emisiji, pa ljudi videli mene, ima Mikija dosta, ali ne može od druge bagre, od tih narodnih pevačica i tih ludaka političara da dođe do izražaja. Ja nisam intelektualac, ja imam osnovnu školu, znate koliko ima pametnih intelektualaca, pametnih ljudi koji nisu laktaroši, nisu bezobrazni i ne mogu da dođu do izražaja od tih koji idu tako.

Gost: Miroslav Đuričić Miki, bivši ukućanin Velikog brata
Voditelj: Jugoslav Ćosić

Ponovo ste u Poligrafu. Realiti šou program Veliki brat, koji od polovine septembra možete gledati na Televiziji B92, velikom brzinom osvaja gledaoce i baš kao i u drugim zemljama u kojima postoji i u Srbiji postaje fenomen za sebe. Oni koji gledaju manje-više već imaju izgrađen odnos, kako ko simpatije, nesimpatije ili ravnodušnost, prema devojkama i mladićima koji su u kući Velikog brata, a jedan od njih za koga se pouzdano zna da je generisao mnogo simpatija je Miroslav Đuričić Miki iz Kupinova, koji je pre nekoliko dana, da tako kažem, na zaprepašćenje i žaljenje mnogih, kuću samoinicijativno napustio. Zašto i ko je Miroslav Đuričić pitanja su koja ću večeras postaviti upravo njemu. Miroslave, dobro veče, dobrodošli na Televiziju B92 i emisiju Poligraf.

Đuričić: Dobro veče.

B92: Moje prvo pitanje bi verovatno bilo prvo u izboru bilo koga – Zašto ste napustili kuću Velikog brata?

Đuričić: Pa glavni razlog je sloboda. Mislim da ne postoji ne znam kakav novac da bih ja radio nešto što mi ne prija. Jednostavno, video sam da nije to za mene. Ali, moram da priznam, prijavio sam se zato, tj. ušao sam u tu emisiju isključivo zbog novca, ali sam posle prve sedmice već shvatio da novac nije toliko važan koliko je važno da... Kad mi se na primer, malo će delovati smešno, ali kad mi se spava ja hoću da spavam, tamo nema preko dana spavanja, ako mi se ne oblači neki kostim ja neću to da radim za novac. Nisam želeo da po svaku cenu trpim mentalnu i telesnu neku, na primer za mene, torturu radi novca i slave.

B92: Ali, ako me sećanje ne vara, u onoj prezentaciji kada ste govorili, kada ste se kandidovali za Velikog brata Vi ste govorili o jednoj vrsti situacije u kojoj ste dotle živeli i iz koje želite da izađete, koja je u suštini vrlo slična. Rekli ste, ako se ne varam, da živite sa ocem, majkom, bakom, dekom, sestrom, da ima puno ukućana, da prosto želite neku promenu, da pobegnete od tog koncepta života.

Đuričić: Naravno.

B92: Pa zar nije ovo isto? Na koji način se razlikuju te dve sredine, osim što ovu prvu niste mogli da birate?

Đuričić: Ovamo u pravom životu ja nisam imao novaca, ali sam imao nešto drugo, mogao sam da radim šta sam hteo. Mislim, nisam mogao šta sam hteo jer mi je falio novac, nisam mogao da kupim salaš ili šta ti ja znam, pčele, da kupim veliki pčelinjak. Ne znam, stvar je u tome što sada kad sam izašao iz kuće ovi ljudi su mi postali zaista dragi. Bilo je dosta loših stvari tu, ali se ja ne sećam više nijedne loše stvari i samo lepe uspomene imam prema njima, naravno ne prema svima, ali prema većini ukućana.

B92: Nazivali ste ih recimo glupanima. Video sam neki dan izjavu gde ste rekli: „Ovi glupani“.

Đuričić: Ali, i sada to stoji. Ja sam njima napisao majicu, smislio sam slogan na primer za ovu jednu devojku: „Volim što sam glupava, sve mi krivo kad ispadnem nekad pametna. Što nisi stalno glupava?“ Ali, pre toga sam rekao, ja sam najglupaviji u toj kući.

