Žižekova priča o neželjenoj poseti babi

Umesto da donese slobodu, pad opresivnog autoriteta dovodi do pojavljivanja novih i ozbiljnijih zabrana. Kako da shvatimo ovaj paradoks? Uzmimo situaciju koja je većini nas poznata iz mladosti: nesrećno dete koje bi, u nedelju popodne, trebalo da ide u posetu babi, umesto da bude pušten da se igra sa svojim drugovima. Staromodni autoritativni otac otprilike bi se ovako obratio neposlušnom detetu: „Briga me kako se ti osećaš. Samo uradi ono što kažem idi kod bake i tamo se ponašaj pristojno!“ U ovom slučaju izgledi deteta i nisu tako loši: iako je primoran da uradi nešto što očigledno ne želi, on će zadržati svoju unutrašnju slobodu i sposobnost da se (kasnije) usprotivi autoritetu roditelja. Mnogo varljivija će biti poruka postmodernog ne-autoritarnog oca: „Znaš koliko te tvoja baka voli! Ali, ipak, ja neću da te teram da ideš kod nje – idi, samo ako stvarno to hoćeš“ Svako dete koje nije glupo (što je recimo većina dece) odmah će prepoznati zamku u ovom permisivnom [tolerantnom] stavu: ispod maske slobodnog izbora krije se čak mnogo oštriji zahtev od onoga koji je formulisao tradicionalni autoritarni otac, naime, implicitan zahtev ne samo da se poseti baka, nego da se to uradi dobrovoljno, na osnovu detetove slobodne volje. Ovaj lažni slobodni izbor je opscena naredba superega: On detetu oduzima čak i njegovu unutrašnju slobodu nalažući mu ne samo šta da radi, nego šta treba da želi da radi.

Pošalji komentar