Platonova Velika priča

U savremenoj filozofiji izraz "Velika priča" ima negativno značenje, međutim, ipak sam odlučio da Platonovu filozofiju nazovem velika priča, jer je uticaj koji je ova priča izvršila bio veoma velik (ona dominira od Platonovog vremena do početka moderne filozofije, a njeni se oblici i sada prenose), ali ne samo zbog toga, ona je velika i po svojim rešenjima koja svoju filozofsku snagu nisu izgubila ni danas.

Za Platona je najvažniji zaokret u bavljenju filozofijom čije je osnove postavio njegov učitelj Sokrat. U čemu se sastoji zaokret dobro se vidi u jednom delu dijaloga Fedon, kada Sokrat kaže da se obradovao kada je čuo da je kod Anaksagore Um taj koji je svemu uzrok i kada se ponadao da će u Anaksogorinoj knjizi pročitati kako "um zacelo sve uređuje i svaku stvar udešava onako kako će biti najbolje". U stvari, Sokrat se kasnije razočarao Anaksagorinom knjigom jer je, kako kaže, u Anaksagori "video čoveka koji se umom nimalo ne služi niti mu pridaje kakvih uzroka u razređivanju stvari, nego ističe vazduh, i eter, i vodu, i još mnoge druge čudne stvari."

Ovo nam govori da se Sokrat uopšte nije interesovao za fiziku u onom smislu u kome su je poznavale ranije filozofije ili kasnija moderna filozofija. Ono što njega interesuje je da se nekako povežu Um (Bog), Dobro (ono što je najbolje) i Svet, odnosno, on želi da svet bude delo Boga koji zna šta je dobro. To znači da Sokrata interesuje etika, a ne fizika; Bog je tu potreban kao biće koje će moći da osnaži etičke norme, jer će ljudi osećati dužnost da poštuju ono što od njih traži onaj ko im je podario svet i održava ga. Međutim ni Sokrat ni Platon ne staju na tome: pošto ih fizika ne interesuje, oni smatraju da je slobodno da sliku sveta oblikuju prema etičkim potrebama. Na primer, Platon pripoveda mit o ostrvima blaženih na kraju zemlje, naravno, iz etičkih pobuda nalaženja mesta gde će oni koji čine dobro na ovom svetu moći da dobiju nagradu. Ukratko, kod Platona je istina o svetu podređena etičkoj istini. Svet se oblikuje onako kako to zahteva osnaživanje etike.

Ovaj sokratovsko-platonovski-aristotelovski obrat je ono što je dovelo do toga da ova trojica filozofa budu kritikovani kada je došlo vreme za modernu filozofiju, koja je tražila da se otkrije stvarna istina o svetu, ponajviše iz praktičnih razloga. Etika je mogla da ostane nepromenjena, ili da se menja iz unutrašnjih razloga, ali nije smela da smeta nauci tvrdnjama do kojih se došlo putem etike ili religije, a ne putem istraživanja same stvari.

Međutim, zbog problematičnih sredstava, koja su i kod Platona i kod Aristotela uvedena sa puno filozofskog opreza i "soli", polako se, osobito u savremenoj filozofiji posle Hegela, počeo gubiti osećaj za prave filozofske motive za ovaj nemar prema spoljašnjim istinama. Naime, kod Platona je oblikovanje slike sveta u stvari sekundaran način da se podrže etičke norme. Glavni način da to učini za Platona predstavlja Svet Ideja, po kome je doduše stvoren vidljivi svet, ali koji se može istraživati nezavisno od njega. Koren ovog Sveta ideja i razlog njegovog postojanja je prosto uverenje - koje sada ne zahteva ni oblikovanje potrebne slike sveta, ni postuliranje nezavisnog Sveta Ideja pored vidljivog sveta - da postoji etička istina, ili, da su etička pitanja podređena istim pravilima argumentacije kao i pitanja o svetu.

Tako smo došli do razloga zbog koga je Platonova priča velika i danas. Platon bi danas mogao da kaže: "Dobro, ukloniću spoljašnja sredstva kojima sam osnaživao i osiguravao da postoji etička istina, odnosno da se može znati šta je dobro; ona su ionako bila za spoljašnju upotrebu u mojoj školi, ali ja i dalje tvrdim da je etička istina postoji, kako je kod Vas?"

Tu bi mogli da vidimo da je veliki deo savremene filozofije utrošen na to da se ovaj stav opovrgne i da se kaže da etički stavovi ne mogu biti istiniti ili lažni.

Sada bi Platon mogao da nastavi: "Eto vidite: vi se vodite kao filozofi, i, da ste živeli u moje vreme trebalo bi da spadate u uski krug Akademije čijim članovima nisu potrebna spoljašnja sredstva da bi osnažili svoje etičke norme, već bi one za vas bile osnažene argumentacijom (dijalektikom), onoliko koliko je to moguće. Ali po vašem ponašanju izgleda da bi pre spadali u vanfilozofski krug. Čim ste uspeli da sa sebe skinete obaveze koje su proizilazile iz spoljašnjih sredstava da se osigura etička istina, odmah ste odbacili i nju samu. U toj vašoj praksi nalazi se i najbolja odbrana za moja sredstva, koja se zaista mogu činiti problematičnim. Jer ste previše lako odbacili ranije filozofije. Ako niste ovaj osnovni stav prepoznali u mojim delima, mogli ste se ugledati na moderne filozofe: oni negiraju i moja spoljašnja sredstva i neka od unutrašnjih sredstava (argumenata), ali ipak ostaju pri stavu da etička istina postoji. Njihove filozofije zaista predstavljaju izazov."