Intervju sa Slavojem Žižekom (Marko Čikala)

Od Balkana do Bliskog istoka - kako funkcioniše novo nasilje.

U Parizu smo. Sjajno je voditi razgovor sa Slavojem Žižekom. Intervjuisati ga je grozno. Razlozi su manje-više isti. Otvoren, direktan, brz: u 127 minuta uspeva da citira Hegela, Deng Sjao Pinga, Džojsa, Eda Nortona, Pola Klodea (Paul Claudel), Jova, Kjubrika, Nilsa Bora, Lenjina, Isusa, Lakana, Hitlera, Bogarta, Harisona Forda, Agambena, Naomi Klajn, Naomi Vots i svoju majku- gospođu Žižek, da ne bude zabune. Što se tiče tema, pokrili smo sve - od masnih viceva, preko uloge Kine u globalizaciji, do Miloševića i Frankfurtske škole; od brehtovskog viđenja krize u Palestini do Tonija Negrija i Holivuda. Njegov je stil razmišljanja čudan i neuhvatljiv, često paradoksalan ali uvek dosledan na svoj poseban nelinearan način. Koči, vraća se, pravi digresije, daje teorije o kulturološkom konzumizmu - prosto me je sram da ga pitam za pojašnjenja, plašim se da bih mogao prekinuti nešto novo i užasno važno. To bi mi se činilo kao nasilje nad njim. A upravo je nasilje   predmet njegovog poslednjeg eseja Nevidljivo nasilje i tema kojoj smo posvetili ovaj intervju.

„Počnimo od knjige“- rekoh mu.

„Kakve knjige?“- upitao je. „Pa ove Vaše- Nevidljivo nasilje“.

Slovenac ste, predajete na Ljubljanskom univerzitetu. Dozvolite mi, stoga, da počnemo s Balkanom. Jednom ste prilikom rekli da je „Balkan podsvest Evrope“. Čini se da je danas potpuno potisnut. Niko više ne govori o njemu, iako su mnogi problemi ostali nerešeni.

„Zavisi o čemu govorite. U Sarajevu su se, recimo, odnosi između Srba i Bošnjaka smirili. Uglavnom zahvaljujući tržištu i ekonomiji, uključujući i sivu. Sarajevo danas predstavlja zapadnu verziju Šangaja. Postalo je majušna prestonica piraterije: od CD-ova i DVD-ova do lažne markirane robe. Na Kosovu, s druge strane, situacija nije tako idilična“.

Šta je sa srpsko-albanskim sukobom?

„Slažu se jedino po pitanju prostitucije. Biću iskren: godinama sam zastupao albansku stranu. Ali ovo što se danas radi srpskoj manjini postaje nepodnošljivo. Postoje enklave u kojima živi najviše 15 osoba, staraca, dece... a štiti ih i po 200 vojnika KFOR-a. To je ludilo“.

Kako rešiti taj problem?

Po mom mišljenju, samo podelom nadvoje. Vidite, humanost i multikulturalizam nalažu rešenja zasnovana na dijalogu i suživotu. To je, po meni, šarena laža. Istorija nam nudi mnogo primera - kada se dva naroda mrze, treba im dati mogućnost da se razdvoje, uz nadu da će vremenom uspeti da nađu zajednički jezik, približe se jedan drugom i ponovo početi da žive zajedno“.

Znači, zidovi su nekad poželjni?

  „Naravno“.

Medijska dramaturgija nam je poslednje balkanske ratove predstavila kao ponovno buđenje varvarstva u srcu „civilizovane“ Evrope...

„Ta je priča o mračnom i divljem Balkanu, naravno, kliše. Moje viđenje onoga što se dogodilo odgovara nekom najosnovnijem marksizmu: iza etničke ideologije skrivani su sukobi između aparata i društvena neslaganja. Levičari tvrde da Milošević, iako negativac, nije izazvao raspad Titove države - raspad je, po njima, pokrenut secesijom Slovenije i Hrvatske. Ja, s druge strane, smatram da je upravo Milošević „ubio“ Tita. Upravo je on dokrajčio već krhku ravnotežu u raspodeli moći među igračima i to na jedini mogući način - potpisavši ugovor sa đavolom, udruživši se sa nacionalistima“.

Neki su u Srbiji davali i kontroverzne izjave po kojima je "diktator" ustvari doprineo liberalizaciji situacije. Vi ste se s tim izjavama složili. Pojasnite zašto.

