Mirko Sebić

Jedanaest teza o (drugačijoj) vojvođanskoj politici

- Imperijalni je zik savremenih autonomističkih pokreta je pogrešan diskurzivni plan.

1. Sve te figure i žanr sličice o kotobanjama punim žita, belom 'lebu, štrudli sa makom i rinfajšlu, «o Vojvodini kao o lokomotivi za Evropu», «o najrazvijenijem delu države», «o žitnici...», idu dobrano na živce. To je jezik koji u sebi nosi neku skrivenu imperijalnu drugost i skovan je da bi kao mobilizacijski poklič poveo u obnovu i izgradnju neke nove države i naravno nove elite. Dakle, takve metafore, izrazi i figure su pogrešan jezik koji ne komunicira ni sa kim osim možda sa nadmenošću onih koji ga uz doboše izvikuju.

Ako je Vojvodina prirodno i civilizacijski najrazvijeniji deo državne zajednice u kojoj se trenutno nalazi tu stvari ne završavaju, tu bi u stvari tek trebalo započeti. Jer šta ćemo mi sa tim, hoćemo li se poput nekog razmaženog deteta prejedati slatkiša dok nas ne pripradne muka.

Ako je Vojvodina sistematski pljačkana odnosno ako je deo njenog bogatstva odlivan u druge delove državne zajednice bez ikakvog uvažavanja onih koji su to bogatstvo sticali, to je klasično pitanje socijalne pravde. Ali koje pravde, kojeg sistema i kojeg poretka. Šta ćemo ako je država samo noćni čuvar imovine, blagostanja i prva svojih građana. Da li nam treba čuvarov pomoćnik, takozvani mali čuvar. Šta će nam on garantovati. Kakav je njegov koncept iz kog će izvesti diferenciju specifiku? Čuvar regionalnih interesa? Kako se artikuliše regionalni interes i u odnosu na koga?

- Politički koncepti o Vojvodini moraju zahvatiti duboko, mnogo dublje od dnevno-političke pragme.

2. Oni ne smeju ostati na jednodimenzionalnosti političkog interesa, već moraju razvijati neku vrstu mikroteritorijalne ontologije i multidimenzionalnog energetskog prostora koji preobražava predstave i tela . Geografija i kritičko mišljenje se spajaju i grade pojam koji nam otkriva neki svoj specifičan panonski lik. Iako taj lik (ne tip, jer pojmovni likovi se ne mogu svesti na psihosocijalne tipove) u literaturi nije previše razvijan on je jednako vredan kao i mnoštvo mediteranskih psihosocijalnih tipova. Pošto je to pojmovni lik on je suprotnost mitu ali i pozitivističkom racionalizmu koji gomila statističke brojke i obrće prazne podatke o visini dohotka po glavi stanovnika. Pojmovni likovi kako kaže Delez imaju zadatak da polažu apsolutne teritorije, deteritorijalizacije i reteritorijalizacije mišljenja. Pojmovni lik čini neko mišljenje opipljivim produktom, on zapravo omogućava kulturnu mapu.

- Potreban nam je pojmovni lika ravnice na kojem će se graditi filozofija nove politike.

3. To je vrlo složen lik, pošto je i operacija kojom dolazi na svet veoma složena i sastavljena od mnoštva prepoznavanja, razmena i oblikovanja, od mnoštva susreta i razdvajanja. U nju je uključena izrada diferencijalnih vrednosti pomoću nacrta plana imanencije. Moramo krenuti od plohe, od iščezlog Panonskog mora. Gde je ono? Hoće li se i kad vratiti? Zatim sveti Išter, reka/život na čijim je obalama možda baš u ovim krajevima čovek prvi put sreo ribolikofetusolikog Boga. Ali moramo pomno pratiti tragove koje često vetar zemeće u pesku, koji često tonu u mulj, moramo odrediti kosmičko mesto Fruške gore i njenih svetih krugova, ali ne smemo ostati gluvi i slepi za pokrete i znamnenja društvenih preobražaja. Zar da zaboravimo «Pančevac» koji 1871. objavljuje prvi prevod na srpski «Komunističkog manifesta», zeleni kader ........“mladu vojvođanku što je bombe bacala.“

U svakom slučaju potrebno je mnogo rada da bismo u priču uveli tako nešto kao pojmovni lik ravnice na kojem se može graditi čitava filozofija Panonije. Naravno, ne samo filozofija već i umetnost i kompletna umešnost življenja. Na žalost na tome smo premalo radili.

- Politika ravnice je mala i slučajna nomadska priča.

