Preneseno sa bloga Dušana Maljkovića na www.b92.net

Alen Badju (Alain Badiou, rođ. 1937), francuskih filozof i matematičar; po rečima nekih istanknutih kolega, jedan je od najznačajnih mislilaca današnjice. Školovao se na École Normale Supérieure (ENS), gde je takođe bio profesor i šef katedre za filozofiju. Predavao je i na Univerzitetu Pariz VIII (Vincennes-Saint Denis), College International de Philosophie, a gostujući je profesor na najuglednijim evropskim i američkim univerzitetima. (Neuobičajeno za savremenog evropskog filozofa, njegov rad sve više prihvataju militantni pripadnici pokreta siromašnih u zemljama kao što su Indija, Demokratska Republika Kongo i Južna Afrika.)

Autor je brojnih filozofskih, logičko-matematičkih, književnih i političkih dela, među kojima su najpoznatija: Teorija subjekta, Biće i događaj i Logika svetova. Na srpski jezik prevedeno je nekoliko Badjuovih tekstova (Theoria, Treći program ); u Zagrebu je pre nekoliko godina objavljen prevod Badjuove knjige Manifest za filozofiju .

Član je radikalno leve L'Organisation Politique (Politička organizacija), koju je 1985. godine osnovao zajedno sa saborcima Natašom Mišel i Silvanom Lazarisom. Povodom NATO-bombardovanja 1999. godine, Badju je organizovao protestni skup, na kome je prvi put pročitao O ratu protiv Srbije , objavljen 2003, dostupan na srpskom jeziku u časopisu Treći program III-IV-2006.

Tekst koji sledi još jedan je u nizu povodom gostovanja Slavoja Žižeka, slovenačkog filozofa i psihoanalitičara, u Beogradu, 22. marta u 12 sati, u Kulturnom centru Beograda, gde će predstaviti knjigu Istraživanje realnog (izdavač: Akademska knjiga iz Novog Sada, 2008; prevod Milan Brdar; moderator: prof. Časlav Koprivica, urednik biblioteke Epimelia ). Nakon toga, u 14 sati, sledi projekcija dokumentarnog filma Perverzni vodič kroz bioskop (režija: Sofi Fines (Sophie Finnes), gl. uloga Slavoj Žižek).

O RATU PROTIV SRBIJE

Ko koga bije u današnjem svetu?

Pitanje koje mi je poslužilo kao naslov može se postaviti povodom rata NATO-a protiv Srbije. Ono je, takođe, prisutno kad je reč o embargu i vazdušnim napadima na Irak; povodom masovnog pokolja u Africi; po­vodom izraelskih državnih postupaka prema Palestincima; ako je reč o kolonijalnom ratu Rusa protiv Čečena; o represivnim merama kine­ske države na granicama svoje teritorije, na Tibetu, u Sinkjangu. Reč je o pitanju rata u savremenom svetu posle „hladnog rata". Međutim, u onome što je nazvano „Kosovski sukob", rat se ne pominje, kao što se ne pominje ni onaj ko je u ratu. Je li Francuska, na primer, čiji avioni bombarduju Beograd , u ratu protiv Srbije? Vlada bi se zaklela da nije. To je dokaz da u celoj ovoj stvari treba bliže razmotriti korišćeni jezik.

Navedimo za početak ono što je bilo konsensualno viđenje rata protiv Srbije u celoj poslušnoj štampi. Ili , pre, nejasne tvrdnje koje su podupirale to videnje, i za koje je intervencija NATO-a protiv Srbije sa­mo jedan primer (uostalom, zato što je bila samo jedan slučaj, model, za one koje je očarala, ovaj rat i nije rat).

