Slavoj Žižek: Mera prave ljubavi je: možete da uvredite onoga drugog

Slovenački filozof Slavoj Žižek zadobio je skoro kultni status zbog svojih brojnih spisa – uključujući Škakljivi subjekt - zabavnu kritiku   intelektualnog napada na ljudsku subjektivnost.

Na prestižnom Franfurtskom sajmu knjiga u oktobru 2001, on je razgovarao sa Sabinom Reul i Tomasom Dajhmanom (Sabine Reul and Thomas Deichmann) o subjektivnosti, multikulturalizmu, seksu i neslobodi posle 11. septembra .

Da li je 11. septembar bacio novo svetlo na vašu dijagnozu onoga što se dešava u svetu?

Slavoj Žižek: Jedna od fraza koje se beskonačno ponavljaju u poslednjim nedeljama je da ništa neće biti isto posle 11. septembra . Ja se pitam da li se stvarno radi o tako supstancijalnoj promeni. Sigurno je da postoji promena na nivou percepcije ili javnosti ali ne mislim da možemo govoriti o nekom fundamentalnom prekidu. Postojeći stavovi i strahovi su potvrđeni, a ono što su nam mediji govorili o terorizmu sada se stvarno dogodilo.

U svom radu, stavljam jak naglasak na ono što se obično opisuje kao virtuelizacija ili digitalizacija naše okoline. Mi znamo da 60% ljudi na zemlji nisu čak napravili nijedan telefonski poziv u svom životu. Istovremeno, 30 %   živi u digitalizovanom univerzumu koji je veštački konstruisan, manipulisan i više nije ni neki prirodni ni tradicionalni univerzum. Na svim nivoima mi sve više živimo sa stvarima kojima je oduzeta njihova suština. Imate pivo bez alkohola, meso bez masnoća, kafu bez kofeina i čak virtuelni seks, bez seksa.

Virtuelna realnost je za mene klimaks tog procesa: tu sada imamo realnost bez realnosti... ili potpuno regulisanu realnost. Ali, to ima i drugu stranu. Kroz celo 20. stoleće , ja primećujem protivnu tendenciju ovoj, za koju je moj filozofski prijatelj Alen Badju izmislio dobro ime: ' La passion du réel ', “Strast za realnim”. To znači, baš zbog toga što živimo u univerzumu koji je univerzum mrtvih konvencija i izveštačenosti, jedino autentično i stvarno iskustvo mora biti nešto ekstremno nasilno, razbijajuće. I to mi osećamo kao da smo se tada vratili u realni život.

Da li mislite da tome prisustvujemo sada?

Mislim da je to ono što je odredilo XX vek, koji je zaista počeo sa Prvim svetskim ratom. Svi se sećamo ratnih reportaža koje je slao Ernst Jinger, u kojima on slavi to iskustvo borbe oči-u-oči kao autentično. Ili , na nivou seksa, arhetipski film XX veka bi bio Ai No Corrida (In The Realm of The Senses), gde je ideja opet da postajete stvarno radikalni i idete do kraja seksualnog susreta, kada praktično mučite jedno drugo do smrti. Mora da postoji ekstremno nasilje da bi taj susret bio autentičan.

Druga amblematska pojava u ovom smislu za mene su takozvani “sekači” – rašireni patološki fenomen u SAD. Ima ih 2 miliona, većinom žena, ali i muškaraca, koji se seku žiletima. Zašto? Razlog nema nikakve veze sa mazohizmom ili samoubistvom. Jednostavno oni se ne osećaju stvarno kao osobe i njihova ideja je da samo kroz taj bol i kada osetite vruću krv tada se ponovo osetite povezani. Tako da mislim da je ovo pozadina na kojoj bi trebalo shvatati smisao ovih praksi.

Da li je to povezano sa vašim primedbama o demisioniranju subjekta u Škakljivom subjektu (The Ticklish Subjekt)? Kažete da je problem ono što nazivate “zatvaranje” (foreclosure) – činjenica da je ono realno ili artikulacija subjekta određena načinom na koji se društvo razvilo u toku poslednjih godina.

Slavoj Žižek: Početna teza te moje knjige je da se skoro sve današnje filozofske orijentacije, čak i ako su međusobno veoma suprotstavljene, slažu oko jednog bazičnog anti-subjektivističkog stava. Na primer, Jirgen Habermas i Žak Derida - obojica bi se složili da kartezijanski sbjekt treba da bude dekonstruisan ili , u Habermasovom slučaju, inkorporiran u širu inter-subjektivnu dijalektiku. Kognitivisti, hegelijanci, svi se slažu oko ove pretpostavke.

