Dobra volja

Čovek kao svrha po sebi

Ali, ako pretpostavimo da postoji nešto, čije postojanje samo po sebi ima neke apsolutne vrednosti, a što bi kao svrha po sebi moglo biti osnov određenih zakona, onda bi u njemu i samo i jedino u njemu bio osnov jednog mogućeg kategoričkog imperativa, to jest praktičnog zakona.

Ja sada tvrdim: Čovek i uopšte svako umno biće egzistira kao svrha po sebi, a ne samo kao sredstvo za kakvu bilo upotrebu ove ili one volje, već u svima svojim radnjama, usmerenim ne samo na sama sebe već i na druga umna bića, mora uvek da se posmatra u isto vreme kao svrha. ...

...što se tiče nužne ili obavezne dužnosti prema drugim ljudima, to će onaj ko je naumio da drugima da neko lažno obećanje odmah uvideti da želi da se drugim čovekom posluži prosto kao sredstvom, a da taj drugi ne sadrži u isto vreme svrhu u sebi. Jer čovek koga hoću takvim obećanjima da upotrebim za svoje svrhe ne može da se saglasi sa mojim načinom postupanja prema njemu, dakle ne može sam da sadrži svrhu te radnje.
str. 72.

Kategorički i hipotetički imerativi

Ako volja traži zakon svoga opredeljivanja ma u čemu drugome, a ne u pogodnosti svojih maksima za svoje vlastito opšte zakonodavstvo, dakle, ako ona, izlazeći izvan same sebe traži taj zakon u kakvoći ma kojega od svojih objekata, onda iz toga uvek proizlazi heteronomija. Tada volja ne postavlja sama sebi zakon, već objekat svojim odnosom prema volji postavlja njoj zakon. Taj odnos, bilo da se zasniva na naklonosti ili na predstavama uma, omogućuje samo hipotetičke imperative: Ja treba da činim nešto zbog toga, što želim nešto drugo. Nasuprot tome moralni imperativ, dakle kategorički imperativ glasi: ja treba da postupam ovako ili onako, i kad ne bih želeo ništa drugo. Na primer, hipotetički imperativ glasi: ja ne treba da lažem, ako hoću da i dalje uživam dobar glas; kategorički imperativ glasi: ja ne treba da lažem i kad mi to ne bi donelo nikakvu sramotu.
str. 91.

Kantove formulacije kategoričkog imperativa

Delaj samo prema onoj maksimi za koju u isto vreme možeš želeti da ona postane jedan opšti zakon.

Postupaj tako da ti čoveštvo u svojoj ličnosti kao i u ličnosti svakog drugog čoveka uvek upotrebljavaš u isto vreme kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo.
str. 62. i 74.

Autonomija volje

Nije nikakvo čudo kad se osvrnemo na sve dosadašnje napore koji su ikada preduzimani radi pronalaženja moralnog principa, što su oni svi skupa morali da promaše. Videlo se da je čovek svojom dužnošću vezan za zakone, ali nikome nije palo na pamet da je čovek potčinjen samo svome vlastitome, ali ipak opštem zakonodavstvu, pa je obavezan da postupa samo shodno svojoj vlastitoj volji, koja je u pogledu prirodne svrhe opšte zakonodavna. Jer, kada se čovek zamišljao potčinjen samo jednome zakonu ma kojem, onda je zakon morao sa sobom da nosi neki interes kao nadražaj ili prinudu, jer kao zakon on nije proizašao iz čovekove volje, već je ona nečim drugim bila zakonski prinuđena da postupa na izvestan način. Na osnovi toga potpuno nužnog zaključka nepovratno je propao sav rad da se nađe neki najviši osnov dužnosti. Jer, iz nekog izvesnog interesa nikada se nije dobila dužnost, već nužnost radnje. Taj interes mogao je predstavljati neki vlastiti ili neki tuđi interes. U tom slučaju imperativ je morao uvek da ispadne uslovljen, pa apsolutno nije bio podoban za moralnu zapovest. Ja prema tome, želim da taj osnovni stav nazovem principom autonomije volje, u suprotnosti sa svakim drugim principom koji ja zbog toga svrstavam u heteronomiju.
str. 79.

Moralni zakon

str. 148.

str. 179.

(Na celoj stranici Kantovi kurzivi pretvoreni su u plava slova)

Naručite pouzećem knjigu Vladimir Milutinović: Kratka istorija filozofije. Cena: 405. din + ptt troškovi. U mejlu navedite ime i prezime i adresu, uz kratku napomenu o narudžbi knjige.