B92: Da li ste bili iskreni?

Đuričić: Pa jesam bio iskren, ali su mi dragi. Ne mora da znači da je čovek koji je neinteligentan loš čovek, ima dobrih ljudi koji su neinteligentni. Ja imam moje paore koji nemaju pojma o životu, ali su pošteni i dobri ljudi, pričamo o nekim drugim temama, ne moramo mi pričati o knjigama, o muzici, o filmu, nađeš neku temu sa njim i pričaš.

B92: Dobro, hajde da se zaustavimo sad sa ovom pričom o drugima koji nisu tu, možda će još neko biti. Naime, video sam Vašu izjavu u kojoj ste rekli: „Psiholog mi je rekao da treba da prihvatam različite ljude.“ Mislim da je to vrlo zanimljivo pitanje. Kako Vam je to išlo? Na koji način se može živeti s tako različitim ljudima? Ovo pitanje možemo, pretpostavljam, i kao društvo da postavimo svi u ovoj zemlji, ali hajde Vas lično da pitam. Kako se može živeti sa tako različitim ljudima?

Đuričić: Ovo je pravo pitanje. Jedan od mojih životnih stavova je „živi i pusti druge da žive“, a ja sam pogazio taj moj stav tu u kući zato što je meni u jednom trenutku bilo loše i onda sam ja počeo drugima da govorim šta mislim, što ne treba. Teško sam prihvatao njihove razlike, da ima različitih ljudi, mada ni oni mene nisu prihvatili baš kako treba. Ali, začudio sam se za neke stvari, na primer da ne znaju neke stvari, da čovek hoće da zagreje bazen od dve hiljade litara sa šerpom od pet litara tople vode, malo mi je to ono... Izašao sam iz te moje filozofije „živi i pusti druge da žive“, više nisam mogao da ćutim na takvu glupost. Ne znam koji je filozof rekao, ko je to rekao „ljudska glupost je beskonačna“?

B92: Da, poznato mi je to, ne znam da li je filozof ili neko drugi. Pa dobro, i sami ste rekli: „Možda je to bio zadatak“, jer siguran sam da ima stvari koje su drugima izgledale glupo, a koje ste Vi činili po zadatku.

Đuričić: Da, mene su ukućani i nominovali upravo zbog tog mog zadatka, ali ovo sam proverio, definitivno nije bio zadatak.

B92: Miroslave, šta su bili kriteriji za uspostavljanje bliskog kontakta ili prijateljstva u kući u toj vrsti druženja? Šta su uopšte kriteriji za uspostavljanje prijateljstva i bliskih odnosa u Vašoj generaciji?

Đuričić: To je pravo pitanje. Znači, ja sam pukao na ukućane kada sam video licemerje. Ja sam jedini priznao da sam došao zbog novca, i odrekao sam se novca i rekao njima: „Hajde da se svi sada odreknemo para, da damo u humanitarne svrhe ili već šta.“ Ja sam priznao da sam došao zbog novca, a oni su svi rekli da su došli zbog druženja, ali se niko ne odriče novca, samo dvoje-troje je diglo ruku da bi se odreklo novca, a svi došli zbog druženja. Znači, to licemerje, i na primer vidim nekog da se sa svima trudi da bude dobar u kući, a misli loše o njima, a da ga ne bi nominovali on s njima sve lepo onako. E, te stvari mi nisu odgovarale, ja to ne volim, ja sam rekao svakom. Oni su rekli: „Pa reci šta misliš o nama?“ Ja sam rekao šta mislim o kome u oči, iskren sam. Mi jedemo, a ova devojka što je kuvala, stvarno je dobra devojka, ali nam je skuvala živ krompir i svi ćute i jedu. Ja kažem: „Pa ovo je živ krompir“, a oni kao: „Al' si bezobrazan.“ Što sam bezobrazan? Što da ne kažem da je živ krompir kad jeste?

