Nastavak polemike o liberalizmu

8. O doslednom liberalizmu
Poslao: Andrej Stanimirović , 09.07.2007 14:03
Na samom početku treba priznati da su liberali (bar katalaktičari), avaj, spori. Što jeste – jeste. Gosn Vladimir nam baca rukavicu koja nam pruža priliku da svoja gledišta izložimo u kontekstu aktuelnih i mnogima interesantnih problema pa tako predstavlja mogućnost da kroz polemiku sa pogrešnim popularišemo ispravne stavove. Gosn Vladimiru dugujemo zahvalnost a sebi i svim zainteresovanim čitaocima dugujemo brze i što kompletnije odgovore. 
Da stvari budu jasne, pod doslednim liberalizmom podrazumevam stanovište koje se u literaturi naziva anarho-kapitalizam. “Anarho” ne znači “haotično” nego “bez države”, bez nasilne vlasti koja sebi prisvaja monopol na istinu i silu (an-arho: bez vlasti). Kapitalizam znači poštovanje principa nepovredivosti privatne svojine, ne samo od strane države u nestajanju nego i od strane drugih individua-privatnika. Kapitalizam je “aktivna miroljubiva koegzistencija” i dobrovoljna saradnja (ili nesaradnja) preduzimljivih individua. Ove dve komponente, dakle odsustvo nasilne vlasti i sloboda tržišta, su usnova za razvoj društvenog uređenja poznatog kao libertarijanska poliarhija, o čemu je već pisano. 
Dosledni liberalizam u svojoj potpunoj realizaciji nespojiv je sa državom. Deo procesa ostvarenja ideala (zvanog libertarijanska poliarhija) je potpuni nestanak države odnosno aktera koji sebi prisvaja pravo da prvi primeni silu. Ovo naravno ne isključuje pravo svih da se brane kada su napadnuti. Jedan aspekt ove naše diskusije su tvrđenja u prilog idealu deetatizovanog društva, zasnovana na uvidu u ljudsku prirodu. Drugi aspekt su problemi i dinamika tranzicije iz državokratije u poliarhiju. Neosporna komplikovanost tranzicije nije argument protiv ideala. Komplikacije ne proizilaze iz ideala već iz državnog nasleđa nepravde. Ideal nije samo nestanak države, jer nastali vakuum (još nerazvijeni tržišni mehanizmi arbitraže sukoba, itd.) brzo osvoje druge bande nasilnika, u međusobnom sukobu i kad jedna nadvlada druge - opet imamo državu. Ostvarenje ideala pretpostavlja razvoj tržišnih mehanizama i organizacija, zasnovanih na slobodi miroljubive saradnje ili ne-saradnje, koje će efektivnije i efikasnije zadovoljavati ljudske potrebe koje sada traljavo zadovoljava ili uopšte ne zadovoljava država. 
 
Pitanje 1. Pogodili ste gosn Vladimire. Već je rečeno da je ideal nespojiv sa državom, te da ona mora nestati. Ovo je pitanje koje se tiče sanacije društva od efekata države, znači odnosi se na komplikovano pitanje tranzicije od državokratije ka libertarijanskoj poliarhiji. Sva (znači: sve, sve, sve.) državna imovina treba da bude aukcijski prodata (privatizovana) i upotrebljena za obeštećenje opljačkanih. Logičnost ukidanja države nije i ne može biti ugrožena složenošću i mogućim pokušajima zloupotrebe (kontingentnim komplikacijama) u postupku ozdravljenja individua (i posledično – društva) od države. Praktično, sve vrste poreza moraju biti ukinute (PDV, porezi na imovinu, akcize, carine, itd. Sve.) Naturalnom restitucijom rešava se pitanje opljačkanog nacionalizacijom, i to svima, pa i stranim državljanima ako su legitimni vlasnici. Politički zatvorenici se rehabilituju i moraju biti obeštećeni, oni lično i naslednici, za nepravedno zatvaranje i eventualno likvidaciju. Treba izvršiti povraćaj svih poreza, doprinosa, itd. od kad postoji dokumentacija o tome. Vraća se legitimnim vlasnicima dok ima šta da se vraća. 
Pitanje 2. Libertarijanski odgovor nije oštriji nego dosledniji, logički konsekventniji. Svaki čovek rođenjem i odrastanjem dobija deo „zemlje“ („land“) – svoje telo na kome je 100% vlasnik i čiju radnu sposobnost („labor“) koristi. Ako mu roditelji nešto ostave u nasledstvo (svoju legitimno stečenu imovinu), blago njemu, ima head start. (Ako ne, niko mu drugi nije ni kriv ni dužan, osim njegovih roditelja i to je problem koji treba međusobno da rešavaju deca i roditelji kada dođe do potrebe da se o roditeljima neko brine u starosti.) Čovek ima pravo da svoje telo koristi kako mu drago, da stiče bogatstvo na sve moguće nenasilne načine. 
Pitanje 3. Nema nikakve moralne obaveze. To što je kroz vekove vršena nasilna preraspodela (zločin) ne predstavlja obavezu nama da rezultate tih zločina očuvamo nepromenjene. Treba da sprovedemo pravdu – ljudsku, ne kosmičku. Naravno da bi najlepše bilo da možemo da se vratimo u istoriju i sve zločine ispravimo. Ne može. Treba da uradimo ono što se može i što će najviše olakšati budući progres. A to je da svu imovinu vratimo legitimnim vlasnicima na najmanje nepravedan način. Da svu imovinu stavimo u privatno vlasništvo. Imovinu ne stiču države nego individue. Države nemaju ruke, država je metafora, personifikovanje države je simptom primitivne svesti i/ili manipulacije. 
Pitanje 4. Mislim da su teze OK. 
Pitanje 5. Na prvi pogled ovde se radi o nekakvoj alhemiji: u socijalizmu je ukupni efekat privrede na neki volšeban način veći od zbira efekata pojedinačnih preduzeća, a u kapitalizmu manji. Hm? Neće biti. Prvi efekat tranzicije je da stvari postaju očigledne. Ono što je u socijalizmu bilo zakamuflirano, pa smo kao radili, pa smo kao nešto proizvodili, sad izlazi na svetlo dana. Nezaposlenost se nije povećala nego su fiktivno zaposleni po državnoj upravi i javnim preduzećima sada očigledno ono što su i pre bili: nezaposleni. Potemkinova sela koja je proizvodila socijalizovana privreda (državna i društvena preduzeća) sada se kao takva (nepotrebna) i vide i njihova se proizvodnja obustavlja. Niti je opala nezaposlenost niti proizvodnja. Lažna zaposlenost i lažna proizvodnja sada su postale prava nezaposlenost i prava neproizvodnja, ali to nije greh na dušu tržišta nego socijalističke države koja nas je lagala i krala. Ukupno bogatstvo nije opalo i uslovi života nisu pogoršani: stvarno stanje je postalo vidljivo.  
Pitanje 6. Uopšte nije zabranjeno biti manje efikasan. Tako slobodno tržište i funkcioniše: svako ima pravo da proba, nema veštačkih (nasilnih) barijera za ulaz na tržište. Ali niko nema pravo na subvenciju i pokriće gubitaka. Rezultat tržišne privrede: efektivni i efikasni napred, ostali stoj. Zbog ljudske prirode privatna preduzeća će verovatnije biti uspešnija nego OURi, ali nema razloga da OURe zabranimo. OURi neće ipak nastajati internom privatizacijom jer je to nelegitimnije nego aukcijska prodaja svega državnog i obeštećenje opljačkanih. Zajednička imovina legitimno nastaje dobrovoljnim prilogom i udruživanjem privatne imovine (green field OUR, tj. novo ortačko društvo ili ad) a ne prisvajanjem onoga što je nastalo pljačkom privatne imovine (insajderska privatizacija). 
Pitanje 7. Liberalne privrede nisu iznikle preko noći, kao bele rade. I ne radi se o ili-ili, 100% liberalnim i 100% neliberalnim privredama. Sve su privrede negde na skali od 0% liberalizma do 100% liberalizma – mislim da je dobro merilo liberalnosti privrede odnos ukupne državne potrošnje i GDP. Istorijski, stvar je u tome da su „liberalne“ privrede bile malo slobodnije nego „neliberalne“, bile su stoga efikasnije u svemu pa i u neliberalnoj praksi, kolonizaciji i pljačkanju neliberalnih kolonija. I tako su postale mnogo bogatije. Uporedimo slučaj Britanske imperije i SAD. Više liberalizma, brže gomilanje bogatstva, uz sve zloupotrebe moći na obe strane. 
Pitanje 8. Princip doslednog liberalizma nije da nema zajedničke svojine nego da nema pljačke. Individue su slobodne da svoju imovinu udružuju i da dele plodove tog udruživanja. Ali su isto tako slobodne i da svoju imovinu NE udružuju ako procene da im to nije u interesu. TU je razlika. Socijalizam ukida privatnu svojinu pljačkom privatne svojine. Liberalizam dopušta kolektivistima da rade sa svojom privatnom imovinom šta god hoće. I takođe im dopušta da uživaju sve plodove kolektivnog uživanja svojine. Uključujući i bankrot i gubitak imovine. Takve probleme socijalizam je rešavao daljom pljačkom privatne imovine. 
Pitanje 9. Nisam formalno školovani filozof. Ipak čini mi se da dobar deo filozofije ne vredi mnogo u rešavanju naših praktičnih problema. To ne znači da otpisujem celu filozofiju. Mislim da je desetak imena dovoljno da se formira dovoljno dobra slika o stanju stvari i mogućnostima i da se krene u akciju. Možda ovo zvuči sirovo? Političari su mnogo veće sirovine, pa im to ništa ne smeta da nam kroje kapu. Potrebni su nam rezultati a ne sofisterija. Nisam protiv teorije: nema ništa praktičnije od dobre teorije. Treba se potruditi i prepoznati dobru teoriju, a onda je sprovesti u delo. 
Pitanje 10. Vrednosti su individualne. Najviša vrednost za individuu je opstanak, detetov ili sopstveni, već prema okolnostima. Iza toga dolazi sloboda, individualna. Sloboda korišćenja sopstvenog tela i rezultata koji nastaju korišćenjem tela. Sloboda da se razmene ti rezultati. Da se stiče i uživa privatna svojina. Itd. Da se misli šta god se hoće, tj. da se ima neka svoja istina. Jedna istina ne postoji, svaka individua ima svoju istinu. To pravo na individualnu istinu nije i dozvola da se ta istina nameće drugima. Svako nametanje „istine“ jeste oblik započinjanja nasilja i nedopušteno je, bez obzira da li se kao izgovor koristi „istina“ kao viša vrednost od „slobode“. Individua je slobodna sve dok ne započinje primenu nasilja. Za to naravno stiže zaslužena kazna. Individualna sloboda veća je vrednost od individualne istine. Problema nema kada sve individue u kolektivu dele iste vrednosti. Zabuna nastaje kada vrednostima (opstanak, sloboda, istina) individue pretpostavimo vrednosti kolektiva (kako god da su nastale, kao vrednosti većine ili vrednosti tiranina) čak i onda kad se one razlikuju. Kada se na primer opstanak kolektiva koristi kao opravdanje ograničenja slobode individue. Ili kada istina kolektiva ima primat nad istinom individue. Za doslednog liberala, izvor svih vrednosti su individue a aktivna miroljubiva koegzistencija najefikasniji metod realizacije svih potencijala individue. Kolektiv je za doslednog liberala alat za efikasniju realizaciju i nuzproizvod realizacije pojedinaca. Kolektivista kao izvor i svrhu vidi kolektiv. Kolektiva međutim nema bez individua. Elementarno. Etika doslednog liberalizma naravno postoji i data je u delu „The Ethics of Liberty“ Mareja Rotbarda (Murray Rothbard) i u delima Ajn Rend – objektivistička etika. 
Ako se sad setimo kontrateze 2, razvoj Čoveka je nastanak i evolucija njegove partikularne prirode. U čoporu su svi isti, čopor je sve, individua je ništa. Čopor (ili još bolje mravinjak) je nedeljiva celina. Raspad čopora i sve individue iz čopora osuđuje na brzu smrt. Tako je to u životinjskom carstvu. Čovek je drugačiji. Čovek ima nezavisnu svest. Čovek, kada to smatra za svrsishodno, sarađuje sa drugim ljudima i završava saradnju kada misli da tako treba. Čovek se ne trudi da prevaziđe svoju partikularnu prirodu, naprotiv. Partikularna priroda je ono što čoveka čini čovekom. Naučni stavovi temelje se na mogućnosti da imaju univerzalno značenje – da, ali to je moguće samo ako isključimo humanističke nauke. Sve ostale nauke za predmet istraživanja imaju nesvesne entitete. Ljudi su individualni, različiti, partikularni, da nisu – ne bi bili ljudi nego roboti. Zato univerzalno značenje, koje je isto za sve ljude i po tome zajedničko, ne može postojati, osnovna ljudska priroda se tome protivi. Država je metod ukalupljivanja mozgova i zato je treba uništiti. Ne povezuje država ljude nego društvo - dobrovoljni odnosi i veze između ljudi. Država je tamnica. To “univerzalno” je tokom istorije, a naročito novije, bilo izgovor za ogromnu pljačku i porobljavanje ljudi, ukidanje individualnosti i prava na sopstvene poglede. Sve do izvrtanja slobode u svoju suprotnost, za šta su danas dobar primer “ljudska prava” druge, treće i četvrte generacije. 
Pitanje 11. Da, radi se zaista o tome da svet treba da se izmeni, a ne da se na različite načine tumači. Ipak, mislim da „menjanje sveta filozofijom“ predstavlja svojevrsnu kapitulaciju. Više sam za „hands on“ pristup.

