Vladimir Milutinović

Post-mediji

Vreme koje sada živimo prilika je da ponovo razmislimo o svojim predstavama o medijima. Kao i u drugim oblastima, zajednički imenitelj ovih misli može biti da sloboda ne peva onako kako smo mislili u godinama pre 2000. da će pevati. Tada, u devedesetim, teorija medija je bila jednostavna: sa jedne strane su bili državni mediji koji su nastavili formom iz socijalizma, s tim da su sadržaj promenili za nacionalistički. Ostali mediji nastavljali su u stvari san iz osamdesetih o slobodnim medijima koji se naprosto bore za univerzalne, zajedničke vrednosti o kojima državnim medijima još niko nije javio. Niko nije ni pomišljao da se tadašnji opozicioni mediji rukovode nalozima biznisa ili politike. I tako je verovatno u velikoj meri i bilo. Na radiju B92 jednom je išla emisija u kojoj je Rambo Amadeus u kontakt programu izgovorao desetak skarednosti u minutu, a na Trećem kanalu je kviz bodovan količinom čorbe koju je voditelj Rambo sipao u činiju svakog takmičara. Koji je tajkun ili političar tu smešu duhovitosti i budalaština mogao da naloži?

Dakle, u suštini i pored rata i njegovih strahota, onda kada se od njih moglo pobeći, deo ljudi u medijima živeo je u nekoj vrsti svedočenja o duhu koji je trebalo da dođe, ali nije došao. Čekao se trenutak kada će se realna istorija vratiti ka umnoj istoriji, po onoj narodnoj: što je umno, to je stvarno. Danas već moramo priznati da su se um i stvarnost pomešali u smešu koja nam govori da smo opet na početku. Dani koji su čekani neće doći, a mediji su u tranziciji i post-tranziciji (jer se sistem dosta ustabilio) krenuli putem koji je put nekog drugog sistema od onog u kome je nastajala većina naših pojmova. Sloboda koju smo čekali i nas je čekala iza ugla, ali sa svojim a ne našim pravilima. A duh iz osamdesetih ostao je da služi kao podsetnik na bolju prošlost i kiseonik za nastavak karijera sada već starijih rokera.

Ono što se čini da je osnovna razlika između starog i novog jeste da su mediji prestali da budu prostor koji se može „osloboditi“ u bilo kom smislu. Iza post-medija ne stoje ni političari ni tajkuni koji ih drže u lancima svojih uskih interesa, već logika samog novog sistema. A ovaj sistem je složen i za mnoge neprepoznatljiv. Pekić je jednom opisao Englesku kao zemlju u kojoj se „osim profesionalnih političara, na koje se gleda sa mrzovoljom, niko ne upinje da svojim mislima promeni vaše “. Ovde je nešto slično, niko se ne upinje da promeni vaše misli o sistemu, već da vam skrene misli sa njega i usmeri ih samo ka vašim privatnim stvarima. Ne samo da nije tačno da mediji jedva čekaju da se prilagode umnoj istoriji, već je njihov glavni sistemski zadatak da ono umno istisnu. Usput ćete od njih dobiti gomilu reklamnih sadržaja, kako bi svoju novostečenu slobodu od zajedničkih briga iskoristili za kupovinu. Kupovina naravno donosi sreću, a novac određuje šta će popuniti sekunde medija, pa vi određujete sadržaj potražnjom. Mediji danas poručuju da vam nemaju šta reći , ukoliko to nije ponuda za kupovinu, marketing partije ili šareni sadržaj koji će poslužiti kao mamac do reklama. Danas su mediji u stvari slobodni od kontrole, ali time nisu ništa više u službi slobode i otkrivanja stvarnosti.

Postoje odavno filmovi koji opisuju ovu novu realnost medija. Trumanov Šou ili Matriks pokazuju da je moguće da je sva okolina u kojoj se krećemo kao konzumenti informacija lažna, ali na suptilan način. Novinari koji se čine dostupni nekom razlogu u stvari su samo talking heads pripremljenih kampanja i ceo sadržaj ih interesuje samo toliko dok ga pročitaju sa idiota, novopostignuta ideološka nevinost u navodno postideološkom svetu koristi se za meku ali istrajnu propagandu, reklame nisu samo pored tekstova već u njima. Mediji nisu filter koji ne propušta samo ono što žele finansijeri ili političari, nego i ono što žele sami mediji, kao posebna grana vlasti. A oni ne žele da troše sekunde na nešto što se ne tiče prodaje nečega ili vam skreće misli sa kupovine. Svako kome se to ne sviđa može da pokuša da osnuje svoje medije, ali će ubrzo shvatiti da to nije tako jednostavno i da je sve što mu ostaje, ako nije bolje sreće, neki blog među hiljadama sličnih u kome će želeti da uradi upravo ono što se suštinski protivi logici i sistema i medija, da posreduje svoje misli nekom drugom.

Zato se možemo uživeti u ulogu Džima Kerija u Trumanovom šouu: okruženi smo množinom medija, ali smo istovremeno ostavljeni potpuno sami sa svojim mislima, na internetu u realnom vremenu možemo komunicirati, ali nemamo o čemu, jer se time upuštamo u razmenu koja je zabranjena, možemo želeti više slobode, ali ćemo biti okruženi ljudima koji smatraju da već uživaju najviše slobode što se može imati. Svet medija sve više postaje samo senka sveta ideja u kome promiču informacije koje ne utiču na naše ideje već samo na naše želje. U ovome on samo reprodukuje realni svet; i njemu nismo potrebni kao autonomni subjekti koji sa njime komuniciraju, već pre kao konzumenti ili prodavci. Post-mediji su kao stražari između sveta ideja i realnog sveta, koji filtriraju ono što je umno , a čak i idejama koje nešto mogu značiti udaraju pečat partikularnosti puštajući ih u svet da se u njemu izgube kao sadržaji jučerašnjih novina.

Ako je sama forma medija neka poruka, onda je poruka današnjih medija ambivalentna. Oni su otvoreniji i demokratičniji nego ikada ranije, većina imaju slobodne komentare na svaku vest i blogove koji se menjaju u realnom vremenu, ali ti komentari izgleda nisu tu da bi bili uzeti u obzir u saznajnom smislu, već samo da bi se dobio smokvin list za hladnu proračunatost i monotonost glavnih strana i iluzija o spontanosti poruke. Glavne strane su zatvorene, a to isto preporučuju i svakome ko učestvuje u medijima. Skrivena dogma medija je ista ona koja je i skrivena dogma društva: mi smo odvojene jedinke koje žele da na tržištu afirmišu sebe, očigledan znak slabosti je i potreba za nečim tuđim, pogotovu tuđim mišljenjem. Mi komuniciramo, ali time nikakve ideje ne bivaju razmenjene, izoštrene, raširene ili isprobane. Eventualno kupljene.

Dakle, problem sa medijima nije u tome što su neslobodni, nego u tome što u njima nečeg nema, nečeg čega nema ni u stvarnosti: otvorenosti, zajedničkog dobra, duhovitosti i duha. Problem je u tome što oni nisu i korektiv sistema, nego su samo njegov pomagač i odraz.

Ovaj tekst objavljen je u prvom broju revije za ekologiju medija MIOKO: Mediji i okolina