Totalitarni sistemi, diktatori, gladni i moćni, novi Hitleri, zverski tuku bespomoćne žrtve, gazeći tako ljudska prava. Zapadne vlasti, iako ih svakog dana reportaže štampe zapljuskuju surovostima, jedine koje su po naravi demokratske i humanitarne, oklevaju; još jednom su žrtve inercije koju izaziva državni razlog. Na sreću, postoji pritisak, sve upor­niji i uporniji, javnog mnjenja, koje, naročito u Francuskoj, predstavlja­ju filosofi-novinari, ovlašćeni da kažu ono što je pravo. Popustivši pod ovim neodoljivim moralnim pritiskom, demokratske i humanitarne udružene armije neumorno napadaju Zver. Moralni rat steže srce po­smatračkin gomila, ali Pravda mora biti zadovoljena. Postoje i neke ne­moralne hrapavosti. Prema saopštenju generalštabova (kao i uvek u ra­tu, druga [saopštenja] ne postoje) one ostaju marginalne. Ovde-onde nekoliko desetina nesrećnika mrtvih. Malo važno. Najzad, trupe ljud­skih prava osvajaju spornu teritoriju, kakva god da je. One imenuju prokonzula, čija je moralnost izvan svake sumnje. One su tu trideset ili pedeset godina, ali to je malo važno: javno mnjenje više ne brine ni o čemu, humanitarna oluja je prošla.

Za procenu ove montaže hteo bih da iskoristim semantičku meto­du. Istražiću imena koja su godinama služila za strukturaciju situacije u bivšoj Jugoslaviji, i koja su je strukturirala oko trilogije zločinca, žrtve i humanitarne intervencije, tj. oslobodilaca koji su došli sa lepog Zapa­da. Ova imena su, treba reći, nastojala da uvere ljude, koji su veoma da­leko od bilo kakvog interesa za ove sporedne regije, da je suština proce­sa raspada Federativne republike Jugoslavije bila ta „moralna" trilogija. Ili da je prema toj nominalnoj strukturaciji svako morao da poznaje si­tuaciju i pozove na intervenciju.

Kako je delovao niz imena, i kojega je privida on montaža?

Pogledajmo stvar najpre iz ugla zločinca i njegovog zločina. Zloči­nac ne može da bude demokrata, jer se - naročito u Francuskoj, gde se od kraja sedamdesetih godina intelektualna kontrarevolucija gradila na tom jeziku - cela drama se odigrava na sceni opozicije između demo­kratije i totalitarizma, između slobode i diktature. Milošević će, dakle, biti predstavljen kao poslednji tiranin Balkana, sa svim uobičajenim fol­klorom, nasleđenim od Tintina (Otokarovo žezlo): veoma zla gospođa Milošević, koja vuče konce iz senke, zlato pohranjeno u Švajcarskoj, nepodnošljiva glupost vladara, tajne službe, neizvesna zavera pukovni­ka itd.

Očigledno, ne vidi se da se Milošević suštinski ne razlikuje od Hrva­ta Franje Tuđmana, Bosanca Izetbegovića, Rusa Borisa Jeljcina. Konač­no, ni od šefa neke druge države. Kao i njegove kolege posle pada evrop­skih „socijalističkih" partijskih država, on je uredno izabran, kao i oni (i, pravo rekavši, kao svaki šef države), on je imao poverenje samo u svoju neposrednu okolinu, naime, u svoju porodicu (tako je bilo sa Miteranom, Niksonom, starim Maoom, tako je sa Klintonom, Širakom), kao oni, i on steže medije, i kao i oni, pošto se odrekao svakog unutrašnjeg političkog cilja, zahvaćen potresom prethodnog državnog sistema, poku­šava da se barem dobro predstavi iz ugla nacionalizma. Ali on je (malo) moćniji od svojih hrvatskih, bosanskih, crnogorskih, makedonskih, al­banskih... suseda i protivnika. On će, dakle, nasuprot drugima, koji, kad za to imaju priliku, čine isto što i on, biti obeleženi zločinac.

Da zločin, po prirodi stvari, ide uz diktatore glavna je teza dana­šnje politike, što ne smeta da bude apsolutno lažna. Uzmimo samo Francusku, nećemo reći da su vlade Četvrte republike, one sa počet­ka Pete republike, pod De Golom, bile totalitarne diktature. One su, ipak, u Alžiru počinile ništa manje grozne zločine, sistematsko muče­nje, obična silovanja, progonstva, paljenja sela itd. Ima isto toliko raz­loga da se generali i politićari iz tog vremena izvedu pred neki pretpo­stavljeni sud ljudskih prava koliko da se pred njega dovuku Pinoče ili soldati jugoslovenskog građanskog rata. A da uopšte ne govorimo o američkim rukovodiocima i vojnicima koji su uništili Vijetnam.