7. Bravo!
Poslao: Vlada Milutinovic , 09.07.2007 16:37
Vidim da je Stanimirovic ponovio sve mantre d. liberalizma kao da argumenata nije ni bilo. Za to postoji jednostavan razlog - ti argumenti su bili filozofski, a Andrej se po sopstvenom priznanju u filozofiju slabo razume. Na primer, stav: "Jedna istina ne postoji, svaka individua ima svoju istinu." je najpre viseznacan, a u znacenju koje je najvaznije za razumevanje ove problematike je pogresan. Posto idem na duzi odmor, necu biti u mogucnosti da sve ove stvari i ovde razjasnjavam, ali o svemu ovome vec ima puno teksta na filozofija.info. Pa i pojmu jedne istine. Iz poklapanja mojih opisa d. liberalizma i gornjih tvrdnji makar se vidi da kod mene nema zamene teza. 
 
Pozdrav svima i prijatno leto!

6. ps.
Poslao: VM , 09.07.2007 16:47
"Zato univerzalno značenje, koje je isto za sve ljude i po tome zajedničko, ne može postojati, osnovna ljudska priroda se tome protivi." To je mozda objasnjenje tolikih zamena teza s jedne strane, a sa druge tolikog odbijanja argumenata iz tudjeg teksta. Taj proces bi se dobro mogao nazvati dekulturacija. Ali o tome drugom prilikom. 
 
To je za sad sve.

5. ..., stvar je u tome da se svet izmeni.
Poslao: Andrej Stanimirović , 09.07.2007 22:00
Gosn Vlada je nema sumnje inteligent, načitan, sofisticiran, itd. Lepo, poštujem.  
Međutim, uz ogradu da se sledeći stav odnosi na istinu o svesnim entitetima – ljudima (a ne o nesvesnim, dakle o neživoj materiji, i biljkama i životinjama koje na okolinu reaguju refleksno), jedino značenje stava "Jedna istina ne postoji, svaka individua ima svoju istinu" je da jedna istina ne postoji i da svaka individua ima svoju istinu. Nema nikakve višeznačnosti ili greške. Dalji argumenti su naprosto suvišni. Došli smo do “QED” i sada preostaje da na osnovu njega delamo. Da demontiramo aparat koji sebi prisvaja monopol na istinu i tu svoju istinu silom nameće ljudima.  
Gosn Vlada pak misli da bi trebalo nastaviti sa filozofiranjem, razjašnjavanjem, argumentisanjem. To nastavljanje, držim, više nije filozofija, bar više nije “ljubav prema mudrosti”. To je nešto drugo. Ima Hari Frankfurt jedno delce o tome, “On Bullshit”, tako on naziva taj fenomen. Komunikacija razdvojena od smislene akcije, pričanje radi pričanja. Šta će mi to? Hvala, ne treba.

4. vise filozofije
Poslao: VM , 10.07.2007 00:03
Pošto trenutno nemam ni vremena ni prostora za šira objašnjenja, samo ću najpre odgovoriti Andreju da je celokupno stanovište doslednog liberalizma već kritikovano i opisano u mojim tekstovima na filozofija.info. Ali, evo da ti pokažem, dok sam dostupan, kako stoji stvar kad se ipak zna nešto o filozofiji. Pođimo od ove tvoje rečenice: “značenje stava "Jedna istina ne postoji, svaka individua ima svoju istinu" je da jedna istina ne postoji i da svaka individua ima svoju istinu.“  
 
Prvo, jedna pouka iz teorije tumačenja (hermeneutike), značenje nekog stava je uvek neka druga rečenica nego što je sam stav. Ono što se tebi čini da je sigurno značenje nekog stava kada samo ponoviš taj stav upravo nije značenje ili smisao tog stava. Dakle, smisao jedne rečenice je uvek druga rečenica. Inače bi rečenicu razumeo i komjuter koji bi znao da je ponovi na ekranu. 
 
Dobro, kada jednom krenemo u tumačenje tvoja rečenica počinje da ima mnogo značenja: 
 
1) ona bi mogla da bude prosti truizam: svako ima svoju istinu, dakle svako ima svoje mišljenje – ova rečenica je toliko prosta da teško išta može da se uradi sa njom. 
2) ona može da znači svako ima svoju istinu u smislu da se mišljenja ljudi razlikuju; to je opet nešto manji truizam, ali takođe ne govori mnogo, u svakom slučaju ne govori ništa filozofsko: dakle, nije tačno da svi imaju isto mišljenje (ili jedna istina ne postoji) nego često imaju različito mišljenje. 
3) ona može da znači i: svi imaju različito mišljenje i nije tačno da je samo jedno mišljenje o toj temi istinito, nego su sva podjednako istinita. Ovo je to zanimljivo značenje i u tom smislu je tvoja teza pogrešna i to po celoj skali mogućih pitanja od fizike do etike, ili kako ti više voliš od nesvesnih do svesnih bića. Dakle, tačna teza je: mada se ljudi u mišljenjima često razlikuju uvek je tačno da je samo jedno mišljenje o toj temi tačno. 
4) Vidiš da se u gornjim značenjima nigde ne pominje sloboda. Da bi uveli slobodu moramo da damo novo moguće značenje tvojoj rečenici: treba dozvoliti da se ljudi u mišljenjima razlikuju (da imaju svoje mišljenje), odnosno ne treba propisivati („nametati“) jedno mišljenje o nekoj temi. Ja se u potpunosti slažem sa ovim mišljenjem, ali to moje slaganje nije protivrečno sa mojom verzijom stava 3) koja kaže da je istina jedna, odnosno, da svi odgovori na neko pitanje nisu podjednako istiniti, nego da je jedan istinit (on ne mora biti aktuelno izgovoren) a ostali pogrešni. 
5) Tvoj stav može da znači i da jedna istina ne postoji u smislu da se konačna istina o nekom pitanju ne može znati. Ona dakle može da govori o ograničenosti našeg znanja. Iz te ograničenosti može da se izvodi sloboda mišljenja. Međutim, opet neko može pristajati i uz ovo značenje 5) i uz značenje 4), kao što i ja to činim, ali, opet i uz moje značenje 3) a ne uz tvoje. 
6) Tvoj stav može da znači i da je svaka istina subjektivna, odnosno pod uticajem partikularne prirode onoga čija je to istina. I sa tim se slažem, ali taj stav ne povlači da istina nije jedna u smislu 3). Ova jedna istina je deo normativnog poretka i služi tome da ljudi prevladaju svoju prtikularnu prirodu, odnosno da ne dopuste da ih u traženju istine vodi samo njihova partikularna priroda. I tu su dobrodošli drugi, ono što može da bude zajedničko sa njima itd. Kultura je proces u kome se to odvija, taj izlazak iz svoje partikularne prirode. 
 
Eto toliko o „nevišeznačnosti“ stava „svako ima svoje mišljenje“. On ima bar četiri jasna, različita i prosta značenja: 1. Svako ima pravo na svoje mišljenje. 2. Ljudi se razlikuju u mišljenjima. 3. Ne znamo ko je u pravu. 4. Svi su podjednako u pravu. Kao što sam već negde napisao, kada neko negira stav 4) svi misle da negira stav 1) i ustaju u odbranu slobode. A o tome se uopšte ne radi: upravo tvrđenje stava 4) negira slobodu jer je po njemu jednako u pravu i onaj koji brani slobodu i onaj koji je negira.  
 
Za raspravu o ostalim stavovima trebala bi nam dosta prostora. Većina je naprosto posledica (pogrešne) pozitivističke metodologije. 
 
Tako, Andrej, filozofiju u šake, ne valja samo prionuti na posao bez dovoljno razmišljanja. A naravno da treba biti praktičan. 
 
ps. 
 
I roboti su partikularni baš u onom smislu koji nam je ovde potreban, oni, naime, ne znaju jedni za druge i potpuno su “slobodni” u tom smislu.

3. Treba nam dovoljno filozofije, ali ne vi
Poslao: Andrej Stanimirović , 10.07.2007 20:49
Ovo je već zastrašujuće iskustvo. Kako počnem da pišem neku rečenicu, zapitam se kako će to biti protumačeno. Sto puta se vraćam i proveravam značenje napisanog. Na jednom mestu sam već pročitao nekakvo upozorenje u tom smislu: hermeneutika je najbolji put do blokade komuniciranja. Što više čitam gosn Vladinu pouku, manje mi je jasno ne samo „šta je pesnik hteo da kaže“ nego i šta sam ja rekao i šta hoću da kažem... Preterujem naravno. 
Gosn Vlado, hvala za pouku ali hajde da budemo praktični. Recimo da nešto (bilo šta) hoćemo da uradimo, dakle realno da uradimo, da jedno stanje stvari promenimo i da ostvarimo neko drugo stanje stvari koje smatramo poželjnim. Potrebna nam je određena količina filozofije, da ne bi tumarali u mraku i završili u još gorem stanju od polaznog. Uzmemo filozofiju u šake, naučimo nešto. Kad malo naučimo, osvrnemo se oko sebe, proverimo da li teorija drži vodu: može li ta teorija da objasni ono što vidimo i da nam pomogne da odredimo kako će se situacija u budućnosti razvijati. Može? Odlično: korisna teorija. E, sad smo pred odlukom: da li da ulazimo još dublje u teoriju (kad nam je već tako dobro krenulo!) ili da zasučemo rukave i da uradimo ono što smo na početku hteli i zbog čega smo se u sve to i upustili? Naravno da teorijski rad nikada ne mora da se završi, možemo da tumačimo, tragamo za značenjima, raspravljamo do sudnjega dana. Imamo ili ćemo imati i vremena i prostora koliko god nam treba. Problem je u tome što više nismo praktični, a složili smo se da naravno treba biti praktičan. Mi ne menjamo situaciju koja nam ne odgovara u situaciju koja nam više odgovara (ili bar manje ne odgovara). Radimo nešto drugo: filozofiramo, opisujemo svet. I šta se dešava? Situacija koja nam iz nekog razloga ne prija - ne menja se. Nismo se mrdnuli od početka. Kulturni smo, sofisticirani, načitani, ali nažalost i jalovi. Čak i ako smo ta svoja razjašnjavanja i tumačenja zapisali - uglavnom pišemo samima sebi. Who the heck cares!? Partikularno? Rekao bih: poprilično autistično. Previše filozofije loše je kao i premalo filozofije, ako nam je cilj da budemo praktični i ostvarimo neke praktične rezultate, pored teorijskih. 
Još malo o „višeznačnosti“ stava „svako ima svoje mišljenje“. Dosledni liberalizam nema ništa sa pogrešnim tumačenjem broj 4. Ne misle SVI da onaj ko negira značenje 4 negira značenje 1. Stav doslednih liberala ili libertarijanaca je da nisu svi u podjednako u pravu (postoji etika slobode), ali da ipak svi imaju pravo na svoje mišljenje. Ali nemaju pravo da ga nameću drugima silom.