B92: Ima onih koji kažu: „Pa nije Miroslav baš bio tako iskren u toj priči oko novca, on je zapravo pročitao druge jer je inteligentan, pročitao je druge i sad ih folira. Sad je potegao tu priču jer zna da od te priče neće biti ništa.“

Đuričić: E , ti što sumnjaju nek' razmišljaju, nek' budu u dilemi.

B92: A koliko ste u suštini zaista bili iskreni sve to vreme? Je l' možete da odgovorite na to pitanje?

Đuričić: Jesam, evo i sad sam iskren.

B92: Rekli ste da ne podnosite licemerje i laž.

Đuričić: Ne podnosim licemerje.

B92: Ko je pravi Miroslav, je li onaj zaista u kući Velikog brata ili se pravi Miroslav bitno, suštinski razlikuje po karakteru od onog koji su gledaoci imali priliku da gledaju?

Đuričić: Isti sam Miroslav što se tiče nekih životnih stavova, znači prihvatam sve ljude. Ako vidim da si dobar čovek, ja ću biti duplo bolji prema tebi. Ako vidim da si gad, ja ću biti duplo gori gad prema tebi. Eto, to je Miroslav.

B92: A ko je Vaš favorit u kući Velikog brata? Je l' možemo o tome da govorimo?

Đuričić: Pa pošto sam imao jedina dva prijatelja u toj kući, to su Bosanac i Crnogorac, oni su mi favoriti. I želim da se obratim mojim navijačima koji mi dolaze na kuću i navijaju, kad mi pomenu, kad mi kažu: „Šta se družiš sa onim muslimanom?“ Da vam kažem, ona Dragana, koja je iz Republike Srpske, Srpkinja, i on koji je musliman, bosanski, za mene su oni jedno te isto – Bosanci. Znači, dečko je dobar, može biti Marsovac, on je dobar dečko, ljudi. Nemojte, molim vas, više da mi govorite „što se družiš sa onim muslimanom“. Ja planiram kad on izađe iz kuće, mi smo se dogovorili, ja idem da posetim grob Mirze Delibašića i Davorina Popovića, pevača Indeksa.

B92: Kad smo već kod tolerancije, kakva je atmosfera u Vašem Kupinovu? Je l' ima tamo takvih pitanja?

Đuričić: Nema. Kupinovo jeste čisto srpsko selo. Imali smo jednog Hrvata, on je čovek umro, nije imao problema ni sa kim. Ok, svuda ima onih, neću da pominjem tu stranku, oni bi sve to pobili, poklali to što nije srpsko, znate kako već to ide, a ima i normalnih ljudi.

B92: U redu, da se vratimo na kuću. Ko Vam je najmanje simpatičan?

Đuričić: Najmanje simpatičan?

B92: Koga biste eliminisali odmah? Kojim redom? Je l' mogu tako da postavim pitanje?

Đuričić: Ako se ne ljutiš, ne bih da dajem sada, odnosno ako mogu da ne dam odgovor.

B92: Ali, postoje liste ljudi?

Đuričić: Postoje ljudi, da. Za jednog mogu da se odlučim, hajde nek' bude ovaj Marko, dečko iz Brusa, a u stvari je sa Novog Beograda, nek' bude on.

B92: A šta je to što Vas je najviše iritiralo u toj kombinovanoj priči zajedničkog života, onoliko ljudi u kući? Šta je najveći problem kad živite sa 14 ljudi ili malo manje?

Đuričić: Problem je to što ja ne volim ljude koji nemaju hrabrost. Na primer, mi sada sedimo u toj kući i kad se čuje glas: „Veliki brat se obraća...“, oni svi ovako ustanu, ja sedim, rek'o: „Ljudi, šta vam je?“ Kažem ovoj gospođi: „Gospođo, imate 58 godina, imate unuke, imate ćerku, supruga, pa nije smak sveta ako izađete iz ove kuće.“ Razumete šta hoću da kažem? Oni misle da će biti smak sveta ako oni ne postanu medijske ličnosti, ako izađu iz kuće. Evo, ja izašao iz kuće, više me vole nego da sam ostao.

