Vladimir Marko: Vreme, objašnjenje, modalnost

S a d r ž a j

Metodološke osnove naučnog predviđanja u istoriji (pdf fajl) 1

Narativno objašnjenje u istorijskim naukama 33

Da li su psihološki entiteti istorijski entiteti? 51

Zakoni prirode, paradoks uzročnosti i Gödelovo putovanje 63

Kalimahova zagonetka o Diodoru 75

Analogisti protiv anomalista 111

Ciceronov prevod termina aksioma (pdf fajl) 125

Pregled nekih pionirskih rekonstrukcija Diodorovog argumenta „Vladar“ 141

O Aristotelovim bitkama na moru 191

Literatura 169

Prenosimo početak prvog poglavlja u html formatu, celo poglavlje možete skinuti u pdf formatu, takođe u pdf formatu donosimo i poglavlje Ciceronov prevod termina aksioma

Metodološke osnove naučnog predviđanja u istoriji (1)

U ovom radu biće izložen pokušaj da se predstave problemi koji prate zasnivanje n a u č nog predviđanja u (ljudskoj) istoriji. Da bi se izbegle nedoumice, koje su često sastavni deo ovakvog pokušaja, odmah na početku biće izloženo nekoliko stavova koji predstavljaju polazište u pristupu istoriji, kakav će se u daljem tekstu podrazumevati. Ovi stavovi neće biti posebno razmatrani, osim u meri u kojoj će to biti neophodno za dalji prikaz koncepcije naučnog predviđanja u istoriji, kakva se ovde izlaže.

Ako želimo da istoriju shvatimo kao naučnu disciplinu, kao i da valjanost njenih teorija sagledavamo jedinstvenim kriterijumima, onda je možemo shvatiti kao sastavni deo jedinstvenog metodološkog korpusa kojim su obuhvaćene sve nauke. Ovo gledište je najčešće odbojno za istoričare, odnosno za istoriografe i filozofe istorije, koji obično smatraju da bavljenje ljudskim radnjama zahteva disciplinu kojoj treba pridati poseban naučni status. Stanovište posebnog naučnog statusa, koji vodi ekskluzivitetu istorijskih, pre svega, tzv. “humanističkih” nauka, osnovu za ovakvo razlikovanje pronalazi u neprimerenosti primene metoda “prirodnih” nauka u disciplinama kakvu predstavlja i (humana) istorija.

Sa druge strane, želja za obrazovanjem n a u č n e istorije suočava nas sa stavom da je nauka racionalna – i to bilo koja nauka, odnosno, nauka uopšte. Ako je ovo nešto što je svojstveno za nauku, onda je nauka jedinstvena, a uskraćivanje poverenja ovome stavu, navelo bi nas da relativizujemo pojam nauke i naučne racionalnosti. Jer, ukoliko istorija ima poseban, dakle ekskluzivan, naučni status, onda smo prisiljeni na jedne od sledeće dve mogućnosti: da postoje (barem) dve vrste racionalnosti – jedna za prirodne, druga za humanističke nauke; ili da istorija ili nije racionalna, ili nije nauka, a stoga, možda čak ni jedno ni drugo.

Mnoge naučne discipline koje se bave ljudskim radnjama su interdisciplinarne. Koriste se egzaktnim metodama, kao i stavovima opštih zakona čije poreklo vodi iz tzv. “prirodnih” nauka. Sa druge strane, njihovo težište može biti prevashodno istorijski domen, dakle, tzv. „humanističko“. Koja je onda funkcija ove saradnje, ako se pretpostavlja da su ovakve nauke zasnovane na relativizovanju jedinstvenog kriterijuma prihvatljivosti hipoteza. Postojanje ovakve činjenice, s obzirom na stav o posebnom statusu istorijskih nauka, vodi u proizvoljnosti i nagoveštava metodološki haos. Podršku postojanju ovakve smeše, tradicionalno ispoljavaju krugovi iz zajednica koje ili nisu sklone, ili nisu u stanju, da dosledno obezbeđuju racionalne kriterijume za svoje argumente u formiranju teorija. To može imati (a često i ima) nesagledive teorijske i praktične posledice, u kojima je obično nauka u službi podsticanja proizvoljnosti i nadahnuća i rušenju autoriteta naučne racionalnosti.

Izlaz iz ove haotične situacije jedino može voditi preko priznavanja pretpostavke da je nauka racionalna i da je ova racionalnost univerzalna. Njena jedinstvenost stoga obezbeđuje i univerzalni kriterijum za prihvatanje i odbacivanje naučnih hipoteza. Na ovaj način nauka, i to bilo koja nauka, odnosno naučna disciplina, dobija jedinstveno uporište. Prihvatanje ovoga stava ujedno omogućuje zasnivanje, kako naučno relevantnih teorijskih stavova, tako i procenjivanje njihovih pojedinačnih stavova.

