Ideologija heliocentrizma

Propast percepcije

Svetislav Basara

Uporedo sa merkantilizacijom prostora uocavamo zacetke procesa politizacije percepcije. Dozivljaji prostora, vremena i pojava, kao i odnosa medju njima, od Renesanse naovamo prestaju da budu cisto subjektivna stvar i podlezu cenzuri niza perceptivnih konvencija zasnovanih na bezlicnim, spoljašnjim autoritetima, sve više postajuci politicki stav. Polako se konstituiše ono što ce se kasnije zvati common sense: dogmatski sistem deskripcije niza bizarnih stvari i postupaka koji su u tradicionalnim društvima prepušteni subjektivnoj proceni. Nacin percepcije sve više postaje politicki stav. Percipirati realnost na nacin drugaciji od opšteprihvacenog, od tada naovamo znaci izloziti se ekskomunikaciji. U zavisnosti od stepena nepodudarnosti necije percepcije sa perceptivnim konvencijama epohe, vid ekskomikacije krece se na širokoj skali od svrstavanja u kategoriju osobenjaka, preko smeštanja u ludnice, zakljucno sa fizickom likvidacijom. Na taj nacin se ljudska zajednica u procesu desakralizacije brani od prodora uticaja odozgo, istovremeno masovno proizvodeci sve ono od cega zeli da se sakrije jer se realnost, po prirodi stvari, ne moze uklopiti u fiktivne, arbitrarne sisteme. Uostalom, i samo ludilo tokom istorije biva profanasano, da bi sredinom modernog doba bilo prepušteno na brigu medicini kao grani prirodnih nauka, iako je u osnovi teološko-filozofski problem. "Ludaci", to jest oni koji percipiraju drugacije i više od vecine, u ranijim vremenima imaju gotovo povlašcen status, a dvorska luda u kraljevoj blizini ne sluzi - kako se pogrešno smatra - za uveseljavanje, vec kao ravnoteza glasu prakticnog razuma personifikovnom u kraljevim savetnicima. Uprkos deklaracijama, ludilo se ne dozivljava kao bolest niti izaziva saosecenja; ono pre nosi pecat nedodirljivosti, neceg sramotnog i necistog u religioznom smislu. Teznja ka standardizaciji i tipizaciji percepcije javlja se istovremeno sa usponom popularne, avanturisticke literature o vitezovima lutalicama koja propagira nomadsku ideologiju. Presudnu ulogu u procesu standardizacije percepcije igra likovna umetnost, na koju se u monoteistickim sistemima veoma nerado gleda jer izobrazavanje likova uvek predstavlja simulaciju bozanskog stvaranja i u sebi krije opasnost od pada u idolatriju, to jest od svodjenja percepcije iskljucivo na domen vidljivog. Uspon perspektivnog slikarstva, pozdravljen kao trijumf trezvenosti i perfekcionizma, u stvari predstavlja kanonizaciju jedne opticke varke. U dubljem, simbolickom smislu, briga za "verno" prikazivanje prividnih prostornih odnosa i za detaljne analize likova i objekata u tom prostoru, oznacava gubitak interesovanja za ono što je iznad prostora i površine, kao i za ono unutrašnje. Tako likovna umetnost postepeno plete mrezu oko ljudske percepcije stvarajucicambijent koji ce pogodovati predstojecem zaboravu metafizike. U prerenesansnoj likovnoj umetnosti na snazi je simbolicka perspektiva u kojoj su odnosi medu objektima i likovima odredjeni njihovim ontološkim statusom. Kasnije je insinuirano da su prostorni odnosi u medievalnom slikarstvu posledica neveštine, iako su ti odnosi plod svesti o oziciji coveka koji se na hijerarhijskoj lestvici bica nalazi iznad fizicke realnosti, pa tako i iznad prostora. Strategija likovnog verizma usmerena je na suzavanje polja realnosti putem "prevaspitavanja" percepcije, koja se sada bombarduje mnoštvom raznovrsnih detalja razmeštenih u iluzornom prostoru perspektive. Kanonizacija i izvesna sakralizacija vidljivog redukuju pojavni svet na odredjen broj perceptivnih konvencija koje, slicno jezickim konvencijama, omogucavaju da se svet dozivljava pasivno jer je paznja neopozivo preusmerena sa introspekcije na opservaciju "objektivne realnosti". Nedugo potom, svoj procvat ce doziveti i kartografija koja predstavlja korak dalje u simulaciji bozanske kreacije, buduci da je njen ideal proizvodnja Zemljine verne kopije. Tu, medjutim, vidimo jednu cudnu stvar: iako nastaje pod uticajem heliocentrizma, kartografija predstavlja regresiju na Ptolomejevu sliku sveta buduci da Zemljinu sferu "ispravlja" i prikazuje je kao da je ravna ploca. Ako imamo na umu da se navigacija i dan danas zasniva na pretpostavci da je Zemlja centar vasione, mozemo zakljuciti da "kopernikanska revolucija" nema nikakav prakticni znacaj, da je njena uloga ideološke prirode i da je posluzila iskljucivo kao paradigma svih kasnijih revolucija koje u socijalnom domenu ponavljaju ono što je ideologija heliocentrizma ucinila u kosmološkom: postavljaju u centar ono što pripada periferiji i uzdizu na visinu stvari koje pripadaju dnu.