Ja bih radije rekao da se moramo vratiti subjektu – mada ipak ne čisto racionalnom kartezijanskom subjektu. Moja ideja jeste da je subjekt inherentno političan u smislu da subjekt za mene označava delić slobode – gde vi niste više ukorenjeni u nekoj supstanciji, već ste u jednoj otvorenoj situaciji. Danas mi više ne možemo da jednostavno primenjujemo stara pravila. Upleteni smo u paradokse, koji ne dopuštaju neki neposredan i lak izlaz. U tom smislu, subjektivnost je politična.

Ali ova vrsta politične subjektivnosti čini se da iščezava. U svojim knjigama vi govorite o post-političkom svetu .

Slavoj Žižek: Kada kažem da živimo u post-političkom svetu, ja mislim na jedan pogrešan ideološki utisak. Mi ne živimo zaista u takvom svetu, nego postojeći univerzum predstavlja sebe kao da je post-politički u smislu da postoji neki bazični socijalni pakt gde se o elementarnim društvenim odlukama više ne diskutuje kao o političkim odlukama. One su se pretvorile u proste mahinalne odluke ili u odluke ovlašćenih. Preostali konflikti su mahom konflikti među različitim kulturama. Imamo sadašnji oblik globalnog kapitalizma plus neku vrstu tolerantne demokratije kao krajnje ultimativno ostvarenje te ideje. Paradoksalno, samo mali broj ljudi je spreman da dovodi u pitanje taj svet.

Pa, šta nije u redu sa njim?

Slavoj Žižek: Ovaj post-politički svet izgleda da je ipak u sebi zadržao protivrečnost između onoga što obično nazivano tolerantni liberalizam vs. multikulturalizam. Ali za mene – iako ja nikada nisam naročito voleo Ničea – ako uopšte postoji dobra definicija koja zaista odgovara, to je ona Ničeova opozicija između aktivnog i pasivnog nihilizma. Aktivni nihilizam, u smislu hteti samo ništavilo, jeste ta aktivna samo-destrukcija koja je precizno isto što i strast za realnim, ideja da ako želimo da živimo autentičnim i punim životom, moramo da uđemo u samodestrukciju. Sa druge strane, postoji i pasivni nihilizam, ono što je Niče zvao “poslednji čovek” – samo životarenje u glupom samozadovoljnom životu bez velikih strasti.

Problem sa post-političkim univerzumom je to što imamo ove dve strane upletene u neku vrstu smrtonosne dijalektike. Moja ideja je da subjektivnost mora biti ponovo otkrivena da bi izašli iz ovog vrzinog kola.

Takođe ste rekli da elite u našem zapadnom svetu gube osećaj. One žele da se liše svih starih koncepata kao štu su humanizam ili subjektivnost. Protivno tome, vi kažete da je važno pogledati ima li nešto u tom starom što bi vredelo zadržati.

Slavoj Žižek: Naravno, ja nisam protiv novog. U stvari sam u iskušenju da ponovim reči Virdžinije Vulf. Mislim da je ona oko 1917. rekla da bi se moglo tvrditi da se večna ljudska priroda promenila. Biti čovek više ne znači istu stvar. Na primer, ne bi trebalo potceniti uticaj koji sajberprostor iz društvene sfere vrši na našu inter-subjektivnost.

Uzmite taj čudni fenomen onoga što možemo videti na internetu. Tamo su tzv. “ kamera ” sajtovi na kojima ljudi anonimnoj publici otkrivaju svoje najskrovitije tajne sve do navulgarnijeg nivoa. Imate i sajtove – čak sam i ja , sa svim svojim dekadentnim ukusima, bio time šokiran – gde su ljudi stavili video kamere u svoje toalete, tako da ih možete posmatrati dok vrše nuždu. To je sasvim nova konstelacija. To više nije privatno, ali takođe nije ni javno. To nije isto kao u starom egzibicionizmu.

