Bogdana Koljević

Biomoć i tehnike upravljanja

Nesumnjivo je da pitanje o biometrijskim sistemima kontrole i nadziranja predstavlja jednu od odlučujućih dilema oko koje se lome koplja u savremenim debatama unutar akademske ali i šire javnosti. U tom smislu, teško je naglasiti značaj javne rasprave na jednu od tema koja spada u red najaktuelnijih u mnogim zapadnim društvima ali svakako i u Srbiji – što predstavlja jedan u nizu dokaza da se tzv. „globalni“ i „lokalni“ problemi ne mogu na veštački način odvajati i da najčešče stoje u odnosu međusobne lančane povezanosti.

U cilju potpunog razumevanja pitanja biometrije, bezbednosti i ljudskih prava bez sumnje je neophodno razmatranje različitih aspekata ovog fenomena – pravnog, sociološkog, filozofskog, ekonomskog – ali pre svega nesposredno političkog, u kojem se na osobit način ove različite dimenzije isprepliću, na ravni političke teorije, političke filozofije i konkretnih političkih praksi. Zato svaki govor o tome kako se pitanje biometrije reflektuje u kontekstu savremene političke filozofije istovremeno već znači afirmisanje značaja interdisciplinarnog pristupa datom fenomenu, ali takođe i ukazuje u kojoj meri se filozofija neposredno odražava na polju prakse. Na taj način, ovaj govor (uvek već) svedoči o temeljnoj angažovanosti filozofije (kritičkoj, emancipatorskoj ili apologetskoj), ali i vice versa – podseća na činjenicu koliko su konkretne političke prakse u stvarnosti upravo uslovljene i neretko sasvim rukovođene prihvatanjem određenih filozofsko-teorijskih obrazaca . U širem smislu, ovo je zapravo i centralna tema diskursa o biometriji.

Instrumentalizacija života i depolitizacija politike – Mišel Fuko

Pojam biopolitike (ili biomoći) (1) kao filozofski pojam prvi put se pojavio u predavanjima Mišela Fukoa pod nazivom Rođenje biopolitike, održanim na Koledž de Fransu 1978-1979 godine. (2) Reč je o misliocu koji i danas važi za jednog od glavnih nosioca postmarksističke levice, i pre svega o kasnijoj fazi njegovog rada, koja je poslednjih godina ponovo dobila na važnosti i to prevashodno u delima Đorđa Agambena, Antonija Negrija, Žaka Ransijera i Roberta Espozita. Štaviše, na posredan ili neposredan način pitanje biopolitike pojavljuje se u teorijskim zahvatima gotovo svih savremenih levo orijentisanih filozofa, što za posledicu ima da je bipolitika postala jedna od najrelevantnijih tema. Mišel Fuko postavio je osnove te rasprave i istovremeno formulisao najrazrađeniji i najsistematičniji diskurs o biopolitici – dok „genealogija savremenosti“ tj. pitanje o tome kako se biopolitička praksa ispoljava u naše vreme, predstavlja izazov na kojoj do danas još niko u potpunosti nije odgovorio. A Fukoovo delo neretko se pojavljuje kao aktuelnije i dijagnostički egzaktnije od brojnih savremenih pokušaja da se razume fenomen biopolitike.

Iz Fukoove perspektive, pitanje biometrije kao „ merenja života “ i automatske individualne identifikacije na najdirektniji način posledično i neposredno proističe iz biopolitičkog diskursa kao šireg konteksta i načina sprovođenja depolitizacije polja političkog čiji počeci se nalaze u 18 veku. Do 18 veka, naime, pitanje moći bilo je pre svega vezano za pitanje o suverenitetu i u toj paradigmi život kao takav, tj. kategorija života zapravo nije imala nikakvo mesto. Fuko na detaljan način analizira kako, od 18 veka, i dalje u 19 i 20 veku, život postepeno ulazi u istoriju tj. u pravo i politiku. Ovaj proces - koji korespondira razvoju liberalizma - Fuko naziva biopolitikom . Biopolitika, dakle, nije ime za ma kakvu disciplinu već za naročitu tendenciju, osmišljenu tehniku putem koje počinje da se reguliše život stanovništva u svojoj celini: predmet političkog upravljanja postaju modusi življenja celih populacija i otkriće da se tim modusima može upravljati i da je moć nad životom izuzetan instrument moći.