Simbolicko (sakralno) slikarstvo je spona izmedju fizicke realnosti i nadredjenih "nebesa"; perspektivno slikarstvo ima slicnu ulogu kao i sakralno: ono cvrsto povezuje ljudsku percepciju i pojavni svet koji se udaljava. Prekid neposredne vertikalne komunikacije povlaci sobom gubitak neposrednosti u svim pravcima ili drugacije receno: skrivanje od Boga i pokušaj da se zivot zasnuje na cisto ljudskim temeljima ima za rezultat paradoks: priroda kojoj desakralizovani covek hoce da se "vrati", pocinje da se sakriva i udaljava od ljudskog vidjenja. Otuda je svetovna umetnost magijski pokušaj da se skrivanje i udaljavanje materijalnog sveta zaustavi tako što ce se delovi pojavnog uciniti nepokretnim. Tu se vracamo na Platonovu kritiku mimeze u kojoj je iz politicke predostroznosti precutano da podrazavanje nije "dorada" spoljašnjih fenomena vec znak gubitka neposrednosti. Medjutim, ono što je postalo dvostruko nije pojavnost vec percepcija. Prema Nikoli Kuzanskom, vizuelna percepcija je slozena i u sebi sadrzi isprepletane opticko-senzitivne i intuitivne procese. Kako je priroda simbola ambivalentna, jer on predstavlja neku vrsta otvora kroz kojeg struje uticaji, ukoliko simbol nije postavljen u pravilnom smeru, onda su to širom otvorena vrata za prodore destruktivnih sublunarnih energija iz onog "prostora" koji se u modernom vremenu naziva kolektivno nesvesno. To "nesvesno", medjutim, jeste ogromno skladište mitova i simbola koje su mnoge generacije svesno odbacivale i zaboravljale i u strogom smislu ono je ona neprozirnost koja zatamnjuje, kako našu sopstvenu prirodu, tako i prirodu pojava oko nas.