2. Treba nam dovoljno filozofije, ali ne vi
Poslao: Andrej Stanimirović , 10.07.2007 20:51
Ne znam zašto nije izašao ceo naslov: Treba nam dovoljno filozofije, ali ne više od toga!

. Poslao: student , 24.08.2007 17:41
Ne znam sto ste zapeli sa tom pricom o istorijskim nepravdama (neko nekad je ugrabio zemlju neko nije, neko je iskoristio tranziciju, mozda spregom s drzavom, neko nije). Nema pogubnije price od postavljanja "zdravih" temelja. Sta je bilo bilo je - nijedan drzavni funkcioner nikad nece biti opremljen znanjem potrebnim da adekvatno ispravi istorijske nepravde. Jedini lek je ispostavljanje cvrstih pravila igre da se takve stvari ne bi desavale u buducnosti. To sto ce neko u ta pravila da udje sa kucom od trista kvadrata koju mu je ostavio deda komunista je irelevantno 

Ivan Janković   

29.08.2007

O JEDNOJ AMATERSKOJ OMNIOLOGIJI

Odgovor Ivana Jankovića Vladimiru Milutinoviću

"Knjige, knjige, braćo, a ne zvona i praporci"
Dositej Obradović

Pre rasprave o tekstu Vladimira Milutinovića "Ništa mi nije jasno", želim samo da kao sadašnji glavni urednik Katalaksije dam jedno kratko objašnjenje. Kolega Milutinović se požalio da je njegov tekst "objavljen sa zakašnjenjem od nekoliko nedelja" i da se to desilo tek pošto se obratio kolegi Novakoviću "drugim povodom". Najpre, kao što je čitaocima Katalaksije dobro poznato, polemike različitih vrsta su vrlo dobrodošle na ovom sajtu, i mi smo ih uvek i rado objavljivali u prošlosti, posebno kad su bivale usmerene protiv članova uredničkog tima. Čak smo i prenosili kritičke napise o nama sa drugih sajtova i novina. Stoga, uveravam kolegu Milutinovića da to zakašnjenje nije bilo posledica naše želje da tekst ne objavimo, jer i inače podstičemo rasprave na našem sajtu, već tehničkih razloga. Da je namera da se njegov tekst ne objavi zaista postojala, uveravam ga da njegov naknadni poziv kolegi Novakoviću "drugim povodom" (ipak, "prvim", kako mi je Novaković potvrdio, no da sad ne zamaramo čitaoce nevažnim detaljima) ne bi mnogo pomogao, jer mi nismo mnogo sugestibilni.

Još jedna "spoljašnja objekcija". Kolegu Milutinovića takođe interesuje zašto sam ja kasnio osam meseci sa odgovorom i "zašto sam ga baš sada objavio", posprdno taj odgovor nazivajući "dugo smišljanim". Moram da priznam, ako je to od ikakvog značaja za čitaoca, da je odgovor odlagan isključivo zato što sam bio zauzet drugim stvarima, i što u prvom trenutku nisam ni nameravao da ga napišem. Prigovore koje je kolega Milutinović izneo na tzv. dosledni liberalizam nisam smatrao mnogo releventnim niti takvim da zahtevaju neki urgentan odgovor. Posebno sam njegov dar da sadržaj majstorski sakrije iza verbalnih mistifikacija (od kojih sam neke citirao u svom odgovoru) smatrao vrlo destimulišućom kontraindikacijom moguće plodotvorne rasprave u budućnosti. Ipak, ako baš (psiho)analiziramo, verovatno je razlog da na kraju ipak nešto napišem bila kombinacija zgodne prilike da se ukaže na neke popularne pogrešne koncepcije koje tekst po mom sudu sadrži, i moje sklonosti ka zapodevanju teorijskih kavgi koja me nekad navodi da ulazim i u neproduktive sporove (što ovaj izgleda da jeste, nažalost). U svakom slučaju ne neke naročite "dubine" ili "inovativnosti" Milutinovićevih "teza" koje bi zahtevale višemesečno razmišljanje. To svakako ne. Moram da priznam da mi saznanje da sam Milutinović po svoj prilici veruje u ovo drugo deluje pomalo komično i megalomanski. Nema šanse da je neko ignorisao moj tekst recimo zato što ga je mrzelo da se njime bakće, ili što je imao pametnija posla, ili bilo šta slično, već jedino zato što je sve vreme grozničavo smišljao kako da doskoči mojoj genijalnosti!

No, da pređem konačno na "stvar".

1 teza : Podsećam čitaoce da je Milutinović u svom inicijalnom tekstu u prvoj tezi postavio pitanje kako se slučaj kompanije Mobtel, odnosno kompanije koja stiče privatni profit spregom sa državom, može opravdati iz liberalne vizure. Ja sam mu odgovorio citiranjem njegovog sopstvenog tvrđenja da treba ukinuti spregu države i biznisa, pa će nestati i privatni profiti iz te sprege. To ne znači samo da ne postoje državna preduzeća, već i da nema dosluha između vlasti i ekonomije, tj. državnog intervencionizma. Pošto je video da sa podmetanjem Bogoljuba Karića kao "problema" liberalizma ne ide baš najbolje, Milutinović je u svom odgovoru smislio novog kandidata za istu ulogu – ovaj put su to "prenaduvane javne nabavke". No, opet je stvar ista. Zakon o javnim nabavkama mora da postavi "transparentne" procedure javnih tendera sa jasnim kriterijumima, koji bi sveli na minimum diskreciju političara, te time i bogaćenje privatnika iz sprege sa vlašću. Ako nije tako, nema liberalnog, već samo lopovskog i intervencionističkog sistema (kakav je recimo danas u Srbiji). To što javne nabavke gazda Velje i njegovi ugovori o koncesijama idu po principu "burazeru, ja tebi ti meni, pa da se ispoštujemo" ne znači automatski da je to neki problem za liberalnu filozofiju, ništa više od Mobtela. Prenaduvane javne nabavke su tipični fenomen onog istog sistema koji je stvorio i Bogoljuba Karića – sistema sprege i protivzakonitih veza vlasti i biznisa – pa ne znam šta se u tom smislu menja u odnosu na prvi slučaj. Naravno, ponekad se prenaduvane javne nabavke mogu dogoditi i u uređenim sistemima, ali se u uređenim sistemima ponekad desi i da neki ubica umakne ruci pravde, pa nas to još uvek ne navodi (ne znam možda će Milutinović sledeći put i to prebaciti liberalizmu kao nedoslednost) da zbog toga kažemo kako je činjenica da ne bivaju uvek svi krivci kažnjeni argument protiv doktrine o kažnjavanja krivaca (i time "izazov" za liberalnu teoriju o zaštiti prava pojedinca i kažnjavanju prekršilaca istih) . Naprosto, ako se dokaže recimo nameštanje tendera, ili javne nabavke, krivci idu u zatvor ili plaćaju kaznu, slično bilo kom drugom krivičnom prekršaju. Ne vidim šta tu ima sporno i teorijski izazovno, najmanje za liberalnu teoriju.

2 teza : Milutinović i u prvom i u drugom svom tekstu govori o takozvanom "prvobitnom prisvajanju" nečeg što naziva "zajedničkom imovinom". Meni to zvuči konfuzno – ako je imovina zajednička u smislu da su njeni vlasnici više ljudi ("ortaci" ili možda "deoničari"), onda je to privatna svojina više ljudi, te se ne može "prisvajati" bez njihove saglasnosti, a najmanje "prvobitno" (!). Ako zemlja, pak, nije ni u čijem vlasništvu, onda je to ničija zemlja, i ne znam koja je svrha, osim sejanja konfuzije, da takvu zemlju uporno nazivamo "zajedničkom"? Još gore, na drugim mestima on koristi termin "zajednička imovina" da bi njime opisao državnu svojinu. A kao šlag na tortu, u jednoj od svojih "teza", i o privatnoj imovini stečenoj pljačkom on takođe govori kao o "zajedničkoj". Potpuni galimatijas, u kome ja ni uz najbolju volju nisam u stanju da se snađem.

Dalje, oko Loka čiju teoriju prvobitnog prisvajanja kolega Milutinović apostrofira. Kod Loka zaista postoje dva kriterijuma prvobitnog prisvajanja – homestading (nađeš, zaposedneš i obradiš) i proviso (za svakog mora ostati dovoljno posle tvog zaposedanja) između kojih postoji teorijska napetost. Većina tumača govori da čak postoje dva Loka – jedan redistributivni i drugi liberalni. Većina savremenih liberalnih filozofa (da, verovali ili ne, postoje i takve osobe) pristaje uz "liberalnog" Loka, i zaista veruje da je homestading jedini kriterijum. Ono što nađeš i zaposedneš, a nije ničije u tom trenutku, to je tvoje. I ja prihvatam tu teoriju (ponovo je Milutinović sam pogodio), i pošto je Lok ostao fundamentalno neodređen oko konflita između dva principa, imam pravo da se pozivam na njega jednako kao i onaj ko bi potencirao proviso.

Moj argument protiv provisa je sledeći. Pretpostavimo da pojedinac koji je zaposeo neku divljinu nema pravo na nju. Da li to znači da samim tim neko drugi (ili možda država) ima pravo na tu divljinu? Očigledno ne. Onda to znači da uopšteno gledajući niko nema prava ni na koje neposedovane stvari, i da se svaka divljina koja u svetu aktualno postoji mora ostaviti netaknutom do kraja sveta i veka. I da su svi akti aprorpijacije, od onog Rusoovog zlikovca koji je postavio kamen i parče zemlje progasio svojim pa do danas, bili nepravedni! Jedine dosledne alternative su dakle, ili odbaciti bilo kakvu restrikciju homestading kriterijuma (pa bio to proviso ili šta god drugo), ili zabraniti da se neposedovane stvar ikako i ikada prevode u privatno vlasništvo.