Jedinstven kriterijum racionalnosti pruža nam mogućnost da razgraničimo nauku od pseudonauke (2). Ujedno dobijamo i jedinstven kriterijum za izgradnju teorija čiji stavovi predstavljaju argumente, a čija je valjanost dostupna procenjivanju – tj. njihovom prihvatanju ili napuštanju. To znači da imamo kriterijum koji nam obezbeđuje mogućnost izbora među rivalskim teorijama, što je uslov naučnog progresa, pa samim tim i rasta naučnog znanja. Prethodnim tvrdnjama treba dodati i to da su opšti stavovi osnova za izgradnju naučnog argumenta. Ukoliko želimo da vidimo istoriju kao naučnu disciplinu, onda bi to važilo i za nju.

Prigovor koji se često upućuje ovom stanovištu, sastoji se u zalaganju na tome da se istorija bavi objašnjenjem pojedinačnih entiteta. To svrstava (ljudsku) istoriju uz bok sa ostalim istorijskim naukama, odnosno onim naukama (kao što su biologija, paleontologija, kosmologija, geologija, ekonomija, virusologija, itd.) koje se bave istorijskim, tj. prostorno-vremenski ograničenim entitetima (kao što su “Napoleon”, “ paleolit ”, “Sovjetska revolucija”, “australopitecus ”, itd.). Ovo često predstavlja još jedan, dodatni razlog zbog kojeg se za istorijske nauke sugeriše poseban naučni status. Kao odgovarajući alternativni model objašnjenja, za ove nauke predlaže se narativno objašnjenje.

Ovaj prigovor ne pruža dovoljno opravdane razloge za pridavanje posebnog naučnog statusa istorijskim naukama, tim pre što narativna objašnjenja imaju istovetnu metodološku strukturu sa objašnjenjima u drugim, “ne-humanističkim” naukama, a što je prepoznatljivo i u tome što proces rekonstrukcije istorijskih entiteta uvek vodi preko r a z v i j a n j a “ objašnjavalačkih (tj. predviđalačkih) skica ” i uvek je usmerena ka izgrađivanju “ potpuno razvijenog objašnjenja ”. Ograničenost empirijskog instrumentarija, koji omogućuje pouzdanost istorijske rekonstrukcije, može biti samo izgovor, ali ne i razlog za prihvatanje posebnog naučnog statusa za istorijske nauke. Razvijenost “ skice ” objašnjenja ili predviđanja, kao sastavnog dela teorijskog argumenta, svedoči o stepenu njegove prihvatljivosti. Same istorijske teorije možemo dosledno shvatiti i kao naučno-istraživačke programe (u Lakatosevom smislu) (3) , u čijim okvirima bi ove “skice” bile dorađivane ka “ potpuno razvijenim objašnjenjima ” (odnosno predviđanjima). U tom smislu, trebalo bi dodati, prihvatanje ovoga stanovišta znači i prihvatanje jednog, samo naizgled grubog, načela koje tvrdi, da je bolje naći nauku sa malim ali izvesnim stepenom pouzdanosti, nego golemu konstrukciju pseudonauke koja je sasvim nepouzdana i krajnje zavodljiva.

1. Teza simetrije

“ Datis ordinatis etiam quaesita sunt ordinata ”(4)

Leibniz, Zakon kontinuiteta, 1687

Postoje različiti razlozi zbog kojih ljudi prave predviđanja. Među njima treba navesti onaj koji nam je najbliži, i u svakodnevnom životu najčešće prisutan. Svakako da je to “obična” ljudska radoznalost , koja se uglavnom sastoji od nagađanja o budućim zbivanjima. Za razliku od neobavezne, puke znatiželje, i drugih „slabosti ljudskog duha,“ često smo u prilici da kontekst neke određene situacije pred nas postavlja zahteve za praktičnom radnjom. U takvim okolnostima obrazujemo predviđanja o eventualnom daljem razvoju događaja, kako bi izbor naše radnje bio saobrazan okolnostima, a njen ishod povoljan za nas. Sa druge strane, razlog zbog kojeg se prave predviđanja, jeste provera naučnih teorija.

