Intervju sa francuskim filozofom Alenom Badjuom

OPELO ZA EVROPSKU LEVICU

Alen Badju, jedan od najcenjenijih savremenih francuskih filozofa, izaziva podjednako divljenje i strah zbog svoje radikalne misli i reklo bi se pre svega zbog oštre i smele kritike onih vrednosti za koje malo ko veruje da im može bilo šta da se prigovori. Pa tako u svojim tekstovima tvrdi da se „u ime demokratije danas vrše strašni zločini“, te da se ona kao takva mora prevazići , da je nedostojno filozofa da propoveda „ ljudska prava“, ili pak da „ jedna jedina sila, čija vojska sama teroriše čitavu zemaljsku kuglu , diktira zakone cirkulisanja kapitala i slika i svuda širi s krajnjim nasiljem ono što su prava i obaveze svakog pojedinačno “ (Badju je beskompromisno kritikovao i NATO bombardovanje Srbije). U poslednje vreme se u zapadnoj štampi Badju sve više pita za mišljenje o savremenoj političkoj situaciji u svetu i prevashodno u Francuskoj. Iz nemačkog Tageszeitung-u prenosimo intervju sa njim o aktuelnom francuskom predsedniku Nikoli Sarkoziju.

Francuzi su prošle godine izabrali Sarkozija za predsednika i to čini se sa oduševljenjem. Kako to objašnjavate?

Prethodni predsednik, Širak, postao je simbol stagnacije i neodlučnosti. Ovaj novi, nemirni, izaziva utisak da svakog dana donosi odluke, da se svega dohvata i da ga ima svuda. Dublji razlog je taj što Sarkozi u Francuskoj otelovljuje promenu epohe. On je čovek koji dolazi nakon komunista i golista.

Francuska nije bila ni na koji način komunistička.

Unutrašnja ravnoteža Francuske od kraja Drugog svetskog rata počivala je na odnosu između snažne desnice i snažne levice. Komunisti i golisti su bili suprotstavljene sile i istovremeno saučesnici istog režima. Slagali su se u najmanje dve važne tačke: u ideji da država mora da interveniše u ekonomiji i socijalnim pitanjima i u izvesnoj nezavisnosti od SAD.

Sarkozi je preokrenuo francusku političku slik?

On je ponovo ujedinio desnicu sa ekstremnom desnicom. Prevazišao je rascep između petenista i golista. Stvorio je novu desnicu. Na levoj strani nema ničeg analognog. Levica nema ni traga neke ideje.

Da li sada Francuska podseća na svoje evropske susede?

To se ne može sa izvesnošću reći. Lično mislim da je reč o reakcionarnom normalizovanju. Za to ima više znakova: namera da se Francuska vrati u NATO, sledovanje liberalnim ekonomskim i socijalnim idejama, kao što ih zastupaju Šreder i Bler, i antiislamska, antiafrička i antiarapska ideologija.

Ali Sarkozi kaže: ja sam sin emigranata.

On ne govori generalno protiv stranaca ili useljenika. On se poziva na ono što naziva vrednostima zapadne civilizacije. Tome suprotstavlja čoveka iz Afrike – koji za njega nije dospeo u istoriju, odn. sa zakašnjenjem. Sarkozi odbija kritiku kolonijalnih ratova. A po pitanjima različitih civilizacijskih tradicija, kao što je recimo poligamija, ekstremno je nasilan.

Specifično francusko ostaje međutim koncetracija moći. Kod Sarkozija se ona čak uvećava. Da li Francuzi vole jake ličnosti?

Centralizam je francuska tradicija: od monarhije preko Jakobinaca u vreme revolucije sve do De Gola. Ali ne bi trebalo zameniti Sarkozijev nemir i oportunizam sa jačinom, kao onom u slučaju Gola.

Predsednik ipak kaže: «Nemojte se bojati» i time signališe: ja vas štitim.

Ljudi su glasali za njega jer imaju strah i jer predlaže represivnu politiku. Ali do sada se Sarkozi pokazuje jak protiv slabih. I jako je srećan kad mu Buš stegne ruku. I čestita Putinu na izborima, koji su Putinovi izbori. Francuska tradicija je bila drugačija: ona je sugerisala da Francuska ima sredstva da bude jaka protiv jakih.

Strah obično na izborima pomaže ekstemnoj desnici. Ovog puta je Sarkozi profitirao.

On je samo zato izabran jer je dobio glasove ekstremnih desničara . Njegov adut je bio taj što je kao ministar unutrašnjih poslova doneo oštre zakone protiv stranaca i emigranata.

Odakle dolazi strah Francuza?

Francuska je bila svetska sila. Sada je još samo sila srednje veličine sa neizvesnom budućnošću. Za subjektivnost Francuza to je težak ispit.

Kako vodi gubitak uticaja u svetu do straha u zemlji?

Ljudi se plaše da internacionalni pad ne ugrozi njihov životni standard, posao, njihovu svakodnevicu.

Može li Sarkozi da osigura zaštitu koju obećava?

Za to mu nedostaju sredstva. Njegov izbor nisu odlučili veliki kapitalisti , kojima je poklonio odricanje od poreza u vrednosti od 15 milijardi evra, odlučila je masa malih ljudi. Njima je, kao jedino, predložio – više rada da bi se više zaradilo. Sa Sarkozijem će razlike porasti . Ljudi će ubrzo utvrditi da im on u njihovim realnim životima ne nudi nikakvu zaštitu.

