Zagonetka matematike

Rečenica "Neka ne ulazi niko ko ne zna matematiku", navodno je bila napisana na ulazu u Platonovu Akademiju, prvu institucionalizovanu filozofsku školu Stare Grčke. Tadašnje filozofske škole su istovremeno bile i vodeće naučne ustanove toga doba, ali Platon nije samo mislio da je znanje matematike važno samo po sebi, ono je bilo i važno kao posebna filozofska propedeutika, znanje koje u sebi sadrži model filozofskog mišljenja. Čime je matematika zaslužila tako visoko mesto?

Matematiku su u filozofiji otkrili pitagorejci, učinivši je jedinim ozbiljnim naučnim predmetom. Oni su uvideli da im razmišljanje o matematici pruža nova saznanja koja kao da izmiču prirodnoj nesigurnosti kojoj je izloženo sve što čovek misli.

Kao da se putem matematike otkriva jedna posebna sfera stvarnosti, koja je sasvim jasno izložena pogledu, tako da se, s jedne strane, može jasno saznati, a sa druge strane, da jednom saznata ostaje nepromenljiva, tako da ovo saznanje nastavlja da važi. Pored toga, njena saznanja nisu logički nepovezana već se naknadno ili unapred mogu izvesti iz njenih jednostavnijih oblika. To znači da je matematika otelotvoravala ideale jasnoće, sigurnosti i koherencije, što je izmicalo drugim naukama. Na ova saznanja se nadovezala Elejska škola, a na obe ove škole nadovezao se Platon.

Međutim, Platon nije smatrao da je matematika jedini predmet kojim se filozofija (nauka) može baviti. U stvari on se bavio svim mogućim životnijim filozofskim pitanjima, od državnih do estetičkih, od pitanja besmrtnosti do pitanja o znanju. Čemu je onda matematika mogla da nas nauči vezano za sva ova pitanja? Sama po sebi matematika je primer beživotnosti, ona u stvari nema nikakve veze sa životom. Ali je nešto vezano za nju ipak važno za život.

Ono što je kod matematike važno je to što je ona primer da je objektivno saznanje moguće, odnosno   da nije tačno kako je čovek mera svih stvari, a da je igra znanja u stvari igra moći u kojoj je važno čije mišljenje pobeđuje, a ne koje je mišljenje istinito, jer u stvari nijedno mišljenje nije istinito. Matematika je imala, da tako kažemo, jako anti-skeptičko i anti-relativističko dejstvo.   Kad Platon zahteva da se zna matematika, on zapravo želi da ima osnovu za budući stav koji će omogućavati pravu raspravu (dijalektiku) o drugim pitanjima: stav u kome su važni argumenti i sam predmet o kome se radi, a ne pobeda ili sujeta govornika.

A ovaj stav nam je potreban kod svih pitanja. Onaj koga zaista nešto interesuje postaje svestan da se o tome nešto zaista može otkriti, da se zaista o tome nešto može saznati. Ovde reč zaista naglašava da ćemo posle rasprave ili čitanja znati više i bolje nego pre nje, ili da u svim pitanjima postoji tačno i netačno, više istinito i manje istinito. Bez ovog stava nema se smisla baviti bilo čim.