Predviđanja podstaknuta prvim i drugim razlogom, mada se međusobno razlikuju, u najvećoj meri zasnivaju se na sličnim mehanizmima. Naime, pretpostavke su na kojima se uglavnom zasnivaju predviđanja proističu iz iskustva uočavanja određenih sličnosti. I pored toga što često nismo u stanju da odgovorimo na pitanje čime se naša očekivanja mogu obrazložiti, ili na čemu se ona zasnivaju, često se događa da smo gotovo, ili čak potpuno u pravu u pogledu naših očekivanja, i da naša predviđanja događaji potvrđuju.

Za nas je ovde najzanimljiviji drugi navedeni razlog za predviđanje. Ukratko ćemo pogledati njegov metodološki karakter i njegove aspekte u nauci, kao i u kojoj meri provera naučnih teorija može biti pouzdana u oblasti kao što je istorija.

Prema opštoj pretpostavci mnogih ljudi od nauke, naučno predviđanje ili naučna prognoza uvek se zasniva na određenoj naučnoj dijagnozi, odnosno objašnjenju neke pojave ili događaja. Provera naučnog predviđanja nije samo provera hipoteze o nekom budućem događanju koji se njome pretpostavlja, nego ujedno i provera objašnjenja koja se tiče iste vrste pojave koja je poslužila kao osnova za izgradnju predviđalačke hipoteze.

Ovakvo shvatanje odnosa između predviđanja i objašnjenja naziva se t e z o m s i m e t r i je, odnosno, tezom o strukturalnoj istovetnosti objašnjenja i predviđanja, i sastoji se od dve međusobno povezane pretpostavke. Naime,

1. da je svako adekvatno objašnjenje potencijalno predviđanje, i

2. da je svako adekvatno predviđanje potencijalno objašnjenje.

S obzirom na (1), odgovoriti na pitanje “ Zašto se dogodio neki događaj A ?”, znači dati odgovor, koji ne samo da predstavlja objašnjenje, nego i tvrdnju da se događaj o kojem je reč, pod jednakim početnim okolnostima, mogao sa razlogom očekivati, da smo na vreme, odnosno pre samog događaja A, bili obavešteni o onome što sadrži explanans njegovog objašnjenja. Kada su nam poznati početni uslovi i opšti zakon koji odgovara vrsti pojave o kojoj je reč, možemo obrazovati rečenicu koja se odnosi na buduće zbivanje nekog događaja A . Objašnjenje ne samo da može funkcionisati kao predviđanje, nego, s obzirom na (2), i predviđanje može imati istu ulogu kao i objašnjenje. Ova teza se može formulisati i u mnogo čvršćem obliku, koji iznosi Hempel: “ objašnjenje ... nije potpuno ukoliko ne može podjednako zadovoljavajuće da funkcioniše i kao predviđanje ”.(5) Teza o strukturalnoj simetriji objašnjenja i predviđanja govori o tome da svako objašnjenje jeste zadovoljavajuće s a m o onda kada funkcioniše kao predviđanje, a predviđanje je s a m o onda p o t p u n o, kada funkcioniše i kao objašnjenje.

Popper je takođe među onima koji smatraju da “upotreba teorije za p r e d v i đ a n j e nekog posebnog događaja jeste samo drugi aspekt njene upotrebe za objašnjenje takvog događaja ”. (6) Razliku među njima on vidi samo u odnosu na polje našeg zanimanja, pa kao i Hempel smatra da je ona čisto “pragmatička”. U zavisnosti od okolnosti i naših potreba, istom teorijom koristićemo se: ili za objašnjenje, ili za predviđanje, ili za proveru. Između predviđanja i provere postoji srodnost, ali ih možemo posmatrati kao različite u smislu njihovih funkcija.

Uvodeći razliku između istorijskih i generalizujućih nauka, Popper se izdvaja od Hempela u stavu, da ovakvo trostruko funkcionisanje teorije nije sastavno svojstvo istorijskih nauka. Istorija ne može da računa na predviđanje. Presudan razlog jeste nemogućnost istorijskih nauka da obrazuju ili pronađu odgovarajuće i pouzdane opšte zakone, koji ne bi bili trivijalni. Sam Hempel smatra da je i u istoriji, kao i u ostalim empirijskim naukama, to moguće. Ukoliko neko objašnjenje (a samim tim i predviđanje) pretenduje na to da bude naučno zasnovano, ono mora biti u stanju da obrazuje određene naučne zakone, na kojima bi se temeljio opis odnosa između uzroka i posledice. Insistiranje na pojedinačnosti čin obrazovanja istorijskih argumenata vodi u proizvoljnost.

Kao što je kod objašnjenja - explanandum, tj. pojava koja se objašnjava, logička posledica explanansa , u slučaju predviđanja, pojavu koja se predviđa nazvaćemo praedicendum, dok ćemo osnovu za predviđanje nazvati praedicens.