Pojava u kojoj gotovo sve što se čini počinje da se čini „u ime života“ i u kojoj je život prividno „najveća vrednost“, u jednoj vrsti dakle, osobite humanitarne retorike, istovremeno svedoči da se u praksi realno događa gotovo obrnut proces tj. da faktori poput zdravlja stanovništva, migracionih tokova, uslova življenja, stope nataliteta i mortaliteta, bivaju regulisani i usmereni na način na koji do tada to nije bio slučaj. Niko ubedljivije i argumentovanije nego Fuko nije pokazao da je ovaj proces analogan razvoju teorije i prakse liberalizma kroz istoriju (3) kao i da je osnovni cilj takvog nastojanja upravo depolitizacija javne sfere tj. javnosti kao ključnog mesta političkog.

Tamo gde biopolitičke tehnike upravljanja naime, stupaju na scenu, život izbija u prvi plan a njegova politizacija - čiji najreprezentavniji primer u savremenom kontekstu predstavljaju biometrijske tehnike - neposredno dovodi do depolitizacije same politike kao javne sfere. Fukoova osnovna ideja je da višestruka instrumentalizacija života koja predstavlja paradigmu biopolitičke prakse, upućuje na drugačiju koncepciju moći – sasvim različitu od tradicionalne suverene moći – tj. da je ovde reč o odnosima moći čije središte se ne nalazi u klasičnim političkim kategorijama poput teritorije ili države.

Ovu moć Fuko naziva kapilarna moć, istovremeno ističući da je njegovo istraživanje usmereno na mikrofiziku ili mikrostrategiju moći koja je u bitnom smislu desupstancijalizovana a koja se baš i kao takva pojaljuje kao moć sa sa totalitarnim potencijalom . Njen objekt mogu biti i pojedinci i grupe i narodi i sve ovo odjednom i u isto vreme. Jedan od najboljih primera na koji način ova vrsta moći funkcioniše nalazi se u Fukoovom delu Nadzirati i kažnjavati (4) u modelu Panoptikona. Preuzimajući Panoptikon od Bentama (kod kojeg Pantopikon predstavlja sistem zatvorskog posmatranja i nadziranja), Fuko ovaj model uzima u metaforičkom smislu, ali tako da ga prikazuje kao paradigmu onog što naziva razvojem disciplinarnih tehnika, tj. tehnika upravljanja u kojima se celokupno društvo, populacije, stanovništvo, pretvara u nevidljivi zatvor - u osmatračnicu u kojoj je svako i uvek potencijalno kriv.

Zatvor za Fukoa utoliko, postoji nezavisno i drugačije od stvarnog zatvora u institucionalnom obliku, zatvor postoji na način izgrađivanja i dejstvovanja raznovrsnih tehnika upravljanja (prostorno raspoređivanje, klasifikovanje, maksimalno iskorištavanje snage i vremena, postupci za dresiranje tela, kodifikovanje ponašanja, maksimalizacija ekonomičnosti). Ove tehnike odlikuje istovremena nevidljivost i besprekorna vidljivost. Reč je o mehanizmima moći, mehanizmima potčinjavanja tela kao i psihe i svesti pojedinaca i celokupnog društva. To je ideja o potpunoj transparentnosti totalne kontrole i razvoja disciplinarnih tehnika. U delima kao što su Istorija ludila i Nadzirati i kažnjavati Fuko je pokazao kako je ovaj ideal upravljanja direktno uticao na različite oblike konkretnih praksi, sve do sve do direktnog uticaja na nauke poput istorije psihijatrije. Disciplinarne tehnike nadalje se razvijaju kao ideja o biomoći koja organizuje celokupnu populaciju i to ne samo zarad kontrole već zarad uvećanja produktivnosti.

„Politika bezbednosti“ vs . „politika slobode“?

U tom kontekstu, ono o čemu govori Mišel Fuko svakako se nastavlja u američkoj, a sada već i evropskoj, „politici bezbednosti“. Nesumnjivo je, naime, da Fukoova dijagnoza i kritika biopolitike u priličnoj meri odgovara onom što danas nazivamo globalnom ekspanzijom „politike bezbednosti“ i prodiranjem antiterorističkog diskursa u sve sfere života. Tačnije, diskurs čija je ideološka matrica formulisana i uobličena od strane Vlade SAD, zaposeo je zapravo ne život već celokupno polje političkog, koje je upravo na taj način depolitizovano. Ovo je naročito slučaj nakon napada 11 septembra, i naročito razvijeno u politici Bušove administracije (5), odakle se posledično talas te vrste antiterorističke groznice preneo i proširio i na Evropu.

