K

katalepsija, kvintesencija, cogito, ergo sum, konačno, konvencija, konsistentan, kontingentan, kontradikcija

katalepsija - ukočenost zglobova, u hipnozi stanje u kojem zglobovi poprimaju položaj u koji se dovode; kataleptičkom fantazijom su stoici nazivali predstavu koja nas, proizvedena od nekog predmeta, prožima neodoljivom silom. Za njih je ona važila kao kriterijum istine.

kvintesencija - "peta suština", peta supstancija; etar, koji je Aristotel pretpostavio kao element pored zemlje, vode, vazduha i vatre. Pošto je ovaj važio kao najizvrsniji, najfiniji, sveprožimni element, kvintesencijom se označavala suština neke stvari, najdelotvorniji sastavni deo neke supstancije uopšte. Kod alhemičara se i alkohol zvao kvintesencijom.

cogito, ergo sum , lat. "mislim, dakle jesam": osnovni stav R. Dekartove metafizike, koji je on najpre formulisao u Discours de la méthode 1637. (IV, 3 franc.: Je pense, donc je suis, onda lat. u: Principia I, 7: Ego cogito, ergo sum ) i koji je sledstveno njemu glavni stav u različitim pravcima novovekovne filozofije. On pretpostavlja sumnju u sve (de omnibus dubitandum) što je dogmatski utvrđeno i verovano (dogma) i glasi da se ja doživljava u mišljenju (sumnjanju) kao biće uzvišeno iznad svake sumnje; da u mišljenju svest spoznaje samu sebe kao "svest"; da jedina izvesnost bića potiče iz svesnog mišljenja. Cogito, ergo sum prema Dekartovim kasnijim poimanjima, kako je on sâm izv. predočavao putem ergo, ne treba shvatati kao zaključak (tako da je nedostajala samo premisa "Sve što misli postoji"), nego kao neposredno rasvetljavajući, jasan i razgovetan stav. Slično poput R. Dekarta, vec je Avgustin zasnovao saznanje na sa­moizvesnosti mišljenja, npr. u De trinitate (X 10, 14): "Ko otuda sumnja iz ma kojeg drugog razloga, ipak ne može sumnjati u sve: da živi, seća se, poima, hoće, misli, zna, prosuđuje; jer inače ne bi mogao sumnjati ni u šta." Dekartova pretpostavka da je s izvesnošću bića u mišljenju istovremeno pronađeno i biće nečeg mislećeg i ovo kao nematerijalna supstancija (res cogitans), tako da iz cogito, ergo sum nastaje neko sum res cogitans, često je osporavana.

konačno - jeste ono što u prostoru, u vremenu, prema broju, kao sila ili kretanje ima kraj, granicu, što je izmerljivo ili prebrojivo; suprotan pojam beskonačan. Konačnost, ograničenost prema prostoru , trajanju, broju, sposobnosti itd. U teoriji saznanja i prirodnoj filozofiji iskrsava problem da li je svet prema prostiranju, vremenu, materiji konačan ili beskonačan (I. Kant, KČU, antinomije čistog uma); u filozofskoj antropologiji igra značajnu ulogu značenje konačnosti ljudskog bića i ljudske egzistencije, te znanje o ovoj konačnosti, kao i u teologiji beskonačnost za pojam Boga. Prema G. V. Fr. Hegelu konačnost je samo jedno delimično određenje bivstvujućeg i utoliko "tvrdoglava kategorija razuma" ( upor. konačnost kao odr. "postojanja": + Nauka logike I, 2. pogl. B). U geometriji i fizici konačnost označava svojstvo neke veličine koja za celokupnu oblast veličine poseduje objašnjeno merno određenje ako ni na jednom mestu njenog definisanog područja ne raste bezgranično. Tako se npr. konačna dužinska mera jedne duži određuje nekim realnim brojem. Drugim iskazima konačnosti, koji se ne izražavaju u definisanim merama, često se služi kao metaforom granice, tako npr. u formuli da se konačnost našeg znanja pokazuje u njegovoj ograničenosti.

konvencija - sastanak, dogovor, sporazum; konvencionalan , preko franc. conventionnel, koji se poziva na dogovor, običajan, uobičajen. Konvencionalizam, teorija koju je razvio poglavito A. Poenkare (Nauka i hipoteza, 1. izd. franc. 1902, nem. 1904 á prev.: Znanost i h. , Globus, Zagreb, 1987 n ), prema kojoj su posebno geometrijske aksiome konvencije, koje se izabiraju samo iz razloga celishodnosti (pragmatizam).

