Zakon neprivrečnosti, ad akta

Ispostavilo se ono što smo i slutili. Između pisanja i čitanja govora otkriveno je da su ostavke ministara iz ove stranke imale duplo dno, da formalno-pravno one i ne postoje. A kad dokazi zamene slutnje, onda se to drugačije broji. Tako sad crno na belo imamo ono što niko nema – ministre u ostavci koji nisu podneli ostavke. (Vreme, br. 823, Dragoljub Žarković)

"Šta će nama novci, mi ćemo sjebat novce"

Ali, Takovska 10 je ipak malo dete u odnosu na novu programsku orijentaciju nekad civilizacijski prestižne, dosovsko-mondijalističke televizije B 92, koja upravo ovih dana beleži vrtoglavi porast gledanosti zahvaljujući duhovnom đubretu pod imenom Veliki brat, zatim bezobzirnoj medijskoj eksploataciji lika i dela pčelara iz Kupinova, onog Mikija koji je iz kuće Velikog brata zbrisao glavom bez obzira nesvestan da će tim staviti tačku na sopstvenu slobodu života u sopstvenoj paorskoj beznačajnosti, pretvarajući ga tako od potencijalnog nacionalnog heroja u krpu kojom bi mnoga sponzoruša da se obriše, te, da skratim, nizom drugih, tobože zabavnih, no zapravo zaglupljujućih programskih šala-komika. (NIN, br. 2911. Bogdan Tirnanić: Miki kao sponzoruša Velikog brata).

R/Delikt javne rasprave

Velika većina zemalja ne predviđa javnu raspravu kao deo procesa izmene ustava. Toga nema u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, Španiji, skandinavskim zemljama ... Kampanja za referendum koja se sada vodi u Srbiji predstavlja neku vrstu javne rasprave o ustavu, mada se ne može uticati na promenu ustavnog teksta... Javna rasprava u zemlji je nasleđe titoizma, nasleđe iz vremena kada je ta javna rasprava predstavljala horsko pevanje u prilog onoga što je prethodno, partijska oligarhija usaglasila. (Aleksandar Simić, Press, 16.10.2006.)

Podsetio bih i na još jednu stranu javne rasprave. U našoj prošlosti javna rasprava je bila karakteristična za onaj najgori komunistički period u razvoju Jugoslavije, kada je služila kao pokriće za nametnuta zakonska i ustavna rešenja. To je ustav iz 1974. godine ili amandmani koji su mu prethodili. (Vojislav Kostunica, Politika, 13.10.2006)

Samo još jezik da neko zameni nekim drugim

A nije da ne vrijedi i obratno
Svaki četvrti građanin Srbije ne želi imati nikakve veze sa Hrvatima
Većinski narod u Srbiji, poslije Albanaca, najveću etničku distancu ima prema Hrvatima, pokazalo je istraživanje Centra za slobodne izbore i demokratizaciju. "Svaki četvrti građanin ne želi imati ikakve, pa ni najudaljenije odnose s Hrvatima" , navodi se među ostalim u rezultatima. Za većinsko srpsko stanovništvo, najneprihvatljivije je da osoba hrvatske nacionalnosti bude državni dužnosnik u Srbiji, a najprihvatljivije da bude obični građanin te zemlje. (skinuto sa monitor.hr, 28.10.06)