4. Nomad je biće koje luta ravnicom i ne skrašava se nigde predugo. Ni jedna teritorija nije trajno njegova. Posao mu nije da obeleži granice vlastite teritorije već da je preobrati, preimenuje, preobrazi. On zna da je zemlja mesto gde se živi a ne mesto na kome se donose sudovi i postavljaju ograde. Ovaj njegov specifičan odnos prema teritoriji, zemlji i granicama čini se ključan je.

Ako je pojmovni lik Panonije Nomad onda je filozofski lik Panonije svakako Heraklit koji vidi sedimentacije i beskrajna kretanja kao suprotnosti koje rađaju otvaranje kao u onom čudnom fragmentu koji govori u «dečijem carstvu», zapravo o igri slučaja. Dakle, Panonija ne može biti velika i nužna priča, već mala, slučajna dečija igra. A danas, kao što znamo, deca su mudrija od odraslih.

- Politika o kojoj govorimo se uvek vodi između života i smrti.

5. Vojvodina svakako ima dugo iskustvo autonomističkog političkog zahteva, ali je on u različita vremena različito temeljen i pravdan. Ta raznovrsnost zavodi. Politički koncept autonomije Vojvodine kakav je deklarisan od takozvanih autonomaških stranaka u poslednjoj deceniji dvadesetog veka veoma je površan i što je najgore čak i takav površan koncept prodan je na postpetooktobarskoj političkoj pijaci. Trgovalo se tu tvrdo za keš i lance livada, za ambasadorske sinekure,... mesta u javnim preduzećima i upravnim odborima, po koju privatizovanu fabričicu i tome slično. Vojvođanske političke elite koje su u jednom trenutku prisvojile široke valere autonomističkih emocija i još neosveštenih nada i dnevnih snova stanovnika Vojvodine, trgovale su time kao da je njihovo i jeftino su dali u suštini kradenu robu.

Ali to su ionako bile samoproklamovane političke elite čiji je glavni životni i politički projekat bio da povrate i restauriraju privilegije svojih očeva koji su na autonomiji Vojvodine u socijalističko vreme stekli fini imetak. Sad su ta deca tobože zabrinuta za «naše novce» trgovinom ispod žita stvorila vlastite i samo njihove novce.

No, kakve elite takav i koncept, a takvog koncepta i takve «autonomije» nije ni šteta. Samo ono što brine je to što se u ovoj ravnici mora živeti, a u narednim godinama otvoriće nam se čitav niz veoma ozbiljnih pitanja, rekao bih kozmoloških i duboko antropoloških. Jedan deo tih pitanja već sada postaje predmet političko medijske manipulacije. Genetski modifikovana hrana, zemljište kao resurs, kreiranje sorti, čista voda, alternativni izvori energija, prljave tehnologije, to nisu samo dnevno političko ekološke teme koje treba ostaviti nevladinim organizacijama da se njima u dokonosti zanimaju. To su ključna pitanja buduće vojvođanske politike. Od toga ko će i kako će artikulisati ova pitanja i kojim sredstvima i metodama će ona biti tretirana zavisiće direktno život ljudi. Politika između života i smrti, a mi danas pred sobom imamo žovijalne pozere koji glume autonomaške političare. Za takav ljudski soj budućnost kao kategorija ne postoji.

- Metafizika ravnice, a ne njena istorija, rađa autentičnu politiku.

6. Ravnica je plošnost, odsustvo prirodnog zaklona, odsustvo znakova. Rizik izgubljenosti u praznini. Nasuprot tome planine beleže geološku istoriju, nabore promena. Ravnice su apstrakcije, izdvojene od istorije, od događaja. Planine koje beleže istoriju i ravnica koja sedimentira, propušta, taloži. Jer greben mora imati otisak sile koja ostavlja beleg. Sedimentiranje je taloženje polagano opadanje uz po koju deklinaciju. Ta deklinacija bi mogla biti događaj u vremenu istorije. Zapravo, sam događaj u ravnici dobija drugačji smisao, drugačiju unutrašnju strukturu. Iz tog izlazi da je istorija u ravnici neka druga Istorija od one na nekim drugim mestima. Otuda to odstupanje, otuda ta razlika u odnosu na druge delove. Mislim da je ovo tačka u kojoj dolazi do potpunog nerazumevanja onog što duh Vojvodine jeste. Vojvodini se pristupa sa nekom vrstom viška loše istorije. To su one knjižice tipa kratkih (ali slatkih) političkih istorija Vojvodine. Dajdžesti za dnevnu upotrebu u kojima se sugeriše kako su jaki razlozi za autonomiju Vojvodine sadržani upravo u određenom tipu istorijskih interpretacija.