Sa Evropom međutim, stvar stoji donekle drugačije, obzirom da tu prevashodno nije reč o prihvatanju bušovske verzije konzervativizma kao vladajućeg trenda koliko je reč o činjenici da se poslednjih godina u više navrata potvrdio da Evropa još uvek ne postoji kao autonoman i samostalan politički subjekt. (6) Činjenica da je Savet EU, i to zarad održanja (bez)viznog režima nekritički prihvatio prelazak na biometrijske putne isprave na zahtev SAD (dok je onda posledično isti zahtev EU uputila Srbiji), samo je jedan u nizu primera da Evropa ima nemalo problema kada je reč o formulisanju sopstvene političke strategije i ideologije.

Dok, međutim, potezi političkih elita bez sumnje upućuju na opravdanu zabrinutost u više ili manje besprekornom potčinjavanju „politici bezbednosti“, neki od vodećih evropskih intelektualaca poput Đorđa Agambena demonstrirali su praktičnim delovanjem i na sopstvenom primeru otpor biometrijskim sistemima identifikacije, (7) ukazavši na duboki problem pravno-političkog statusa građana upravo u tzv. najrazvijenijim demokratijama.

U Agambenovoj analizi reč je o tome da su SAD u protekloj deceniji posvedočile na koji način izuzetak može da postane pravilo i da smo danas politički suočeni sa situacijom vanrednog stanja kao pravila, u procesu u kojem se prakse kontrole koje su uvek bile izuzeci ispostavljaju kao dominantni oblici vladanja. U oštroj kritici SAD Agamben insistira da je paradigma savremenog Zapada zapravo „koncentracioni logor“ u kojem je nad svima izvršena „biopolitička tetovaža“, dok je „samo čovečanstvo postalo je sumnjiva klasa“. Na taj način, prostor koji smo nekad nazivali politikom biva još svedeniji a osumnjičeno je celokupno društvo.

Pitanje koje se nameće je, dakle, da li je direktan antipod ovakvoj politici tj. odsustvu politike oličenom u biopolitici na temelju koje se razvijaju svi oblici biometrijskih tehnologija sadržan u ideji ljudskih i građanskih prava tj. ljudskih prava i građanskih sloboda i/ili na koji način je to slučaj? (8) Drugim rečima, ako je jasno šta je tzv. „politika bezbednosti“ da li je u istom smislu jasno šta je „ politika slobode “ i na koji način se ona ostvaruje?

U mnogim konkretnim primerima odgovor je sasvim jednostavan i plauzibilan – reč je o politici koja se suprotstavlja ideji sveopšte „čipizacije“, o politici protiv biometrijskih mera i sistema identifikacije i na tom nivou ideja je relativno jasna. Ono što je, međutim, daleko manje jasno je da li politiku slobode danas treba i da li je uopšte moguće odrediti samo na način negativne slobode, kao „slobode od “, tj. upravo na način par excellence neoliberalnog čak libertarijanskog određenja slobode? Da li, u sličnom smislu, u pozadini ovakve „politike slobode“ počiva ideja o minimalnoj državi? Ograničenje teorije negativne slobode u izvesnom smislu je strukturalno. To je i razlog zbog kojeg je jedno od vodećih pitanja savremenih rasprava na koji način je moguće ostvariti pozitivnu slobodu, koja nije samo (negativna) sloboda pojedinca već i sloboda društva u celini. Ovo je slučaj sa teorijama koje su formulisane u širokom teorijskom luku od Habermasove ideje o ključnoj ulozi neformalne javne sfere do radikalnih teorija o promeni celokupnog sistema kod Antonija Negrija.

Jer, suprotnost biopolitike nisu ljudska ili građanska prava , pravo i sloboda pojedinca – suprotnost biopolitike je politika kao javno delanje, kao delanje u polisu tj. zajednici. Sa biopolitikom u odlučujućem smislu je reč o tome da oikos (sfera privatnosti) ulazi u polis (mesto javnosti). Proces u kojem se život politizuje a politika depolitizuje u svom povlačenju pred životom i u ime života je ono što Fuko zove biopolitikom. To je takođe ono što je Fuko mislio pod progresivnom animalizacijom čoveka posredstvom najsofistriciranijih tehnika.