3 teza : "Nasilna preraspodela" o kojoj Milutinović govori kao o problemu liberalizma u legitimaciji privatne svojine kroz vreme je ono što se obično zove pljačkom i krađom, i što je direktno kažnjivo po liberalnim principima. Pa događalo se danas, ili unazad kroz vekove, nema nikakve razlike. Stoga je opet nejasno što bi liberalizam s tim imao nekog problema. Dakle, ne samo da postoji moralna, nego i zakonska obaveza da se kažnjava pljačka ("nasilna preraspodela"). Milutinović stoga kuca na otvorena vrata. Ako neko može da sudski dokaže da su njegovi preci u prošlosti opljačkani, kao što često mogu naprimer potomci vlasnika čiju su imovinu komunisti 1945 oteli, onda liberalizam jasno nalaže restituciju vlasničkih prava koja, zavisno od prirode imovine, može biti u naturi ili u monetarnoj nadoknadi. To je, da budemo na nivou filozofije, Nozikov treći, rektifikatorni princip pravde. To što neka pljačka od pre 500 godina negde u svetu, ne može danas da se sudski dokaže, nije problem ni liberalizma, ni sudske prakse, već nesavršenosti sveta koji se menja u prostoru i vremenu; ljudi se rađaju, umiru, najčešće među njima i svedoci prethodnih zlodela, zajedno sa akterima i žrtvama i sistemima u kojima je tako šta bilo moguće. Takav je svet i liberalizam još nije pronašao načina da ukine smrtnost ljudi i prolaznost svega na svetu. I što je najvažnije, u liberalnom poretku "nasilna preraspodela" je apsolutno nemoguća. Ako je bilo koji segment nečije svojine u tekućem liberalnom poretku nastao pljačkom u prošlosti, onda je to stvar koja se baštini iz drugih sistema, a pitanje o tome treba opet preadresirati onima koji takve sisteme (poput socijalizma, klijentelističke države srednjeg veka, ili današnje države blagostanja) brane. Nasilna preraspodela u liberalizmu je contadictio in adjecto .

4 teza : ovde nisam dobio nikakvo pojašnjenje i samo ponavljam da nisam u tanju da se nosim sa "uzvišenom dubinom" (Hegel o svojoj Filozofiji prirode) Milutinovićevih izvođenja u ovoj tezi.

5 teza : Nejasno je šta tačno, osim činjenice da su sve istočnoevropske zemlje u prvih nekoliko godina tranzicije iskusile pad GDP, Milutinović želi da tvrdi ovom tezom. Milutinović misli da je napravio neki zanimljiv "dijalektički obrt" kada kaže da iako su preduzeća u kapitalizmu efikasnija, socijalizam ukupno proizvodi više bogatstva. A u stvari izrekao je čistu besmislicu. Kako "društvo kao celina" može biti bogatije ako preduzeća u tom društvu proizvode manje i skuplje? Ja nemam pojma, možda on možetu originalnu ekonomsku teoriju da bliže objasni. Radi se, po svoj prilici, o nečem drugom – o tome da prvih nekoliko godina tranzicije GDP i zaposlenost privremeno padaju iz razloga koje sam mu objasnio u prethodnom tekstu (to je taj lažni utisak da je "društvo bogatije" u socijalizmu). Dakle, prvih nekoliko godina kapitalizma preduzeća zaista proizvode manje nego u socijalizmu, ali samo zato što je prethodna "napumpana" proizvodnja bila neefikasna i artificijelna, što je mogla da se održava samo zahvaljujući izuzetosti iz slobodne konkurencije i nužnosti traženja profita. To je bilo "sprintanje u mestu" kako je napisao profesor Ljubomir Madžar – gomilanje proizvoda bez ekonomskog opravdanja i kriterijuma alokativne efikasnosti. Posle nekoliko godina tranzicionog čišćenja i "trijerenja" loših od dobrih investicija, firmi i poslovnih praksi, stvar se vraća na svoje mesto: privatne firme podvrgnute disciplini konkurentskog tržišta proizvode mnogo više i kvalitetnije robe od socijalističkih i mogu da konkurišu na svetskom tržištu. Propali giganti idu po led, a radnici u novi biznis koji u međuvremenu niče.

Ovaj efekat će laici lakše uočiti kad pogledaju podatke o "proizvodnji" i "zaposlenosti" u Srbiji pod Miloševićem, koje nostalgične Miloševićeve pristalice danas često potežu da bi pokazali kako je 90-ih godina bilo bolje nego sada: zar pod Slobom fabrike nisu kako-tako radile i proizvodile, a ljudi imali radna mesta? Da, samo što je ta proizvodnja bila u "prazno", što nije donosila profit nego gubitke, što je trošila akumulaciju i stvatrala dugove, a fiktivna zaposlenost održavana visokom inflacijom i selektivnom prodajom delova javnih preduzeća, čiji prihodi su prelivani u budžet, dok su radncici dobijali bedne plate svakih 5 meseci, bez uplata penzionih i zdravstvenih doprinosa. Ulje i brašno su bili vrlo jeftini, mnogo jeftiniji nego sad, samo nigde niste mogli da ih kupite. Isto tako su i Titov GDP, zaposlenost i proizvodnja bili fikcija, samo na višem nivou, jer nije bilo rata i sankcija, a jeste stranih kredita. Proizvođene su Zastave koje nigde napolju niste mogli da prodate i deljene pare od stand by aranžmana i apanaža od monopola u trgovini Istoka i Zapada, i krckane u propala preduzeća i propale poslovne projekte. Slično je bilo i u drugim zemljama istočnog bloka, samo sa više siromaštva i nižim dohotkom. Tranziciona recesija nije bila proizvod slabosti liberalizma (inače bi Amerika ekonomski propadala sve vreme, zar ne) već trošak koji je morao da se plati za ispravljanje ovakvih distorzija socijalizma, kroz uvođenje cenovnog mehanizma u privredu, oslobađanje trgovine i uvođenje odgovonog komercijalnog poslovanja itd. Sve to vodi kratkoročnom šoku zatvaranja preduzeća nesposobnih za konkurentsku utakmicu i povećanja nezaposlenosti. Ali, što se taj šok brže preživi to će, kako je iskustvo pokazalo, kasniji oporavak takođe biti brži i na zdravijim osnovama.

Dakle, nema boljih rezultata i većeg bogatstva u socijalizmu. Kolega je nešto polovično natuknuo, ali nije razumeo sam mehanizam ekonomske tranzicije i razloge za tranzicionu recesiju. I nije shvatio da je problem o kome govori zapravo tranziciona recesija, a ne komparativna ekonomska efikasnost socijalizam u odnosu na kapitalizam.

6 teza: A da je u celoj stvari po sredi prevashodno ekonomsko neznanje autora najbolje svedoči sledeći odgovor na moju 6 kontratezu : Moja teza nije bila da interno privatizovano i klasično privatno preduzeće mogu da budu jednako efikasna nego da u slobodnom društvu nije zabranjeno biti manje efikasan. Dakle, ako neko želi da pokuša treba mu dozvoliti. Ali, dragi kolega, u slobodnom društvu niko ne sprečava ljude da pokušaju sa samoupravnim preduzećima. Ni danas ni pre sto ni 200 godina. Eksperimenti sa samoupravnim firmama o kojima moj neobavešteni kolega govori kao o nečemu čega nema, su itekako postojali kroz ceo XIX i XX vek (setimo se samo Sen Simona ili raznih drugih pokušaja sa kooperativama), ali su svi oni propadali zbog neefikasnosti. I danas u Americi vi možete osnovati firmu u čijem osnivačkom dokumentu piše da su zaposleni vlasnici, to vam zakon ne zabranjuje, ali niko nije dovoljno lud da tako nešto uradi sa svojim novcem. Čak i najglasniji marksisti, komunisti i zagovornici raznih levičarskih ideoloških novotarija, ipak drže svoju štednju u deonicama starih, dobrih korporacija, ili u privatnim investicionim fondovima. Za razliku od pokušaja, ono što je u tržišnoj privredi VRLO zabranjeno, jeste biti manje efikasan a tražiti da opstaneš kao poslovni čovek. To ti ne daju potrošači, jer oni nagrađuju profitom one koje smatraju boljim i efikasnijim a kažnjavaju ignorisanjem i na kraju bankrotom one koje smatraju lošim i neefikasnim. I jedini način da opstaneš kao biznismen u slobodnom društvu je da nekako ubediš potrošače da si dobar, ili da tražiš subvencije od države, što je već u neskladu sa tržišnom privredom. I problem sa samoupravnim preduzećima jeste što ona u tržišnoj privredi (iz razloga koje sam objasnio u prethodom odgovoru) nikada nisu mogla da se takmiče sa velikom korporacijom i malom privatnom radnjom, a ne zato šti su, sačuvaj bože, bila zabranjena zakonom.

7 teza : Kolega Milutinović u ovoj tezi konačno otvoreno priznaje, uprko stalnom bavljenju njome i čak predlaganju nekih teorijskih inovacija, da se ne razume u ekonomiju, i obećava da se ubuduće neće njome baktati (što od srca pozdravljam) već da će govoriti samo o filozofiji u koju se razume. Ali, avaj, već na prvom koraku opet počinje sa ekonomskim temama. Vraća se na staru tezu da se bogatstvo stiče uz pomoć političke moći, i pita se da li je bogatstvo Engleske donela trgovina, ili vojska koja je otišla u Indiju. Ne, kolega, bogatstvo nije donela vojska nego slobodna trgovina i slobodno tržište. U suprotnom očekivali bismo da Carska Rusija bude vrlo bogata, ili da Prusija ili Napoleonova Francuska, a ne Britanija, budu predvodnici Industrijske revolucije. Bogatstvo stečeno pljačkom može koristiti samo ako postoji veliki stepen ekonomske slobode i preduzetničkih veština da se opljačkani kapital produktivno uposli, naprave proizvodi i usluge koji se prodaju i na njima zaradi. Bez toga, nikakva količina statičkog kapitala ne može doneti bogatstvo jednoj zemlji. Ali, ako ima sloboda i preduzetništva, onda pljačka nije ni potrebna! Štaviše, kontraproduktivna je u najvećem broju slučajeva, jer umrtvljuje preduzetnički instinkt i konkurentsku sposobnost. To najbolje dokazuju zemlje poput Japana, Švajcarske, Luksemburga, Irske, koje namaju skoro nikakvih prirodnih bogatstava, a spadaju u sam vrh visokorazvijenih zemalja, ali i obratno – mnoge zemlje koje su počele da propadaju kada su se oslanjale isključivo na pljačku drugih ili prirodne resurse. Dostupnost prirodnih resursa kroz pljačku ili njihovo postojanje na teritoriji neke zemlje pre može obeshrabriti preduzetništvo, jer će vlada takve zemlje težiti ekonomskom zatvaranju i lošim ekonomskim politikama. Tipični primeri su zemlje poput Saudijske Arabije ili Rusije. Zašto Rusija nije najbogatija zemlja na svetu kad je ubedljivo najbogatija prirodnim resursima? Zato što nikad nije bila slobodna, već uvek tiranska zemlja, bez mogućnosti da se prirodni i ljudski resursi koriste u produktivne svrhe, već samo za pljačku i bogaćenje uskih elita oko vlasti. Jedino oni koji i dalje veruju u smehotvorne marksističke "teorije" o "prvobitnoj akumulaciji kapitala" kao razlogu za bogatstvo Zapada mogu nastaviti da veruju da se bogatstvo otima, ili zasnova na prirodnim bogatstvima a ne proizvodi uz pomoć slobodnog tržišta.

