Reality - Now!

Kao i mnogi drugi, kada sam čuo da će i kod nas biti emitovan reality show Veliki brat nisam bio posebno oduševljen. Smatrao sam da me emisija neće previše interesovati, jer me realnost za koju sam smatrao da će se tu otkrivati - svakodnevica učesnika - nije unapred zanimala. Osnovni razlog je i kod mene bio taj da će tu neki ljudi, u stvari zbog novca, raditi stvari pred kamerama koje inače ne bi radili javno i da će sve imati otužan ukus, a da će njihovi razgovori verovatno biti slični razgovorima u nemačkom Velikom bratu u kome je pobedio izvesni Makedonac koji, kako su prenosile novine, nikad nije čuo za Betovena i hvali se time i ostalim stvarima koje ne zna. Međutim, kako to biva, stvarnost me je u mnogome demantovala: srpski Veliki brat počeo je da funkcioniše na sasvim neočekivanoj matrici, što ga je odmah učinilo veoma zanimljivim. Umesto obične realnosti, začinjene intimom koja se inače ne može videti na ekranu, glavna tema Velikog brata postala je realnost u više filozofskom smislu, ona ista koja je bila problem i kod Orvela: zahvaljujući Mikiju, opšti uslovi beslovesnog i odsutnog prihvatanja uobičajenih istina dovedeni su u pitanje - odjedanput je neko govorio sasvim novim jezikom: bez opštih mesta, iz ugla svog mišljenja i na način nekog kome je stalo da saopšti ono što smatra da je tačno. Kao što se ubrzo pokazalo, da se događa nešto nesvakidašnje za današnju Srbiju uočili su svi, čime je odmah postalo vidljivo i posvemašnje odsustvo istog u ostalom javnom govoru. Tako je Veliki brat počeo da igra neočekivanu ulogu: u okviru jednog šoua koji je trebalo da zabavlja mase na rubovima razblaženog režima stvarnog Velikog brata, doveden je u pitanje upravo taj režim i stanje u kome se javni govor odvija, ne kao govor o realnosti, nego kao usluga vlastima - baš kao kod Orvela - a sve to na iznenađenje skoro svih društvenih "snaga", pa čak, izgleda, i organizatora samog šoua.

Jer, način na koji je ova situacija "obrađena" u našoj javnosti izrazito je indikativan, kao i uvek kada se reaguje na nešto što je na neki način izvan obične ili očekivane realnosti. Mikijeva popularnost je bila tolika da se naprosto nije mogla ignorisati, tako da je moralo nešto da se kaže, naravno pohvalno, pošto se ne valja previše suprotstavljati mišljenju većine. Miki je pohvaljen zato što je "ludak", dakle nije običan, i posebno zato što je izašao iz kuće, čime je naizgled dao za pravo onima koji su emisiju napadali kao izraz totalitarne kulture na globalnom planu i produkt "dosovsko mondijalističke" televizije B92. Međutim, kada je Miki ostao u projektu na istoj televiziji, ali sada kao voditelj, i pojavio se u njenim udarnim emisijama, onda je već počela strategija odvraćanja: najpre je upozoren da ga samo koriste u marketinške svrhe, nazvan sponzorušom B92, a onda i poučen da je izlaskom na javnu scenu izgubio blagodeti anonimne provincije i pravog života daleko od taštine medija i novca. Ovi savetodavci, među kojima se našao i Bogdan Tirnanić, lako su se odricali svega što je Miki doneo na javnu scenu, naravno u zamenu za njegovo dobro koje ga čeka po povratku u anonimnost. U stvari, oni su se brinuli za sebe: posle nekog vremena Mikijev način govora mogao bi da postane toliko prisutan, da bi se moglo desiti da ljudi počnu da razmišljaju i o njegovoj formi i da se pitaju šta je sa ostalima: gde je ta realnost i iskrenost kod ostalih? Zatvaranje očiju, naglasci na potrebnim mestima, manipulacije, priče o lepo obučenom kralju, možda bi počeli da se prepoznaju, a srpski nihilizam, trenutno na najvišoj tački, možda bi postao vidljiv problem.

Zbog svega ovoga Miki se našao i na ovom sajtu. Naravno da filozofski tekstovi neće moći biti tako kratki kao, na primer, rečenica: "To je pravo pitanje", ali se u toj rečenici ogleda mnogo od forme filozofije i smisao nekog filozofskog teksta može samo da potvrdi njenu snagu. Silom prilika, počeci filozofije su nam i ostali u formi kratkih rečenica, koje su i danas smislene i snažne kao što su bile nekad.

V.M.