|
||||||||
| Revolucija u mišljenju
 Oni
(Galilej, Toričeli, Štal, prim. V.M.) su shvatili da um
uviđa samo ono što sam proizvodi prema svome planu, da on
mora sa principima svojih sudova ići napred prema stalnim zakonima
i nagoniti prirodu da odgovara na njegova pitanja, a ne
sme dozvoliti da ga priroda tako reći samo vodi na povocu;
jer inače slučajna posmatranja koja nisu vršena po kakvome unapred
izrađenom planu ne stoje ni u kakvoj međusobnoj vezi u jednome
nužnome zakonu koji je umu potreban i koji on traži. Um mora da
pristupi prirodi držeći u jednoj ruci svoje principe, na osnovu
kojih jedino saglasne pojave mogu imati značenje zakona, a u drugoj
eksperiment koji je on smislio na osnovu tih principa, i to zaista
u cilju da bi se od nje poučio, ali ne kao učenik koji trpi da mu
se kaže sve što učitelj hoće, već kao jedan sudija na dužnosti koji
nagoni svedoke da odgovaraju na pitanja koja im on postavlja. I
tako, štaviše, i fizika ima da blagodari za tako korisnu revoluciju
u načinu svoga mišljenja jedino toj zamisli, da ona shodno
onome što sam um unosi u prirodu treba da traži u njoj (ne da joj
lažno pripisuje) ono što od nje ima da nauči, a o čemu sama za sebe
ne bi ništa znala. ...
Dosada se pretpostavljalo da se sve naše saznanje mora upravljati prema predmetima; ali pod ovom pretpostavkom propadali su svi pokušaji koji su činjeni da se o predmetima isposluje nešto a priori pomoću pojmova, čime bi se naše saznanje proširilo. Zbog toga neka se jednom proba da li u problemima metafizike nećemo bolje uspevati ako pretpostavimo da se predmeti moraju upravljati prema našem saznanju, što već bolje odgovara zahtevu mogućnosti jednoga njihovog saznanja a priori koje o predmetima treba da utvrdi pre nego nam oni budu dati. S tim stoji stvar isto onako kao sa prvim mislima Kopernikovim, koji, pošto sa objašnjenjem nebeskih kretanja nije išlo kako treba dok je pretpostavljao da se cela vojska zvezda kreće oko posmatraoca, učini pokušaj da li neće bolje uspeti ako pretpostavi da se posmatralac okreće, a da zvezde naprotiv miruju. Imanuel Kant, Kritika čistog uma, str 16-17.
Pojmovi apriori i aposteriori saznanja Naše saznanje poizlazi iz dva osnovna izvora duha od kojih se prvi sastoji u primanju predstava (receptivitet utisaka), a drugi u sposobnosti da se pomoću ovih predstava sazna neki predmet (spontanitet pojmova). Preko prvog izvora nam jedan predmet biva dat; preko drugog, on se zamišlja u odnosu na onu predstavu (kao prostu odredbu duha). Dakle, opažaji i pojmovi sačinjavaju elemente svega našeg saznanja, tako da niti mogu pojmovi dati saznanje bez opažaja koji ima na neki način odgovara, niti opažaj bez pojmova. ... Misli bez sadržaja jesu prazne, opažaji bez pojmova jesu slepi. Ali, premda celokupno naše saznanje počinje sa iskustvom, ipak zbog toga ne proističe sve saznanje iz iskustva. Jer moguće je da se, štaviše, naše iskustveno saznanje sastoji iz onoga što primamo preko utisaka i iz onoga što naša sopstvena moć saznanja (pobuđena samo čulnim utiscima) dodaje iz same sebe, a koji dodatak mi ne možemo razlikovati od one osnovne sadržine pre nego što smo dugim vežbanjem obratili na nju pažnju i osposobili se za njegovo izdvajanje. Dakle, postoji bar jedno pitanje koje je potrebno još bliže proučiti i koje se ne sme odmah prema prvom izgledu odgurnuti kao svršeno, naime: da li postoji takvo saznanje koje je nezavisno od iskustva, pa čak i od svih čulnih utisaka? takva saznanja zovu se saznanje a priori i razlikuju se od empiričkih saznanja koja imaju svoje izvore a posteriori, to jest u iskustvu. str. 31.
O nesaznatljivosti stvari po sebi Prema tome, važan rezultat transcendentalne analitike
jeste ovo: da razum nikada ne može da učini
išta više apriori, osim da anticipira formu nekog mogućeg iskustva
uopšte, i pošto ono što nije pojava ne može da bude predmet
iskustva, to on nikada ne može da prekorači granice čulnosti u kojima
nam jedino predmeti bivaju dati. Osnovni pojmovi razuma jesu samo
principi ekspozicije pojava, te oholo ime
jedne ontologije, koja se poduhvata da u jednoj sisitematskoj
doktrini dade sintetička saznanje a priori (na primer osnovni zakon
kauzaliteta) o stvarima uopšte, mora da ustupi svoje mesto skromnijem
imenu jedne proste analitike čistoga razuma. O pojmu uma
Primat praktičnog uma Prema tome, u povezanosti čistog spekulativnog uma
sa čistim praktičnim umom u jedno saznanje ovaj poslednji ima primat,
pretpostavlajući, naime, da ta povezanost nije slučajna
i proizvoljna, nego a priori zasnovana na samom umu, dakle nužna.
|
Ali sam naziv pojma uma pokazuje već sada da se takav
pojam neće moći da ograniči na iskustvo, jer se on odnosi na jedno
saznanje od koga je svako empiričko saznanje samo jedan deo (možda
na celinu mogućeg iskustva ili njegove
empiričke sinteze) i do koga, doduše, nikakvo stvarno iskustvo nikada
ne doseže potpuno, premda je uvek jedan deo njegov. Pojmovi uma
služe shvatanju, kao što pojmovi razuma služe razumevanju
(opažaja). Pošto pojmovi uma sadrže ono što je neuslovljeno, to
se oni odnose na nešto čemu pripada celokupno iskustvo, ali što
samo nikad ne može biti predmet iskustva: na nešto do čega nas dovodi
um u svojim zaključcima izvedenim iz iskustva, i prema čemu on ceni
i odmerava stupanj svoje empiričke upotrebe, ali što nikada
ne sačinjava neki član empiričke sinteze. Imanuel Kant, Kritika čistog uma, str. 228.