B92: Pošto ste sada van kuće, imate dodir sa spoljnim svetom, imate mnogo bolju, zapravo pretpostavljam da niste imali nikakvu sliku o tome kako Vas ljudi primaju, kakva je percepcija i koliko simpatija imaju prema Vama i drugima, sad sam siguran da znate koliko simpatija imate od strane svih onih koji glasaju u Velikom bratu i koji gledaju ovaj realiti šou. Šta je to što, po Vašem mišljenju, najviše privlači ljude, zbog čega imaju jedan tako pozitivan odnos prema Vama?

Đuričić: To ne bih znao, ali biću surovo iskren, možda ovo neće ići u moju korist . Prva dva dana kad sam izašao iz kuće hteo sam zaista da pobegnem u šumu, da me niko ne nađe, da se zatvorim, ali sam shvatio da to ne može da se desi i prihvatio sam ulogu. Evo, sad sam tu par dana u gradu. Evo, iskren sam i ono što sam pričao pobiću, ali prijaju te stvari malo, te žene i tako to. Znate na šta mislim? Prepoznaju vas ljudi. E, samo mi je krivo što ljudi koji me prepoznaju kažu „a što si izašao“, ja tom odmah kažem: „Marš“. A ko priđe i ko mi kaže: „Bravo, majstore, neka si izašao“, taj je ukapirao. Ovaj što me pita: „Što si izašao“ taj nije ukapirao šta je život, šta je sloboda. Ko kaže: „I neka si izašao“ svaka mu čast, a ko mi kaže: „Što si izašao“ to mi je malo...

B92: Kako doživljavate Beograd, pošto ste iz Kupinova? Je l' možete da komparirate Kupinovo i Beograd? Sad ste govorili o devojkama, pretpostavljam da se to događa ovde, ovde je mnogo ljudi.

Đuričić: Da, u Beogradu. Šta mi smeta u Beogradu? Što 80 posto građana Beograda ima babu i dedu na selu, i onda ti urbani likovi kažu: „Jao, ovi seljaci, ovo-ono.“. To je glupo. Zašto reč „seljak“ da se upotrebljava? To su ljudi paori, koji žive i rade pošteno, država ih krade otkako postoji. Zašto reći za nekog ko je neobrazovan, ko je prost ili ne znam šta, zašto reći „seljak“? Hajde da kažemo sada onom ko je obrazovan i glup – Baš si urban. Mislim, glupo je upotrebljavati reč „seljak“ za takve stvari, te mi stvari smetaju.

B92: Na koji način je Veliki brat promenio Vaš život u poređenju sa onim kojim ste živeli pre Velikog brata? Kako izgleda sad Vaš život? Šta se događa u životu?

Đuričić: Svi su mi prijatelji. Kao što sam bio crna ovca u familiji, tako sam bio crna ovca u selu, pošto je to celo selo glasalo za socijaliste, a bilo je nas deset koji smo bili opozicija. I bio sam ja za Peti oktobar, bolje da nisam išao, da sam znao da će doći ovaj, znate koji, iz DSS-a, bolje da ga nisam ... Dobro, hajde, opet bolje nego ono, ali ni ovi nisu dobri. Znači, gledali su me kao crnu ovcu, najgori, kao – Treba ga uhapsiti. Kad je javljeno na televiziji da je Otpor proglašen za terorističku organizaciju ja sam isto to veče izlepio celu kuću sa pesnicama, hteli su neki komunisti da me hapse, svašta je tu bilo. Znači, sad me svi ti vole, svi me tapšu po ramenu: „Osvetlao si obraz.“ Ja nisam slučajno izabrao u Velikom bratu pesmu „Dođi, draga, na Obedsku baru“, to je tamburaška pesma. Ja slušam Bob Dilana, Pink Flojd. Znači, ja sam tu pesmu namerno izabrao, nek' se čuje za moj kraj, nek' se čuje za moje mesto, za tu Obedsku baru. Znači, sad me svi vole.

B92: A kako to izgleda? Kako izgleda Vaš dan? Kako izgleda to kad se pojavite negde? Je l' ljudi traže nešto od Vas? Žele da razgovaraju sa Vama? Koliko je to naporno?