Jedna istorija razvoja percepcije kroz vekove omogucila bi uvid u procese opadanja percepcije, od mitoloških vremena u kojima je vidjenje istovremeno i spoznaja posmatranog, sve do najnovijeg doba u kome se vizuelni dozivljaji svode na apsolutno pasivnu recepciju optickih i bioelektricnih impulsa. To više nije ni dvodimenzionalna pseudosimbolika perspektivnog slikarstva koja svet reinterpretira u geometrizovanom obliku; sa razvojem filma, teleemisionih tehnika i informatickih optoelektronskih sistema, vidjenje se sve više zatvara u prostor interface-a potpuno lišen bilo kakvog empirijskog volumena. Ako je perspektivno slikarstvo kao implicitna ideologija, bilo zasnovano na tacki, koja je - kako piše Nikola Kuzanski - quasi nihil, gotovo ništa, ako su primenjeni derivati takvog slikarstva - kartografija i štampa omogucili ekspanziju tehnološkog multiplikovanja koje za rezultat ima globalno zagadjenje, onda su teleemisione tehnike ideološki oslonac percepcije svele na nematerijalnu, svetlucavu iluziju tacke, na piksel, što je verovatni pocetak procesa zagadivanja svetlosti. Percepcija vremena i prostora tako postaje politicki stav. Kao što na istorijskom planu imamo dve evropske civilizacije veštacki spojene fiktivnom hronologijom, tako u domenu fizicke pojavnosti imamo dva koncepta vremena i prostora nasilno povezana smesom euklidovskih teorema i istorije umetnosti. To je primarna, implicitna doktrina koja uci da su prostor i vreme vecne i nepromenjive datosti, da su, štaviše, vecnost eo ipso. Svaki pokušaj govora o promenjivoj prirodi vremena i prostora povlaci sobom bujicu optuzbi za misticizam. Relativno mnoštvo pisanih dokumenata u kojima se govori o drugacijem ustrojstvu vremenskoprostorne rešetke zaturaju se, ignorišu, ili jednostavno proglašavaju za mitove.

Ogroman znacaj koji se u Renesansi daje slikarstvu nije slucajan; ono je pre onovremeni pandan multidisciplinarnom skupu polutajnih eksperimenata koje se danas nazivaju "strateška istrazivanja". Izvodjenje velikih slikarskih radova je znacajna drzavna investicija. Istovremeno, Crkva podrzava i finansira likovnu "humanizaciju" sakralnih motiva koja naglašava iskljucivo istorijsku dimenziju religioznih dogadjaja, koristeci kao modele za likove Isusa, Majke Bozije i proroka i apostola, konkretne ljude i zene. Tako zapocinje kompromis sa istorijom i "horizontalizacija" Crkve, koja ce nedavno kulminirati Papinim priznanjem Darvinove Teorije evolucije, ucenjem koje direktno pritivureci dogmi o stvaranju sveta.*

Paralelno sa tim procesima javlja se tendencija povecanja preciznosti i zacetak docnije manije premeravanja svega i svacega. Obnovljena izucavanja euklidovske geometrije postavljaju temelje geodeziji koja ce, opet posluziti kao odskocna daska za rastucu komercijalizaciju prostora i površina. Vlasništvo se sve više odnosi, ne toliko na zemljište, vec na prostor koji ono zauzima. Manija premeravanja uzima sve više maha, a u stopu je prate zahtev za preciznošcu i teznja da se "merenje" proširi daleko izvan opsega ljudske percepcije, kako na mikro, tako i na makro planu. Javljaju se prvi mikoroskop i prvi teleskop. Ali sama potreba za premeravanjem izaziva podozrivost; cak i anticko shvatanje ukazuje da je svet dat kao izmerom. Uostalom, sam etimon pojma dimesnio/dimensus jeste izmerenost. Kakva je svrha tog naknadnog, bez obzira na "napredak" mernih tehnika, uvek manjkavog premeravanja? Kako cemo kasnije videti, nastajuca kartografija, geodezija i metrologija treba da uvedu red u novi poredak stvari vaspostavljen nakon Kopernikanske revolucije, na ideološkoj matrici heliocentrizma, u poredak koji horizontalnoj pojavnosti treba da pribavi atribute apsolutne i jedine realnosti. Iako se sve to cini u ime coveka sa velikim pocetnim slovom, lako je pratiti kako se iz umetnosti, nauke, na kraju i iz koncepata prostora i vremena, uklanja svaki antropomorfizam i kako se, relativne ali funkcionalne antropomorfne mere (stopa, lakat, palac) povlace pred uvodjenjem apstraktnih jedinica merenja, tako da se danas došlo do sledece definicije za metar: "The metrer is the legngth equal to 1,650,736.73 lengths of a wave in the vacuum of radiation corresponding to the transition between the 2p 10 and the 5d5 levels of the Krdzpton 86 atom".