Uveren sam da ova opsednutost istoriografskim narativima koja je prisutna kako kod zagovornika autonomije tako i kod njenih osporavatelja, govori o temeljnoj infantilnosti aktera te javne rasprave. Jer to je potreba da se preko dominatnog narativa, preko bajke o poreklu, dođe do stabilizacije vlastitog identiteta. Mi imamo posla sa nezrelim tipovima koji zloupotrebljavaju javni kontekst rešavajući svoje detinje traume.

Jedna od jakih trauma svakako može biti smrt oca ili nasilno odvajanje od majke. Ne treba biti previše pronicljiv da se shvati na kom simboličkom nivou se događaju ovakvi potresi i ko je od koga odvojen. Zašto istorija kod nas uvek mora da bude proizvod neke teške traume. Diveći se takvoj istoriji mi se zapravo divimo našim vlastitim traumama.

- Granice u ravnici sablasno su nepostojane.

7. Panonija, nizija koju presecaju državne granice. Granice koje se često menjaju. Granice koje u ovakvom okruženju zbog odsustva prirodnih prepreka izgledaju izveštačenije i grotesknije nego inače. Odsustvo nabora, tle zaravnato i umireno. Odsustvo prepreke i odsustvo prirodnih zaklona, plitka korita reka koje se razlivaju. Močvare i isparenja. Sunce i prašina. Zar zaista mislite da u takvim okolnostima mogu da se razvijaju agresivni oblici delovanja. Ne, oni se tu uvek useljavaju, reteritorijalizuju iz nekih drugih ravni. Jedna od tih ravni je traumatizovana istorija. Ima toga još, da ne nabrajamo. Ali kad god nešto takvo počne da se dešava ravnica reaguje, potmulo, s onu stranu moći, ali ipak zatvarajući neke tokove, nudeći drugačija tumačenja onima koji hoće da ih čitaju. Tako je i sa šengenskim i inim podelama, odlepršaće u zaborav pre nego što se Dunav još jednom dobro izlije iz korita. Zaista mislim da previše važnosti dajemo nekim kontingentnim postavkama.

- Urbanizovana ravnica je suprematistički poduhvat.

8. Da li ste nekad razmišljali o panonskim gradovima? Oni su specifična tvorevina ravničarske kulture, ti gradovi-sela. Oni nisu sela zato što im nedostaju urbanistički ili geometrijski principi - pa oni te principe postavljaju da bi ih odmah potom prevazišli. Pravi uglovi. Pravougaonici i kvadrati, otkud oni u ravnici osim da bi pokazali čistotu forme, potrebu da se život vezuje uz apstrakcije, da se društvo koordinira pomoću matematičkih pretpostavki. Zato Vojvodina uvek izgleda urbanija, uljudnija ili društveno osveštenija u odnosu na druge delove države. Urbanizovati ravnicu je zapravo suprematistički poduhvat, beli kvadrat na beloj površini. Bog koji ćuti. Grad koji je selo. Spoj suprotnosti koji proizvodi zaustavljenost.

- Kultura je u ravnici upisana na tela ravničara i telesno je osigurana.

9. Od kad je Eugen Savojski tretirao nemačke seljake kao živo melioraciono oruđe Nemci su u Panoniji, sa svojom pedantnošću, predanošću, radom, zanatom i verom, bili značajno prisutni sve dok ih komunistički režim nije prognao. Ali to prisustvo je i do tog progona za njih kao i za mnoge druge stanovnike ravnice, suviše često značilo smrt, bedu i glad. Često je ovde muka nekakav apriorni osnov postojanja.

Iako oni sa sobom nose element zanatstva kao što Srbi zajedno sa Cincarima nose element velike trgovine, dok Jevreji označavaju takozvanu malu rubnu trgovinu. Sve su to uloge koje formiraju karaktere grupa. Nije Novi Sad Srpska Atina zato što smo imali srpskog Sokrata ili Platona već zato što su Srbi dobro ovladali grčkim elementom - trgovinom. Drugo je pitanje zašto se to kasnije kretalo u nekim drugim pravcima a ne u pravcu duhovnih transformacija.

Ono što se meni čini važno je to da u Panoniji/Vojvodini kulture imaju telesnu fundiranost. Materijalnost kulturnih zapisa nije samo pitanje artefakata i predmeta upotrebne kulture, već tela kao takvog. Telesnost tih ljudi koji dolaze, bilo dunavskim čunkama, bilo vozovima bez voznog reda, bilo traktorima bez registrskih tablica, bilo peške u prašini koraka, ta telesnost je neporecivo kulturološka i kulturalno telesna. Pa ovde je i jedan zločin kakvo je ubistvo koje sprovodi Jaša Tomić zapravo kulturološki čin koji rađa specifičan skoro feministički diskurs. Sa te strane Vojvodina se može posmatrati i kao materijalizacija Kafkine «Kažnjeničke kolonije » gde svako nosi na telo upisanu svoju sudbinu-kaznu.