Đuričić: Pa prilaze. Nije mi naporno, ali mi je neprijatno, ja sam, ljudi, sasvim običan čovek. Želim da kažem građanima Srbije, u svakoj zgradi ima po jedan Miki, u svakom selu, u komšiluku ćete naći po jednog Mikija. A sticajem okolnosti što sam se ja pojavio u toj emisiji, pa ljudi videli mene, ima Mikija dosta, ali ne može od druge bagre, od tih narodnih pevačica i tih ludaka političara da dođe do izražaja. Ja nisam intelektualac, ja imam osnovnu školu, znate koliko ima pametnih intelektualaca, pametnih ljudi koji nisu laktaroši, nisu bezobrazni i ne mogu da dođu do izražaja od tih koji idu tako. Sad izvini što ću da nastavim. Znači, ja sam završio osnovnu školu, paor sam ceo život, ja imam pravo ponekad i da opsujem, takvim ljudima priliči, tako je javno mnjenje stvorilo utisak da smo mi ti psovači. A što ne bih i ja psovao ponekad u nekoj emisiji? Neću kod tebe zato što te poštujem. Kad gospodin Velja Ilić i ostali političari psuju, što ne bih i ja paor sa osnovnom školom? Znači, oni mogu, ti ministri što su završili fakultete, hoću i ja da psujem. To su, bre, džukele.

B92: Vi stalno govorite o tome kako ste običan paor sa osnovnom školom, ali mnogi ljudi misle da ste veoma inteligentan i nadaren čovek, i jedan od talenata jeste način na koji koristite medije. Moram da Vam postavim i to pitanje – Da li u tome ima istine? I šta zapravo posle ovog iskustva mislite o medijima? Imate li drugačije mišljenje, drugačiju predstavu o medijima, posebno elektronskim pošto nose ovu priču Big brader?

Đuričić: Šta ja znam? Evo, sad pred ovu emisiju mislio sam da će mi biti frka, ali baš sam se opustio, super mi je, evo sad ću malo i vode piti. Znači, opušteno, sasvim normalno.

B92: Je l' Vas zovu iz drugih medija?

Đuričić: Ma zovu svi živi, već su mi dosadili, ne želim više da dajem izjave. B92 je televizija uz koju sam ja odrastao, potvrđivao svoja mišljenja '90-ih godina.

B92: Otkad gledate Televiziju B92?

Đuričić: Otkako je počela.

B92: Šta ste gledali na televiziji?

Đuričić: Pa prvo ću krenuti s radijom, omiljena emisija mi je Brakus, inače na televiziji Ciklotron, voleo sam „Predgrađe“ da gledam, toga nema više, „Sautpark“, „Sajnfild“ serija, ona je bila super, nema je više. Eto, takve stvari sam voleo. Naravno, Olju da ne pominjem, ona je vrh.

B92: Miki, da ste ostali u kući, verovatno biste propustili referendum, koji je zakazan za 28. i 29. oktobar, dakle ovaj mesec, o novom ustavu koji je predvideo između ostalog i autonomiju za Vojvodinu, odakle dolazite. Moje pitanje je – Da li ste na bilo koji način društveno angažovani? I ko je zapravo Miki Đuričić po svojim vrednosnim opredeljenjima u političkom smislu? Jeste liberal, jeste konzervativac? Nešto ste maločas rekli, ali hajde budite eksplicitniji malo.

Đuričić: Ja sam levo orijentisan, ali ne levo što u Srbiji misle, levo – socijalisti, pa da vezuješ sa JUL-om, sa socijalistima ili šta ti ja znam. Znači, levo sam orijentisan. Ovo se obraćam ljudima koji znaju šta pričam, intelektualcima, političarima. Znači, levica, ali prava levica, ova evropska, moderna.

B92: Da li je tačno da ste izjavili da biste tukli Dejana Mihajlova, generalnog sekretara Vlade ili ne?