8 teza: Milutinović želi da brani dubioznu tezu da njegova analogija-doskočica između komunizma i liberalizma kao dve forme eshatologije nešto činjenički i realno govori i o ekonomskim i političkim rezultatima i karakteru jednog odnosno drugog sistema. Moju tvrdnju da dosledni liberalizam daje odlične rezultate za razliku od doslednog komunizma koji vodi u katastrofu, on osporava na sledeći način: " dosledni liberalizam nigde nije sproveden, nigde nema države koja je ukinula sva državna preduzeća i krenula ka minimalnoj državi ili njenom ukidanju. "

Moram da razočaram kolegu Milutinovića, ali dosledni liberalizam, upravo onako kako ga je on definisao, itekako postoji i postojao je: Britanija XIX veka o kojoj smo maločas govorili je bila čista minimalna država bez ikakvih državnih preduzeća, osim centralne banke. Danas se u Milutinovićevu shemu minimalne države savršeno uklapaju Hong Kong i Singapur recimo. U Hong Kongu nema državnih preduzeća, potrošnja države je ispod 20% GDP, nema državnog penzionog sistema, carine nula, porezi proporcionalni i vrlo niski. Vrlo slično je i u Singapuru. Odmah korak iza njih su Irska i Novi Zeland koji iako imaju nešto državnih preduzeća i nešto više poreze, još uvek su vrlo blizu ideala laissez-faire. Amerika takođe, koja ima nešto više državne regulacije i trgovinskih ograničenja od Hong Konga i Singapura, takođe nema državna preduzeća. I ne vidim da joj nešto ekonomski fali. Dakle, "proročanstva" doslednog liberalizma su se pokazala istinitim, jer čisto liberalne države postoje i postojale su i postizale su i postižu izvanredne ekonomske i druge rezultate.

9 teza : ovde se više ne radi o neznanju, lošim interpretacijama i sličnom, već usudio bih se reći, o čistoj zameni teza. Da podsetim čitaoce, u svojoj originalnoj 9 tezi Milutinović je napisao: " Čini se da je dosledni liberalizam sklon da čitavu dosadašnju filozofiju posmatra kao pružanje intelektualnih usluga uzurpatorima slobode pojedinaca, kolektivističkim tiranijama .". I tu se pozvao na Popera kao na primer tog liberalnog otpisivanja celokupne filozofske tradicije u ime liberalizma. Ja sam ga upozorio da Poper ne otpisuje celu filozofsku tradiciju već samo jedan njen deo, i da afirmiše filozofe poput Kanta, Sokrata, Rasela, Loka i drugih. Dodao sam i da se Poper ne uklapa u Milutinovićevu definiciju "doslednog liberala" (štaviše, on sebe bar na 20 mesta u "Otvorenom društvu..." definiše kao zagovornika "državnog intervencionizma") i da se drugi mislioci poput Loka, Kanta, Konstana, Nozika, Hajeka bolje ukplapaju u tu ideju, a mnogi od njih su i sami filozofi. U svom odgovoru Milutinović kaže da " Izgleda, za razliku od Jankovića, da ja ne smatram da su pravi dosledni liberali od Hajeka od Nozika neka grupa koju treba izdvojiti i iz njihovog malog prsta isisavati svu moguću mudrost," , kao da je to neko tvrdio, i kao da je to uopšte tema, a ne njegova teza da liberalizam ukida potrebu za filozofijom. Milutinović ne komentariše zapravo moj odgovor već nastavlja sa ponavljanjem mantri o značaju filozofije i o Poperovoj ideološkoj kritici Hegela. Ali, nije reč o tome. Reč je o problemu da kolega želi da kritiku NEKIH filozofa kao antiliberala i neprijatelja otvorenog društva (pa iznosio tu kritiku Poper, Nozik ili Janković) proglasi za napad na Filozofiju kao takvu . On bi prvo da jedno određeno filozofsko stanovište prema politici (antiliberalno, kolektivističko) rezerviše kao dezideratum filozofije kao takve, a da onda svakog ko se s tim stanovištem ne slaže proglasi za ne-filozofa. Pa je tako recimo njegova tvrdnja da su Kant i Hegel pripadnici iste škole mišljenja u političkoj filozofiji – čista i nepatvorena Filozofija, dočim je Poperovo (i moje, recimo) suprotno mišljenje, da nisu pripadnici iste škole mišljenja, tj da je Kant liberal a Hegel neprijatelj slobode, nefilozofsko i ideološko. Takođe, Milutinović dodaje još jednu sadržinsku odrednicu, da filozofija ne sme imati relativističke konsekvence, da bi bila Filozofija. Čime još trećinu filozofa isključujemo iz počasnog domena. A vidimo da i postmoderna filozofija nije Filozofija. Ako je takvo monopolisanje filozofije samo za sebe i sektu svojih istomišljenika "filozofija", a sve drugo "ideologija", onda ja priznajem da nisam filozof, i štaviše da dosledni liberalizam ukida potrebu za svakim filozofiranjem.

10 teza : Pošto je prethodno tvrdio da je dosledni liberalizam okrnjen u svojoj doslednosti potrebom da se nalazi zajednički jezik sa drugim ljudima, a ja to opovrgao ukazivanjem da rečeni problem pogađa "nedosledne liberale" a ne "dosledne", Milutinović sad pribegava sličnom manevru retraoktivnog retuširanja svojih teza kao u slučaju Bogoljuba Karića, e da bi ispalo kao da je tvrdio nešto drugo od onog što je zaista tvrdio. Smišlja zapravo novu ad hoc teoriju zašto je dosledni liberalizam relativistički. Dakle, sad više nije problem ono što je ranije izgledalo da je problem, naime nužnost da ljudi odbace dosledni liberalizam kad se suoče sa nužnošću usaglašavanja stavova i intuicija sa drugim ljudima, već je sada problem što po njemu ima jedna viša vrednost od slobode, a to je "istina". Milutinovićev dar za unošenje logičke konfuzije je ponovo na delu: " Nije opasnost po liberalizam u tome što se ljudi mogu složiti da sloboda nije najviša vrednost, pa ih se onda mora slušati u ime većine i demokratije, nego je stvar u tome da ljudi treba da se slože da sloboda nije najviša vrednost, nego da je ograničena višim vrednostima od sebe iz kojih čak povlači svoj značaj. " Dakle, liberalizam je relativistički zbog toga što filozof Vladimir Milutinović smatra da ljudi "treba" da se slože da sloboda nije najviša vrednost, a u ime filozofske istine. Ali, tu nije reč o tome šta neka privatna osoba, ma koliko bila svetsko-istorijski važna, misli da treba da bude najviša vrednost za nju ili za druge u životu – za filozofe će to biti "istina" ili možda ubeđivanje drugih u nju – već je pitanje da li nečije individualno rangiranje težnje ka istini na prvo mesto etičke lestice predstavlja neki argument protiv "doslednog liberalizma" (ili za njega svejedno)? Kao da se za istinom može tragati jedino ako u političkom smislu nisi "dosledni liberal". Ovo poređenje baba i žaba, individualnih životnih preferencija i političko-teorijskih nazora, predstavlja samo još jedan Milutinovićev konfuzni pokušaj da protivstavi Filozofiju i "dosledni liberalizam". Ali, liberalizam nije svetonazorna preferencija, već politička teorija. To što za Kanta postoji etička istina nema nikakve veze sa političkim i pravnim ustanovama koje on kao liberal zagovara (ili štaviše, ima veze u tačno suprotnom smislu od Milutinovićevog – u smislu primata praktičnog uma nad teorijskim, slobode nad istinom, i potrebe da pravni sistem oličava zaštitu pojedinca kao svrhe po sebi, a ne "umni nacrt" idealne dražve, kako bi hteli svi totalitarci, od Platona do Marksa). Zato Kant i podvlači razliku između etičkih i juridičkih dužnosti. Laganje je grozno, ali se ne može zakonom zabraniti (govorenje istine je samo etička dužnost kako kaže Kant), kao što je i vrlina, recimo istinoljubivost, dobra, ali se ne može zakonom propisati, tj nametnuti. Ono što liberalizam, u kantovskoj, lokovskoj, nozikovskoj, hajekovskoj i svakoj drugoj "doslednoj" verziji propisuje tj. nameće, jeste zabrana agresije, pljačke i nasilja. To su jedine juridičke dužnosti. Milutinović ovo naziva relativističkom konsekvencom liberalizma, pozivajući se na Kanta i Loka, a potpuno nesvestan da ih zapravo sve vreme kritikuje zbog "relativizma"!

11 teza : Ovde već čitamo pravu provalu monotonog deklamovanja o značaju filozofije u promeni sveta itd, na tragu Fojerbaha i slično, koja nema nikakve bliže veze sa samom temom. Naravno, sve to treba da zamaskira jednu jednostavnu činjenicu: u svojoj originalnoj 11 tezi Milutinović je napisao sledeću stvar: " Osnovna ideja liberalizma - individualna sloboda - može de se uzme kao kraj i rešenje filozofskih problema, kome dalja filozofska rasprava nije potrebna ". Ja sam izvoleo da primetim u svom odgovoru da je to čista besmislica, i obrazložio sam to nekolikim primerima. Tu besmislicu sad Milutinović podupire serijom novih, poput one već komentarisane ideje da ja (liberali) odbacujemo celu filozofsku tradiciju, ili da etička neutralnost liberalizma znači da treba ukinuti etiku kao filozofsku disciplinu. Sve to je već komentarisano i nemam šta da dodam. Jedino mi je ostalo zagonetno zašto je kolega toliko indigniran mojom primedbom da kad predložimo rešenje nekog filozofskog problema, mi time implicite pretendujemo da ukinemo dalje filozofiranje o tom problemu. Pa zašto predlažemo rešenje problema ako ne želimo da rešimo problem? Da bismo pokazali kako ga je nemoguće rešiti? Definisanje smisla teorijskog rada kao rešavanja problema bi jedino moglo da smeta relativisti koji veruje da nema konačne istine i da je definisanje nauke i filozofije kao potrage za istinom (rešavanjem otvorenih problema) besmisleno. Postmodernisti koji govore o filozofiji kao zanimljivoj i provokativnoj vrsti književnosti bez veze sa traganjem za istinom takođe bi se složili sa Milutinovićevim relativizmom.

Ima jedno popularno shvatanje filozofije koje koelga Milutinović na moju žalost svim silama i sa potpunom samosvešću promoviše, a to je da ako si Filozof, onda ti znaš sve i možeš iz eterskih visina da nadmoćno šamaraš naučne konvencije i teorije koje samo bauljaju po "puko postojećem". To je odjek stare ideje o filozofiji kao kraljici nauka, ali prožet nerazumevanjem čak i tog koncepta; Aristotel jeste kao filozof bio i vodeći naučnik svog doba, ali samo zato što je poznavao nauku (botaniku i uopšte fiziku naprimer), a ne zato što je bio filozof. Filozof Lajbnic je bio i veliki matematičar, ali ne zato što se poput kolege Milutinovića samodeklarisao kao Filozof i onda krenuo da predlaže originalne naučne teorije na osnovu toga, već zato što je znao matematiku (recimo izmislio nezavisno od Njutna infenitezimalni račun). Što važi za prethodnu dvojicu važi per analogiam i za kolegu Milutinovića – ako želi da komentariše naučne, recimo ekonomske stvari, onda mora znati nešto i o ekonomiji, pa makar i sto puta bio Filozof. Ja sam zapanjen njegovom tvrdnjom da se on ne razume u ekonomiju, ali da ga to ne sprečava da komentariše ekonomska pitanja. Izgleda da on nekako veruje da je dovoljna Filozofska iskaznica, pa da tvoja amaterska omniologija automatski preraste u relevantnu socijalnu i ekonomsku teoriju.

Ja ne verujem u takva čuda. Moja deviza je - više fakata, strpljivog štreberskog rada na empiriji, više elementarne logike, skrupuloznog testiranja argumenata, a manje improvizovanih dijalektičkih obrta i filozofiranja na prazan stomak. Što bi rekao stari Dositej: knjige, knjige braćo, a ne ("filozofska") zvona i praporci !