Ako je to tako, dešava se nešto radikalno. Imamo dosta novih termina koji su ponuđeni za opisivanje ovog novog stanja. Jedan od onih koji se najviše koriste je promena paradigme, koja kaže da živimo u dobu promene paradigme. Na primer, New Age ljudi nam govore da više nije posredi kartezijanski, mehanički individualizam, već novi univerzalni duh. U sociologiji, teoretičari druge modernosti govore slične stvari. A psihoanalitičari nam govore da više nemamo Edipov kompleks, već živimo u eri univerzalizovane perverzije.

Moja poenta nije da treba samo da se držimo starog. Ali ovi odgovori su pogrešni i u stvari ne registruju promenu koja se zaista dešava. Ako merimo ono što se sada dešava starim merilima, ne možemo da shvatimo sav ambis novog koje se pojavljuje.

Ovde ću se pozvati na Bleza Paskala. Paskalov problem je takođe bilo suprotstavljanje novom dobu i modernoj nauci. Njegova nevolja je bila u tome što je želeo da ostane stari, ortodoksni hrišćanin u novom modernom dobu. Zanimljivo je da je ono do čega je on došao mnogo radikalnije i za nas mnogo interesantnije nego rezultati površnih engleskih liberalnih filozofa, koji su naprosto prihvatili modernost.

Vidi se ista stvar i na istoriji   filma , ako pogledamo na posledice uvođenja zvuka. OK, šta je problem, možete reći. Dodajući slici zvuk mi jednostavno dobijamo realističniji prikaz stvarnosti. Ali to nije uopšte istina. Upravo obrnuto, filmski režiseri koji su najbolje osećali šta je uvođenje zvuka zaista značilo bili su listom konzervativci, koji su gledali na sve to sa skepticizmom, kao na primer Čarli Čaplin (do neke tačke) i Fric Lang. Fric Langov Testament dr. Mabusea (Das Testament des Dr Mabuse ) na čudesan način se bavio tom spektralnom utvarnom dimenzijom ljudskog glasa, shvatajući da glas nikada prosto ne pripada telu. To je samo još jedan primer kako konzervativci, iako su bili u strahu pred novim medijem, imaju mnogo bolje poimanje njihovih pritajenih radikalnih potencijala.

Isto važi i danas . Neki ljudi prosto kažu: “U čemu je problem? Prepustimo se internetu, digitalnom svetu, ili čemu već... Oni zaista propuštaju da primete ono što se ovde dešava.

Dobro, zašto onda mnogi žele da proglase početak nove epohe svakih 5 minuta?

Slavoj Žižek: Sasvim precizno govoreći, radi se o očajničkom pokušaju da se izbegne trauma novog. To je duboko konzervativan stav. Pravi konzervativci današnjice su ljudi koji zastupaju nove paradigme. Oni očajnički pokuašavaju da izbegnu susret sa istinskim promenama.

Da se vratim mom primeru. U filmu Čarlija Čaplina Veliki Diktator, on satirički prikazuje Hitlera kao “Hinkela”. Zvuk ljudskog glasa tu je posmatran kao nešto opsceno. Ima jedna divna scena gde Hinkel drži veliki govor i priča sasvim besmislene, opscene reči. Samo s vremena na vreme prepoznajete neke obične, vulgarne nemačke reči, kao 'Wienerschnitzel' ili ' Kartoffelstrudel '. U tome je sadržan genijalan uvid; da je glas kao neka vrsta spektralnog duha. Sve ovo uviđali su neki konzervativci koji su bili osetljivi za pojavu novog.

U stvari, sve velike promene desile su se na ovaj način. U neku ruku, i Niče je bio konzervativac, a zapravo, ja bih tvrdio da je i Marks bio takav konzervativac. Marks je uvek naglašavao da možemo više da nuačimo od inteligentnih konzervativaca nego od priprostih liberala. Danas bi, više nego ikad ranije, trebalo da se držimo ovog stava. Ne treba da kažemo: “Ok, dobro, ajde da igramo igrice”. Ne treba da zaboravimo našu sposobnost da se zaista iznenadimo. Mislim da je danas najopasnije naprosto se prepustiti struji.

Onda, hajde da se vratimo nekim stvarima koje su me začudile. U jednom nedavno objavljenom članku vi kažete da su teroristi u stvari ogledalo naše civilizacije. Oni nisu tamo izvan, već su odraz našeg zapadnog sveta. Možete li nam to malo objasniti?

Slavoj Žižek: To je, naravno moj odgovor na tu popularnu tezu Semjuela Hantingtona i drugih da imamo posla sa tzv. sukobom civilizacija. Ja se sa time ne slažem, zbog mnogih razloga.