Bilo bi bolje da pre utvrdimo razlike između situacija nego režima. Ratovi su uvek surovi, no građanski i kolonijalni ratovi posebno su uža­sni. Ne vidi se da su oni to manje, kad ih vode parlamenti, nego kad ih vode „diktatori". Jugoslovenski problem je problem rušenja države i kr­vavog cepanja zemlje na etničkoj, jezičkoj i religijskoj osnovi, a ne zloči­ni totalitarizma.

Posle zločinca, zločin. Danas, za „civilizovane" zapadne narode, ne postoji pravi zločin, koji bi zaslužio neposrednu vojničku kaznu, sem zločina koji se može uporediti sa suštinskim zločinom, sa bezu­slovnim zločinom: sa nacističkim uništavanjem Jevreja. Kao što skorojevićki birokrata Milošević mora biti Hitler (kao što je pre njega to bio Sadam Husein, i još ranije, u imperijlanom pamćenju, Naser, za francusko-englesku nesrećnu ekspediciju na Suec), tako uobičajeni i strašni pokolji civila, koji se počine u svakom građanskom i teritorijalnom ratu (Alžir, Čečenija, Kosovo), apsolutno moraju biti genocid­ni, rasistički.

Stožer ovog sintaksičkog obrta (koji je takođe gnusna desingulariza­cija nacističkog istrebljenja Jevreja) jeste izraz „etničko čišćenje", pod či­jom su zastavom, i gotovo prostodušno, ubojice različitih „nacionalnih" milicija bivše Jugoslavije, čistile prostor od svojih „neprijatelja" na terito­rijama koje su želele. Zna se da se, u tom slučaju (tehniku su majstorski koristili Izraelci u Palestini 1947), teror i razaranje moraju označiti i izre­ći, da bi se ljudi naterali u beg. To su Hrvati, Bosanci, Srbi savršeno shvatili i sproveli, svako na svoj način: Srbi, u početku, u velikoj meri pobed­nički, Hrvati ne tako loše, Bosanci u malim ćoškovima gde je to bilo mo­gućno. To takođe, uprkos okupaciji pokrajine i sve moralnijim izjavama prokonzula Kušnera, danas čine Albanci iz milicije Oslobodilačke vojske Kosova prema ostacima Srba i Cigana. Cigana skoro da više nema na „pacifikovanom" Kosovu. Nekoliko divljačkih ubistava, nekoliko opljač­kanih kuća, nekoliko zlostavljanih žena: i oni odlaze. Za Cigane nema iz­gleda. I Hitler je uistinu bio odlučio da Evropu očisti od njih.

Sve je to, sigurno, varvarizam, i ne razlikuje se od stare i krvave grabeži naoružanih bandi, kad srušena država pada u ruke beznačajnih probisveta. Neko vreme u bivšoj Jugoslaviji, prostrani krajevi, dobra, kuće, žene, kad su se već jednom državni zakoni raspali, a novi zakoni ponašanja su neizvesni, kao da su se nudili milicijskim gomilama i nji­hovim nacionalnim nezgrapnim generalštabovima. Bila je to svađa oko plena. Uzimani su posedi, držani su na oku, nastanjivalo se na opusto­šenim imanjima, gomilan je plen. Kakve to veze ima sa nacističkom ge­nocidnom politikom? Ko nije registrovao u svojoj nacionalnoj istoriji mračne epizode ove vrste, još gore, to nije bilo tako davno? Šta je ta savest Zapada, koji veruje da vidi nerazumljivi povratak zla?

Neobično je da oni koji su svoju moć stvorili pustošeći ognjem i mačem celu planetu, Englezi su Irsku ispraznili glađu i imperijalni po­redak stvorili preko robijaša, Francuzi i Amerikanci trgovinom crnci­ma, ratovima u Indokini i u Alžiru, Španci genocidom nad celim naro­dima (pravim genocidom: niko nije preživeo od domorodačkog stanov­ništva Antila...), a da ne uzimao u obzir klanice 1914-1918 i 1939-1945, neobično je da se ove plemenite duše, koje su tako došle do bezočnog blagostanja, čude, ozlojeduju, da, ovde-onde, vide male narode koji idu nasilničkim i osvajačkim putevima, koji su bili i putevi njihove vlastite istorije. Treba li shvatiti da je"važno, pošto ste napravili karijeru u im­perijalnom ratu, drugima zauvek zabraniti i najmanju težnju za moći? To nazirem iz galimatijasa moralnih intervencija.

