Prosvetiteljstvo

U toku 18. veka, ideje o razumu kao izvoru sposobnosti da samostalno znamo šta je istinito, postaju šire prihvaćene. Niz francuskih filozofa (Volter, Ruso, Didro, Dalamber, Lametri, Holbah, Kondijak, Monteskje i Helvecijus) se ne zadovoljava time da te ideje postoje u knjigama, već žele da izvuku iz njih što više posledica i učine ih šire poznatim i društveno relevantnim. Tako se javlja pokret koji je dobio ime Prosvetiteljstvo. Prosvetitelji su videli da se nauka brzo razvija i da će, ukoliko joj ništa ne bude stajalo na putu, uskoro uslediti nova i nova saznanja o prirodi. Prepreka tom razvitku mogu biti samo ukorenjene predrasude, sklonost ljudi da se, zatvorena duha, pridržavaju već usvojenih mišljenja čak i kada su ona pogrešna. Za prosvetitelje je glavni greh bio ne biti otvorena duha za nova saznanja.

Prosvetitelji su smatrali da bi napredak ljudskih znanja bio mnogo brži ako bi se ljudski rod oslobodio uverenja da na prirodu i ljude utiču transcendentne (natprirodne) sile, i da Božija volja, a ne prirodni zakon i volja ljudi, određuje ljudski život do najsitnijih detalja. Ako je tačno da se Bog ne meša u ljudski život, kao što je mislio Spinoza ili da je znanje o njegovim namerama nemoguće, onda je pozivanje na božiju volju samo paravan za interese samozvanih božijih predstavnika na zemlji. Zbog toga Volter veruje u deizam, stanovište po kome je Bog stvorio zemlju, ali se posle toga ne meša u ljudski život koji je ostavljen samim ljudima da ga urede. Ljudi će mnogo manje biti podložni manipulaciji koja učvršćuje njihove predrasude i neprijateljstva, ako se potrude da upoznaju prirodu i sebe kao deo prirode, tumačeći je uvek iz nje same, preko zakona koji deluju u njoj.

Zbog te potrebe za naučnim znanjem o prirodi, Didro i Dalamber pokreću obiman projekat Enciklopedije, koja će biti zbornik dotadašnjih naučnih i filozofskih znanja. Enciklopedija je izašla u 35 tomova u periodu od 1751. do 1780-te godine i na njoj je radila većina filozofa prosvetiteljstva.

Prateći naročito ideje Džona Loka, prosvetitelji su odbacivali metafiziku. Mnogi od njih su doveli u pitanje i apsolutnu razliku između duše i tela koja je bila u osnovi dotadašnje metafizike. Lametri piše knjigu Čovek mašina, a Holbah delo Sistem prirode u kome se trudi da objasni sve čovekove osobine, pa i mišljenje, organizacijom materije. Tako se formiraju prva materijalistička učenja u novom veku, koja celokupnu prirodu vide kao poprište mehaničkih kretanja.

U etici i politici, prosvetitelji su se snažno suprostavljali bilo kakvom obliku pravne nejednakosti među ljudima, a zalagali su se za slobodu mišljenja i štampe, versku toleranciju, i uopšte ono što su smatrali da je "razumno". Oblik vlasti se po njima može opravdati samo pred sudom ljudi kojima se vlada, odnosno oni treba da svojom voljom pristanu na to, prosudivši razumno o postupcima vlasti i društvenom uređenju. Tako je društvo, umesto trajnih i nepromenljivih osnova u tradiciji i veri, zasnovano na promenljivoj saglasnosti ljudi.

Na taj način je postavljena osnova za Francusku revoluciju, koja je bila veliki preokret u istoriji Evrope. Francuska revolucija imala je dvojnu prirodu. Sa jedne strane, ona je ostvarila neke prosvetiteljske ideje (npr. pravnu jednakost), ali je druge, kao npr. toleranciju, ugrozila krajnjom netolerancijom koju je pokazala prema protivnicima revolucije.

Naručite pouzećem knjigu Vladimir Milutinović: Kratka istorija filozofije. Cena: 405. din + ptt troškovi. U mejlu navedite ime i prezime i adresu.

Izdavačka kuća Utopija izdala je nekoliko knjiga francuskih prosvetitelja:

Monteskje, Persijska pisma

Persijska pisma su jedno od najznacajnijih i najzanimljivijih dela francuske knjizevnosti. Na prvi pogled , to je lepo komponovan roman u psimima, sa dosta istocnjackog kolorita, napisan sjajnim stilom, pun izvanrednih opisa prirode, situacija i karaktera, prozet istinskim covekoljubljem, dubokom misaonoscu i pravom francuskom duhovitoscu … U samoj stvari, to je prva politicka i socijalna satira u francuskoj knjizevnosti, i u tome je njegov veliki knjizevno-istorijski znacaj.

Monteskje, Razmatranja o uzrocima veličine Rimljana i njihove propasti

„Razmatranja” predstavljaju jedan od prvih pokušaja da se istorijska dešavanja pojme filozofski. Analiticko-deskriptivnim metodom, Monteskje je pokušao da na primeru Rimljana pokaže kako povesno kretanje nije rezultat delovanja nekih nedokucivih sila ili božanske providnosti, kako uspon i propast država pocivaju na zakonitosti koja se može – u duhu prosvetiteljstva – umom priniknuti. Tako razlozi velicine Rimljana leže u njihovom rodoljublju, vojnoj veštini i disciplini, republikanskim institucijama, poštovanju dobrih zakona, ogranicenoj teritoriji, a razlozi njihove propasti u preteranim osvajanjima koja su ih ucinila svetskom silom, ukidanju republikanskog uredenja i uvodenju carstva, korupciji i preteranoj raskoši, nepravednoj raspodeli zemljišnih poseda, prihvatanju varvara za prave rimske gradane i verskim sporovima u Vizantiji. – Dakle, povesno kretanje se odlikuje zakonitošcu koja proizilazi iz posve prirodnih i društvenih faktora. Utvrdivanje te zakonitosti zadatak je filozofije istorije kao i filozofije države i prava.

Volter, Rasprava o toleranciji

Prosvetiteljska teza da zdrav razum treba da bude jedini kriterijum u prosudjivanju svih stvari i u odredjivanju smernica naseg delovanja, odredila je Volterov zivot i rad. Najveci protivnik zdravog razuma je crkva. Crkvene dogme ne mogu da izdrze sud zdravog razuma. One se zasnivaju na prevarama svestenstva, predrasudama, sujeverju, lakomislenosti i neznanju ljudi. Zbog toga je ljude potrebno prosvetiti naukom i umom. Jedino na taj nacin ce se smanjiti moc crkve u javnom zivotu, ali i njena vlast na podrucju duhovnosti. U toj borbi posebno mesto zauzima borba protiv fanatizma i iskljucivosti crkvene ideologije. U tom cilju Volter se nije zadrzao samo na teorijskom nivou, preduzeo je i nekoliko konkretnih poduhvata u borbi za spasavanje zrtava fanatizma. Najpoznatiji od njih je Rasprava o toleranciji (1763). Volter nije mogao da ne reaguje na pogubljenje protestanta Zana Kalasa koji je bio osudjen na smrt jer je navodno ubio sopstvenog sina zato sto je ovaj nameravao da predje u katolike. Volter je u Raspravi ubedljivo pokazao netolerantnost svih crkvenih ideologija koja za posledicu uvek ima okrutan fanatizam.