Đuričić: Ljudi, ja sam čovek koji je miran, povučen, ne volim da se bijem. Jeste, potukao sam se par puta u životu. Jebeš čoveka, izvinite, koji se nije potukao u životu. Ali, to je čovek kojeg kad bih sreo na ulici, kad bih ga negde snimio, to je jedini čovek kojeg bih ja tukao bez razloga i to kao vola u kupusu, ne bih mu slomio ništa, ali prebio bih ga.

B92: Dobro, mora da postoji neki razlog ako tako mislite.

Đuričić: Nema razloga. Eto, otkrio sam svoju lošu stranu.

B92: Samo Vam je nesimpatičan?

Đuričić: Nije nesimpatičan, ali ti kao da nisi gledao njegove izjave i čitao. Jugoslave, pametan si čovek, kao da ne znaš da je čovek gnjida.

B92: Dobro, ali iza takve namere, odnosno iza takve izjave mora da postoji neki malo jači razlog.

Đuričić: Razlog je to što sam prepoznao da on nije dobar čovek. Na primer, ja sam član, evo kazaću, neke stranke, evo izmisliću stranku koje kod nas nema, kako se zovu ovi u Engleskoj?

B92: Laburistička partija.

Đuričić: Evo, ja sam član laburista i stručnjak sam za poljoprivredu, i treba da se donese zakon u Skupštini za poljoprivredu. I ovi moji, znači drugi, a ja sam glavni u laburistima za poljoprivredu, oni kažu: „Ne može taj tvoj zakon“, i ja treba da glasam protiv mojih ubeđenja. A ti stranački vojnici, oprosti, pokojni Slobodane Aligrudiću, tvoj sin je krenuo lošim putem isto. Ne volim vojnike stranačke, moraš da imaš svoje mišljenje. Ako ti ludaci radikali kažu neku dobru stvar u Skupštini, nema veze što sam ja iz DS-a, a ja sam razmišljam mojom glavom – Pa možda ovo nije loše, pa predložim. I ti radikali isto treba ako DS predloži ili Čeda, nek' Čeda predloži kad uđe sad u vladu neki na primer dobar zakon, i sad radikali ako misle da je to dobro neka glasa svaki. Ne obraćam se svim radikalima nego onima koji imaju hrabrosti i da kažu – Pa nije loše ovo što ovaj Čeda kaže, ili bilo koji drugi političar, pa da i on glasa za to. Ali ne, kako su odlučili oni u stranci, nećemo za taj zakon glasati, mi ne glasamo, odlučila stranka, a ja mislim kao svoj čovek da to nije loš zakon. Jesi razumeo?

B92: Naravno. A kako u kontekstu aktuelnih noviteta i ponašanja Skupštine u smislu zakona...

Đuričić: Misliš za Vojvodinu, za autonomiju i to?

B92: Ne, mislio sam prvo da Vas pitam, pošto živite od poljoprivrede, kako zapravo vidite politiku Ministarstva za poljoprivredu i ove Vlade, pošto govorite vrlo loše o generalnom sekretaru Vlade? Je l' se to odnosi na celo Ministarstvo, na celu Vladu? Šta bi neko ko živi od poljoprivrede i ko živi u Kupinovu danas rekao premijeru?

Đuričić: Da se ne lažemo i ne foliramo, više ne živim od poljoprivrede, od juče ne živim više od poljoprivrede.

B92: Pa dobro, ali živeli ste do sada.

Đuričić: Znači, gurnuli su me ljudi u medije, hteo sam da pobegnem, prihvatio sam ovo sve i videću šta će dalje biti. Hoću da kažem, evo vam činjenice, to svaki političar zna, svim paorima, namerno kažem paori, da ne kažem seljaci, kada su izbori nama se obećavaju razne stvari, ali paori pokrivaju... to je kao da izgubite na izborima jedan omanji grad. Znači, šta je važno političaru? Da onaj koji radi u fabrici, to je taj glasač, da taj ima jeftino meso, da taj ima jeftinu papriku, to je problem. Ko šiša ove seljake, oni malo na izborima mogu da donesu.