O disk-svetu pozitivizma

Pročitao sam i ovaj drugi Jankovićev odgovor i ponovo sam ustanovio da je na delu ona ista vrsta teksta kao i prvi put, ako stvari sada nisu još i gore. Prvi utisak je bio da čitam neki tekst koji nije o mom tekstu, iako se tu pominjem i ja i čak citiraju rečenice iz mog teksta, ali posle sam video da to u stvari i nije pokušaj rasprave sa onim što sam ja govorio, nego nešto sasvim drugo.

Pozabaviću se ovim drugim odgovorom, i postaviti to ispod Jankovićevog teksta kao komentar, ne zbog rasprave sa Jankovićem, jer ja nisam mazohista, a i nadam se da će on ovoga puta zaista imati pametnija posla od bavljenja mojim navodnim argumentima, nego zbog ono dvoje-troje ljudi (ako i ovo nije previše optimistično) koji su pratili ovu polemiku.

Ako se to tako može nazvati. U stvari, opšta šema koju Janković primenjuje je ova: originalan niz misli sa kojim polemiše, neka to bude A1, A2, A3,….A10…, previše je tačan ili nepovoljan da bi bio predmet rasprave, zato se on odmah zameni novim nizom teza B1,B2,B3,….itd, koje su najčešće negacija nekih zdravorazumskih principa, kao što su “Filozofi ne znaju sve” ili “Filozofi ne znaju bolje ekonomiju od ekonomista”. Kada se negacija ovih trivijalnih misli pripiše oponentu, onda je sve mnogo lakše, i tada se Janković oseća kao kod kuće. Sada već zna da je on taj koji je u pravu i da će imati priliku da ponovi neke od standardnih libertarijanskih teza i sastavi dovoljno veliki tekst u kome će biti dovoljno negativnih termina usmerenih prema meni, da ne ispadne da libertarijanci ne znaju da uzvrate. Naravno, izvorni niz misli je nestao iz vidokruga, ali koga briga, ionako pozitivistički liberalizam operiše, kako ćemo kasnije videti, sa “konačnim istinama”. To, dakle, nisu tekstovi koji razjašnjavaju i tekstove i teme o kojima se radi, posle kojih o tome znate više, nego su više kao tekstovi-termiti koji za svoj cilj imaju da izvorni tekst ne postoji, odnosno da bude izbušen nerazumevanjem, zatrpan zamenama teza i nerelevantnim činjenicama.

U svom prvom odgovoru ja sam, radi kakvog takvog privida mogućnosti rasprave, pokušavao da ispravljam nerazmevanja, pa je ceo tekst imao formu: nisam tvrdio B1 nego A1, nisam tvrdio B2 nego A2 itd. Ali to je zaludan posao - da je prava rasprava bila cilj ne bi bilo ni prve zamene. Ali, i to se mora reći posle ovih odgovora, razlog za tolike zamene teza nije samo u tome što su izvorne teze tačne i nepovoljne nego i to što se dobar deo argumenata naprosto ne razume. Ti argumenti se jednostavno ne pojavljuju u svetu na koji je autor navikao tako da oni prolaze pored njega kao da ni ne postoje. Ima jedna priča koja dobro ilustruje ovaj fenomen: bića koja žive u dvodimenzonalnom svetu jedne ravni bi neki predmet, na primer neku loptu, koji dolazi iz treće dimenzije i prolazi kroz njihov svet posmatrali kao čudo koje se pojavljuje niotkuda, izgleda kao nešto neobično i nerazumljivo i onda nestaje. Otprilike, filozofija i filozofski argumenti su u odnosu na svet doslednog pozitivističkog liberalizma kao ova lopta u odnosu na disk-svet jedne ravni. Nešto realno, ali istovremeno potpuno van njihovog vidokruga.

Šta se nalazi u disk-svetu pozitivizma navodi i sam Janković: “fakti, štreberski rad na empiriji, elementarna logika itd…”, ali osim tog sveta postoji naravno i ono što se tredicionalno nazivalo svet duha. Kako konkretno izgleda susret ova dva sveta sada ćemo malo opisati.

Najpre, nešto što i nije toliko specifično i neočekivano i moglo je da se razume i u okviru disk-sveta. Kada sam rekao da ostvarenih prognoza doslednog liberalizma nema, prilično je jasno već iz rečenice “Nigde nema države koja je ukinula sva državna preduzeća i krenula ka minimalnoj državi ili njenom ukidanju ”, da mislim prvenstveno na čist slučaj u kome je država zaista ukinuta. Sve vreme i govorim da je problem sa ovim pozitivističkim liberalizmom njegova mehanička doslednost, a doslednost je naravno u ukidanju države. Ali da ne ispadne da ja podmećem nešto što dosledni liberali ne bi sami tvrdili. U onoj prepisci sa Andrejom Stanimirovićem ispod mog teksta on lepo kaže: “Dosledni liberalizam u svojoj potpunoj realizaciji nespojiv je sa državom” i da “država mora nestati”. I sad Janković pokušava sa primerima Hong Konga, Singapura i Amerike da dokaže da se to zaista negde dešava. Međutim, pitanje je bilo jasno: gde je “država” u kojoj je država ukinuta, u kojoj nema administracije, sudova, vojske i policije? Nema takve države, a nije je ni bilo. Što znači da posledice njenog stvaranja ne mogu da budu empirijski proverene. Ali ostavimo empiriju i pogledajmo jezik: kada Janković kaže da je rešenje za problem javnih nabavki da “Naprosto, ako se dokaže recimo nameštanje tendera, ili javne nabavke, krivci idu u zatvor ili plaćaju kaznu, slično bilo kom drugom krivičnom prekršaju.” i dodaje da ne vidi šta tu ima sporno i teorijski izazovno, najmanje za liberalnu teoriju, to nije baš sasvim tačno. Naime, ako nema države, ko dokazuje nameštanje tendera, ko hapsi i vodi u zatvor, kome ide novac od kazne, ko je naplaćuje itd. Ako u tome nema logičke protivrečnosti, a naravno da je po Jankoviću nema, ostavićemo sad ovaj primer u korist sledećih.

Sledeći deo teksta je još zabavniji od prethodnog. Janković me optužuje da sam izrekao čistu besmislicu kada sam rekao da iako su preduzeća u kapitalizmu efikasnija, socijalizam ukupno proizvodi više bogatstva. Prvo sam ovo iščuđavanje odbacio kao još jednu u nizu nerazumljivih primedbi ali sam naknadno i slučajno shvatio o čemu se ovde radi. Naime, Janković je iz mog pominjanja Hegela zaključio da mora biti da sledim, i to na bukvalan način, sve Hegelove metodološke primdbe. Hegel, naime, stvarno kaže da ponekad celina ima osobine koje nema prost zbir delova, pa je Janković pretpostavio da sam to primenio u ovom slučaju iskoristivši hokus-pokuse “dijalektičkih obrta”. Ali ne, ne. Ovde sam mislio nešto mnogo jednostavnije: naprosto, ukoliko socijalistička preduzeća proizvode 100 jedinica nečega, ukoliko u tranziciji propadne polovina preduzeća, kao što se i dešava, onda će čak iako njhova produktivnost poraste za npr. 50% ona i dalje proizvoditi 75 jedinica nečega, dakle manje nego u socijalizmu (nadam se da ne treba da objašnjavam da se ova primedba odnosi na mogućnost da se tako nešto desi, i da dugo traje, a ne na kapitalizam i socijalizam uopšte). Dakle, ništa “dijalektički”, ni mistično. Međutim, kad smo već tu, upravo činjenica da je Janković pretpostavio da se ja držim metodologije u kojoj celina dobija na mističan način nove kvalitete (“Kako "društvo kao celina" može biti bogatije ako preduzeća u tom društvu proizvode manje i skuplje”, pita Janković, misleći da je najzad uhvatio na delu i mene i Hegela) možda pokazuje zašto je omrznuo filozofiju. Ko će se družiti sa tim međioničarima koji tako antipozitivistički izmišljaju kvalitete na prelazu od delova ka celini?

Kad smo već kod ovih prostijih stvari, u ovom novom odgovoru Jankovića ima još više mesta na kome me Janković optužuje, ne za pogrešnu filozofiju, nego za neke sitne nečasne radnje u samom tekstu. Tako podmećem Bogoljuba Karića, pribegavam manevru retroaktivnog retuširanja svojih teza, zamaskiravam nešto što sam ranije rekao, čak pogrešno izveštavam o svojoj prepisci sa Aleksandrom Novakovićem. Pogledao sam ponovo te mejlove - kada sam uputio prvi mejl A. Novakoviću nisam čak ni znao da ima ikakve veze sa Katalaksijom. Tako isto stoje stvari i sa ostalim insinuacijama u Jankovićevom tekstu. Zaista bih voleo da mi neko pokaže dve moje rečenice bilo kada napisane, gde neka kasnija služi da se zamaskira neka ranija. Zašto bih to radio? Ali, kao što smo već videli, Jankoviću ne treba puno verovati kada tumači tekstualne motive.

U jednoj fazi, Janković je pokušao i da iskonstruiše neku optužbu o tome da sam napravio neku zamenu teza. A teza je bila da dosledni liberali smatraju da treba izdvojiti grupu filozofa od Hajeka do Mizesa i iz njihovog malog prsta isisati svu mudrost sveta, pa se buni da „to nikad niko nije tvrdio“. Ovaj slučaj sam već imao u drugoj polemici, pa se sad moram ponavljati: nisam ja ni tvrdio da je neko to tvrdio, nego da je suština i smisao te doktrine takav da će ostali filozofi biti retuširani ako im se mišljenja ne slažu sa tom grupom. I to Janković demonstrira čak i u ovom svom odgovoru. Voleo bi da se poziva na Loka, ali kada Lok navede dva principa za prvobitno prisvajanje, dosledni liberal će preuzeti samo jedan, uz obrazloženje da se Lok nigde nije eksplicitno odredio prema protivrečnosti koja postoji među tim principima. To je dosta zabavan stav prema filozofima. Oni napišu nešto što je naravno po njima logično, jer to ne bi inače ni napisali, ali onda dođe Janković, primeti u tome konflikt i retušira filozofe iz 17. veka pod izgovorom da se eksplicitno nisu odredili prema tom konfliktu. ?!? . Naravno, mnogi filozofi su cenili slobodu u modernom smislu, među njima su medju najznačajnijima Lok i Kant, ali oni nisu bili libertarijanci, nigde nisu govorili o potrebi ukidanja države, niti su delili pozitivističku metodologiju. Oni koji odbijaju da ih u tome slede pozivaju se na njih samo da bi se jednom stanovištu koje je samo njihovo pribavila kakva takva osnova u tradiciji. Uskoro ćemo pokazati da je ta navodna zamena teza o uskoj osnovi d. liberalizma u stvari tačan opis te doktrine, jer o filozofiji tu naravno nema ni govora, posebno u Jankovićevom izvođenju. Pre toga još malo o zameni teza. Janković me optužuje da bih ja “prvo da jedno određeno filozofsko stanovište prema politici (antiliberalno, kolektivističko) rezervišem kao dezideratum filozofije kao takve, a da onda svakog ko se s tim stanovištem ne slaže proglasim za ne-filozofa”. Dobro, ali bi me stvarno iznenadilo kada bi neko mogao da navede mesta gde se ja zalažem za bilo kakvo antiliberalno ili kolektivističko stanovište prema politici. S druge strane, u mom tekstu se filozofi od ne-filozofa razdvajaju po tome što oni koji zaslužuju taj naziv rade u njenu korist, a oni koji ne zaslužuju zalažu se za njen nestanak, a sve to povezano sa relativizmom jer, “filozofija najefikasnije nestaje u relativizmu”. Gde je u svim tim rečenicama Janković prepoznao filozofsko stanovište prema politici , ostaće nam, nadam se, tajna.

