|
||||||||
| Nova metoda filozofije U prirodnoj sferi istraživanja, neka nauka može bez daljnjeg da dalje gradi na nekoj drugoj nauci i može jedna nauka da služi drugoj kao metodski uzor, mada i to samo u određenim i ograničenim razmerama utvrđenim prirodom područja istrživanja koje se trenutno obrađuje. Ali filozofija je u jednoj potpuno novoj dimenziji. Njoj su potrebne potpuno nove polazne tačke i jedan potpuno novi metod, koji nju principijelno razlikuje od svake "prirodne" nauke. Stvar je u tome što logički načini postupanja koji daju jedinstvo prirodnim naukama, sa svim specijalnim metodima koji se menjaju od nauke do nauke, imaju jedan jedinstveni principijelni karakter, kojem se metodski načini postupanja filozofije suprostavljaju kao u principu novo jednistvo. I opet, stvar je u tome da čista filozofija unutar celokupne kritike saznanja i "kritičkih" disciplina uopšte mora da odvrati pogled od celokupnog misaonog rada obavljenog u prirodnim naukama i u naučno neorganizovanoj prirodnoj mudrosti i nauci i da ga nikako ne sme upotrebiti. Edmund Huserl, Ideja fenomenologije, str. 38.
Saznanje suština Saznanje da ne samo pojedinosti nego i opštosti, opšti predmeti i opšta stanja stvari mogu dospeti do apsolutne samodatosti lakše je shvatljivo, bar za onoga koji se postavlja u stav čistog sagledanja i koji je sposoban da od sebe daleko drži sva prirodna predmišljenja . Ovo je saznanje od odlučujućeg značaja za mogućnost jedne fenomenologije. Jer njen je svojstveni karakter da je ona analiza i istraživanje suštine u okviru čisto sagledajućeg posmatranja, u okviru apsolutne samodatosti. To je nužno njen karakter; ona hoće da bude nauka i metod, da bi razjasnila mogućnosti, mogućnosti saznanja, mogućnosti vrednovanja, razjasnila ih iz njihove suštinske osnove; to su mogućnosti koje su uopšte u pitanju i njihova istraživanja su time opšta istraživanja suštine. Ontološka razlika Stoga se biće iz osnove i u čitavoj širini svoje moguće suštine mora ponovo razabirati (doživljavati) ako mi naše istorijsko opstajanje želimo da odelotvorimo kao istorijsko. Jer one moći koje stoje nasuprot biću, koje čak određuju razdvajanja, ovladavaju i prožimaju u svome raznovrsnom preplitanju odavna naše opstajanje i drže ga u pometnji "bića". Tako iz izvornog ispitivanja-od-početka-do-kraja četiri razdvajanja (biće i postajanje, biće i privid, biće i mišljenje, biće i trebanje - prim. V.M.) izrasta uvid: biće koje ta razdvajanja okružuje mora se i samo preobraziti u okružujući krug i osnovu svega što biva. Izvorno razdvajanje uopšte, čija prisnost i izvorno razilaženje nose istoriju, jeste razlikovanje bića i onoga što biva. ... Sa ispitivanjem suštine bića tesno je povezano pitanje: ko je čovek? Ali odavde nužno određivanje
suštine čoveka ipak nije stvar neke slobodno lebdeće antropologije
koja čoveka u osnovi predstavlja na isti način kao i zoologija životinje.
Ispitivanje čoveštva (čoveko-biti) određuje se sada u svome pravcu
i sezanju jedino iz ispitivanja bića. Suštinu čoveka unutar
pitanja bića shodno skrivenom upućivanju početka, valja poimati
i osnivati (utemeljivati, obrazlagati) kao ono mesto koje
biće sebi iznuđava za otvaranje. Čovek je to-u-sebi-otvoreno-tu. Zaborav bića Ali gde je na delu pravi nihilizam? Tamo gde se zalepljuje za ono-uhodano-što-biva i gde se podrazumeva da je dovoljno uzimati ono što biva kao i do sada kao ono što biva, pošto pak ono već jednom jeste. Ali time se pobija ispitivanje bića i biće tretira kao neko ništa (nihil), što ono u izvesnom smilu i "jeste", ukoliko ono sutstvuje. U zaboravljenosti bića baviti se samo onime što biva - to je nihilizam.
|