B92: Mislite da su oni koji žive u poljoprivredi zapravo poniženi, je l' to hoćete da kažete?

Đuričić: Ne da su poniženi. Evo sad ćemo malo i da se šalimo, mi u Sremu imamo, pošto sam ja iz svinjskog Srema, ima vinski i svinjski Srem, Irig i ovamo to je vinski, a Morović i Kupinovo svinjski . Mi imamo, to se zove budža, to svinjari nose, to je drenovina, ovako ima drvo, ovde ima budža, tu se svinjar odmara. Znači, treba da napravimo mi u Sremu svinjskom, te budže da uzmemo i da uletimo u Skupštinu i da tučemo sve poslanike redom i da polupamo sve živo, e to treba da se uradi. Ne treba nama pomoć ni intelektualaca ni ovoga ni onoga, samo mi poljoprivrednici, kao ono iz narodnih pesama, kuka i motika.

B92: Dobro, ali da li biste na tom putu ka republičkom Parlamentu svratili možda i do vojvođanskog Parlamenta ili direktno u Parlament Srbije?

Đuričić: Sve. Znači, ja se ne borim... Ja sam Srbin, ljudi, ja sam pravoslavac, ali zašto ja ne smem... Znači, ja sam Kupinac, Sremac, Vojvođanin, Srbin. Ko mi prvo dirne... Uvek mi je Kupinovo preče od Srema, uvek mi je Srem preči od Vojvodine, uvek mi je Vojvodina preča od Srbije, uvek mi je Srbija preča od ostalih. Kad svi budemo tako razmišljali... To jako deluje samoživo, to je pravi globalizam.

B92: A jeste li Vi autonomaš?

Đuričić: Jesam.

B92: U kom smislu? Pošto taj termin ima višeslojna značenja i različitu percepciju u javnosti.

Đuričić: Obraćam se građanima Srbije, baš me briga što će me zamrzeti. Ja 75 posto stanovništva srpskog smatram neinteligentnim kao i ove u kući, i to javno kažem, ovo ne sme da se seče iz emisije. Znači, autonomija nije Nenad Čanak i drugi političari. Što tražim za Vojvodinu, za moje mesto, moj region, moju opštinu, tražim za Kragujevac, za Čačak. Mislim, ko sam ja da tražim, ja to sad kažem ovako. Znači, ne može ljudi sve u Beograd, polako.

B92: Miki, kako se živi u Kupinovu? Od čega živi Kupinovo? Je l' to bogato selo? Kako ljudi žive?

Đuričić: To je selo gde se šuma najviše eksploatiše, Obedska bara je tu, prirodni rezervat, okolo je šuma, ne znam da li ima 13 ili 15 hiljada hektara pod šumom. Neću o tome da pričam, imam drugare u šumariji, „Srbija- šume“, to je država u državi, šta da vam ja pričam. „Vojvodina- šume“ to je država u državi, njima ne može niko ništa, tu se velike pare vrte. Uf, da ovo isečemo?

B92: Nećemo ništa iseći. Koliko brzo nestaju srpske šume, pošto je to jedna od omiljenih tema ekologa? I svi samosvesni ljudi koji rade čak i u toj industriji vode računa u drugim zemljama da se makar zasadi onoliko koliko se poseče. Da li je tačno da mi nemilosrdno krčimo šume? Vi ste u toj industriji bili.

Đuričić: Evo, ovako. Hrastu treba 150 godina da dođe u taj period da može da se seče. Znači, mi sečemo šumu koju je Franja Ferdinand posadio u Vojvodini, u Kupinovu. Oni kažu da su oni posadili. Ja pamtim kao dete šume gde su sada livade i topola. Šta ćeš s topolom? Koje je to drvo? Kao brzo raste, kao treba joj 10-15 godina. Ne bih ja menjao dva kubika hrasta za sto kubika topole, ali dobro, ja se ne razumem u to. Sad će oni nešto – Mali lupa, ovo-ono. Ali, činjenica je da ja pamtim kao dete, ja sam mlad čovek, ali pamtim šume gde su sada livade. Tako meni moj drugar jedan objašnjava: „Ne znaš ti, Miki, mi smo ove godine posadili 300 hiljada, a posekli smo toliko...“ Da, ali tih 300 hiljada će tek za 150 godina narasti.