Propaganda ponavlja da „totalitarni diktator" laže kad zine, u to ne sumnjam. Ali šta reći o ljudima NATO-a? Svakako je danas zanimljivo čitati saopštenja, na kraju, tačna , više ili manje tačna , računajući tu i same vojnike. „Hirurški napadi"? Britanska avijacija nam danas kaže da ako je 40% bombi sručenih na Kosovo i Srbiju, pogodilo cilj, to je već sasvim dobro. Može li se reći na šta, na koga su pale ostale? Ge­nocid nad Albancima s Kosova? Svuda se traže nepronalazive kosturni­ce, a saopštenje OEBS-a navodi cifru od nekoliko hiljada mrtvih, što će reći, kao da je očigledno: masakri (i utoliko više što je Oslobodilačka vojska Kosova započela partizanski rat), ali ničega što liči na etničko či­šćenje. Čuveni „plan o likvidaciji" koji su Nemci trijumfalno otkrili da bi umirili svoje pacifističko javno mnjenje? Ništa, lažna vest. Anketa OEBS-a pokazuje da ništa nije ni centralizovano ni planirano. Istina je da su, u velikoj meri prepuštene sebi (i zbog toga što su humanitarni sa­veznici ozbiljno oštetili njihove komunikacije), srpske trupe su ovde­ onde ubijale pa puklo-kud-puklo, da bi oterali ljude. I tu dolazimo do najveće laži, dostojne preterivanja iz rata 1914: sve se desilo posle po­što su počeli napadi NATO-a, koji su, dakle, neposredno odgovorni za tu katastrofu. Pre toga je postojala neka vrsta krvavog građanskog rata, kao na toliko mesta u svetu. Danas više nema razloga da se u to sum­nja: svi razlozi koji su dati da se opravda žestoko i dugotrajno bombar­dovanje Srbije i Kosova bili su velike laži.

Tri formule NATO-a za javnost su sledeće:

• 1. Demokratije napadaju totalitarne diktature.
• 2. Sećanje na Šoa [holokaust] ostavlja jak utisak na etničke čistače.
• 3. Trupe istine kažnjavaju propagandiste laži.

Sve tri su bile samo retorički lažni, rđavo skrojeni kostim za prikri­vene uloge i za drugu nameru.

No sam identitet onih koji u otkriva neodbranjivost te kon­strukcije. Ko su, naime, ti saveznici, čije je pravo na bombardovanje pr­va odlika? Tvrdilo se da je NATO oružana sila, prvo, demokratija, dru­go, mišljenja celog sveta („međunarodne zajednice"), treće zakonite sudske vlasti, čija filosofija „ljudskih prava" utvrđuje norme; njihovi policajci su (američki) vojnici, koji hvataju krivice, i, najzad, njihov Međunarodni sud jeste sud pravde.

Sve je to samo skandalozni privid.

Najpre, odluka da se napadne Srbija bila je sve sem demokratska. Donela ju je tajna konklava, mada je Milošević pristao na sve uslove iz Rambujea, sem na jedan, neprihvatljivi za celu naciju (da bude okupirana od NATO-a!), uslov koji je postavljen samo da dovede do rata. Ameri­kanci i Englezi su hteli intervenciju, po svaku cenu, kao što su beskrajno želeli da napadnu Irak, bez bilo kakvog mandata. Treba im odati prizna­nje da su imperijalno dosledni. Treba pokoriti onoga ko se potpuno ne potčini, i to je sve. Demokratija s time nema ništa. Utoliko pre što je an­gažovana koalicija, NATO, načelno čisto odbrambeni vojni savez, uspostavljen na pravilima da bude instrument odbrane od napada. Najzad, neće se videti nikakva „demokratija" u besramnoj paradi nadmoćnog nad slabim, što je implikovala doktrina „nula mrtvih" zapadnjaka, na­spram onoliko mrtvih Srba koliko je potrebno, i više od toga. Ovaj vid stvari je potvrđen kad nijedan „demokrata" nije podigao ni mali prst za Čečene. „Nula mrtvih", da se Moskva bombarduje, bilo je sumnjivo. Cela demokratija te ekspedicije znači da se slabi smrvi, kad se opire i da se moćni koji se ponaša kao razbojnik pogladi rukom po leđima.