Praedicendum, analogno objašnjenju, trebalo bi da predstavlja logički zaključak iz praedicensa, koji se sastoji iz rečenice koja sadrži opis jednog ili više početnih uslova i odgovarajućeg opšteg zakona. S obzirom na prirodu logičkog izvođenja (indukcije ili dedukcije), ovaj oblik zaključivanja omogućiće nam ili deduktivno-nomološka (DN), ili deduktivno-statistička (DS), ili induktivno-statistička (IS) predviđanja. Njihova forma je u osnovi saobrazna trima vrstama naučnog objašnjenja.

Model naučnog objašnjenja – odnosno predviđanja, kakvo zastupaju Hempel i Popper, čiji idealan slučaj predstavlja DN-model – zasniva se na shvatanju da explanandum, tj. praedicendum , predstavlja posledicu uzroka, čiji je opis dat u explanansu, tj. praedicensu, i postiže se posredstvom opšteg zakona, u kojem se tvrdi zavisna veza između dve vrsta pojava. Uobičajeni naziv ovoga modela je uzročni model objašnjenja, odnosno predviđanja.

Opšti zakoni, koji drže da između određene dve pojave postoji (uzročna) zavisnost, pretpostavljaju jednu formu determinizma, koja tvrdi da zbivanja u svetu ukazuju na postojanje osnove za važenje nomičkih pravilnosti. Pretpostavka determinizma koja je sadržana u takvom modelu, može se svesti na sledeću l a p l a c e o v s k u tvrdnju : “Svaka stvar je uslovljena (determinisana) nekom drugom u skladu sa zakonima”. Ako uporedimo ovu tvrdnju sa modelom naučnog objašnjenja pomoću obuhvatnih zakona, videćemo da među njima ne postoji nesaglasnost. Većina naučnika bi se složila da laplaceovska tvrdnja, koja je u osnovi tvrdnja determinizma, predstavlja i osnovnu filozofsku pretpostavku na kojoj se vrši formiranje i provere rezultata naučni istraživanja. Drugim rečima, ukoliko bismo bili obavešteni o potpunom opisu početnih uslova, i ako bismo znali sve potrebne zakone, mogli bismo vršiti savršena predviđanja. Pogledajmo nekoliko prigovora ovoj tezi.

2. Determinizam i predvidljivost

Rekli smo da praedicendum treba da predstavlja zaključak iz opšteg zakona i početnih uslova. Da bi nešto bilo predviđanje, (1) moramo dati prethodni opis nekog događaja koji treba tek da se odigra. To još nije dovoljno, tako da (2) moramo posedovati evidenciju koja bi to predviđanje učinila opravdanim, odnosno, da sa određenom pouzdanošću možemo tvrditi opravdanost primene opštih zakona kojima se koristimo, kao i početnih uslova, i (3) moramo valjanim postupkom zaključivanja izvesti stav ili predviđanje, koje se odnosi na budući očekivani događaj.

Mada izgledaju zadovoljavajući, prethodni kriterijumi nisu precizni. Pre svega, mi obično dajemo, tek delimično odgovarajuće opise stvari, koja treba da se dogodi. Isto tako, ni opisi početnih uslova nikada ne mogu biti sasvim pouzdani ili odgovarajući zahtevima izvođenja predviđanja. Predviđanja mogu biti i rezultat različitih postupaka njihovog izvođenja.

Ovakvo razmišljanje je navelo D. J. O'Connora (7) da zaključi kako se predviđanja zasnivaju pre na p r a k t i č n i m kriterijumima, koji se na različite načine sprovode u različitim oblastima, kao i da ne može biti reči o saobraznosti pojma predviđanja sa pojmom determinizma.

Priroda m e r l j i v o s t i, odnosno egzaktnost opisa početnih uslova, jeste primer koji bi trebalo da ide u prilog ovoj tvrdnji. Merenje predstavlja opis u terminima kvantiteta, i mi nikada ne možemo reći da je mera neke veličine tačna u apsolutnom smislu, te da je imuna od bilo kakve greške. Često su i same greške uračunate u predviđanja, tako što se pretpostavljaju moguća odstupanja. Na primer, dovoljno je da jedna od stotinu stvari može potvrditi naše predviđanje, ukoliko se zadesi u očekivanom vremensko-prostornom regionu na koji se ono odnosi. Naši opisi se obično odnose na čitavu klasu stvari, koje imaju vrlo veliki stepen srodnosti, a čije razlike često i nisu dostupne našem sagledavanju. Pored toga, i priroda jezika je takva da nikada ne možemo dati savršenu opisnu reč ili frazu koja bi korespondirala sa stanjem stvari. Na kraju, opis nije nešto što je i s t o v e t n o (identično) sa pojavom o kojoj je reč. Zbog toga su predviđanja “ljudska radnja”, a ne prirodna svojstva sveta koji “prepoznajemo i razvrstavamo”. (8) Zbog toga je tvrdnja koja iznosi predviđanje daleko slabija od tvrdnje da je neki događaj determinisan.