„Tu je izjavu dao Aleksandar Tijanić i ja se s njom slažem. On je u stvari rekao da greše oni koji misle da je Miloševićev nacionalizam ovaplotio krute, cenzorske i represivne vrednosti. Naprotiv, on je Srbima rekao: sad možete da radite šta god hoćete! Sad možete da mrzite, kradete, silujete, napijate se, rešavate probleme oružjem. Pre desetak godina sam u Beogradu sreo srpske ultranacionaliste, Arkanove tigrove na primer, i svi su mi potvrdili sledeće: u postmodernom, naizgled permisivnom, društvu oni su videli skup ograničavajućih pravila i zabrana: „'Danas se više ništa ne može'. Naprotiv, nacionalizam je ponudio slobodu delovanja. Adorno je taj mehanizam shvatio još 30-ih godina, analizirajući fašističku propagandu: Hitler, objašnjava on, nije nikakva očinska figura. Njegova je poruka lažni poziv na prestup: 'Ispunjavaj moja naređenja i zauzvrat ćeš moći da radiš šta god ti je volja: da ubijaš, kradeš, siluješ...'"

Vi analizirate najrazličitije vrste nasilja: mučenja u Abu Graibu,   proteste na pariskim periferijama, pljačke po Nju Orleansu nakon Katrine, proteste zbog karikatura vezanih za Muhameda. I sve su te manifestacije nasilja za Vas podjednako paradoksalne i simptomatične. Zbog čega?

„Ako ni zbog čega drugog, a onda iz sledećeg razloga: stotine hiljada ljudi počelo je da pravi haos zbog karikatura Muhameda, a da ih nije ni videlo! Nasilje je bilo najobičniji rezultat propagande, to jest jezičkog nasilja.“

Naomi Klajn u svojoj poslednjoj knjizi Šok ekonomija tvrdi da su atmosferske nepogode poput Katrine i cunamija značajno doprinele jačanju neoliberističkih snaga. Šta vi o tome mislite?

„Knjiga je apsolutno beskorisna s teorijske tačke gledišta. Ali analize konkretnih slučajeva otkrivaju jednu veoma bitnu stvar:   90-ih godina prolazi ideja po kojoj je tržište neutralan mehanizam koji se sam pokreće i u koji se ne treba mešati. Ali da bi kapitalizam mogao da funkcioniše potrebno je koristiti veoma oštre mere, uključujući i društvenu kontrolu i državno nasilje. Danas se podrazumeva da su kapitalizam i demokratija prirodno i obavezno povezani. Ali zaboravljamo da demokratija nije istorijski srođena s kapitalizmom. Slobode, prava, građansko društvo - sve su to rezultati napornih radničkih borbi, pritisaka koje je narod vršio na državu. Treba da se zapitamo da li je možda veza kapitalizam-demokratija došla do poslednje faze. Ako pogledamo Kinu, odgovor je sigurno da.“

U kom smislu?

„Danas je Kina, koja je diktatorski režim, raj za preduzetnike. Politika ne postavlja nikakve prepreke ekonomiji. Partija industrijalcima šalje jasnu poruku: Radite svoj posao i ne brinite se za radnike: mi ćemo se za njih pobrinuti."

U svojoj ste knjizi pomenuli i da je Orijana Falači bila žrtva progona.

„I ovde važi ista stvar: uopšte se ne slažem s njenim poslednjim tezama. Ali način na koji su je politički korektni multikulturalisti nakon toga ekskomunicirali samo je otkrio njihovu lažnu savest i pokroviteljstvo, ono što im leži u podsvesti, a što je, u stvari, finiji oblik rasizma. Buš, Bler, pa čak i Šaron pravili su razliku između "iskvarenog" Islama koji promovišu fundamentalisti i onog "autentičnog" - velike religije koja poziva na ljubav i toleranciju. Falači je kritikovala čitav Islam. Ja mislim da ista takva kritika treba da se usmeri i na druge religije, uključujući i one istočnjačke koje se čine pacifističkim i nezainteresovanim i koje su toliko drage ideologiji New Age -a. Uzmite na primer Zen: da li se sećate da je on sa svojom disciplinom bio najmoćnije ideološko oružje u službi japanskog militarizma?“

Ali Vi branite Amiše i Tibetance kao predstavnike „dobrog fundamentalizma“.

„To su marginalni slučajevi koji su konceptualno veoma zanimljivi jer su potpuno lišeni srdžbe i zavisti, potpuno nezainteresovani za „hedonistički i iskvaren“ stil života   nevernika. Muslimanski su teroristi i hrišćanski integralisti, s druge strane, duboko uznemireni grešnim životom nevernika. Boreći se protiv grešnika, bore se protiv svog iskušenja. Oni su pravi problem".

La Repubblica

Prevela: Milana Babić