U Britaniji smo imali Tačerovu, u Nemačkoj Šredera. Da li Sarkozi stoji na istoj liniji?

I Berluskonija u Italiji . Svuda je zajedničko propast levice . Postojale su naročite okolnosti u skoro svim zemljama . Stara Laburistička partija je imala tesne veze sa sindikatima . Francusku i italijansku levicu je ogranizovala KP. I u Nemačkoj je postojala socijal - demokratska partija koja je ipak nasledila izvesnu tradiciju. Avantura ovih istorijskih levica se završila. Sarkozi ne markira samo smrt golizma, nego i levice. Ovo poslednje čak mnogo jače.

U Nemačkoj je agenda za 2010. prošla bez problema. U Francuskoj su, s druge strane, Žipe 1995. i Sarkozi 2007. pokušali slična socijalna uskraćenja i izazvali žestoke proteste. To je ipak razlika.

Tradicija narodnih borbi, hvala Bogu, još uvek postoji. Ali ne bi trebalo da je precenimo. Taj otpor je ekstremno dezorijentisan. Sindikalni pokret je slab. Socijalistička partija je potpuno podeljena i nemoćna. A KP Francuske je nestala. Levica je u krizi. Apsolutno.

Samo nakon šest meseci na vlasti, Sarkozi se već suočio najdužim transportnim štrajkom u poslednjih 12 godina i prvim većim nemirima u predgrađima nakon dve godine. Sedi li on čvrsto u sedlu?

Sarkozi za sada ima sredstva svoje politike. Moć se neće uzdrmati štrajkom od 10 dana ili nemirima od 48 sati . Oboje je trebalo očekivati: sindikati u javnoj službi i omladina u predgrađima, to su grupe koje Sarkozi u najvećoj meri ne prihvata.

Brojni vodeći političari prešli su kod Sarkozija. Drugi su ostali u opoziciji – ali tamo ne formulišu nikakvu alternativu. Da li Socijalistička partija ima bilo kakvu budućnost?

Za razliku od Nemačke, kod nas nema nikakve vlade nacionalnog ujedinjenja.

Mislite na veliku koaliciju. Da li Vam se ona dopada?

Ni najmanje . Ali ona je sredstvo zvanične politike, koje se koristi u važnom momentu nemačke istorije . Kada levica vodi desnu politiku, kao što je to Šreder radio, ona se bez problema može spojiti sa desnicom. Kod nas veliki deo Socijalističke partije želi da vodi desnu politiku i ubeđena je da to mora da čini kao Šreder, ali u Francuskoj shema desno - levo ima težinu. Ne možete se upustiti ni u kakvu otvoreno savezništvo sa desnicom. Čitava grupa ljudi koja ne želi da čeka 20 godina, pre nego što postanu ministri, uradila je to otuda individualno.

Da li će socijalistička partija preživeti?

Možda ćemo doživeti reizgradnju francuskog parlamentarizma, kao u Nemačkoj. Sa novom levom partijom . Delovi Socijalističke partije su spremni da sarađuju sa ostacima KP Francuske i Revolucionarne komunističke lige. Ali to će krizu zvanične levice samo provizorno regulisati. Ako Socijalistička partija želi da ostane vladajuća partija, ona mora postati desna partija. Kao i sve social - demokratske partije u Evropi.

A kako vidite budućnost komunizma?

On se mora promeniti . Ali bez komunističke ideje, bez njenog vaskrsenja u novim formama, ne može se izbeći da evropska levica dospe u totalnu krizu .

Zašto se tako malo intelektualaca kritički izjašnjava o Sarkoziju?

Francuski intelektualci već 30 godina dele vladajuću ideologiju . Mene nije iznenadilo da su se ljudi poput Kušnera priključili Sarkoziju. To su bili humanistički demokrati, humanisti, branioci ljudskih prava, koji su ubeđeni u nadmoćnost Zapada. Sa takvom slikom sveta nemoguće je stvoriti nešto nezavisno u politici. Išlo je sve dok je postojala živa, antikapitalistička, komunistička ideja . Ali kada kažete: «Socijalistička ideja je propala, moramo biti liberalni», onda ste jako oslabljeni. U najboljem slučaju možete reprodukovati razliku između demokrata i republikanaca u SAD.

Intelektualac koji je jednom nogom na Univerzitetu , a drugom u političkom ili socijalnom pokretu – tradicionalno se vidi kao francuska pojava , kao što je bio , recimo , Žan - Pol Sartr . Šta se u tome promenilo u poslednjih 30 godina ?

Dolazak novih filozofa. Umesto da podržavaju poziciju radikalnog disidentstva, priključili su se vladajućem poretku. To je reakcija na maj '68, u kom su sami bili aktivni. Promenili su kurs jer nisu bili pobednici.

A zašto Vi niste promenili stranu?

Jer za razliku od njih nikad nisam verovao da ćemo smesta doći na vlast.

Dakle želite moć kasnije?

Ko se koncentriše na moć, nastavlja predhodeći sled. Revolucionarne vođe 20. veka koncentrisali su se na moć. Nisu uspeli. Nije postojala sposobnost da se stvori moć.

Na koga mislite?

Na Lenjina, Maoa i druge. Takođe na Brehta. Oni su bili fascinirani vezom između emancipacije i moći. I bili su privrženi ideji da će komunizam dohvatiti moć. To je stvorilo kult socijalističkih zemalja. S tim je gotovo. Ono što možemo uraditi na putu emancipacije, jedna je stvar. Moć je druga. Ostavimo moć moći.

Preveo i priredio: Dejan Aničić