U tom smislu, pitanje o tome šta bi Fuko rekao danas ostaje otvoreno pitanje. Ali upravo Fuko bi danas prvi postavio pitanje o tome šta je prava dilema tj. da li je to dilema između „ljudskih prava“ (anarhizma, liberalnog, libertarijanskog, „levog“) i „bezbednosti“ (države). Tačnije, Fuko bi postavio pitanje o tome kako ta dilema kao dilema uopšte nastaje, tj. na koji način je proizvedena i koje tehnike upravljanja joj leže u osnovi.

U delu Rođenje biopolitike Fuko je upravo insistirao na pitanju da li je država ta koja je dežurni monstrum, „hladno čudovište“ koje je vodeći krivac za smanjenje ljudskih prava, kontrolu i nadziranje? A jedan od njegovih bitnih argumenta je da se baš u tom smislu država precenjuje i da ona nije glavni nosilac tih procesa, baš kao što nije nikakva činjenica ili datost. Državi se ne može pripisivati vrsta supstancijalnosti u tom smislu. Takođe, Fuko je u više navrata isticao sama država nije nikakav autonoman izvor moći. A još manje je to slučaj danas, u eri globalizacije u kojojviše nema tradicionalnog koncepta države. Nosilac biopolitičkih procesa prema Fukou je upravljanje (governmentality). Reč je o pojmu koji Fuko direktno suprotstavlja državi i koji se odnosi na tehnike upravljanja. Governmentality je pre svega način proizvodnje građana koji sami doprinose ostvarenju biopolitičkih tehnika upravljanja , tako što je i njihovo upravljanje nad samima sobom sprovedeno u skladu s ovim tehnikama, tj postaje njihov sastavni deo. U slučaju biometrijskih mera to je povinovanje ovim procedurama i štaviše, shvatanje da one doprinose „sigurnosti“, čak insistiranje na povećanju i osnaženju ovih procedura zarad bezbednosti. Ovo je istovremeno i objašnjenje za savremene primere zemalja koje imaju visok ekonomski standard i navodno visok stepen „građanske svesti“ a u kojima se sistemi biometrijskih identifikacija koriste na dobrovoljnoj osnovi. Zato dilema između „politike bezbednosti“ i „politike slobode“ nije samo ili pre svega dilema između (totalitarne) države i (slobode) pojedinca.

U tom smislu, pitanje o biometriji ispostavlja se kao pitanje o širem kontekstu liberalnih tj. neoliberalnih tehnika upravljanja (neoliberalizam prema Fukou predstavlja uspešnu racionalizaciju upravljačke prakse koja poštuje unutrašnje pravilo maksimalne ekonomičnosti). Svakako, svaka država još uvek odlučuje ponaosob o primeni određenih mera, ali postoji i ono što se naziva globalnim trend, a što se najčešće razume kao „moderno“, „savremeno“ i samim tim i poželjno. To je samo jedan od načina na koji funkcioniše biopolitička praksa (izgradnja mita o modernosti), ali nesumnjivo jedan od osnovih kada je reč o Srbiji i nekritičkom prihvatanju svega što zadobija etiketu da je savremeno i da stiže sa Zapada. A u Fukoovoj koncepciji individua se pojavljuje pre kao rezultat nego suština, invididua nije vrsta elementarne čestice niti uopšte stabilan entitet. Kontrola o kojoj je prevashodno reč je kontrola zajednice, kontrola celokupnog društva.

Na primeru jedne drugačije filozofije, političke misli Žan-Žak Rusoa ista dilema javlja se na sledeći način: da li će se Ruso i njegova politička filozofija tumačiti kao početak politike ljudskih prava ili politike popularnog suvereniteta . Svakako da se ove dve stvari ne nalaze u odnosu međusobne isključivosti. Ali razlika je velika i važna. S jedne strane, reč je o liberalnom individualizmu a sa druge o zajednici i zajedničkom javnom delanju u savremenom polisu.

To je dilema da li će se dilema između „politike bezbednosti“ i „politike slobode“ shvatiti kao rasprava u kući, između svojevrsnog konzervativizma i svojevrsnog libertarijanizma, tako da se, dakle, rasprava vodi oko toga šta liberalizam znači ili će se, s druge strane, ova dilema posmatrati na način da se uvidi da se pitanje slobode može postaviti i na sasvim drugačiji način . Šta je politika slobode, šta je smisao slobode kao anonimnosti i slobode kao očuvanja prava na privatnost, a šta je smisao slobodnog društva, koje se ostvaruje društva slobode?

BIBLIOGRAFIJA

•  Fuko, M. Rođenje biopolitike, Svetovi, Novi Sad, 2005.