To loše razumevanje možda ide otuda što i pored moje eksplicitne definicije u prvom tekstu, Janković još nije shvatio šta je relativizam. Naime, Janković na relativistu referiše kao na onog: “koji veruje da nema konačne istine i da je definisanje nauke i filozofije kao potrage za istinom (rešavanjem otvorenih problema) besmisleno.” Međutim, kao što sam i napisao u prvom tekstu, relativizam je stanovište koje veruje da nema univerzalne ili jedne istine, a ne stanovište koje veruje da nema konačne istine. Da nema konačne istine verujem i ja, kao eksplicitni antirelativist, i, to se sada mora reći, to verovanje dele verovatno skoro svi ostali filozofi u istoriji. Filozofija se u najelementarnijem smislu, već preko svoga imena, definiše kao ljubav prema znanju ili težnja ka znanju. Zašto ljubav prema znanju, a ne znanje? Pa zato što, od kada je nastala ta disciplina, njen najvažniji nauk je da nema konačno (utvrđenih) istina, odnosno da je sve što čovek misli i stvara ostavljeno na preispitivanje stalnom procesu mišljenja. Smisao Sokratovog “Znam da ništa ne znam” je isti, i glasi da je ljudsko znanje nesavršeno i podložno preispitivanju. Ali sve ima svoj izuzetak pa i ovo. Janković misli da je cilj filozofije dolaženje do konačnih istina, posle kojeg prestaje potreba za filozofiranjem u tom domenu, ali da smisao potrage i težnje za znanjem ipak ostaje, naime, može se doći do drugih, novih, konačnih istina. Eto, povodom ovoga, pošto sam optužen da su mi kriterijumi za svrstavanje među filozofe preoštri, a krug onih koji mogu da prođu preuzak, neka Janković pokuša da nađe samo jednog filozofa koji takođe kao i on misli da je smisao te filozofske potrage za istinom potraga za “konačnim istinama”.

Ima od te vrste još u Jankovićevom tekstu. Na primer, zanimljiv je način na koji se Janković izborio sa ovom mojom rečenicom: “ Nije opasnost po liberalizam u tome što se ljudi mogu složiti da sloboda nije najviša vrednost, pa ih se onda mora slušati u ime većine i demokratije, nego je stvar u tome da ljudi treba da se slože da sloboda nije najviša vrednost, nego da je ograničena višim vrednostima od sebe iz kojih čak povlači svoj značaj. " kada nastavlja “ Dakle, liberalizam je relativistički zbog toga što filozof Vladimir Milutinović smatra da ljudi "treba" da se slože da sloboda nije najviša vrednost, a u ime filozofske istine .” Moram priznati da mi nikad nije pao na pamet ovaj način argumentacije protiv nekih tvrdnji. Dakle, imate neku tvrdnju A koju je izrekla osoba a, sad vi kažete: ja treba da prihvatim tvrdnju A zbog toga što ju je izrekla osoba a? Pa šta on zamišlja, zašto on svoje privatne preferencije meša sa pitanjima koja sa njima nemaju nikakve veze, ko je uopšte on itd. Međutim, tako se rečenice tumače samo u disk-svetu. Kada neko kaže neku teorijsku tvrdnju, on ne kaže: “prihvatite to zato što sam ja to rekao, a vi u ovom materijalnom disk-svetu morate da se pokorite mojoj volji”, nego kaže: “ovde je jedna tvrdnja, najpre je razumite, a onda kao slobodni ljudi i nezavisno od toga ko ju je izrekao procenite da li je tačna; ako procenite da je tačna prihvatite je kao da je vaša, što ona tada i jeste, jer je istina naravno svačija”. U ovom opisu, gde se polako neka tvrdnja shvata kao odvojena od svog subjekta i materijalnog sveta, nalazi se smisao filozofskog pojma idealnog sveta ili sveta misli ili duha, sa kojim Janković očigledno slabo da je u dosluhu. Do kraja ovog pasosa to se dobro vidi i na njegovom tumačenju Kanta. Janković odnekud zna da to što “za Kanta postoji etička istina nema nikakve veze sa političkim i pravnim ustanovama koje on kao liberal zagovara” odnosno da to ima veze, ali u tačno suprotnom smislu od mog shvatanja primata praktičnog uma nad teorijskim. Kao što se vidi iz teksta do kraja pasosa, Janković ovaj primat shvata kao opredeljenje da se život reguliše krutim “juridičkim dunostima” i da se zabrani da se u ime bilo kakve istine te juridičke dužnosi krše. Onda mene optužuje da sam to što je Kant sve dužnosti sveo na minimum u stvari iskoristio da ga nesvesno optužim za relativizam, jer je tako juridički dopuštena najšira moguća sloboda. Ovoliko nerazumevanje Kanta moguće je samo ukoliko Kantov bogati misaoni korak po svaku cenu guramo u male pozitivističke cipele. Primat praktičnog uma ovako eventualno shvataju pozitivisti i libertarijanci, a svakako ne Kant. Pozitivisti i Janković taj primat tumače otprilike kao Kantov proglas protiv filozofije: “Samo nek svi poštuju minimalne juridičke dužnosti (disk-sveta) a nek misle (u svetu ideja) šta hoće, tu ionako nema nikakvih kriterijuma!” I taj stav se pripisuje nekom ko je osnivač klasičnog nemačkog idealizma , koji čak ima knjigu koja se zove “ Zasnivanje metafizike morala”, i čija je čitava filozofija sinonim za potragu za apriornim osnovama legitimnosti tvrdnji. Kod Kanta primat praktičnog uma nad teorijskim govori o tome da je naš etički i teorijski život regulisan u suštini izomorfnim pravilima, što je koncept koji je usko povezan sa stavom da postoji etička istina, koji pozitivisti negiraju. Razlikovanje juridičkih i etičkih dužnosti samo je detalj u toj zgradi potpuno nezavisan od teme primata praktičnog uma. O ovome sam već pisao u tekstu “Etičke i metodološke norme” a tumačenje osnovnih Kantovih pojmova postoji i u dodacima uz tekst “Spas u tami: kritika kritike ideologije” na filozofija.info, mada ta tema zaista zahteva poseban tekst. Uopšte, Kant ne spada u društvo libertarijanaca pozitivista, jer ne samo da ima sluha za idealni svet nego ga je u eksplicitnoj modernoj formi on izmislio.

Ako pogledamo sada već podužu listu načina kako Janković razumeva neke pojmove vidi se jasno taj problem ostajanja u okviru disk-sveta: kada čuje –

“istina, univerzalna vrednost” - Janković misli “konačna istina, privatne preferencije, govorenje istine”, kada čuje “etičke dužnosti”, kod Kanta, vidi samo juridičke dužnosti, kada čuje “primat praktičnog uma nad teorijskim” misli čišćenje od regulisanja od strane duha i regulisanje juridičkim dužnostima itd. – jednostavno svi otvoreni pojmovi idealnog misaonog sveta prevode se u pojmove disk-sveta, posle čega naravno ne ostaje ništa od njihovog izvornog smisla.

Da razjasnimo sad i osnovnu Jankovićevu primedbu o omniologiji i da pomognemo onima koji su eventualno u sličnom stanju zapanjenosti nad mojim bavljenjem ekonomskim temama, dok istovremeno izjavljujem da o ekonomiji ne znam puno. Evo jednog primera, upravo iz pasusa gde se Jankoviću javila zapanjenost: naime, postoji jedna greška koja govori o tome da se neki fenomen realnosti posmatra kao uslovljen samo jednim izrokom, iako je jasno da nikada ne možemo znati koji su sve uzroci u igri kod neke pojave. Osobito je to tačno kod fenomena vezanih za čoveka i društvo. Sad, očigledno je da se ova greška može napraviti, ako se bavimo bilo kojom temom, svakidašnjim životom, ekonomijom, istorijom – i zbog toga se tom greškom bavi filozofija. Filozofija istražuje upravo duh ili način mišljenja koji se ispoljava u svim oblastima kojima se neko bavi. Da bi pokazali da je neko možda napravio tu grešku u oblasti ekonomije, morate naravno prepričati to njegovo ekonomsko stanovište, međutim, vi ste sve vreme u okvirima filozofije. To da filozofije ima u svim oblastima mišljenja i jeste razlog zbog čega je filozofija korisna i neophodna. Kod Jankovića je to drugačije, on bi da filozofi pokažu diplomu iz ekonomije pre nego komentarišu ekonomske teme, što se naravno svodi na zahtev da ih uopšte ne komentarišu, što opet povlači i mišljenje da u ekonomiji ni nema nekog sadržaja kojim bi se filozofija mogla baviti itd. Moji komentari iz prvog teksta striktno su spadali u filozofiju, i to je samo potcrtano izjavom da se u ekonomiju ne razumem, a osim toga i naslovom teksta, koji, uzgred i najzad budi rečeno, nije “11 teza o doslednom liberalizmu”, kako ga Janković citira već “11 pitanja o doslednom liberalizmu”. Problem, dakle, nije nastao zbog toga što se ja ne razumem u ekonomiju - jer ja nisam ni tvrdio ništa što spada u ekonomiju - nego u tome što se Janković ne razume u filozofiju, pa misli da se radi o ekonomskim tezama tamo gde se radi samo o filozofiji.

Za kraj još samo opis uloge koju je jedna rečenica dobila u komediji zabune jankovićevskog sveta. Naime, ima u mom prvom tekstu ta jedna rečenica “ Osnovna ideja liberalizma - individualna sloboda - može de se uzme kao kraj i rešenje filozofskih problema, kome dalja filozofska rasprava nije potrebna…” čiji je smisao u stvari “Osnovna ideja liberalizma – individualna sloboda – može da se uzme (kao što čine na ovom sajtu) itd.“ Dakle, ona je prepričavanje tog kritikovanog stanovišta kao što pokazuje ceo tekst i sam kraj koji sledi posle nje, gde se kaže zašto to ipak ne treba uzeti tako. Već sam pisao da je ona najpre uzeta kao moto mog teksta, što je već bilo dovoljno loše. Međutim, Janković sada nastavlja nazivajući tu rečenicu mojom tezom koju sam se trudio da zamaskiram u sledećem tekstu. Čak kaže: “ja sam i zvoleo da primetim u svom odgovoru da je to čista besmislica, i obrazložio sam to nekolikim primerima”. E sad, bilo bi zaista zanimljivo videti kako Janković tvrdi da je osnovna ideja liberalizma besmislica, i još to potkrepljuje i nekolikim primerima, pošto to i nije, da ponovim, moje stanovište, nego prepričavanje njegovog. Ali tu nije kraj, u jedinom tekstu koji ovde može biti relevantan, njegovom prvom odgovoru “11 kontrateza”, uopšte se ne pominje ni ova rečenica i nema nigde tvrdnje da je ona besmislica, a kamoli još i primera koji to potkrepljuju. Tako da je već potpuna misterija kuda se ova rečenica sve ne kreće. Sreća da je ovo kraj ove priče, inače bi ko zna šta još bilo sa ovom nesretnom rečenicom.

Da rezimiramo, svega ovoga ne bi bilo da su poštovana elementarna pravila o tome kako se raspravlja o nekoj temi. Neko neupućen može da pomisli da je ovaj košmar primer filozofske diskusije, međutim, ovo se u normalnoj filozofskoj diskusiji ne dešava. Sve ovo zamešateljstvo i toliko potrošenih reči uludo posledica su kršenja svih mogućih pravila i nerazumevanja glavnih pojmova koji bi se morali podrazumevati u filozofiji. Da sam znao u kolikoj meri je to nerazumevanje prisutno ne bih ni pomišljao da se upuštam u sve ovo.