B92: Ko je u Kupinovu na vlasti, na lokalnoj vlasti?

Đuričić: Bili su socijalisti koliko su bili, dugo, jedva smo ih skinuli, sada su dobri momci, imali su nekih problema. Stvar je u tome što je u Kupinovu sada od tih donacija, nekih čuda, stvarno škola sređena, uveli parno grejanje, crep nov, mada oni kažu da nisu oni zaslužni, vidi se, malo je centar sređen isto, radi se. Imaju i oni mana, ali to ću ja sam da rešim s njima, ne mora u javnosti.

B92: Ima li teoretske šanse da se vratite u kuću Velikog brata, pošto se priča i o takvoj nekoj mogućnosti?

Đuričić: Ne, nema šansi da se vratim.

B92: A ne bi se desilo prvi put, mislim na produkciju u drugim zemljama gde se nešto tako desilo.

Đuričić: Vratiću se samo kao gost, kao što sam i pre neki dan doneo cigarete, i kao gost mogu da dođem da budem pola sata-sat, da ih vidim, da im donesem cigare, da neki skeč napravimo. Znači, za to postoji mogućnost, a da se vratim nema šansi.

B92: Maločas ste rekli da ste doskora živeli od poljoprivrede. Jeste sad promenili posao? Kako vidite svoju budućnost? Kako vidite naredne mesece, godine?

Đuričić: Znate kako? Pčelario sam, radio sam kod najvećeg pčelara u Evropi, Ivan Vener, čuveni, radio sam kod njega i njegovog sina. Išao sam u šumu, sekao drva i šta ti ja znam, kao fizički radnik sam radio, ne stidim se poslova, na građevinama, na mešalici, nema šta nisam radio. Sve što zaradim umem da... Pa nisam ni ja idealan, ja zaradim 300 eura, odem u kafanu i sve izgubim na kartama, sutra nemam za cigare. Mislim, niko nije savršen. Ili odem u kladionicu i odigram, sve ja volim, odem na tamburaše i dam im sve što zaradim.

B92: A za šta danas pre svega vezujete budućnost? Za medije možda?

Đuričić: Ne, voleo bih...

B92: Pošto su šanse tu, očigledno da imate šanse da birate.

Đuričić: Sad ću vam kazati. Tačno, mnogi mi nude razne poslove, i radiću verovatno nešto. Znači, radio bih godinu-dve dana, planiram, i onda bih skupio taj novac na taj način na koji ja hoću i da ostanem svoj, a ne na ovaj način na koji sam mogao verovatno, pošto vidim da sam imao podršku naroda. I dalje je 100 košnica, salaš, da bude to negde Fruška gora, Dunav. Znači, vikendom da se spustim, čamac, malo zezanje, pecanje i tako, i dalje mi je to reper u životu. A sad, ovako malo eksponiraću se. Ovo ću kazati, Srbija će shvatiti, pošto vidim da me ljudi vole, malo ću se zezati s političarima jedno godinu-dve dana, malo s novinarima, malo s vama narodom, valjda ću i zaraditi neke pare. Ako ne zaradim, opet ko ga šiša, ne gine mi Kupinovo. Ako zaradim, ostvariću te moje snove.

B92: Imate li na kraju neku poruku bivšim ukućanima u Velikom bratu?

Đuričić: Pa ne znam šta da im kažem, nemam nikakvu poruku za njih, uopšte nemam baš nikakvu. Mislim, da si me pitao poruku za nekog političara ili ovog ili onog, ali za njih baš nemam nikakvu poruku.

B92: A za tatu i mamu?

Đuričić: Tek za njih nemam. Ja i tata nismo deset godina dobri, sad je on kao sa mnom... dobri smo.

B92: Hvala Vam na vremenu koje ste posvetili gledaocima Televizije B92, svako dobro.