Drugo, uopšte se ne vidi da je ova ekspedicija bila rezultat htenja celog sveta. Izraz „međunarodna zajednica" jedan je od najneobičnijih primera na koji se našin sadašnji moćnici predstavljaju kao da otelovljuju po­stojeći totalitet. Već ni UN ne predstavlja bog zna šta, čak ni u njima ni­je mogao proći napad na Srbiju! Ova „međunarodna zajednica", u stva­ri, označava Amerikance i njihove različite sluge. Celo javno mnjenje, dobro sondirano, iskreno je bilo neprijateljski raspoloženo prema ovom ratu. Rusi su bili protiv, Kinezi, Latino-Amerikanci, i dobar deo Evropljana, naročito, Italijani i Grci. Čak i Nemci, bio je potreban gnu­sni zbor Zelenih i ponavljanje ministarske laži da bi se pokrenula njihova neprijateljska inercija. Obmana je da se NATO, vojske i vlade koje ga čine, u bilo kojem smislu, označe kao „predstavnici" tobožnje „među­narodne zajednice".

Treće, sudska vlast koju predstavljas mešanac iz Haga je čisti sluga namera imperijalnih vojski. Dobro se to videlo kad je, za vreme bombar­dovanja, čija je jedina greška bila što je trajalo duže no što je najavljeno, ovaj „sud", rešio da optuži Miloševića; izmišljotina da bi se ubrzale stva­ri i dodalo zrno žita u moralistički mlin. Odluka kojom je apsolutno upravljala propagandistička zabrirnutost vojske NATO-a. Kako se desilo da tada isti taj „nepristrasni" sud nikad  nije ni pomišljao da optuži Puti­na, na primer? Teško je naći oportunističkiju i slugeranjskiju pravdu.

Uistinu, jedina autentična pravda bi bila da se traži raspuštanje NATO-a, za koji smo videli da ga čini međunarodna neodgovorna naoružana banda, vrlo opasna za ljudska prava i narode, i da se isto tako traži ras­puštanje suda, čija autonomija suđenja, očevidno, ne postoji, i koji če uvek optužiti i osuditi samo one za koje Amerikanci procene da je kori­sno za njihove posebne interese da budu optuženi i osuđeni. To će reći uskoro i sigurno: svi oni koji predlože revolucionarni preobražaj uspo­stavljenog poretka. Verujte, nikad neće biti teško da im se prikači neka afera s "ljudskim pravima". Američki marinci ih mogu onda uhvatiti, uz put će pobiti stanovništvo okolo, a sud će ih osuditi. Demokratija obavezuje.   

Uistinu, treba postaviti materijalističku hipotezu da nijedna država nikad nije pokrenula svoju vojsku za crne oči morala i prava. Verovanje je obaveza propagandiste, jedino njegova. Istina je, postoje ljudi koji su verovali da su saveznici ratovali protiv Hitlera zbog genocida nad Je­vrejima. Utvrđeno je da saveznici ni najmanje nisu brinuli za njih, ni strateški (oni su preprečavali put nemačkom ekspanzionizmu, ne naci­zmu), ni taktički (ništa nisu preduzeli protiv logora za istrebljenje, za čije postojanje su znali). Mogućno je, dakle, da je bilo ljudi koji su ve­rovali da je Beograd nedeljama bombardovan zbog nepoštovanja ljud­skih prava na Kosovu.

Mi ne spadamo među njih.

Rat protiv Srbije je služio kao test, po obimu osrednji, s obzirom na odnose snaga u svetu posle rušenja Sovjetskog Saveza i kraha hladnog rata. Hteli su ga Amerikanci da bi ponizili Rusiju, a da se, ipak, sa njom ne sukobe i da pošalju strogu poruku Kini (ko još veruje da je avijacija SAD „greškom" srušila kinesku ambašadu u Beogradu). Rat protiv Srbi­je takođe je pokazao upravo posle uvođenja evra, da Evropljani nisu sami sposobni, čak ni u svom opsegu, ni za kakvu vojnu akciju ma koje razmere. Sigurno, ona je od NATO-a napravila vojno oruđe plane­te, policiju u službi pos oje:ćeg imperijalnog poretka. Primetimo da se od ovog rata niko više ne usuđuje, u bilo kojoj oblasti, ni da se namršti na Sjedinjene Američke Države. Jer, ceo svet je video važnost Rusa, va­zalnost Evropljana, i krajnju (privremenu?) opreznost Kine.