Ova ograničenja u preciznosti svrstavaju predviđanja u praktičnu proceduru koja se opravdava praktičnim potrebama i praktičnim potvrđivanjem, i to bi trebalo da određuje osnovnu razliku između determinizma i predviđanja.

Jer, predviđanje je e p i s t emo l o š k i pojam, koji dobija svoje značenje od obaveštenja koje imamo i tvrdnji koje obrazujemo na osnovu dostupnih, raspoloživih podataka. Isto tako, predviđanje je i “jedan-mnogo” odnos između predviđanja mogućih događaja koji ga mogu ispuniti, odnosno potvrditi.

Za razliku od toga, pojam determinizma jeste ontološki pojam . Njime se određuje koji su događaji uzročno zavisni, i on za sobom povlači “ jedanjedan ” odnos između antecedenata i konsekvenata nekog stanja stvari. Zajedno sa O'Connorom, Bunge, (9) Nagel (10) i Popper (11) takođe bi se složili da – reći da je sistem determinisan ne znači isto što i reći da su stanja sistema predvidljiva .

Možda bi prethodna O'Connorova tvrdnja mogla da se prikaže i sledećim rečima. Uzmimo da su rečenice A 1 , A 2 ,... A i opisi nekog realnog stanja stvari a 1 , a 2 ,... a i . Zaključak B , koji predstavlja rečenicu objašnjenja, odnosno predviđanja, jeste ishod logičkog izvođenja iz rečenica A 1 , A 2 , ... A i i predstavlja argument , a ne posledicu (koja je samo svojstvo realnog stanja stvari a 1 , a 2 , ... a i ). Determinizam bi predstavljao koncepciju koja pretpostavlja uzročnost, odnosno međuzavisnost unutar realnog stanja stvari. Međusobna uslovljenost, za koju se pretpostavlja da važi unutar realnog stanja stvari, ne znači i to da je podjednako moguće izvoditi rezultate logičkog zaključivanja, takve kao što je B , koji bi uvek bili analogni nekom realnom stanju stvari b , zbog toga što se ne može tvrditi da su opisne rečenice A 1 , A 2 , ... A i nešto što je identično sa samim stanjem stvari a 1 , a 2 , ... a i , i njihovom posledicom b . Drugim rečima, poznavanje početnih uslova i opštih zakona, koji opisuju ponašanje neke vrste pojave o kojoj je reč, ne omogućuje da naša predviđanja budu istinita unapred, pre nego što se realna pojava koja se očekuje i koja je izražena praedicendum -rečenicom ( B ) zaista i dogodi. Predvidljivost nije svojstvo realnog sveta, nego, kako Bunge kaže, “ varljiva ljudska sposobnost ”. (12)

1. Rad je prvi put objavljen u Zborniku Matice srpske za društvene nauke (1990), No.89:43-64.

2. O tome šire, cf . Lakatos (1978a).

3. Cf . Lakatos (1978b).

4. "Utvrđenom poretku u onome što je dato (poznato) odgovara utvrđeni red u onome što se traži (što je nepoznato) ".

5. Hempel (1942), p. 234.

6. Popper (1957), p. 124; (1945 5 ), p. 263; kao i (1935 /1973/), str. 93.

7. D. J. O'Connor (1965), p. 311.

8. Ibid .

9. Bunge (1959), p. 327, 358-9.

10. Nagel (1961 /1974/), str. 532-3.

11. Popper (1945 5 ), vol. ii, p. 85.

12. Bunge (1959), p. 327.

Beleska o autoru:

Vladimir Marko (1961) diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u
Beogradu, a doktorirao na Katedri logike Komenski univerziteta u
Bratislavi, gde predaje Fromalnu logiku i Metodologiju nauke. Predmet
njegovog interesovanja su filozofija prirode, filozofski i formalni
aspekti vremenskih logika, savremene interpretacije antickih logika, kao i
filozofija savremene muzike.

Prikazi knjige

Novosadski Dnevnik: http://www.tvorac-grada.com/casopis/prikazi/novembar.html#63