Današnji rasizam je sasvim precizno taj rasizam kulturne razlike. Sada se ne kaže: “Ja sam bolji od tebe”, nego: “Ja želim moju kulturu, vi možete da imate svoju”. Danas, svaki desničar kaže baš to. Ti ljudi mogu biti vrlo postmoderni. Oni priznaju da ne postoji neka prirodna uslovljenost, da je, dakle, svaka kultura veštački konstruisana. U Francuskoj, na primer, imate neo-fašističku desnicu koja se poziva na dekonstruktiviste, koji kažu: “Da, lekcija dekonstruktivizma u odnosu na univerzalizam jeste da u stvari postoje samo partikularni identiteti. Zato, ako crnci mogu da imaju svoju kulturu, zašto mi ne možemo da imamo svoju? ”.

Setimo se kakva je bila prva reakcija američke “moralne većine”, posebno Džeri Folvela i Peta Robertsona (Jerry Falwell and Pat Robertson), na napade od 11. septembra . Pet Robertson je pomalo ekscentrik, ali Džeri Folvel je mejnstrim lik, koji je podržavao Regana i predstavlja deo establišmenta, nije neki ekscentrični frik. Njihova reakcija je bila istovetna onoj Arapa, mada je on ustuknuo nekoliko dana kasnije. Folvel je rekao da su ekspolozije u Svetskom trgovinskom centru znak da Bog više ne štiti SAD, jer su one krenula putem zla, homoseksualnosti i promiskuiteta.

Prema FBI, sada je u Americi najmanje 2 miliona takozvanih radikalnih desničara. Neki od njih su veoma nasilni, ubijaju doktore koji vrše abortuse, da ne pominjemo bombe u Oklahoma sitiju. Za mene, to pokazuje da taj isti antiliberalni, nasilni stav raste i u okviru naše civilizacije.To vidim kao dokaz da je taj terorizam indikator našeg vremena. Ne možemo ga povezati samo sa jednom civilizacijom.

Što se tiče islama, moramo pogledati u istoriju. Mislim, da je u tom pogledu interesantno vratiti se bivšoj Jugoslaviji. Zašto su Sarajevo i Bosna bili mesta tako nasilnog konflikta? Zato jer je to bila etnički najizmešanija republika bivše Jugoslavije. Zašto? Jer su u njoj diminantan narod bili muslimani, koji su se istorijski pokazali kao najtolerantniji. Mi Slovenci, sa druge strane, kao i Hrvati, koji su takođe katolici, isterali smo ih sa svojih prostora pre nekoliko stotina godina.

To pokazuje da nema ništa inherentno netolerantno u islamu. Umesto toga, bolje da se upitamo zašto se taj teroristički aspekt islama pojavljuje baš danas ? Ta napetost između tolerancije i fundamentalističkog nasilja ima svoj koren u samoj našoj civilizaciji.

Uzmimo drugi primer: Perdsednik Buš na CNN pokazuje pismo sedmogodšnje devojčice čiji je otac pilot i sada je negde u Avganistanu. U pismu ona kaže da voli svog oca, ali ako je njenoj zemlji potrebno da on umre, ona je spremna da svog oca da za svoju zemlju. Predsednik Buš je to opisao kao primer američkog patriotizma. Sad, napravite prost misaoni eksperiment – zamislite da je u sličnoj situaciji to rekla neka avganistanska devojčica. Mi bi odmah rekli: “Kakav cinizam, kakav fundamentalizam, kakva manipulacija malom decom.” Tako da sve zavisi od naše percepcije. Ono što nas šokira kod drugih, i mi sami radimo.

Onda multikulturalizam i fundamentalizam mogu biti dve strane iste medalje?

Slavoj Žižek: Nemam ništa da ka žem protiv tolerancije. Ali sa tom multikulturalističkom tolerancijom idu i mnoge druge stvari. Zar nije simptomatično da je taj multikulturalizam eksplodirao u istom istorijskom trenutku kada su poslednji tragovi politike zasnovane na radništvu nestali iz političkog prostora. Za mnoge bivše levičare, ovaj multikulturalizam je neka vrsta zamene za politiku zasnovanu na radništvu. Pošto ne znamo da li radnička klasa još uopšte postoji, hajde da pričamo o ekploataciji drugih.  

