Platon i Aristotel su iza sebe ostavili škole koje deluju sve do početka srednjeg veka. Ipak, u razdoblju helenizma, koje počinje sa stvaranjem panhelenske države od strane Aleksandra Makedonskog, preovlađuju dve nove filozofske škole - stoička i epikurejska.

Njihovi osnivači živeli su u Atini. Stoička škola dobila je naziv po tremu u Atini u kome su se prvobitno okupljali sledbenici osnivača škole Zenona (336-264 g.p.n.e.). Epikurejska škola dobila je ime po svom osnivaču - Epikuru (342-270. g.p.n.e.), a nalazila se u jednom vrtu u Atini. Kasnije, kada se centar poznatog sveta seli u Rim, škole su i dalje veoma uticajne. Poznati rimski stoici su Seneka (4-65. g.n.e.), Epiktet i Marko Aurelije (121-180. g.n.e.), dok je Epikurovo učenje preuzeo rimski pesnik Lukrecije Kar (94-55. g.p.n.e.).

Sigurno zbog više razloga, metafizičke teme Platona i Aristotela sada ne zaokupljaju dovoljno pažnje. Pošto je filozofski život manje intenzivan, gubi se i onaj osećaj otvorenosti koji ostaje posle Platonovih dijaloga ili Aristotelovih rasprava. Sada se i stoici i epikurejci slažu u tome da je primaran cilj filozofije da dođe do jasnih i jednostavnih uputstava za život.

Da bi objasnili ovaj smisao filozofije, stoičari su koristili poredjenje filozofije sa vrtom, u kome je ograda - Logika i dijalektika, zemljište - Fizika, i na kome raste drveće koje daje plodove u vidu - Etike. Logika i fizika potrebni su nam radi upoznavanja prirode koje treba da nam da uputstva za život u skladu sa prirodom.

Pošto su prirodu shvatali različito, davali su i različite odgovore na pitanje šta je za čoveka dobro (najviše dobro).

Za stoike najviše dobro je slobodna duša koja prezire slučajnosti i raduje se samo svojoj vrlini.

Stoičko učenje o prirodi liči na Heraklitovu filozofiju. Stoici su verovali da svetom vlada Logos (Razum) razdeljen u semena koja određuju prirodu svake stvari. Stoički mudrac će se truditi da se ugleda na Boga u želji da postigne duševni mir i nezavisnost od telesnih potreba i od slučajnosti koje donosi sudbina. On će gledati da neguje vrline razuma i trudiće se da ne bude rob svog tela, već da telo bude sluga njegovom razumu.

ve u čemu čovek može da uživa i da se veže za to, kao što je bogatstvo ili položaj ili slava, za stoike je umnogome stvar sreće i slučajnosti u životu ili stvar sudbine. Te stvari ne zavise od nas, i stoik će negovati ravnodušnost prema njima. Ono što je potpuno u njegovoj vlasti je briga o vlastitoj vrlini i to će smatrati jedino važnim.

S druge strane, stoik neće odbacivati bogatstvo, položaje i slavu poput kinika, nego će samo gledati da ih ne smatra za najvišu vrednost, da ne bi dovele u iskušenje njegovu vrlinu. U uživanjima će biti maksimalno umeren, tražeći ona uživanja koja dolaze od vođenja ispravnog života. Stoici su rado prihvatali ulogu u političkom životu, a Seneka je bio rimski patricij i jedan od najbogatijih ljudi svoga doba.

Za epikurejce najviše dobro je duša ispunjena zadovoljstvima, koja kasnije neće dovesti do nikakvih bolova i nemira u duši.

Epikur je smatrao da su osećaj i iskustvo (čulno saznanje) ono čime treba da se služimo kada tražimo znanje.

U iskustvu se jasno pokazuje da je zadovoljstvo dobro, a bol loš. Mudrac treba da je u stanju da razlikuje zadovoljstva i da više ceni ona trajnija koja proizilaze iz umerenog života.

Pored neizbežnih fizičkih bolava, dodatne bolove duši može doneti strah od bogova. Zato je Epikur uveravao učenike da se bogovi, iako postoje, ne mešaju u stvari ovoga sveta. Epikur je verovao u atomističku (Demokritovu) fiziku, po kojoj se sve sastoji od atoma, pa i duša. Posle smrti ona više ne oseća, jer se njeni atomi rasipaju u okolni prostor. Dok jesmo smrti nema, a kad ona nastupi nas nema, zato se ne treba plašiti kazni koje od bogova mogu doći posle smrti.

Obe škole zapravo preporučuju život u sadašnjosti u kome se od života uzima ono što mu je prirodjeno dobro, kome nisu potrebni posebni uslovi sveta da bi postojalo. Ni jedni ni drugi ne nadaju se nagradama, niti se plaše kazni bogova. Stoici više insistiraju na tome da se ne vezujemo za materijalne stvari koje su nestalne i mogu dušu ispuniti nemirom i strastima, dok epikurejci nalaze mir u prirođenom zadovoljstvu. Iako je epikurejska škola bila na lošem glasu, praktična uputstva obe škole su slična kao što to primećuje i Seneka.

Naručite pouzećem knjigu Vladimir Milutinović: Kratka istorija filozofije. Cena: 405. din + ptt troškovi. U mejlu navedite ime i prezime i adresu, uz kratku napomenu o narudžbi knjige.