Sprega istorije, umetnosti, nauke i politike, brizljivo prikrivena parcijalizacijom ljudskog znanja, pre svega monstruoznom podelom ljudskog znanja na oblast "prirodnih" i oblast "humanistickih" nauka, tvori horizontalni, materijalisticki pseudouniverzum koji se, kao u onoj Borhesovoj paraboli, tacku po tacku poklapa sa fizickim svetom; ta okamenjena gnoseološka opna sprecava dotok energija iz viših sfera oglašanih za plod prevazidjene fantazije i u zatvorenom sistemu se javlja zagadjenje. Kako je fizicka realnost samo segment univerzuma, ili da parafraziramo Junga - Dno Boga, njeno odsecanje od kosmicke celine nuzno dovodi do procesa raspadanja. Ljudski rod regredira na prereligijske modele zivljenja u kojima duševne sile, projektovane na neodgovarajucu ravan, proizvode stravicne posledice. Spoljašnje odlike te regresije nalazimo u mnogim savremenim fenomenima, pocev od turizma i naturizma kao najbenignijih formi renomadizacije, preko slorane i infernalne amblematike karakteristicne za totalitarne ideologije, do ludila fotografisanja, filmskog i digitalnog snimanja i kompjuterskog interfejsa. Forme obozavanja sunca su još uvek prikrivene, simplifikovane i deritualizovane u obliku raznih eko pokreta. Nocna strana ponovne paganizacije nalazi svoj izraz u vaskrsavanju opskurnih, orgijastickih kultova, lišenih cak i kontrainicijacijske dubine, kultova koji se svode na ideologizovanu neuroticnu seksualnost i opijanje koje za svrhu ima uklanjanje svake svesti.

Mozda najupecatljiviji primer stvaranja haosa putem pokušaja sistematizacije pruza Periodicni sistem elemenata Mendeljejeva. Nakon što je izvršeno pretumbavanje u sferi duhovnog, perceptivnog i socijalnog, na red dolazi materija, pa se tradicionalna klasifikacija elemenata na zemlju, vodu, vazduh i vatru, zasnovana na bitnim kvalitetima pojavnih formi materije, zamenjuje apstraktnim listingom, zasnovanom na cisto kvantitativnoj atomskoj tezini, koji u isti koš trpa babe i zabe cineci pojam materije krajnje difuznim, zatamnjujuci njenu hijerarhijsku strukturu izrazenu u razlicitim stepenima solidifikacije. U modernoj nauci kvaliteti dobijaju naziv "agregatna stanja", a razlicita stanja materije se oglašavaju za kvalitete od kojih je svet toboze sastavljen. Moderne nauke, uopšte, plod su fragmentarne svesti koja vidi samo isecke pojava. Uprošceno govoreci, one su zloupotreba percepcije koja se shvata kao neka vrsta veze ili provodnika izmedju objekata i subjekata. Percepciji se jednostrano pripisuje samo "aktivni" a percipiranom samo "pasivni" status cime se opservracija, a da za to nema ni jednog opravdanog razloga, dovodi u povlašcen polozaj, što je besmislica, jer subjekat, objekat i percepcija cine jedinstven sistem u kome su uticaji višestruki i teku u svim smerovima. Povlašceni polozaj subjekta - plod perspektivnog renesansnog slikarstva - skrece paznju sa neoborive cinjenice da je nama, kao bicima, dostupna samo percepcija, ne i svet percipiranog koji je - prema najnovijim saznanjima subatomske fizike - drugi pol percepcije. Sledstveno, uticaji na percepciju, pocev od euklidizacije slikarstva, zakljucno sa šarenilom kompjuterskog interfejsa, itekako uticu na fizicku pojavnost, tj. svet objekata. Nauka je, dakle, egzaktna u smislu da njena istrazivanja pokazuju visok stepen uverljivosti u deskripciji fenomena materije koje sama izaziva. __________________

*Totalitarni projekti sa pocetka XX veka (nacizam i komunizam) ponovo stavljaju naglasak na vaznost vizuelnog predstavljanja stvarnosti. Vladajuci kanoni "realizma" , "narodne umetnosti", koji su bili jedino dopušteni, u stvari su lošija kopija renesansnih koncepcija u slikarstvu, vajarstvu i arhitekturi.