U tom izboru kao takvom ne mora biti ništa sporno. Međutim, tu se krije mogućnost da su teme ekonomske ekploatacije prevedene u probleme kulturne tolerancije. A onda, treba da učinite samo još jedan korak u tom pravcu, koji pravi Julija Kristeva u eseju 'Etrangers à nous mêmes', pa da kažete da mi ne možemo da tolerišemo druge zbog toga što ne može da tolerišemo drugost u sebi. Ovde imamo pseudo-psihoanalitičarski kulturni redukcionizam u svom čistom stanju.

Zar nije tužno i tragično da jedini relativno jak – ne marginalan – politički pokret   koji se i dalje direktno obraća radničkoj klasi sastoji od populista desničara? Oni su jedini na toj sceni. Žan Mari Le Pen u Francuskoj, na primer. Bio sam šokiran kada sam ga pre tri godine video na kongresu Nacionalnog fronta. Doveo je jednog crnog Francuza, jednog Alžirca i jednog Jevrejina na podijum, zagrlio ih i rekao: “Oni nisu manje Francuzi nego što sam to ja. Moji neprijatelji su jedino internacionalne kosmopolitske kompanije koje zanemaruju francuske patriotske interese.” Dakle, ishod je da samo desničari još govore o ekonomskoj ekploataciji.

Druga stvar za koju smatram da je pogrešna u toj multikulturalističkoj toleranciji jeste ona česta hipokrizija koja se sastoji u tome da je drugi kojeg oni hoće da tolerišu već redukovani drugi. Drugi je u redu ako se njegova drugost svodi na hranu, kulturu ili ples. A šta sa kliterodektomijom? Šta sa mojim prijateljima koji kažu: “Mi moramo da poštujemo Induse”. OK, šta sa jednim poznatim običajem Indusa koji nala že da, kada muž umre, žena bude spaljena? Dakle, da li i to poštujemo? Tu nastaje problem.

Još važniji problem je da ovaj pojam tolerancije zapravo maskira svoj opozit: netoleranciju. Tema kojoj se vraćam u svim mojim knjigama je da, sa liberalne tačke gledišta, osnovni način na koji posmatramo ljude je da su oni nešto što nas uvek nekako može povrediti.

Da li mislite na fenomen koji nazivamo kultura žrtve.

Slavoj Žižek: Diskurs viktimizacije je skoro dominantan diskurs današnjice. Možete da budete žrtva okoline, pušenja, seksualnog uznemiravanja. Ja mislim da je ta redukcija subjekta na žrtvu tužna. U kom smislu? Ovde se radi o ekstremno narcističkom poimanju ličnosti. I, u stvari, poimanju koje je netolerantno, jer to na šta ono smera je da više ne možemo da tolerišemo nasilne susrete sa drugima – a ti susreti su uvek nasilni.

Ajde da se samo kratko pozabavimo seksualnim uznemiravanjem. Ja sam naravno protiv toga, ali budimo otvoreni. Neka sam ja strastveno vezan za nekoga, zaljubljen, ili bilo šta, i ja izjavljujem svoju ljubav ili strast njemu ili njoj. Tu uvek ima nešto šokantno, nasilno. Ovo što govorim može da zvuči kao štos – ali nije: ne možete da igrate igru erotskog zavođenja po politički korektnim pravilima. Tu ima nešto od nasilja, kada vi kažete: “Volim te, želim te”. Taj se nasilni aspekt ne može izbeći. Tako da mislim da strah od seksualnog uznemiravanja na neki način uključuje taj aspekt, to je strah od previše nasilnog, previše otvorenog susreta sa drugim ljudskim bićem.

Druga stvar koja me smeta u vezi sa ovakvim multikulturalizmom je kada me ljudi pitaju: “Kako možeš biti siguran da nisi rasista?” Moj odgovor je da postoji samo jedan način. Ako mogu da razmenjujem uvrede, grube šale, prljave viceve sa pripadnikom različite rase a da obojica znamo da to nije mišljeno na neki rasistički način. Ako, suprotno tome, mi igramo tu politički korektnu igru: “O, ja te poštujem, kako su interesantni tvoji običaji” – to je odvratno i predstavlja invertovani rasizam.