•  Fuko, M. Treba braniti društvo, Svetovi, Novi Sad, 1998.

•  Fuko, M. Nadzirati i kažnjavati, Prosveta, Beograd, 1997.

•  Foucault, M. Securite, teritoire, population, Seuil, Paris, 2004.

•  Foucault, M. History of Sexuality, Vol.I , Harmondsworth, Penguin, 1978.

•  Agamben, G. The State of Exception, The University of Chicago Press, Chicago, 2005.

•  Agamben,Đ.„Biopolitička tetovaža“, www.nspm.org.yu/Debate/debb_agamben_tetovaza.htm

•  Negri, A. and Hardt, M. Multitude – War and Democracy in the Age of Empire , The Penguin Press, New York , 2004

•  Critchley, S. Infinitely Demanding , Verso, London - New York, 2007.

•  Badiou, A. Polemics , Verso, London – New York, 2006.

Bogdana Koljević je saradnik u Institutu za političke studije i jedan od urednika časopisa „Nova srpska politička misao“.

Fusnote:

1. Fuko ove izraze uglavnom koristi kao sinonime, mada su se nedavno javili pokušaji da se njihovo značenje razdvoji, kao što je slučaj u još uvek nedovršenom projektu Mauricia Lazareta.

2. Ideju biopolitike Fuko je pre toga nagovestio u kraćim spisima (naročito u spisu Političke tehnike individua ), kao i u poslednjem poglavlju prvog dela Istorije seksualnosti , ali je u potpunosti razvio u predavanjima Rođenje biopolitike i u predavanjima iz naredne godine Securite, teritoire, population .

3. Fuko podrobno analizira istoriju nemačkog liberalizma i istoriju američkog liberalizma, kao i različite oblike i karakteristike razvoja, uključujući neoliberalizam. Opširnije videti Fuko, M. Rođenje biopolitike , Svetovi, Novi Sad, 2005.

4. Sva Fukoova ključna dela i iz ranijeg i kasnijeg perioda zapravo poseduju bitnu unutrašnja vezu, uprkos tome (ili radije, baš stoga) što je u prvima reč o „istoriji nauke“ a u drugima o „istoriji moći“. Tačnije, kod Fukoa je uvek reč o određenim režimima istine , praksi istine i njenom sprovođenju na različitim nivoima: od institucija kao što su zatvori i bolnice, do fenomena kao što su ludilo, seksualnost i tržište. Svi ovi fenomeni su režim istine liberalizma.

5. U analizi diskursa o (anti)terorizmu Sajmon Kričli ubedljivo argumentuje da takav diskurs simulira poslednju varijantu „ kripto-šmitijanizma “ i da u osnovi počiva na razumevanju političkog shodno glavnim elementima teorije Karla Šmita. Opširnije videti, Critchely, S. Infinitely Demanding , Verso, London-New York, 2007.

6. Najskoriji primer političke nezrelosti Evrope i nemogućnosti da se oslobodi tutorstva SAD predstavlja evropsko kršenje sopstvenih principa na kojima je utemeljena (Ugovor o EU kao i Ugovor o osnivanju EZ), u činu nelegalnog i nelegitimnog priznanja nezavisnosti južne srpske pokrajine od strane vodećih država članica.

7. Đorđe Agamben otkazao je univerzitetski kurs u Njujorku, jer nije želeo da ostavi digitalne otiske prstiju pri ulasku u SAD. Tom prilikom je istakao de je reč o demonstrativnom činu da i drugi evropski intelektualci donesu takvu odluku, obzirom da je reč o primeni procedure koja je dugo važila za kriminalce i političke optuženike. Videti Agamben, Đ. .„Biopolitička tetovaža“, www.nspm.org.yu/Debate/debb_agamben_tetovaza.htm

8. Reč je o istom problemu koji je u političkoj filozofiji prisutan kao dilema spram opozitnog para „ totalitarizam “ vs. „ demokratija“ ili u savremenom kontekstu kao „terorizam “ vs. „ demokratij a“. Reč je o tome ima li nečeg kao što je „demokratski terorizam“ ili nečeg kao što je „terorizam demokratije“. U ovom smislu svakako je instruktivan najnoviji rad Alana Badjua, u kojem se ističe da su pojednostavljeni oblici ovih i sličnih opozicija višestruko problematični i da ih često sama stvarnost demantuje. Opširnije videti Badiou, A. Polemics, Verso, London-New York, 2006.