konsistentan - "što stoji zajedno", saglasan, u fizici i hemiji isto što i židak, u fizici i oznaka za postojanost, npr. za meru držanja zajedno žitkih materija kod izmene for­ me; u logici isto što i neprotivrečan; ujedno s tim: konsistentnost. U empirijskim naukama konsistentnost je kriterijum za medusobno neprotivrečno formulisanje hipotezâ kao i iskazâ o razlicitim rezultatima. U teoriji istine se kao teorije konsistentnosti označavaju teorijskosaznajna shvatanja prema kojima se istina definiše pomoću jednog ili više kriterijâ koherentnosti (pre svega neprotivrečnosti među iskazima) ili pak slaganja na osnovu intersubjektivnog konsenzusa (teorija konsenzusa). Teorije konsistentnosti uvek definišu istinu kao obeležje iskaza ili sistema iskaza i u ovom pogledu nespojivo s teorijama koje "istinu" ozna čavaju kao svojstvo predmeta (realizam) ili bivstvujućeg u celini (ontologija, idealizam, upor. i metafizika) ili izvode direktno iz evidencije fenomena (fenomenologija, filozofija egzistencije).

kontingentan "pasti u deo", "dešava­ti se" (odn. uz bezlični oblik contingit, "događa se", "zbiva se"), danas isto što i "slučajan"; uz to kontingencija : slučajnost. Uopšteno se pod kontingentnim stanjem stvari podrazumeva takvo koje niti nužno postoji (kao to da su svi neženje nevenčani) niti nužno ne postoji (kao to da je 2+2 jednako 5), čije postojanje, dakle, u ovom smislu zavisi od slučaja. Kontingencija je, recimo, stanje stvari da na mom pisaćem stolu leži jedna crvena fascikla; tu bi jednako tako mogla ne ležati nijedna. Iskazna rečenica (iskaz) naziva se kontingentnom ako ne izražava nikakvo stanje stvari. Sasvim analogno pojmu nužnosti može se tačnije razlikovati izmedu raznih vrsta kontingencije; u slučaju logičke kontingencije govori se i o "logičkoj nedeterminisanosti". U tradiciji nije samo reč o kontingentnim stanjima stvari ili iskazima, nego i o kontingentnim (ili nesuštinskim ili akcidentalnim) svojstvima koja mogu pridolaziti objektima. Govori se o "kontingenciji de re" (lat. "koji se odnosi na stvar", "prema stvari"), za razliku od "kontingencije de dicto" ("koji se odnosi na iskaz", "prema iskazu "). Tako, recimo, svojstvo "biti zanatlija" važi kao kontingentno u tom smislu što bi neko ko je faktički zanatlija mogao biti i nešto drugo nego zanatlija. Za teološku metafiziku je bila važna zamisao da Bog suštinski postoji, dok svim stvorenim bicima pripada samo kontingentna egzistencija.

kontradikcija - protivrečnost; često samo protivrečnost koja nastaje potvrđivanjem i poricanjem jednog te istog iskaza, npr.: duša je smrtna; duša nije smrtna. Kontradiktornim se naziva protivrečan iskaz ili skup iskaza koji implikuju protivrečnost. Posebno, dva iskaza slove kao uzajamno kontradiktorna tačno onda ako je jedan ekvivalentan poricanju drugog. Kontradiktorni iskazi su npr. "Svi ljudi su smrtni" i "Pojedini ljudi nisu smrtni". Dva kontradiktorna iskaza ne mogu biti ni istovremeno istinita ni istovremeno lažna. Time su svi kontradiktorni iskazi takode i kontrarni, ali nisu svi kontrarni ujedno i kontradiktorni: iskazi "Svi kunići su ljupki" i "Nijedan kunić nije ljubak " kontrarni su a da time nisu kontradiktorni. Dva pojma se zovu kontradiktornima ako njihova primena na jedan te isti predmet vodi kontradiktornim iskazima: tako su pojmovi "istinit" i "lažan" kontradiktorni, jer su " p je istinito" i " p je lažno" kontradiktorni iskazi.

(Objašnjenja su preuzeta iz Rečnika filozofskih pojmova koji su priredili Arnim Regenbogen i Uve Majer, a koji je kod nas izašao u izdanju Bigza i prevodu Aleksandra Gordića, objašnjenja su ovde skraćena - u samom rečniku su bogatija primerima)