U jugoslovenskoj armiji gde smo bili raznih nacionalnosti, kako sam postao prijatelj sa Albancima? Kada smo počeli da razmenjujemo skaradnosti, seksualne provokacije, viceve. To je razlog zašto je to politički korektno poštovanje samo, kako je to rekao Frojd “ zielgehemmt ”. Vi tako i dalje zadržavate agresivan stav u odnosu na drugog.

Za mene postoji jedna mera prave ljubavi: možete da uvredite onog drugog. Kao u onoj strašnoj nemačkoj komediji iz 1943. gde se Marika Rok (Marika Röck) odnosi prema svom vereniku dosta brutalno. Taj verenik je bogata, važna osoba, pa je njen otac pita zašto ga tretira na takav način. A ona daje pravi odgovor. Kaže: “ Ja ga volim, i pošto ga volim, mogu da radim sa njim šta god hoću.” To je istina o toj stvari. Ako negde postoji prava ljubav, mogu biti rečene strašne stvari i sve prolazi.

Kada multikulturalisti kažu da poštujete druge, ja uvek imam tu čudnu asocijaciju da je to opasno blizu načinu na koji mi tretiramo našu decu: ideja da bi trebalo da ih poštujemo, čak i ako znamo da je ono u šta veruju netačno. Ne treba da uništavamo njihove iluzije. Ne, ja mislim da drugi zaslužuju bolje - da ne budu tretirani kao deca.

U svojoj knjizi o subjektu vi govorite o “istinskom univerzalizmu” kao da je on suprotnost ovom lažnom osećanju globalne harmonije. Šta ste time mislili?

Slavoj Žižek: Ovde mi je potrebno da sebi postavim jednostavno habermasovsko pitanje: kako možemo da u našem iskustvu pronađemo osnovu za univerzalnost? Ja ne prihvatam ovu postmodernu igru   da svako do nas nastanjuje poseban njegov ili njen partikularni svet. Ja verujem da univerzalnost postoji. Ali ja ne verujem u neku apriornu univerzalnost fundamentalnih pravila i univerzalnih pojmova. Jedina prava univerzalnost kojoj se možemo približiti je politička univerzalnost. Koja nije solidarnost u nekom apstraktnom idealističkom smislu, već solidarnost u borbi.

Ako smo angažovani u nekoj borbi, ako otkrivamo da – a to je za mene jedan autentičan momenat solidarnosti – bivaju ći feministi i ekolozi, ili feministi i radnici, odjedanput dolazimo do ovog uvida: „Bože, pa naša borba je u stvari ista“. Ova politička univerzalnost bi bila jedina autentična univerzalnost. I to je ono što, naravno, danas nedostaje, zbog toga što je današnja politika tek umeće dolaženja do kompromisa između različitih pozicija.

Post-politika uništava slobodu o kojoj se toliko pričalo poslednjih nedelja. Da li to hoćete da kažete?

Slavoj Žižek: Ja zaista tvrdim da nam je ono što nam se danas prodaje kao sloboda nešto iz čega je ova radikalnija dimenzija slobode i demokratije uklonjena – drugim rečima, verovanje da se bazične odluke o razvoju društva raspravljaju i donose od strane što više ljudi ili većine je pogrešno. U tom smislu, mi danas nemamo aktuelni doživljaj slobode. Naše slobode sve se više svode samo na slobodu da izaberemo svoj životni stil. Možete do neke mere birati i svoju etničku pripadnost.

Ali ovaj novi svet slobode koji opisuju ljudi kao što je npr. Urlih Bek (Ulrich Beck), koji kažu da je sve stvar reflektovanog pregovaranja, izbora – može da u sebi ima nove neslobode. Moj omiljeni primer je ovaj, a tu imate ideologiju u čistom obliku: mi znamo da je danas sve teže u mnogim profesijama doći do posla na neoderđeno vreme. Profesori ili novinari, na primer imaju ugovore na dve-tri godine, posle kog perioda opet moraju da pregovaraju oko ugovora. Naravno, to je za većinu nas traumatično, šokantno, jer implicira stalnu nesigurnost. Ali onda se tu umeša postmoderni ideolog: “O, pa tu imamo jednu novu slobodu, sada možemo da sebe ponovo izmišljamo svake druge godine.”

Za mene je problem kako je nesloboda skrivena, upretena baš u ono što nam se predstavlja kao nove slobode. Mislim da je eksplozija tih novih sloboda, koje sve spadaju u domen koji je Mišel Fuko zvao “briga za sebe ”, uključuje veću društvenu neslobodu.