Glavno značenje za Francusku njenog prisustva u redovima napa­dača bila je vidljivost njenog povratka u NATO. Smatra se da je dego­lovska nezavisnost pripadala podeli sveta na dva bloka i hladnom ratu. Osrednje i male snage mogle su imati razmerno previše mogućnosti de­lovanja. Čini se da je danas sluganstvo neophodno potrebno. Kakav je, međutim, svetski odjek moglo imati odbijanje Francuske da se pridruži policijskoj operaciji Amerikanaca? Čini se da bi tada Španija i Italija osetile da su oslobođene od svojih obaveza i da bi Grčka mogla materi­jalizovati svoje neprijateljstvo. Nemci bi o tome dobro razmislili. Mo­glo se, moralo se uputiti Amerikance na njihovog večnog saveznika, Englesku. No ne sanjajmo. Čini se da je Francuska imala potrebu za svoj kapital i svoja  daleka preduzeća za jamstvom da se nalazi pod po­krivačem američkog vojnog aparata i da ona sve više i više uranja u slugeranstvo prema NATO-u. Očigledno, u tom se pogledu ništa dobro ne može očekivati od atlantističke tradicije Socijalističke partije, ni od Ši­rakovog poricanja svega što je u degolizmu izgledalo ponosno.

U svakom slučaju, odatle ćemo izvući zaključak da uprkos diskursi­ma o svemoći ekonomije, imati na raspolaganju jak vojnički aparat ostaje alfa i omega međunarodnih pretenzija i nacionalne slobode. Evropa neće biti ništa, ako sebe ne snabde (ali za to joj je potrebna je­dinstvenija i dobro ustrojena država) vojnim sredstvima, posebno vazduhoplovstvom, potpuno nezavisnim od američkog komandovanja. Amerikanci su već saopštili da će na to doista uložiti veto.

Rat u Srbiji je bio iskušavanje moći, u isti mah, zato što je obliko­vao postojeća stanja moći, i zato što je ispoljio (kao nekad najpre pre­ma Homeiniju, zatim prema Sadamu Huseinu) apsolutnu volju sada­šnjih imperijalnih sila da zabrane uspostavljanje novih regionalnih sila, uspostavljanje koje odavnina do danas implikuje mogućnost ili realnost rata. Intervencija u Srbiji je pokazala je da, sem u usamljenim budžacima u kojima se decenijama može međusobno ubijati golim rukama a da se „moral" ne uzbudi, imperijalne sile, kojima upravljaju Sjedinjene Američke Države i organizovane u NATO-u, sa UN prezrenim pokriva­čem, raspolažu monopolom na rat u sledećem obliku: nikome neće do­pustiti da dobije rat . Protiv Irana su naoružavali Irak. Protiv Iraka naoružavaju UN. Protiv Srbije šalju NATO. U svim slučajevima, važno je da ambiciozni ne mogu nadjačati. Moglo bi se primetiti da budući da su pobednici u ratovima zapadnjaci, i posebno Amerikanci, stvorili su pla­netarnu moć. Veoma tačno. To samo znači da je lekcija shvaćena: niko­me se neće dopustiti da bude moćan .

Ova je lekcija jednaka jednoj drugoj. Logika moći nikad nije posle­dica plemenitih principa, čak i ako ona voli da u to uverava. Nije oba­vezno da se filosofija potčini ovoj vrsti propagande.

Nije najgore povezivati filosofiju sa opasnim i krvavim poduhvati­ma. Jer, u tom slučaju, ona ostaje, makar i do kraja grešila, na strani iz­umevanja, duha slabijih strana, moći koja treba da dođe . Najgore je ve­zati je, čisto i prosto, sa osornošću i samozadovoljstvom Gospodara.

Uvek postoji imperijalna trijada. Prvo je vojska koja osvaja. Drugi su trgovci koji otvaraju tržišta. Treći su misionari koji preobraćaju. Ne­dostojno je filosofa da zauzme ovu poziciju, bilo da je zadužen da pre­obraća u Hrista-kralja, bilo da propoveda „ljudska prava".