O tome bi trebalo da porazmisle vajni pesnici, esejisti i drugi kripto-pisci kad olako konstruišu navodne vojvođanske mentalietete. Ili kad zamajavaju narod mulitkultualizmom kao tobožnjim višim i pravednijim stadijumom liberalizma.

- Vojvodina/Panonija je od početka utopijski projekat.

10. Njeno preobraženje iz tla u teritoriju je počelo kroz dnevne snove i aktivna snoviđenja, ne samo Srba nego i svih koji su krenuli u naseljavanje ovih ravničarsko-močvarnih predela. Iza svake zemunice stajao je san o izmicanju od okolnosti svakodnevnog života od kojih se kretalo na ravničarsku marginu. Jer Panonska nizija je bila i geografska margina i državna periferija, sve maginalnosti se sabiraju u njoj. Tako Jevreji beže na marginu velikog katoličkog Cartva, reformati takođe, Srbi izmiču Islamu, Nemci porezima lokalnih sredina itd. Tek kasnije i zahvljaujući upravo toj Utopiji Drugosti dolazi Antiutopija Granice, vojne krajine, tanpon zone, sanitarnog kruga. I do dana današnjeg Vojvodina/Panonija se kreće između teritorija Utopije i zemlje Antiutopije. Što se tiče tvorevine koja egzistira kao Autonomna pokrajina Vojvodina ona je danas stoprocentni primer Antiutopije koja igra sanitarnu-odbrambenu ulogu. Upravo tvrdi nacionalisti, kao i pre dva veka, žele takvu Vojvodinu (neku vrstu virtuelne vojne krajine) kao branu od navodnih dezintegracionih sila drugih susednih imperijalnih nacionalizama (mađarskog, hrvatskog i koga god već). Dakle, ne morate biti autonomaš da biste voleli Autonomnu pokrajinu Vojvodinu.

- Nemamo nikakvog razloge da verujemo u velike priče, dakle, moramo pronaći i izroditi moć malog.

11. U Vojvodini i o Vojvodini, već se decenijama vodi uglavnom pogrešna politika. Ageresivna i aljkava, bahata i naravno neuspešna. Nikako da shvatimo da je bit autonomističkog mišljenja i delanja sklanjanje od «velike politike». Ukidanje onog što je Niče u «S onu stranu dobra i zla» nazvao «prisila na veliku politiku», a to je vladavina globalnim prostorom, vladavina koju sprovodi kapital i otuđeni globalni mediji. Tom njihovom «velikom» moramo suprotstaviti ono naše «malo». Integrativna moć velikog je urušena, mi nemamo više nikakve razloge da verujemo u velike priče, dakle, moramo pronaći i izroditi moć malog. Autonomistička ravničarska priča, ta plošnost naspram klisura i vrhova, nizine nasuprot visina, upravo taj horizont mišljenja i delanja možda nam može otkriti tajnu male politike, mikro-politaka . Svako od nas mora doneti odluku šta je za njega to «malo». Moramo staviti branu svim klasičnim političkim preduzećima, centrima, moćima, klasičnim modelima organizacije, uobičajenim modelima kristalisanja interesa i formiranja kompromisa. Ono što autonomija nudi to je životonosna snaga malih samoorganizovanih zajednica. Autonomija nema ništa sa libertijanskim individualizmom, već sa komunalinim organizacijskim principom. Samo ovde nema više nikakvih transcedentnih svetova koji zasnivaju zajednicu. To je neka nova veština sapripadanja (kako ju je krstio, mada ne i objasnio, Sloterdijk). Konkretne konkretnosti i imanetnost. Prava autonomistička politička misao mora postaviti osnovno pitanje mogućnosti života u zajednici. Jer onaj ko ne postavi pitanje: zašto uopšte čovek mora da živi u zajednici, i ako već mora, mora li na ovakav način, taj ništa o autonomiji ne može da kaže.

Nekakva vojvođanska politika bi svakako morala biti izvedena iz bića ravnice, ona bi, kao što sam već rekao bila mikro-politika, ekologija živog pokreta, živih malih zajednica koje se neprestano kreću i dopunjavaju, neki delezovski on the roud eksperimentalni film.

Danas je vojvođanska politika ogrezla u najgorem oportunizmu «velike politike» ali je moguće zamisliti da će uskoro neki začudni mladi ljudi upravo između plohe neba i zelene plohe trave i pšenice koncipirati nekakav mikropolitički projekat koji će istovremeno sabirati, kritikovati i preokretati političke kategorije i koji će proizvesti novi smisao jednakosti, pravdi i dostojanstvu. Lakše mi je kad u to verujem, lakše podnosim ovaj današnji iskeženi politički gest koji zna samo za gomilanje predmetnosti.