Pre 20 ili 30 godina još je postojala diskusija da li će budući svet biti fašistički, komunistički ili kapitalistički. Danas, niko o tome ne raspravlja. Ti osnovni društveni izbvori više nisu posmatrani kao nešto o čemu se može odlučivati.Određeno područje radikalnih društvenih izbora jednostavno je depolitizovano.

Za mene je to veoma tužno da baš u eri u kojoj se dešavaju ogromne promene i socijalne koordinate se zaista u celini transformišu, mi ne osećamo da je to nešto o čemu smo mi slobodno odlučivali.

Dobro, vratimo se posledicama 11. septembra . Sada se suočavamo sa čudnom vrstom rata za koji nam je rečeno da se neće još dugo okonačati. Šta mislite o tom razvoju stvari?

Slavoj Žižek: Ne slažem se sasvim sa onima koji tvrde da je ova eksplozija u Svetskom trgovačkom centru početak prvog rata 21. veka . Ja mislim da se tu još uvek radi o ratu 20. veka, u smislu da je to još uvek jedan pojedinačan, spektakularan događaj. Novi ratovi biće baš onakvi kako ste vi rekli – neće čak biti sasvim jasno da li je to rat ili ne. Na neki način život će ići dalje a mi ćemo naučiti da smo u ratu, kao što smo u ovom sada.

Ono što me zabrinjava je koliko mnogo Amerikanaca posmatra te ekplozije kao nešto što ih je pretvorilo u nevinašca: kao kad bi rekli, do sada mi smo imali probleme, Vijetnam, itd. Međutim, sada smo mi žrtve i to nas opravdava da se u potpunosti identifikujemo sa američkim patrotizmom.

Taj obrt nosi rizik. Veliki izbor koji stoji pred Amerikancima je u tome da li će se vratiti ovom patriotizmu ili će reći nešto slično ovome što je napisao moj prijatelj Arial Dorfman (Ariel Dorfman): “Amerika sada ima šansu da postane deo zajednice naroda. Ona se uvek ponašala kao da je nešto specijalno. Trebalo bi da joj ovaj napad posluži kao prilika da prizna da nije nešto specijalno, nego jednostavno istinski deo sveta”. To je velika dilema.

Ima ne što uznemiravajuće tragično u toj ideji da najbogatija zemlja bombarduje jednu od najsiromašnijih. To me podseća na poznati vic o idiotu koji je izgubio svoj ključ u mraku ali ga traži na svetlu. Upitan zašto to radi, on kaže: „Znam da sam ga izgubio tamo, ali ovde ga je mnogo lakše tražiti.“

Istovremeno, moram da priznam da me je i levica razočarala. Zapasti u taj ziheraški pacifistički stav – nasilje nikad ne zaustavlja nasilje, dajmo šansu miru – jeste apstraktno i ovde ne završava posao. Najpre, to nije univerzalno pravilo. Uvek pitam moje prijatelje levičare, koji ponavljaju tu mantru: “Kako bi reagovali 1941. kada se pojavio Hitler? Da li bi takođe rekli: Ne treba da se odupiremo jer nasilje nikada nije od pomoći? Jednostavno je činjenica da na određenoj tački morate da se borite. Morate na nasilje odgovoriti nasiljem. Za mene nije to problem, već to da ovaj rat nije nikakvo rešenje.

Takođe je pogrešno posmatrati ove bombaške napade kao neku vrstu odgovora trećesvetske radničke klase na američki imperijalizam. U tom slučaju bi i američki fundamentalisti o kojima smo govorili takođe bili odgovor radničke klase, a jasno je da oni to nisu. Mi smo pred izazovom da ponovo promislimo koordinate u kojima mislimo i nadam se da bi to moglo biti nešto dobro što je proizašlo iz ovog tragičnog događaja. Da nećemo samo koristiti ovaj događaj da radimo još više onoga što smo ranije radili, već da promislimo šta su promene koje se stvarno dešavaju u našem svetu.

prevod VM

Beleška o tekstu:

Dr Slavoj Žižek is professor of philosophy at University Ljubljana, Slovenia. He is currently a member of the Directors' Board at Kulturwissenschaftliches Institut in Essen , Germany .

Sabine Reul is sub-editor and Thomas Deichmann is chief editor of Novo, spiked 's partner magazine in Germany . See the Novo website, where the full interview is published in German.