Što se tiče mojih teza o doslednom liberalizmu, one su se sve pokazale kao tačne. Tačne u detaljima, tačne po činjenicama, tačne po duhu. Ali one zaista ne pripadaju disk-svetu. Nego svetu duha. I to ne štreberskog duha. I samo ime koje sam izabrao na početku, sada se već pokazuje kao preozbiljno i neadekvatno: dosledni liberalizam bi mogao da bude naziv za mišljenje koje iskušava glavne teze o kojima sam govorio, ali je otvoreno i za filozofiju i za raspravu. Stanovištu Jankovića pre bi pristajalo ime doktrina štreberskog otuđenja ili dogmatski pozitivistički libertarijanizam od ovog prvog.

Pozdrav svima koji su pratili ovu polemiku.

. Iz disk-sveta o Alisinoj Zemlji cuda
Poslao: Ivan Jankovic , 10.09.2007 23:01
Ja necu previse ganjviti i zamarati detaljnim odgovorima na najnovije pismo kolege Milutinovica, jer zaista to smatram sizifovskim poslom. Mislim da svaki inteligentan citalac ima vec dovoljno materijala za zakljucivanje, ali i za dobru zabavu. 
 
Pomenucu, a propos ovog poslednjeg (zabave) nekoliko njegovih najnovijih logickih pregnuca kao dokaz da sam u pravu sto odustajem od nekog daljeg teorijskog detaljisanja. Evo prvog: Milutinovic dixit: 
\"Kada sam rekao da ostvarenih prognoza doslednog liberalizma nema, prilično je jasno već iz rečenice “Nigde nema države koja je ukinula sva državna preduzeća i krenula ka minimalnoj državi ili njenom ukidanju”, da mislim prvenstveno na čist slučaj u kome je država zaista ukinuta.\" 
 
U mom disk-svetu, moram priznati ovo zvuci kao teza da nema ni minimalne drzave, ni liberalne anarhije. U \"madjionicarskom\", multidimenzionalnom svetu Filozofije na prazan stomak mozda je i moguce da prvi deo recenice ispari, dok drugi ostane. Sada ga vidis, sad ga ne vidis. Jos pre je to moguce u svetu kovacevicevskih tragikomedija. Besmisao, logicka zbrka i kontradikcije kao Filozofija. 
 
Milutinovic je veliki deo i prvog i drugog svog teksta potrosio na raspravu o ekonomskim pitanjima. Kad sam ja uocio malu kontradikciju izmedju tog fakta, i priznanja autora da se ne razume u ekonomiju, stize sledeci demanti iz multidimenzionalnog sveta nesabranih misli: 
 
\"Problem, dakle, nije nastao zbog toga što se ja ne razumem u ekonomiju - jer ja nisam ni tvrdio ništa što spada u ekonomiju - nego u tome što se Janković ne razume u filozofiju, pa misli da se radi o ekonomskim tezama tamo gde se radi samo o filozofiji.\" 
 
Dakle, rasprava koju je Milutinovic zapoceo o komparativnoj ekonomskoj efikasnosti privatne i samoupravne firme, zalaganju da se \"dozvoli\" samoupravljanje u kapitalizmu, o tranzicionoj recesiji i da l su tranzicijske zemlje dostigle GDP benchmark iz 1989, o tome da li se bogatstvo stice pljackom ili trzisnim transakcijama,itd, (i u svakoj od njih pokazao elementarno neznanje), sve to nema nikakve veze sa ekonomijom. Jasno ko dan. Recimo, ovo je cista filozofija a ne diletantska ekonomija: 
 
\"Prava kontrateza ovoj mojoj tezi bila bi tabela svih bivših socijalističkih zamalja sa ukupnim bogatstvom koje su proizvodile kao socijalističke i sada kao tranzicijske, koju bi dobro bilo dopuniti i podacima o zaposlenosti, platama, itd. i sve to po godinama. Ali da se zadržimo na našem slučaju: mi proizvodimo manje, imamo više nezaposlenih. Veću efikasnost pojedinačnog preduzeća nisam dovodio u pitanje ni ja, teza se odnosila na ukupno bogatstvo i uslove života zajednice.\", ili ovo: 
 
\"Ovaj proces podržavan je opštom tezom da je privatna imovina ekonomski efikasnija, odnosno da će privatna preduzeća imati veću profitnu stopu (ako pogađam smisao ovog termina). Međutim, čak i ako je tako, ipak je ostao možda važniji problem: ukupno bogatstvo, pa time i profit koji proizvodi celo društvo smanjio se. To je povuklo manji dohodak po glavi stanovnika, manje plate i veću nezaposlenost. Tako da imamo verovatno slučaj da su u proseku preduzeća efikasnija u odnosu na socijalističku privredu, ali da je ukupno, barem u našem slučaju, socijalistička privreda efikasnija, jer proizvodi više bogatstva. Ja, naravno, ovde ne tvrdim nikakve konkretne cifre, ali mislim da bi generalni stav trebalo da bude tačan. Kako se to dogodilo? Može da se kaže da je to posledica rata i da se radi o tranziciji itd. Ali ti odgovori imaju ozbiljne probleme: rat jeste bio specifikum samo nekih delova Evrope u tranziciji, ali bi nešto dublja analiza možda utvrdila da je rat posledica prelaska na društvo koje je zasnovano na partikularnim interesima i pitanje je da li bi ta analiza bila bez osnova. S druge strane, argument budućnosti je veoma slab: čak i ako postoje slučajevi savladane tranzicije, trebalo bi još pokazati da li su neki specifični uslovi, pored primene manje ili više doslednog liberalizma igrali ulogu u tome.\" ili: 
 
\"Moja teza nije bila da interno privatizovano i klasično privatno preduzeće mogu da budu jednako efikasna nego da u slobodnom društvu nije zabranjeno biti manje efikasan. Dakle, ako neko želi da pokuša treba mu dozvoliti. Ovaj problem je sasvim realan u ex-socijalističkim društvima koja ekonomski program liberalizma treba da ostvaruju bez realnih sredstava: jednostavno treba privatizovati sve a nema dovoljno novca u klasičnim privatnim rukama jer su svi živeli u socijalizmu. Ali, kako se došlo do bogatstva nije bitno, kao i u prošlim primerima, važno je da na kraju sve bude privatno.\", ili ovo: 
 
\"Ovde sam mislio nešto mnogo jednostavnije: naprosto, ukoliko socijalistička preduzeća proizvode 100 jedinica nečega, ukoliko u tranziciji propadne polovina preduzeća, kao što se i dešava, onda će čak iako njhova produktivnost poraste za npr. 50% ona i dalje proizvoditi 75 jedinica nečega, dakle manje nego u socijalizmu (nadam se da ne treba da objašnjavam da se ova primedba odnosi na mogućnost da se tako nešto desi, i da dugo traje, a ne na kapitalizam i socijalizam uopšte\". ili 
 
\"Sada se već približavamo filozofiji o kojoj ja nešto malo i pretendujem da znam, za razliku od ekonomije ili istorije.\" a dve recenice kasnije: 
 
\" A što se tiče otimanja, da pričamo o onom što svi znaju, npr. Engleska ide u Indiju svojevremeno – da li to izgleda tako da gomila preduzetnika sa patentima pod miškom dolazi pred neku zemlju i kaže „bogatstvo se stvara a ne otima“ ili ide sa vojskom? Šta će im vojska? A pri tom se ne radi ni o preriji ni o nekultivisanoj šumi.\". (Milutinovc se sasvim skromno ogradio i od bilo kakvih pretenzija na poznavanje istorije, jednako kao i ekonomije. Ovde vidimo da ga to ipak ne preci da donosi sudove iz domena obe). 
 
A pazite sad ovo (iz drugog teksta): 
 
\"To se može videti već iz toga što se oštro razdvajaju Sokrat i Platon ili Kant i Hegel koji su pripadnici istih paradigmi mišljenja, što su i sami potvrđivali\". 
 
Sto ce reci, Sokrat i Kant su posthumno potvrdjivali da su oni deo istih skola misljenja sa Platonom i Hegelom (posto Kant nesrecnik, nikad nije ni cuo za Hegela, A Sokrat je umro pre nego sto ce Platon ista napisati). 
 
Valjda kao Filozofski kresendo imamo ponavljanje stare gluposti iz prvog teksta: 
\"Osnovna ideja liberalizma - individualna sloboda - može de se uzme kao kraj i rešenje filozofskih problema, kome dalja filozofska rasprava nije potrebna…\". 
 
Sad, covek moze da ima los dan pa da iz nekog razloga napise i ovakvu budalastinu. Ali, tesko mi je da zamislim da posle nekog vremena ne uvidi sta je napisao, i da cak nastavi da tu besmilicu ponosno promovise dalje kao veliku mudrost. Dakle, neki liberal je toliko glup da tvrdi da pojam individualne slobode ukida rasprave recimo o statusu referencijalnih iskaza u teoriji znacenja, ili statusa sirovih oseta u filozofiji duha, ili o problemu prirodnog i umetnicki lepog u estetici.  
 
Ne usudjujem se da zamisljam taj bogati madjionicarski svet Filozofije Lopte u kome obitavaju sve te besmislie i kontradikcije. Meni vise lici na Alisinu Zemlju Cuda...

2. nisko
Poslao: vm, 11.09.2007 15:37
Vidim da se nivo sve više spušta. Dok sam u prvom odgovoru bio optuživan da sam nejasan i imam siromašne pojmove, u drugom da pravim sektu i govorim besmislice, u trećem sam već budala i pričam gluposti, sve ne znajući čak ni to da raniji mislioci ne mogu komentarisati kasnije. Dobro, neka je Janković po tome u pravu, on to zna, a ja ne znam.  
 
Međutim, svako može da pogleda moj prvi tekst i odgovore i vidi šta su polemični, ali pristojni i nezlonamerni tekstovi. Iako sam imao već nekoliko polemika prvi put mi se dešava da sve dodje do ovog nivoa, koji je ispod svakog nivoa. Možda od čoveka koji nije znao da odgovori na moj prvi uljudan i prijateljski mejl u kome je bio i prvi tekst i nije trebalo očekivati ništa drugo.

1. Kratka poruka
Poslao: Ivan Jankovic, 12.09.2007 11:48
Jedna ispravka: ja zaista nisam napisao za kolegu da je "budala" vec sam jednu njegovu zaista besmislenu recenicu koju on uporno promovise kao veliku mudrost i to ponavlja dva puta, nazavao "budalastinom". Zaista posle upornog ponavljanja i beskrajnog variranja teze da liberali misle da "sloboda pojedinca ukida sve filozofske probleme i potrebu za filozoriranjem" apsolutno nisam imao bolji izraz od onog koji sam upotrebio. 
 
Sto se tice vremenskog redosleda Kanta i Hegela odnosno Platona i Sokrata, kao i toga da li je Milutinovic komentarisao ekonomske stvari ili nije, zao mi je ali nisam ja nego kolega napravio tolike greske i nelogicnosti, i ne treba na mene da se ljuti sto na njih ukazujem. Ja sam ih naveo samo kao ilustraciju neozbiljnosti sa kojom on prilazi polemici na ovom sajtu (ponekad, videti prethodni moj post, imam utisak da se on segaci i sa mnom i sa citaocem). I kao opravdanje moje, sledstvene odluke da od daljeg raspravljanja o "meritumu stvari" odustanem.